Osoba koja intervjuiše: Jel možete da nam se predstavite i da nam kažete nešto više o sebi?

Sagovornik: Pa, zovem se Žarko. Rođen sam u selo Vitakovo, u zajedničkoj kući ortačkoj. Puno naroda tada i dece bilo tada, i u selu i u kući i tako. Odrastali smo za stokom, tako. Sabirali mahovinu, šipurak, ove… svakojake… raznovrsno se bavili. Školu smo završili u Bubama, Mesna zajednica Brnjak je tad bila, dok je bilo… dok nije jezero sagrađeno. Onda se deli, Banja Mesna zajednica. Tako da, kasnije posle bude Banja Mesna zajednica, tako da smo ovaj… udaljeni bili. Malo je težak život bio seoski, tako to dalje. Mahom, od stočarstva tad se živelo, i tako to dalje.

Osoba koja intervjuiše: Dobro. Koje ste godište?

Sagovornik: Pedeset i drugo. 4.11.52.

Osoba koja intervjuiše: Do koje godine ste živeli u selo Vitakovo?

Sagovornik: Pa živeo sam bogami do… blizu 82. … stanovao sam privatno povremeno, ali ništa… putovao sam i tako za vikend. Ovaj… obrađivali smo zemlju gore i tako to, šta ja znam.

Osoba koja intervjuiše: Da li ste u to vreme, kad ste se preselili i tokom rata, radili negde?

Sagovornik: Pa radio sam. Ja sam radio i pre rata. Ja sam od 73. bio u radnom odnosu.

Osoba koja intervjuiše: Mhm.

Sagovornik: Bio sam 3. godine u Vjedu tu u Prištini, pa posle u Pirotehnici na Branu ovde sam radio dve godine, i onda prelazim u Trepču, 78. godine i tu sam ostao, odradio, i tu sam se penzionisao posle rata 2000. godine.

Osoba koja intervjuiše: Dobro. A da li se sećate tog nekog perioda iz Trepče, nekog zajedničkog rada sa Albancima pre rata?

Sagovornik: Pa, sećam se. Pravo da ti kažem, ti odnosi Srba i Albanaca nisu se toliko primećivali, mada, politika je išla na to da narod zahvati da… zahvati… eto, sam pomenuo Branu tu. Još tada je Zenta radila da iseli srpski živalj iz tog jezera, tog… 25 kilometara… to, uglavnom Srbi su živeli u te zemlje Lukinje koje su zahvaćene i tako to dalje. Pa, pošlo se da… demokratije su počele pomalo, povremeno to da se primećuje, ali društveni odnosi kolektivno su bili solidni.

Osoba koja intervjuiše: Nije bilo problema?

Sagovornik: Problema nije bilo. Družili smo se, šalili smo se, razmenjivali smo mišljenja, svadba, slavlja, tako je… veridbe, tako u glavnom ovaj… sve… u šali i u sviće razgovora i tako.

Osoba koja intervjuiše: Mhm. Neko lepo doba?!

Sagovornik: Većinom, u, u… sa Šiptarima sam radio, Albancima kako da kažem, već ovi… ovaj… manje je Srba bilo tada još, još… do devedesete e godine, onda posle nešto oni… pošli sa njihovom… kakva je bila… šta… političari… onda ih ovaj… napuste Trepču. Kažem, nikad nismo osećali mržnje i neke, neke zloupotrebe jedan prema… drugom i tako.

Osoba koja intervjuiše: Mhm, da, da da.

Sagovornik: I kasnije kad bi se sretali, pozdravljali bi se, pitali bi se i tako. Nikad ništa nismo imali… neprijatnosti nikakve.

Osoba koja intervjuiše: Dobro. Gde ste vi sa porodicom živeli kada je rat počeo?

Sagovornik: Pa, mi smo živeli u Jasenoviku, Donjem Jasenoviku.

Osoba koja intervjuiše: To je opština Zubin Potok.

Sagovornik: Eh.. ja sam bio radno angažovan ali sam bio oslobođen u vojne vežbe. Nisam ovaj bio na liniji ja sam išao na vežbu. Pa bio sam radno aktivan. A žena i deca su išli malo u selo, tako bilo. Jedno nedelju, dve, koliko je to bilo trajalo, ne znam.

Osoba koja intervjuiše: To je zbog sigurnosti, jel tako, zbog bezbednosti?

Sagovornik: Zbog sigurnosti je to… tu pored puta su bili… pratili su izbeglice iz Metohije tu koje… kako su prolazili, pa je to jezivo izgledalo. I tako smo se sklonili zbog dece, da ne bi gledali sve i svašta.

Osoba koja intervjuiše: Jasno. Da li je bilo nekih neprilika i ružnih scena koja su se desile u blizini Jasenovika na Zubinom Potoku?

Sagovornik: Pa ovde u Jasenoviku i nije baš, ne, ne verujem, nije baš. Možda dole niže malo Zupče, i tu bilo je koškanja i bilo je šta već, ovamo, ovde nije nešto. Ovde, ovaj… prošlo tako to, prolazili ljudi i izbeglice… prolazili i tako to je bilo malo naj, najneprijatnije mi je bilo pratiti i slušati kolone i traktore i vozila i kamione i…

Osoba koja intervjuiše: Da li vam je bilo teško da budete razdvojeni od porodice u tim trenucima kada su oni bili u selo?

Sagovornik: Pa, ja sam povremeno išao i izlazio kući. Otidem, prenoćim i tu polazim na posao i tako. Nisam ovaj… mnogo danima bio… to… po dva tri dana pa otidem, obiđem gore i svratim, za vikend budem u kući, u selo i tako to.

Osoba koja intervjuiše: Aha.

Sagovornik: Pomalo bez struje smo ostali bili tu, i tako bilo to. Pa bombardovanje, pa čuda, pa to je… katastrofa bila, šta ćeš, držalo se kako tako.

Osoba koja intervjuiše: A jel moglo tada finansijski da se izdrži, da porodice… vaše mesto prehranite…?

Sagovornik: Pa, izdržavalo se tu i tamo, šta ja znam, taj… inflacije bile su… kojekakve… teško je izdržljivo ali izdržalo se nekako, i tako. Što bi rekli dani ko mlat.

Osoba koja intervjuiše: Da li je neko iz vaše bliže porodice bio na ratištu ili nastradao, ne daj bože, ili tako nešto?

Sagovornik: Pa… ne daj bože da je nastradao neko iz porodice nije. Sa ženine strane jeste… neki bratanac i poneko tako, iz okoline sela tu jesu. Bratanac moj bio je na ratište, komšije neke, i tako. Tamo po… prema Gradici dole do Jakovice tamo gde već, ne znam ni ja.

Osoba koja intervjuiše: Mhm, mhm. I ovaj… za kraj da te pitam. Kad se sad setiš i vratiš misli na rat, kakva su ti sećanja?

Sagovornik: Pa, pravo da ti kažem, sećanja su ružna. Teške su to radnje. Ali ne mogu da… opet da, da… nekog mrzim od Albanaca, da nosim da su oni to krivi. To je politika htela tako i to je po… nije samo politička kosa nego, tu su zemlje koje… kakve su učestvovale i da se to izvelo. I posle rata i sutra i tako… sa njima smo… s kim smo se znali i pričali uvek su pitali… domaćinski ono, i za familiju i za ovako i za onako, i za sve.