Anonimna: Datume ne pamtim …
Intervjuerka: Nema veze, samo znači pre NATO bombardovanja je bio prvi pokušaj da pobegnete?
Anonimna: Prvi pokušaj je bio pre bombardovanja da nismo pobeli. Krenuli smo od toga, dakle počinje bombardovanje i drugi put, ajde bre neće da bombarduju. A bombardovanje, te eksplozije su bile užasne. Imala sam malog sina. Ne znam koliko je imao, 1 godinu i nešto, 1 godinu i 2-3 meseca. Mnogo sam se uplašila, mnogo, mnogo, mnogo. Počelo je bombardovanje, zatvorili smo se kući, onda smo sa ljudima, ne da se spojimo, kolona, znaš kako je bilo, krećemo sa kolonom. Imala sam nekoliko članova porodice sa sobom, imala sam i mlađeg brata. Stariji brat mi je bio u inostranstvu, kako ću roditelje da ostavim. Ali otišli smo, došli smo do stana jer nismo mogli da kontaktiramo. Telefonske linije su bile prekinute. I otišli smo, moji roditelji nisu došli. Otac mi je bio malo bolestan. Ne, kaže on, ovde mi je bolje nego da umrem na put, da me nađe nešto. Važno je uzmi mi sina skloni ga odavde. Ja sam uzela mlađeg brata, stariji je bio u inostranstvu, i krenuli smo.
Intervjuerka: Koliko automobila ste bili, koliko ste osoba otprilike bili kada ste napustili zajedno?
Anonimna: Pa sad, u svakom automobilu smo bili po 4-5. Samo naša porodica, plus ostali su imali takođe porodicu i sa komšijama, i svi zajedno, i oni su bili po 4-5 u autu. I tako smo krenuli. Ne znam kako smo izašli, ne znam kako smo krenuli sa 100 stresova, sa 100 strahova, bez odeće. Sve nešto malo, jer su nam rekli brže, pošto su nam Srbi bili komšije. Svi oko nas su bili Srbije sa kućama i nekako smo se plašili da nas ne prijave ili da nam ne uđu tokom noći, i tako smo brzo napustili. Koliko se mogu setiti, znam da smo izašli, krenuli smo. Kada smo stigli kod kružnog toka kod medicinske škole, tu su nas zaustavili paramilitarci.
Intervjuerka: U redu. Tu je bio prvi put jel da?
Anonimna: To je bio prvi put. Paramilitarci su bili po dva metra visoki. Ispred mene, ispred nas su zaustavili devera, a mi smo bili iza njega. Iza nas su bili ostali. Svekar je bio, njega su zaustavili u drugom pravcu kako je. Sad, kružni tok kako je da se ide, pređeš kružni tok i kreneš za autoput,, onda kod medicinske škole, njega su zaustavili baš kod medicinske škole – bio je veliki bunker. Bunker ili tenk, kako se to zove. Njega su poslali tamo, a nas ovamo. Zaustavili su devera i mi smo onda stali. Sve su nas u koloni zaustavili i sad čekamo šta će se desiti. Kada su… on je izašao iz auta, sigurno su mu rekli izađi, i tražili su mu novac. I mi ne znamo. Rekao mu je i mi sada samo gledamo iz auta, mi ne čujemo šta pričaju, ali pretpostavljamo, onda nam je posle rekao. I videli smo ga da je izašao iz auta i moja svekra je tu bila u autu, i izašla je iz auta i otvorila je… izgleda da su joj rekli da otvori gepek. On je otvorio i [govori srpski], znači sve pare šta imaš baci u gepek i kako bi oni mogli da uzmu novac. I on je tu bacio, sigurno samo ono šta je imao. Nakon što je tu bacio novac, sad da li je bacio pare ili su samo razgovarali ne znam, on je tu počeo da ga udara. Počeo je da ga udara boksovima. Sad, mi smo bili u kolima i znaš, samo smo čekali kada će da počnu i nas, samo smo gledali šta se dešava. Moj muž, suprug, hteo je da izađe i ja sam mu rekla, ne izlazi, ne izlazi jer će sad i na tebe da dođe red. Nemoj da izlaziš jer ćeš pogoršati situaciju još više. Jer ti ćeš da izađeš, pokušaćeš da ga odbraniš ali on može u tom trenutku da te upuca, ovako čekaj jer će doći red i na tebe. Ja sam sedela ispred, deca su bila pozadi i moj brat takođe. Deca plaču, deru se, plaše se.
Intervjuerka: I oni su to sve videli…
Anonimna: Da, da, da. Samo su oni bili mali, na primer, moj sin se ne seća ničega jer je imao 1 godinu i dva-tri meseca. A ćerka sve pamti jer je imala četiri i nešto godina. I onda, moja svekra nije videla događaj šta se desilo pozadi i sedela je u kolima, i nije se osvrnula da gleda. Ona je mislila da je njen sin izašao da razgovara, ali ne vidi ih šta se dešava. U jednom trenutku se okrenula, i kada je videla, onda je pokušavala kao da zaštiti sina. Toga se sećam kao da je danas bilo, kako su je uhvatili za glavu i naslonili je za auto, a ona jadna je imala novca u grudima, i sve šta je imala, dala im je, samo da joj puste sina. I kada je ona izvadila novac, kada su oni to videli, u tom trenutku su mu rekli ajde i uhvatili su moju svekru za glavu i na silu su je ubacili u auto, ali su je posle oslobodili i onda je moj dever ušao u auto. Onda je došao red na nas. Ali kada je došao kod nas, kaže mom suprugu [priča srpski], kao, šta čekaš, izađi. I on izađe, ja sam se tresla. A on mi je dao sumu novca pre nego što su oni stigli. Reče on meni, drži ovaj novac jer se ne zna, mogu da nas odvoje i da se više ne vidimo. Nemoj meni da daješ novac jer gde god tebe slali i ja ću za tobom. Ali on mi je rekao, neće nas podeliti, ti sa decom nege drugde a ja negde drugde. Ja sam mu rekla ne, ja ne prihvatam. Kaže on meni, uzmi i stavio mi je u kutiji, govorio mi je drži to jer se ne zna kako će biti. I ostavio mi je taj novac i izašao iz auta. Čim je izašao iz auta, sa kundakom mitraljeza, ili kako se to zove, mitraljezom je počeo da ga udara u glavu, bum-bum, i bacio ga na zemlju. Sreća što je on govorio u tom trenutku čovek ne oseća ništa ni da te osakati, ne osećaš ni bol ni ništa, izgleda od straha. Kada su ga bacili, on je odmah ustao, on ga je ponovo udario u glavu. Iskrvavio mu je glavu, iscepao mu je glavu sve. On je izašao… mislim ponovo ga udario i on je ponovo ustao. Da li je sad razgovarao sa njima ne znam, a jedan od njih je ušao kod mene u auto. Znači, ja sam sedela u moju stolicu i on je… sada ovaj policajac, sećam se njegovog lica ko da je danas bilo, imao je plave oči, kapu i ušao je automatom u auto i seo na mesto mog muža i uperio mi je cev ovde. Kaže, ti [priča srpski] daj sve što imaš. A ja, možda je smešno ali, od stresa mi je desna ruka i leva noga skakala ovako, i ja nisam mogla da stavim ruku u džep kako bi uzela novac da mu dam. I brat mi kaže, daj mu. Ja mu sad dajem, a nisam okretala glavu. Ja mu kažem da ću mu, ali ne mogu jer mi se mnogo trese ruka i ne mogu da je stavim u džep. Ovako mi se tresla ruka i noga. Nikada to neću zaboraviti. I kada sam izvukla novac i dok sam mu dala, nisam okretala glavu [priča srpski], znači ja ti kažem pare, a ja mu kažem nemam više. Kada sam mu rekla da nemam, on je to razumeo da su samo te pare, jer ja sam mu dala ovako ovijene kao od lekova, i kada sam mu rekla da nemam, on je tada razumeo da je novac bio unutar i jer je prvo mislio da se šalim i da mu dajem samo neku kutiju. Ko zna šta je mislio taj idiot. Kada sam mu rekla [priča srpski], moj brati pozadi mi kaže, samo sam čekao momenat da ti nešto ne uradi, da te ne zadirkuje ili nešto. Ja bih tu odreagovao. A da je on odreagovao, on bi nas tu streljao sve. I ja mu kažem, on ništa, ćuti. On samo gleda i ja sam mu rekla ćuti-ćuti, ne reaguj. Uzeo je novac i izašao je. Uzeo je sve što je imalo i izašao je. Onda kaže mom suprugu [priča srpski], uđi u auto i psuje ga, jer ti deca plaču. Uđe on u auto i tako se isto desilo i sa kolima iza nas. Ali ne, onima pozadi su samo novac uzimali. Moj svekar tamo s druge strane, i on je pojeo neke šuteve i onda su nas pustili. Ne, ušao je u auto i sada čekamo. Nisam znala ništa, samo kad su počeli gvozdenom šipkom da lome stakla od kola. Dakle, kako smo bili u kolima, on je šipkom udarao stakla bum-bum, dok nije slomio sva stakla kola, i ja sam se samo drala i govorila bratu da se pokriju. Da pokrije oči deci jer neko staklo može da im uđe i da oslepe. Govorila sam samo… drži decu i nemoj… čuvaj oči. On kaže meni, da, da, držim ih. Ćerka je mnogo plakala i sin takođe, ali je ćerka možda bila starija i mnogo se traumatizovala. Toliko mnogo se traumatizovala da, kada smo se vratili na Kosovo, jedva smo je ubacili u Kosovo jer je celo vreme mislila da ćemo proći ponovo pored njih. I onda će nam slomiti stakla od kola. Bilo je hladno, i mi ajde sad kao krenuli smo tako. Sva stakla su bila slomljena, duvalo je. Kada smo stigli kod Lapljeg Sela, tu je bila redovna vojska. Nisu bili paramilitarci već redovna vojska i kada su nas videli, pitaju nas gde ste krenuli ovako. Srpski su govorili, a mi nismo znali šta da im kažemo. Idemo negde, krenuli smo negde ali ne znamo gde. Ne kaže, vratite se nazad, ovako ne smete da putujete. Gde da se vratimo; i vratiše nas. Kada smo se vratili razdvojili smo se, jer su nam sada govorili da ne smemo da spavamo kući, tako da smo se razdvojili. Ja sam otišla da spavam kod nekih daljih rođaka, moj dever negde drugde, svekar i svekrva negde drugde i tako smo se razdvojili kako bi spavali malo i kako bi sutradan videli šta da radimo. Odspavali smo tu jednu noć jedva, sutradan smo ustali. Tu gde sam ja bila kod te porodice, došao je jedan rođak njihov i rekao im je da napuste kuću. Pod hitno da večeras krenu jer će večeras da ulaze po kućama. Ja tu gde sam bila, krenuli smo sa njima. Sad ja više nisam imala informacije za druge, a ni za moje roditelje nisam imala informacije jer kada sam ja otišla, kad smo krenuli gde su nas maltretirali, ja sam uzela brata sa sobom i onda ne znam kako je moja majka čula da su nas maltretirali… ah ne, jer kad smo se vratili, ja sam vratila mog brata kući. Kada nas je redovna vojska vratila, ja sam odvela brata kući i samo smo ga ostavili kod parginga, on je otišao kod kuće i rekao im je šta se desilo, i onda ja više ništa nisam znala za moje roditelje. Onda je moja majka tako, saznajući, pokušavajući da sazna više za nas, nismo imali više kontakta. Kako je posle shvatila, ne znam… ne, znala je od brata. Onda je došla tamo kod kuće, kod naše kuće, videla da je kuća prazna i da niko nije tu. Onda nas je ona celo vreme tražila, i gledala gde smo mogli da odemo. U međuvremenu, sutradan ili prekosutra, izbace oni moje roditelje i stana i ne znam gde su otišli. Prespavali su jednu noć kod strica… onda je u međuvremenu moja majka izašla da me traži. Dok je moja mama došla kući da me traži, oni su došli i izbacili mog oca i brata iz stana. Onda, kad se moja majka vratila nije našla ni oca ni brata, i nije znala gde joj je muž i sin, ni ćerka. Bio je haos. Onda po drugi put… krenuli smo nekako, ne znam ni ja, nismo ni kola imali. Kola smo ostavili tako slomljena kod garaže, čime da krenemo. Onda smo se skupili sa nekim komšijama, oni su bili muž i žena i ćerka i sin, četvoro. Kola su bila mnogo mala, i ne sećam se koji tip, plus i ja sam bila sa dvoje dece – osmoro u kola ko kokošinjac. Krenuli smo za Makedoniju. Moj dever i on je tako krenuo ne znam s kim. On je izgleda sa mojom svekrom i svekrvom jer kola od svekra nisu slomili, samo su naša kola i kola od devera slomili. I dever sa svekrom dakle, porodica, ušli su u auto. Dever i jetrva i dvoje dece sa mojim svekrima, a mi smo ušli u auto sa komšijama tu koje smo imali ulicu ispod, i krenuli smo za Tetovo, ako se ne varam. Ne, krenuli smo za Makedoniju, drugi put je bio to… ne drugi put, kada smo krenuli, krenuli smo samo ja sam krenula sa tom rodbinom onih gde smo spavali te noći, ali smo se vratili. Kod granice sa Tetovom, tu smo čekali mnogo, skoro cele noći smo ostali po kolima. Nismo mogli da pređemo granicu i vratili smo se u Prištinu. To je onda bio treći put kada smo krenuli sa svekrima, deverom… to je bio treći put kada smo krenuli sa dva kola – sa njihovim kolima i našim, mi naše nismo imali ali sa komšijinim. I onda smo čekali u Elez Han. Stigli smo do Elez Hana. Moja svekra je već bila šest dana bez dijalize, njoj je počelo da se pogoršava zdravstveno stanje i kolona je bila prevelika. Kada smo stigli tu, kolona je bila tolika da su ljudi čekali po nedelju dana, dve nedelje. Svi su ulazili po kućama u Elez Hanu da spremaju hranu, ko je bio sa malom decom, ulazili su jer kolona uopšte nije mrdala. Blokirali su je kako niko ne bi prolazio. I čekali smo koliko smo čekali, otišao je dever peške i hodao je ne znam koliko kilometara do granice. Peške je otišao da porazgovara sa pukovnikom ili sa nekim tu da mu kaže da svakako mora da barem svekre puste jer joj se pogoršalo stanje i treba da ide da uđe u dijalizu u Skoplje. I on ne znam koliko kilometara je hodao kako bi stigao da Elez Hana jer je bila kolona. I mi smo tu čekali u red, i onda je moj dever sa jednim njihovim pukovnikom i kolima došao i rekao uđite po kolima, samo u kola mog svekrva, samo njih dvoje su prešli granicu. Otišli su kolima do granice i onda su prešli granicu peške, a mi smo ostali u koloni. Ali nismo ostali u toj velikoj koloni zbog svekrve, jer su nas približili kolima do bliže granici ali je hteo… oni su prešli granicu peške i tu smo im mahali i pozdravljali, u ruke Boga, jer nije se znalo da li ćemo se videti, da li ćemo preći granicu ili će nas vratiti nazad. Ali Bog je hteo, čim su oni prešli granicu peške, tu ih je uzeo taksi i ne znam kako su otišli u Skoplje, jer joj se njoj pogoršalo stanje, a mi posle da li smo prešli granicu… u tom trenutku nije imalo mnogo sati nisu bila u pitanju, i kada je došao nalog da nas puste, ali da nas puste celu kolonu a ne tako po deset auta, i u prvih deset auta smo bili mi i prešli smo granicu, i smestili smo se u Veleš. Moji svekri su bili u Skoplje, nismo znali šta se desilo. Onda su moj muž i dever otišli u Skoplje da vide šta se desilo sa njima, i to je to. Mi smo se smestili u Veleš kod nekih bližnjih mog svekra, tu smo boravili…
Intervjuerka: Koliko ste boravili tu?
Anonimna: Pa, ako smo izašli na početku aprila, dakle, april, maj, jun – dva i po meseca. Dva i po meseca jer kad se Priština oslobodila 18 ili 12, tog dana smo, ili sutradan, ne sećam se sigurno. Ili tog dana ili sutradan moj suprug se odmah vratio na Kosovo. Mi smo svi ostali tu. On je rekao, idem da vidim u kakvom stanju nam je kuća i tako. Da li imamo gde da se vratimo, da vidim da spremim teren. Ali srećom kuću niko nije dirao. Dali smo ključ komšijama. Imalo je mnogo hrane i rekli smo im šta god da imate potrebe, možete da odete da se snabdete i da uzmete… i našli smo kuću kako smo je ostavili. Ništa nije falilo, pa i da je falilo, koga je zanimalo. Važno je bilo da imamo gde da stavimo glavu. Onda smo se i mi vratili nakon nekog vremena, ne znam tačno. Ali i mi smo se brzo vratili, možda nakon 2-3 dana. I kada smo se vraćali, ja sam imala problema sa ćerkom jer se ona plašila i govorila da neće da se vraća. Neću jer će policija da nas zadrže do kasno. Ako bi nas saobraćajni radar zaustavio ili policija, ona bi odmah plakala. Pokušavali smo da joj kažemo da nisu oni više tu i da je gotovo, više nema ništa. „Ne, ne, policija, policija“. Dakle, i u saobraćaju kad su nas zaustavljali zbog brzine ili zbog neke greške, ona je plakala. Mesecima nije mogla da dođe pri sebi. Ja tada nisam znala da je odvedem kod nekog psihologa ili nešto. Nismo znali da je bila mnogo traumatizovana. A sin nije, jer je imao godinu i dva-tri meseca. Ne seća se događaja, a ona je bila jako loše, ćerka.
Intervjuerka: Hvala vam puno!