Intervjuerka: Da li možete da se predstavite i kažete čega se sećate iz perioda pre rata?
Srđan Pantić: Pa, to je ružan period ovaj, za vreme rata. Ovaj, šta da kažem?! Prazan grad, grad od 300.000 ljudi, bude nekih 40.000 – 50.000. Nisu tu komšije oko tebe, nije… nije sve to isto. Šta ja… ružno je, ružno.
Intervjuerka: A kako ste napustili svoj grad? Da li se sećate perioda kada ste morali da napustite svoj dom?
Srđan Pantić: Pa napustio onako teško, i napustio nesvestan. Ovaj, nisam ni očekivao da neću više da se vratim. Očekivao sam ovaj, da… da će to da traje nekih možda mesec, dva, tri i da će neko da ovaj, završi tu priču i da se vratimo. Međutim, to je baš potrajalo sve do 2005. gde ovaj, gde sam se vratio u samom gradu i pokušao da ostvarim neka prava. Da je borba trajala dugo i generalizovalo se onako.
Intervjuerka: A u kakvim ste odnosima bili sa komšijama? Da li ste pre rata imali dobre odnose sa komšijama Albancima?
Srđan Pantić: Pre rata? U odličnim… u odličnim odnosima, stvarno. Evo, i dan danas kad se vidimo sa njima, to je onako srdačno i sa jedne i sa druge strane. To je baš dobar kontakt. Naravno, ima pojedinaca koji neće da se jave. Kad on ne želi da se javi onda neću ni ja i to je to, tako se završava. Ali ovaj, stvarno u dobrim odnosima, i nismo imali nikakvih problema. Dok nisu došli ovi sa strane.
Intervjuerka: A da li mislite da Srbi…? Da li mislite da rat možemo da ostavimo iza nas, i zajedno izgradimo bolje društvo na Kosovu?
Srđan Pantić: Pa ja mislim da mogu. Ja mislim da mogu da puste Srbe i Albance da, da razgovaraju da bi oni pre došli do dogovora nego da bude treći neko.
Intervjuerka: Hvala!