Bjeshka Guri (osoba koja intervjuiše)

Fatlum Sadiku (sagovornik)

Skracencine: BG=Bjeshka Guri, FS=Fatlum Sadiku

BG: Možeš li da nam kažeš nešto o sebi na početku?

FS: Da, ja sam Fatlum. Fatlum Sadiku iz Mitrovice. Ja sam generacija 1987. Više ili manje moj život obuhvata stanovanje u različitim mestima. Kako sam rekao dolazim iz Mitrovice, ali rat i posleratni period su diktirali da sam i dan danas završio u Vučitrnu. Svoje studije sam prethodne godine definitivno završio u Istambulu u oblasti političkih nauka i međunarodnih odnosa. Možda kao i za svakog građanina Kosova, to su bila prva vratanca za mene da se na neki način otvorim prema svetu, daleko od ovdašnjeg provincijalizma, ali time se otvaraju mnoge druge teme tako da bih se ipak fokusirao na moje detinjstvo i osećaj da ste ostavljeni bez imovine ili isterani, nazovite kako god želite.

BG: Možeš li da nam kažeš nešto o ratu, koja su tvoja prva sećanja i kako je sve to počelo?

FS: Da, svakako. Taj osećaj da ste bez prebivališta i isterani uporedo sa ratom kod mene je bilo prisutno od samog detinjstva. Možda među-etnički uticaj nije postojao sve do 1997-98-99 i 2000 jer sve što pamtim tokom devedesetih godina je rat u Bosni a ne kod nas. Taj habitus, ambijent gde sam se ja rodio i gde sam odrastao, znači severna Mitrovica, nije to bilo u potpunosti urbano ali mogu ga nazvati polu-urbanim okruženjem. Bilo je zgrada, sovjetske arhitekture, iz šezdesetih godina. Pored naše zgrade, objekat koji je bio najbliži našoj zgradi je bila zgrada SUP-a srpske policije, što znači, policijska stanica tog vremena. Ali, ti među-etnički odnosi, uticaj tih sukoba, da ih tako nazovem, nije bio prisutan u mom postojanju sve do 1997-98 godine. Sve sto je moglo postojati bi bilo nekakvo kazivanje moga oca o ranijim vremenima, reč je o četrdesetim godinama – kada se deda suočio sa Srbima zbog prisustva Nemaca na Kosovu, što znači, fašistička okupacija i slično. Međutim, za mene su sve to bile neke priče koje nisu imale mnogo uticaja na moje bivstvovanje jer je okruženje bilo “mixed”, etnički “mixed”. Isto tako, sama Mitrovica je i za same Albance bila grad oksimoron, kao i Priština, znači bilo je ljudi sa svih strana, mogao si da naiđeš na ljude iz Ulcinja, na ljude iz Skoplja. Naš prvi komšija je bio iz Prespe ili drugi komšija koji je bio Srbin a jedan drugi komšija je govorio turskim jezikom a njegova žena je došla iz Bošnjačke provincije. Tako da, možda nije bilo komotno mesto za zajednice ili za preživljavanje drugih zajednica. Međutim, godine posle toga su pokazale svoje i kako smo završili kao izbeglice, kao što sam na početku naveo, povezano sa poslednjim godinama, posebno sa 1999 i 2000 godinom, ali i pored svega, osećaj da niste na svome je postojao i ranije zbog činjenice, više ili manje, pada Jugoslavije 89-90 i ovih imovinskih pitanja ostavila je puno zavisnih stvari tako da taj naš stan tamo nikada nije bio nekretnina, nije bila u našem vlasništvu već je postojalo obrazloženje ili odluka „dok ova porodica ne nađe neki drugi smeštaj može da ostane ovde“. Tako da taj osećaj bez poseda imovine je bio prisutan kod mene i ranije. Ali među-etnički uticaj nije postojao sve dok animozitet nije dostigao najvišu tačku, to jest u periodu 1997-2000 il i 1998-2000. Ja sam se tokom svog detinjstva družio, igrao sam se i sa Albancima i Srbima. Možda sam mogao da čujem za među-etničke trzavice negde drugde ili negde daleko. Za mene je to bilo osetljivo jer možda tamo gde nedostaje političko građanstvo, ljudi osećaju nešto tek kad se desi i njima samima; ne postoji jedna takva svest da ako se desilo nekome na 50 metra dalje od njih ili 100 metra dalje da može i njima kasnije da se desi. Već uvek ima neko prostorno preživljavanje, što sam i ranije pomenuo sve ali ne političko iskustvo ontološko svih ovih stvari. Takvo je bilo i moje iskustvo pre i tokom rata. Stvari su se dešavale u početku, na primer, u Drenici i u Metohiji dok istovremeno u gradovima nije bilo takvog iskustva i osećaja. Ja ne želim da krivim ljude jer je iskustvo bilo takvo, nedostajala je svest i građanska politika kako bi razumeli da ono što se dešava na 20 kilometara ili na 50 metra daleko može da se desi zatim i vama. Tako da se ja sećam veoma dobro 1998, na primer, plakao jer sam posle prvog polugodišta imao jednu 4 iz matematike. To je bila moja preokupacija. U stvari bilo je to zadnje polugodište jer je zatim krenuo rat a ja sam patio zbog takve jedne stvari. Kada shvatite da se sve završava jednim među-etničkim sukobom ili ratom, da ne ulazimo sada u detalje, to pripada periodu 98/99. I pored toga, cela 1998, govorim o velikim gradovima: Mitrovica, iako sam pozvan da govorim samo o Mitrovici i Vučitrnu, ali po onome što sam čitao i kasnijeg iskustva shvatio sam da je tako bilo i u Prištini, Peći, Prizrenu. Prevladavala je percepcija jednog seoskog ustanka ili ustanka nekoliko nezadovoljnih osoba tamo negde po selima i da će to sa „shuttle diplomacy“ biti završeno ili da se završi kao 1974, kada je srpska policija zaustavila maltretiranje i da se ponovo vrati ustav iz 1974 godine. To nas ponovo vraća na samo-svesnost i verovanje ljudi ili odsustvo verovanja, u ovom slučaju, jer realno gledano mi danas možemo da završimo kao nezavisni. Nije postojao ni jedan promil (00:07:16) jednog takvog verovanja, da će Kosovo jednog dana biti nezavisno. Možda je postojalo kao aspiracija ili kao želja ali ne kao realizacija; ljudi su u najboljem slučaju verovali da ce američki pritisak obavezati Miloševića da vrati ustav iz 1974 i da će srpska policija biti primorana da zaustavi represiju prema Albancima. Onda se verovalo da u drugim delovima koji nisu bili obuhvaćeni ratom da ce srpska opozicija pobediti u Srbiji i da će Milošević pasti. To je bio taj klimaks za završetak rata, to govorim posebno na pragu bombardovanja jer su pred krajem stvari uvek mnogo jasnije. Početak bombardovanja je inicirao (8:14) nešto mnogo veće od predaje Miloševića ili od povratka na autonomiju od 1974. To je više ili manje bilo moje detinjstvo. Činjenica hranjenja sa među-etničkom mržnjom ili nedostatak među-etničke mržnje je zavisilo od porodice do porodice, od porodične tradicije do porodične tradicije, kod nekog više, kod nekog manje. Ali, možda i zbog same svoje prirode, čovek iz grada ima sam po sebi neku mekoću…sad ne bih ulazio puno u detaljem jer ima građana koji te iznenade svojim ekstremizmom, ali ima i seljana koji te mogu iznenaditi svojom blagom i mirnom prirodom. Međutim, u gradu je postojalo privlačenje prema jednoj vrsti apolitičnog postupanja, znači dominantni apolitični trend. Ljudi su se fokusirali na svoj opstanak. Na neki način, trend je bio samopomoć́, odnosno zadržavanje kuće i tako dalje. Smatralo se da Srbija posle Bosne neće više kompromitovati a i kad bi želela da se kompromituje to joj neće dozvoliti međunarodna zajednica i toliko. U Mitrovici su stvari postajale jasnije, znači da idemo prema riziku tu negde oko januara-februara i razgovora u Rambujeu, na znam kada su krenuli, 1999 godine. Godina 1998 je prošla, da ne kažem bez da se primeti, ali uz neku vrstu osećaja “da se sve ovo završi za jedno 4-5 dana”, ništa duže od toga, kao što je bio i isti osećaj u Prištini, Peći i Prizrenu, glavnim gradovima. Februar, januar, mart 99 počinje da postaje jasnije i u gradovima gde se ide prema nečemu čemu se ne vidi kraj. Sećam se negde nedelju dana pre početka bombardovanja, verovatno neko sa Bajgorske Šalje, pripadnici OVK-a su gađali policijsku stanicu koja se nalazila u južnom delu grada. Ne znam koju je štetu nanelo to gađanje, ali samo 24 ili 48 sati kasnije Srbi su odgovorili iz Zvečana na pijačni dan u Mitrovici. Gađali su minobacačem sa Zvečanskog brda i time usmrtili 6 osoba i to je urađeno sa namerom jer je pijaca za Albance u Mitrovici bila subotom i to je upravo dan da i ako Srbi budu gađali veoma ce malo Srba biti naokolo. Gađali su i bilo je ukupno 6 žrtava i preko 80 povređenih. Odatle više nije bilo povratka. Zatim, na osnovu onoga što sam pročitao i onoga… što sam kasnije uradio, znači, činjenice koje sam sakupio i direktno što sam preživeo na terenu moglo se primetiti da je došlo puno pripadnika snaga iz Srbije da su došla maskirana lica koje ranije nisi mogao videti i realno se moglo primetiti da niste mogli ni da izađete: škola je zatvorena, znači, prekinuto posle prvog polugodišta petog razreda u mom slučaju, drugo nismo pohađali i to endemsko okruženje je već bilo kreirano. Uglavnom na porodičnim okupljanjima, za kupovinu hleba i slično završavala su deca ili žene, ne odrasla deca niti momci vec uglavnom devojčice do 10 godina starosti, ili 12 godina starosti sa svojim majkama. Momcima se nije preporučivalo, da izlaze napolje. Sve je dobilo miris baruta, rata. Kazao sam i ranije, pozicija našeg stana gde smo stanovali je bila blizu SUP-a, ili sa stanicom policije na severu pa se za taj objekat verovalo da kada krenu bombardovanja onda će ta zgrada biti meta bombardovanja kao što se kasnije i desilo. Tako je i prve noći bombardovanja, jedan komšija sa prvog sprata dolazi i kaže nam „hajdete da spavate kod nas jer je vaš balkon i vaši prozori preko puta SUP-a, prema zgradi policije a moj je balkon sa druge strane pa ako se bombardovanje desi možete lakše da se spasite“. Mi smo ih poslušali, tako smo i postupili, otišli smo u prizemlje i skoro mesec dana tokom bombardovanja tu smo boravili. Kao što sam ranije rekao bili smo u teškoj situaciji, sve što smo jeli i pili bilo je ili iz rezervi ili od ranije ili su samo žene izlazile i kupovale sve stvari potrebne za ishranu u domaćinstvu. Tokom noći 20 aprila1999 četiri dana pre isteka prvog meseca bombardovanja u 15 minuta do 2 ujutru, maskirane jedinice, 5-6 osoba su ušle u stan u kojem smo mi boravili, normalno slomili su vrata, ušli su u hodnik pa u sobu gde smo svi zajedno spavali i počeli su da pitaju vlasnika stana o prisutnim članovima njihove porodice i o našem prisustvu. On je krenuo da im odgovara, rekao im je da smo mi sa petog sprata i da je moj otac slep da je invalid. Nisu više odugovlačili, samo su mu svu dokumentaciju iscepali: pasoš, ličnu kartu, vozačku dozvolu, uzmu ga u hodnik ili u kupatilo i počnu jedno 10-15 minuta da ga prebijaju bez prestanka. Ni dan danas mi nije jasno kako je mogao da izdrži sve te batine, možda mu je pomoglo što je bio sportista pa je imao jako telo kako nam je sam rekao kada smo otišli odatle. Jednom su ga udarili i u glavu ali se pokrio rukom i satom koji mu je bio na ruci jer je taj udarac mogao da bude fatalan po njega jer su ga udarili bejzbol palicom ali preko njegovog sata i ruke pa nisu uspeli u svom cilju da ga udare u glavu. Bilo je nemoguće gledati ga u lice jer mu je celo lice bilo krvavo i otečeno, niste mogli primetiti nos na njegovom licu, usta, otečene oči. Opet da navedem, njegovo sportsko telo ga je verovatno spasilo u tom trenutku. Pored tog stana je bila jedna komšinica Srpkinja koja je živela sa svojim sinom, hroničnim alkoholičarem koji je i pre početka samog rata u gradu stalno provocirao. Kada je dolazio u ovaj ulaz stalno je psovao Albance u pijanom stanju. Nije bio naoružan ali je stalno pokazivao svoju mržnju i pre nego… ali mi ga nismo uzimali za ozbiljno. Da li smo tom prilikom pokazivali zrelost ili nismo pokazivali zrelost zbog nereagovanja to je već pitanje ali mi smo ga smatrali za hroničnog alkoholičara. Ono što hoću da kažem da su oni sve to čuli jer nas je razdvajao samo jedan zid pa sam uveren da su oni čuli sve što se kod nas dešava ali ništa nisu preduzeli, i da su hteli da nešto preduzmu ne bi mogli ništa da promene, ali ono što ja hoću da kažem je da se sve dešavalo pred njihovim nosem, pred njihovim ušiju jer nas je razdvajao samo jedan zid kao što nas je razdvajao sa drugim komšijama Srbima u istom ulazu ali je kod njih bilo prisutno ćutanje. Ujutru, u 5 ujutru smo otišli odatle kao po naređenju koje smo dobili: „ako vas posle 5 ujutru nađemo ovde sve ćemo vas pobiti“. Otišli smo odatle a zatim smo malo lutali po severnom delu Mitrovice gde smo odlučili da se odvojimo od tog našeg komšije koji je danas sa svojom porodicom u Kanadi. Mi smo nastavili još dva dana da se vucaramo kod rođaka po Mitrovici, uglavnom u severnom delu. Osećaj nedostatka prava po pitanju imovine tada shvatite da nije samo po etničkoj liniji jer je tako bilo samo na početku kada sam čuo o srpskim izbeglicama koji su došli iz Hrvatske ali nije me mnogo dotaklo jer sam čuo da su došle izbeglice iz Hrvatske, da su došle izbeglice is Bosne, nisam bio upoznat sa takvim pojmovima etnički ili etnički implicirano, taj pojam etnički implicirano sam prvi put čuo prilikom tog dešavanja u dva ujutru u našem ulazu. Ali taj osećaj isterivanja sa imovine nije etnički, ali ga osećam u albanskim porodicama koje, naravno, zbog zastrašivanja, to ne prihvataju. To znači, koliko god govorio da su te upravo isterali, ušli su ti u stan u dva ujutru, bilo je nemoguće čak i za tvoje rođake da te prime ili ako bi primili, onda bi te primili samo na nekoliko sati ili jedan dan, možda su tražili i dozvolu od nekog srbina u svom ulazu koji bi reko nemoj nikoga da primaš ili ako primaš javi meni. Tu se moglo primetiti da isterivanje iz stana nije samo etnički implicirano jer u ratnim uslovima ti uvek doživljavaš gubitak imovine. Normalno da ovim ne želim da relativizujem isterivanje koje se nama desilo niti nešto drugo već jednostavno govorim sa svoje egzistencijalno ontološke pozicije ili ako sam imao iskustvo nedefinisanja stana kako sam već naveo po dokumentima iz Jugoslavije, ako pred očima imam dolazak izbeglica iz Hrvatske i Bosne, ako mi je pred očima taj progon koji se nama desio što ima direktnu etničku implikaciju ili ako imam u vidu sve albanske porodice koje nisu htele da nas prime, onda ja imam dve paralele: političku paralelu i ličnu egzistencijalnu paralelu, tako da kada ostanete bez doma to je nešto što vam se ureže duboko unutar čoveka. Ne mora samo neko da dođe da vam polomi vrata i da vas izbaci vani da bi se vi osećali obespravljeno. Ada ostanete bez doma to je na neki način postojalo i pre početka rata ali zavisi kako to doživljavate i gde nalazite tu svoju odlučnost kao čovek i kao političko pozicioniranje da kažete „dosta sam bio obespravljen!“ Znači već smo doživeli tokom 90-tih godina gubitak radnih mesta, ne mi već naći roditelji, pa smo upali u apatiju jer se niko time nije bavio. Više ili manje sve te sličnosti sa našim proterivanjem iz stana je zapravo bio kraj procesa ukidanja prava koji je kulminirao sa nasilnim proterivanjem sa privatnih svojina. Normalan je proces kada nema intervencija prema celom tom putovanju koje je krenulo. Posle prvog iskustva, tog proterivanja iz stana i lutanja koje sam pomenuo po Mitrovici, ušli smo u jedan Bošnjački autobus koji je putovao iz Sjenice za Skoplje koji je trebao da se pridruži Kosovo Trans-u ili srpskim autobusima. Čekali smo, ja, tata i mama, na jednoj maloj stanici negde 200 metra od našeg stana. Prvo je prošao jedan autobus koji je bio prepun Srba. Tata je pokušao da svojom nogom stupi u autobus, oni su mu uhvatili nogu vratima i rekli: „Ni mi ne znamo gde idemo“. Na neki način, da tata nije povukao nogu ili bi ostao bez noge ili bi ga autobus povukao sa sobom. Kada je stigao autobus iz Sjenice mi smo se popeli, ali nije ispalo kako smo mi planirali da u autobusu budu samo Bošnjaci i ljudi koji su civili. Unutra su bili militarizovani Srbi koji su bili u policijskim uniformama, u vojnim i paravojnim uniformama. Ja nisam čuo ali mi je majka kasnije kazala. Pitali su konduktera „da li ovaj vidi ili se samo pretvara?“ znači o mom roditelju. Taj kondukter im je rekao „ne, možete da mu radite šta želite ali on ne vidi”“ Na sreću niko se nije bavio nama tokom tog putovanja. Sišli smo u Vučitrnu. Kada smo stigli u Vučitrn, krenuli smo glavnim putem do mojeg dede i bake, znači išli smo prema majčinoj kući. Tokom puta majka mi je rekla da gledam da li su zapaljene kuće nekih njenih bliskih rođaka. Podigao sam glavu da bih video, njihove kuće su bile potpuno izgorele. Kako smo nastavili da hodamo naišli smo na policijski punkt gde su nam rekli „morate tamo da se vratite“ a danas je to ulica – i tada i danas to se zove ulicom gimnazije. Znači zabranili su nam da se krećemo prema čaršiji. Kada smo napokon stigli kuća je bila puna izbeglica. Bilo je članova porodice maćehe moje mame, bilo je i drugih bliskih rođaka moje majke, tako da je ukupno bilo preko 20 osoba unutra. Tu smo boravili skoro dve nedelje sve dok ponovo nismo odatle proterani. Naredno proterivanje se desilo dana 4 maja 1999, manje od 48 sati, manje od 2 dana od masakra u mestu Studime, jedno selo u Vučitrnu koje se nalazi prema ulazu u Prištinu. Da samo navedem jedan interesantan detalj: to je selo žene Predsednika Hašima Thači, to je to selo Studime a ne znam da li je tada žena Hašima Thači bila u svom selu ili ne. Samo 48 sati pre egzekucije 116 Albanaca u tom mestu, jedan od učesnika koji je bio jedan od počinioca danas izdržava kaznu od nažalost samo 6 godina zatvora, Zoran Vukotić, koji je prošle godine uhvaćen u Crnoj Gori, ulazi u ulicu, bila je to mala ulica u Vucitrnu i preko puta nas je pod pretnjom ubistva oterao jedinog časovničara u ovom gradu. Njegova kuća je bila na tri sprata i prema svim prilikama kada je hteo da ode iz ove male ulice i naselja nije primetio kuću mojih ujaka koja je bila vrlo niska, na neki način, niko nije mogao da je primeti i da pomisli da neko tu živi tako da ljudi koji su videli Vukotića kada je zapalio njihovu kuću i kada ih je proterao oni kažu da je on krenuo naniže iz te male ulice ali mu je jedna žena Romkinja koja je stajala ispred svoje kapije rekla evo tu su ti oni unutra. Tako. Onda se on vratio i otvorio vrata. Mi kad smo ga videli kako ulazi kod onog časovničara, pobegli smo u ujakovu sobu, u sobu gde je boravio od kada se oženio, komplet sa porodicom ali uz svu tu paniku i strah mi smo se skroz pogubili pa je majka zaboravila kaput a ja sam zaboravio tatu koji je stajao na jednoj vrsti verande van kuće jer mu nije prijalo da boravi unutra u kući. Uglavnom je izlazio kako bi pušio ili zbog nečeg drugog pa je i u tom trenutku kada se sve desilo bio vani na tom balkonu a kada sam ja primetio da nije unutra odmah sam izašao preko hodnika kako bih ga uzeo. Kad sam ja izašao on je već bio u dvorištu. Sada ne bih mogao da tvrdim da li je on odmah stao u stanje spremnosti ali je gledao ispod oka i nije mu bilo jasno zašto čovek pred njim uopšte ne reaguje i da ga ne gleda u lice niti čuje šta se oko njega dešava. Kada je video da nema nikakve reakcije sa njegove strane, nije se više njime bavio nego je iskidao žicu na koju je napolje bio okačen veš i kada je video kretanja ljudi unutra kroz prozor u ujakovoj sobi okrenuo je automat sa druge strane i kundakom udario u staklo na prozoru i polomio ga, oba stakla po staroj formi prozora. Normalno svi komadi stakla su pali unutra u sobu, to je bio signal da svi mi moramo da odmah izađemo. Tako smo svih 20 osoba koliko nas je bilo izašli u dvorište. Ja sam se pre svega bavio svojim ocem jer sam primetio da on nije u sobi. Tada sam pokušavao da nađem mamu i tatu i da zajedno izađemo u dvorište, svako za sebe. Kada je on video da su unutra bili i drugi koje je on već proterao skroz je izgubio kompas, što bi rekli u Albaniji. Počeo je da ih psuje: „zar sam vam rekao da je ovde Albanija, i ovo vam i ono“, „zašto niste pobegli za Albaniju nego ste došli ovde“ a to su istovremeno bili ljudi sa kojima je samo jedan dan ranije pre nego ih je proterao pio čaj sa njima „Stavite mi jedan čaj!“ dok nije dobio naredbu da ih protera. Tada se zaborave ste te stvari da smo bili komšije, da smo razgovarali, koji su dolazili jedni kod drugih da piju čaj. Oni koji su došli tu samo zato što su ih oterali. On im je pretio ubistvom samo zbog te stvari. Ljuan se zvao taj čovek, Ljuan Maxhuni, bio je to rođak maćehe moje majke koga samo što nije ubio samo zbog toga. A dodatno ga je iritirala moja mama koja je stalno nešto kasnila i nije mogla da pronađe svoje papuče da ih obuče. Uzeli smo njene čizme koje su bile blizu pozicije koju je on zauzeo, pa je trebalo proći pored njega da bi joj uzeli čizme. Kada je video koliko je moja mama indiferentna kad prolazi pored njega kako bi uzela svoje čizme on je počeo da puca u vazduh i da još vise psuje: „Beži odatle“. U tom trenutku sam ja počeo da plačem i mama se u istoj sekundi sklonila. Izašli smo, nismo se udaljili ni 20 metara aa videli smo dim sa krova kuce koja je bila samo prizemlje, bila je izgrađena od starog materijala i izgorela je skroz za samo 2-3 minuta. Nismo videli gde se on udaljio. Odatle je to bilo veoma slično iskustvo kao kada smo proterani iz Mitrovice i kada smo lutali ulicama, gde da idemo prvog dana, gde da idemo drugog ili trećeg dana. Nekoliko dana smo išli u jedno naselje gore za koje su govorili da čuva jedan policajac Dragan i da se brine o Albancima koji su tu ostali kako ih ne bi dirali, ali ni tu nismo imali siguran boravak jer se ponovo javljalo to odbijanje albanskih porodica da vas prime jer je strah ponovo učinio svoje. „U redu, ostanite jedan dan, ostanite dva dana, ostanite tri dana ali onda morate da napustite, svakako morate da napustite“. Ono što želim da kažem je da osećaj kada ste proterani iz svog doma i etničko proterivanje kao i spremnost da očekujete da vas proteraju sa bilo koje strane je uvek bilo povezano jedno sa drugim. Moj otac je u šali govorio „Nisam znao da li Zoran ili Nurka“. Nurka je ona žena Albanka koja nas je smestila na 3-4 dana. On je govorio kad bi svi ustali nisam znao jer nas to Zoran isteruje ili je došla Nurka da kaže „izlazite dosta sam sav ugostila“. Naredni dani su se isto nastavili, lutanje tim naseljem za kojeg su govorili da ga štiti pomenuti policajac. Onda smo prešli… da malo skratim. Da ne pominjem svako mesto gde smo proveli usput po nekoliko dana. Otišli smo kod brata od ujaka moje majke, jer u ovakvim situacijama svako odlazi kod svojih nekih bližih rođaka kako bi se osećao sigurnije. Njegova kuća je bila u centralnom delu grada Vučitrna i danas se nalazi u centralnom delu grada. Bila je to isto tako stara otomanska kuća, stara preko 100-150 godina. Danas je ona pod zaštitom kao kulturno nasleđe. Bila je dobro pokrivena jer su i štale koje su izgrađene u to vreme a koje su pokrile skoro celo dvorište. Bio je to i veoma dugo dvorište koje treba da prođete kako bi stigli do kuće inače vidite samo štalu ali ne i kuću u nastavku. Tu smo boravili sve do zadnjeg dana bombardovanja. Osim što je 22 maja došlo do još jednog masovnog ubijanja na samo 100 ili 70 metra od nas. Međutim činjenica je da su ti pripadnici došli iz Srbije dok su oni koji su bili iz Vučitrna im govorili „idite tamo je tamo je koncentrisano stanovništvo“ mi smo se spasili jer se nisu mnogo fokusirali prema ovom delu grada. Uzeli su samo sina jednog starog doktora i njihovog zeta a zatim su nastavili prema gradskom groblju gde je uglavnom bilo koncentrisano stanovništvo iz sela kao što je Čućavica, pa čak i iz Drenice i stanovnika iz Vučitrna koji su tu ostali. Najviše je pogođen upravo taj deo. Tog dana je u Vučitrnu ubijeno 77 osoba, 68 je ubijeno samo u jednoj kući, poznatoj kao kuća Karaman Pacova a kako je to bilo istog dana kao i masakr u Dubravi ostalo je uvek u senci masakra u Dubravi pa je u potpunosti zaboravljeno da se istog datuma desio i masakr u Vučitrnu. Toliko o periodu tokom bombardovanja. Pokušaću da tokom 5 minuta ili maksimalno 10 minuta prođem i kroz period posle rata jer bih imao da nešto kažem o tom periodu. Povratak na sever posle rata u jednom kontekstu ili okruženju gde je više ili manje nastavljeno ratno stanje gde su samo tenkovi nedostajali. Tako u prvim danima posle rata, već tokom prve nedelje se moglo primetiti da u Mitrovici nešto nije u redu. MI smo još uvek bili u Vučitrnu, kraj bombardovanja, „oslobađanje“ nas je zadesilo u Vučitrnu, normalno ne ulazim sad u detalje kako sam doživeo oslobađanje jer je to dosta slično kod svakog Albanca. To je nešto neopisivo. Popeo sam se na tenk, pozdravljao sam vojnike. Ali tokom prve nedelje postalo je jasno da je nešto drugačije u Mitrovici. Srbi nisu napustili taj deo a ni Albanci se nisu u kompletu vratili. Jedna konfuzna i nejasna situacija; latentna podela koja je dovela do toga da se Francuski vojnici iz KFOR-a pozicioniraju na mostu. Nastavljen je ista praksa kao i pre bombardovanja tako i posle bombardovanja da smo slali žene kako bi proverili kakva je situacija. Ja se veoma dobro sećam, ujakova žena gde smo mi boravili je zajedno sa mojom mamom iz Vučitrna gde smo mi boravili i posle oslobođenja otišla za Mitrovicu kako bi proverili šta se desilo sa našim stanom. I tu su po prvi put mogli da vide na delu tu latentnu podelu. Francuzi su joj rekli: „Moramo da vas kontrolišemo iz razloga sigurnosti, ne možemo da vam ponudimo veliku sigurnost kada pređete na sever jer vam neko može nešto reći ili vas mogu napasti“. Ipak tog dana se njima ništa nije desilo pa su se majka i ujna vratili u Vučitrn bez ikakvog incidenta ali su nam kazali da u tom delu nema albanskih vojnika, niti je tamo prešla OVK kao u svim drugim delovima Kosova, niti ima bilo kakve albanske administracije, nije prisutno ni puno Srba jer nam nisu zauzeli stan pa to pokazuje činjenicu da još uvek nije bilo puno Srba ali da je krenulo da poprima boju srbizacije, kao što je postepeno i Priština poprimala boje albanizacije kao i drugi albanski gradovi. Tu je verovatno i krenu to potkusurivanje između Srba iz Prištine i Albanaca iz Mitrovice, ili Srba iz Peći ili Srba iz Prizrena. Razlika je jedino da je proterivanje Srba koje se desilo posle rata ili povremena ubistva Srba koja su se dešavala su se uglavnom dešavala bez plana OVK, zatim ulaskom NATO-a, koliko su procenta teritorije imali pod kontrolom. Oni su možda imali svoj plan, recimo danas ulazimo u Prištinu ali nije bilo sigurno da će Priština biti pod njihovom kontrolom, nije bilo sigurno da će Peć biti pod njihovom kontrolom, sve je bilo u nekoj formi poklona za njih i velike nezainteresovanosti NATO snaga koji nisu znali da ako ovu zemlju ostavite 60/40 ili, u najgorem slučaju, kao u Bosni, 51/49, onda se tu konflikt ne završava jer su poslovi ostali nedovršeni. Tajko da je i to nepisano pravilo ostavilo situaciju 75/25 i normalno da u jednoj takvoj situaciji da su ljudi frustrirani, nisu znali gde su im članovi porodice, ne poričem ni delimično učestvovanje OVK u zločinima i u proterivanju i u svemu ostalom ali reći da je postojao sistem to ne možete. U Srbiji je Milošević bio na vlasti sve do 5 oktobra 2000 kada je došlo do njegovog pada jer je na severu sve funkcionisalo po njegovom sistemu, bez obzira što je po sporazumu u Kumanovu došlo do uklanjanja tenkova, srpske vojske, teške mašinerije, bla,bla. Struktura ljudi je ostala tu. Mreža telekomunikacije, telefonska mreža sa srpskom stanicom policije je isto ostala ista. Čim bi ste prešli most mogli ste postepeno da vidite ljude sa motorolama u rukama. Vidi dolazi ti odatle, izađi, izađi. Znači tamo je funkcionisao jedan paravojni sistem, u suprotnosti sa onim što se dešavalo sa OVK, i da ste kopali niste mogli da pronađete nikakav sistem niti za sebe samog a ne po pitanju sistematske odgovornosti OVK-a koja je bila delimična u poređenju sa onim što se dešavalo sa Albancima na severu. Znali su recimo 20 ranije gde si stanovao. A Hašim Thači je na primer znao samo za nekog Srbina koji je tu negde blizu živeo u Drenici, gde su recimo boravili Srbi iz Siregana jer je to mesto blizu Srbice ali nije znao na primer gde živi neki Srbin u bolničkom naselju ovde. Nije znao da li je stan njegov ili nije jer su pripadnici OVK u Prištinu došli prvi put 1999 godine. Možda vam deluje neverovatno ali istina je da ljudi koji su živeli po selima u udaljenim ruralnim delovima nisu imali veze sa Prištinom, imao je 18 godina, možda je uzeo oružje tokom poslednjeg dana rata i to govori puno o njima ali u Prištini je došao po prvi put. Bilo je članova porodice koji su bili pogođeni pa su delovali na frustrirajući način. Zato i ta odgovornost za ostavljanje Srba i Albanaca meni se čini kao neka vrsta egocentrizma jer postoji utisak da će ovi na terenu da se poubijaju među sobom a da se njihovi lideri ponašaju ka Evropljani jedni prema drugima. Ako se desilo proterivanje Albanaca sa severa, a u mom slučaju se desilo dva puta a da je drugi put bilo prisutno jedno 20,000 britanskih vojnika u Prištinskom okrugu i jedno 20.000 francuskih vojnika u okrugu Mitrovice, šta su onda radili ti francuski i ti britanski vojnici prilikom ovog potkusurivanja između naroda? Jer su gledali filmove ili šta? Sasvim je prirodno da su ti ljudi u takvim uslovima još uvek imali neraščišćene račune među sobom, međutim uvek, makar na osnovu mog utiska, ne možeš da ih oslobodiš odgovornosti. Nije na tom nivou kao odgovornost Holanđana za Srebrenicu ali želim da kažem ne možete da ih oslobodite odgovornosti upravo te ljude koji su preuzeli odgovornost za sigurnost. Jer je situacija oko sigurnosti te 1999 na Kosovu ili ceo sistem sigurnosti bio u rukama KFOR-a. Ako se desilo potkusurivanje, ako se nastavilo sa ubijanjem onda je to u nekoj formi razumljivo ali nije opravdano u takvoj meri, to ne oslobađa od odgovornosti međunarodnu zajednicu na Kosovu. Drugo proterivanje, da malo skratim na kraju kao zaključak, nije to bilo klasično proterivanje da nas izvade iz stana upotrebom nasilja, ubijanjem, i dan danas se pominje februarski masakr iz 2000 godine kada je ubijeno 10 Albanaca a ranjeno preko 80 dok je na hiljade proterano. Taj period februar – juni je predstavljalo konačnu potvrdu ali u našem slučaju je dovelo do večnog zastrašivanja. Preko zastrašivanja su pokušali da stave taj konačni pečat na naše uklanjanje. Ja sam to doživeo na svojoj koži, i to sa vremena na vreme ponekad, kao što sam pomenuo u privatnom razgovoru sa tobom, strahote sam preživeo zbog blizine zgrade SUP-a koja je bila bombardovano od strane NATO-a, a najviše jer je dovelo do dana da nisam imao gde da odem odatle. Bio sam jedino dete tu u naselju i zbog činjenice da sam tu provodio ceo dan– ne mogu da optužim ove iz mog naselja da su vršili neki pritisak ili neko naselje prema meni ali je postojalo psihičko nasilje, pretnje i zastrašivanja koja su dolazili od strane Srba iz drugih naselja. Jednom prilikom, dok sam se igrao, dok sam tu provodio dan, dolaze sa jednim psom buldogom, ulaze u zgradu SUP-a, bile su tri zgrade bombardovane i samo kao posledica sreće i mog pokrivanja sa nekim papirima nisu me primetili iako su ušli u tu prostoriju inače bih ja danas završio kao paralizovan ili u najbolje slučaju sa nekim nepopravljivim traumama. Toliko.

BG: Hvala vam.

FS: Ponovo puno, 43.

BG: Možete li da podelite sa nama koji je uticaj tog rata na tvoj svakodnevni život?

FS: Da još govorim?

BG: Pa,

FS: Uticaj i efekat rata i perioda posle rata jer nastao više ili manje kao posledica naše provincijske tradicije i iz naše konzervativne tradicije jer rat i ono što smo doživeli, sada i sve preživljeno tokom rata, koje je na tom prostoru nastavljeno i posle rata, numeričkim načinom, ne kao nešto jedinstveno i lično, već numerički i prostorno. „Nemoj ćuti, vidi šta je urađeno u Đakovici, vidi u šta je urađeno u Drenici, vidi koliko su više oni“. Kada kažete „više“ to je samo broj. „Stani, nemoj ti da govoriš“. Bilo je to možda nekakvo drugorazredno nasilje u mom primeru ili kod svih onih koji su preživeli rat ali nisu ubijeni ili nisu bili ranjeni ili nisu prošli kroz fizičko zlostavljanje sa gledišta jednog celokupnog sistema vrednosti koji pokušava da zatvori moje lično iskustvo nesreće kao da treba da me je sramota, kao neko javno poniženje. To znači, sve što doživljavaš treba da smatraš sramotom ili poniženjem; nije u redu da se o tome priča ili da sve treba staviti u kolektivni zaborav. Isto se desilo samnom. Rekli su mi: „Hajde nemoj, ti si se uvek igrao sa njima“ na primer, jer ja u periodu pre rata stvarno nisam pravio nikakvu razliku, igrao sam se i sa Albancima i sa Srbima. Tako da je moja percepcija bila: „Ostavi jer ti nemaš pravo da odgovoriš jer si ti branio za njih u fudbalu, ti si se igrao sa njima“. Znači kada gledam ovo iskustvo iz 1999-2000 sto predstavlja kičmu jednog normalnog odnosa kojeg sam ja imao sa njima u periodu 1993-1999 na primer. Možda samo zbog činjenice da sam ja znao govoriti srpskim i danas ga govorim da su me gledali drugačije: „ne bre, nije moguće da je on ista preživeo, on se uvek igrao sa njima, on je odrastao sa njima“. Možda je i to uticalo na to da sve ove stvari potisnem u sebi sve do odlaska za Istambul, u vreme studiranja 2012-2016 u Turskoj, po prvi put, imam mnogo veću ličnu slobodu sada sam usamljeniji ali i nezavisniji da razmišljam o mojim doživljajima i o samom sebi. Tu sam ja krenuo da uspostavljanjem jednu vrstu balansa – iako mi se ne sviđa pojam „balans“ kada je u pitanju proživljeno ali ga uslovno koristim – kod mog ličnog iskustva u smislu da to ne možete pročitati samo kao prostor ili kao broj već kao nešto jedinstveno, čak i ako nisi dobio ni jedan trn u prstu, to je nešto jedinstveno za tebe.