Bjeshka Guri (osoba koja intervjuiše)

Beqir Reshiti (sagovornik)

Skracenice: BG=Bjeshka Guri, BR= Beqir Reshiti

 

BG:  Možete li da nam govorite nešto o sebi?

BR: Zovem se Beqir Reshiti, Profesor Hemije, radnik ovog centra, Srednja Škola “Ukshin Hoti” u Velikoj Kruši.

BG:  Hvala, recite nam više o svom ličnom iskustvu pre početka rata, kako se sećate toga.

BR: Da, sa puno iskustva period pre rata bio je težak, zatezanje je bilo sve više i više, pa smo krajem marta, početkom aprila imali najteža previranja, pa kao prosvetni radnici 21 marta smo prekinuli nastavu zbog represivnih mera, pa nas je 24  marta NATO bombardovanje zateklo ovde u selu, pa smo 25 marta zbog pritiska napustili i izašli na polja, u brda oko sela i tu noć smo se centralizovali u selu Nagavc, gde su bili hiljadu ljudi sklonjeni od represije..

Dakle, nakon represije svakog dana krađe ili uzimanja novca od izbeglica koji smo bili u selu Nagavc, posle 6 ili 7 dana selo Nagavc su bombardirali gde smo mi bili sklonjeni.

BG:  Da li se sećate bombaških napada?

BR: Te noći kada su bili bombardiranja, sećam se da smo bili budni i samo kad smo videli veliku buku aviona, videli smo puno svetlosti i buke tamo gde je puklo na zgradama tamo gde smo bili  kod kuće.

Blizu te kuće desilo se masakr u kome su takođe ubijena deca, koliko znam još su bila živa, ali nismo mogli da ih spasimo.

Od njih bili su ranjeni i naši rođaci i sutradan smo zbog tog bombardovanja bili prinuđeni da idemo za Albaniju, pa je celo selo iz Nagavaca otišlo u Albaniju, to se desilo 2 aprila.
BG:  Kakav je bio put (za Albaniju), jel se sećate?

BR: Put je bio mnogo težak, selo je veċ bilo spaljeno, nekoliko od njih trebali smo ih sakriti u traktore ili automobile koje smo imali, dok smo se zaustavili u selu i sahranili neke koje su bili mrtvi, i posle smo otišli za Albaniju.

Ulica je bila puna Policajaca, zaustavili su nas 2 ili 3 puta i ponovo identifikovali, opljačkali su nas. Na kraju vreme je bilo hladno i kišovito te noći, imali smo ranjenike na traktorima, tako da smo bili 50 ili 60 ljudi u traktoru prekrivenom plastičnom plasmas (Komentar Prevodioca: reč plasmas nije jasan) a granicu smo prešli sutradan, 2 dana, pa smo čekali na granici.

Otišli smo, strašno je bilo kada smo ostavili naše ljude nestale, verovatno su bili i mi smo mislili da će biti negde zatvoreni ili živi, ali naša nada kasnije po povratku dokazala je da su ubijeni.

Među njima je bio i sin mog strica, Gëzim Reshiti, Profesor koji je zajedno radio u srednjoj školi, Ismet Nuredini i Sami Duraku kao Profesori u srednjoj školi. A da ne govorimo o 10 nastavnika  osnovne škole koji su izgubili život u ovom ratu.

I naše putovanje u Albaniji bilo je kroz Tiranu, zbog velikog broja smo bili prisiljeni da idemo u Drač, a iz Drača smo otišli ​​u Elbasan gde smo ostali  2 do 3 meseca kao izbeglice.

Potom smo se vratili posle najave o oslobađanju Kosova, ulaska NATO-a na Kosovo.

BG:  Kako ste prošli kao izbeglice u Elbasan?

BR: Kako da objasnim život izbeglice?

Sa mnogo teškim uslovima koje smo tamo imali, pomoć je bila vrlo mala, ali više od toga bio je bes / zabrinutost zbog toga što nismo pronašli ljude koje smo tražili, većinu onih koje smo zatekli bilo je na drugim mestima koja su kasnije posle 2 ili 3 nedelje pronašli, pokušali smo da pronađemo i ostalu rodbinu.
Došlo je do nesporazuma (gužve), ili su mnogi ljudi rekli da smo ih videli ovde, ili smo ih tamo videli, ali te ljude nigde nisu ih videli, međutim posle rata smo ih našli mrtve, pa čak i nestale.

BG:  Šta se dogodilo kada ste saznali da je Kosovo u tim trenucima oslobođeno?

BR: Bila je to radost, ali najveća radost je bila  nada za one rođake koja nisu bila sa nama, mislili smo da su živi i da ćemo ih naći ili u zatvoru ili iseljeni u drugim zemljama, ali ova nada nije nam se ispunila da pronađemo našu blisku rodbinu. Međutim, saznali smo da se ovde desio masakr i da smo imali  velike gubitke.

BG:  kako se sećate prvih trenutaka kada ste se vratili na selo?

BR: Selo je bilo bez ljudi, 90% uništen ili 100% spaljen, sa mnogo lošim mirisom, lošim mirisom zbog ubijenih ljudi i ne sahranjenim, uličnim životinjama koja su takođe bile ubijene, bio je užas. Nismo mogli ni da pređemo kroz ulice naših kuća zbog rušenja puteva, rasta trava i drveća za koje mesto nismo znali gdje je i gde smo.

I tako su vremenom poteškoće nastale zbog stanovanja.

Kada smo se vratili, prvu zimu proveli smo u šatorima, dakle nismo imali gde da ostanemo zbog rušenja kuća, ali polako smo se stabilizovali koliko smo imali moguċnosti.

BG:  kako mislite da je poslednji rat uticao na vas, na ličnom nivou?

BR: Na ličnom nivou bilo je mnogo teško, takođe smo bili taknuti celim našim umom i duhom, i u procesu daljeg rada bilo je mnogo teško, što je prošlo već dugo, decenijama ili još više do stabilizacije koja, u nekim aspektima i danas imamo te nedostatke, tu prazninu, taj osećaj koji nikada nećemo zaboraviti.

Verujemo da će biti dobro.

BG:  Hvala.