Osoba koja intervjuiše: Rita Berisha

Sagovornik: Sebush Demaku

R.B.: Zdravo! Hvala vam puno što će te nam ispričati svoju priču rata. Da li možemo da počnemo od malo ranije, gde ste bili, s kim ste bili, šta ste radili? Gde ste radili?

S.D..:U to vreme sam radio, radio sam u Institutu. Počeo sam u Institutu ’98. godine. Počeli smo dobro, ali kada je došao trenutak kad se promenilo, otpuštali su sa posla, mi smo bili otvorili i radnju ranije kod kuće, jer smo ostali bez posla. Ženu je sud vratio. Ona je radila, prebacili su je sa pedijatrije u infektivnoj. Kad su došli problemi kad su ovi došli, jer je počela policija da pravi racije po naseljima, počeli s da se smanjuju, počeli su ljudi da se sklanjaju. Mi smo bili odlučili dva dana pre bombardovanja da idemo za Preševo, da idemo u Makedoniju i da pobegnemo. Ali problem je bio što je žena bila na poslu, čak i tog dana je bila dežuran. Ostavili smo za sutra da krenemo. Već je došao datum 24. Bilo je 7:30. časova. Kada su počele vesti, videli smo da je već počelo bombardovanje i bilo nam je drago što ćemo ostati u kućama. Čak smo i popili pivo sa mojim komšijom, pili smo i radovali se. A to pivo nam je postalo varikin. Došli smo na posao. Tu sam se sreo i sa Rrustemom Beriša, profesorom, i sa direktorom. On nam je rekao „slobodni ste od posla, odlučite šta želite, snađite se, ili ako želite vratite se kod porodica“. Dana 29. marta odveli smo decu, ćerke kod kuće mog brata od strica u Dardaniji; sinove kod brata od strica takođe u Dardaniji.

R.B.: A vi ste bili u bolničkom naselju?

S.D..:Mi smo bili u bolničkom naselju. Tamo smo imali kuću od 73. godine. Svi su počeli pomalo da se udaljavaju. Počeli su problemi. Policija je dolazila i kontrolisala. U jednom slučaju, kada je policija došla u komšiluk, svi su se uklonili, koga god su sreli na ulici, tu su ga ubili. Kada je došlo vreme da idemo i mi kod dece, jer se situacija već otežala, rekli smo „idemo da se smestimo, da odnesemo stvari“. Tog dana policija je došla u moj komšiluk, skoro negde uveče. I tako mi smo odlučili da izađemo. Ušla je policija i počeli da su pucaju, mi sada bežimo. Jahir je krenuo svojim automobilom sa porodicom. Ja sam krenuo peške i napolju smo se dogovorili da se negde sretnemo. I žena je ostala da dođe kolima iza jer je morala da donese još hrane za decu. U trenutku kada smo izašli, Jahir je naišao na njih i skrenuo levo, nije otišao prema bolnici. On je pobegao ali ga ja nisam video. Svi smo znali da smo organizovani. On je sasvim drugačije delovao. Kad sam ih ja video tu, i ja sam pobegao. Ušao sam po kućama u naselju, prošao sam kroz prozore, kroz četiri kuće, dok nisam našao podrum da se sakrijem. Tu sam sreo i druge građane jer su svi pobegli iz kuća, jer je policija ušla. A žena kada je krenula iza nas, mislila je da smo otišli. Ona ništa nije znala, samo kada je naišla na policiju, kod kružnog toga, i zaustavili su je. Kako kaže ona, vikali su „polako jer je žena“. Pitali su je kuda ide i sve ostalo, uzeli su joj ključeve od auta i rekli joj „idi“. Jer im je ona rekla da ide kod dece i na posao“. Rekli su joj „idi“. Ona je otišla. Mi smo ostali u tom podrumu do 11 sati uveče. I tu sa drugom nisam bio zajedno. Mislili smo da je negde drugde, i mislili smo da je moja žena sa njima jer smo znali. U taj podrum dolazi mladić iz drugog podruma, a ja mu kažem: „da nije moja žena tu?“ „Ne, kaže on, samo čika Jahir“, kaže „on je sa svojim detetom“. Onda sam ostao tu, nisam znao gde je otišla. U međuvremenu, Jahir i ja smo se spojili oko 10 sati uveče. Mesec je svetlio. Bilo je kao dan. I, ajde, šta da radimo ja i Jahir. Odlučili smo da se vratimo kući u naselje. Bez dece, samo ja i on. Polako smo došli kod kuće. Jahir je odveo decu u drugu kuću koju je imao, u blizini naselja. Kada smo se vratili, majka je izašla ispred, pitala je „gde je žena?“ Jer je znala da je i ona izašla. Rekao sam joj „ja ne znam ništa. A gde je auto?“. „Ne“, rekla je ona „izašla je s autom“. Noć je. Gde da odem? Ušao sam u sobu i čekam. Celu noć nisam mogao da spavam jer je policija prolazila. Gledali smo ih kroz prozor, prolazili su po naselju. Svanulo je, ustao sam da odem prvo tu blizu naselja, gde su živeli roditelji i brat tu u stan kod ambulante. Rekoh, „odoh da vidim, sigurno je tu otišla“. Kad sam otišao tamo, vidim, nema. U međuvremenu vidim nekoliko ljudi, bila je grupa obučena u belo, sa belom zastavom i sve to. Izlazim na dvorište, blizu je bilo dvorište stana, kad sam izašao dole video sam, kažu „pravimo grupu da odemo sa belom zastavom“. Ta bela zastava predstavlja…

R.B.: Predaju.

S.D..:I kao predaja i kao dozvola za odlazak. Jednom je ubijeni bio Tast, i  hteli su da odu da ga uzmu. Čak je govorio „ko hoće da ode, toliko novca dajem“. Niko nije hteo da ide, ti za tvog tasta nećeš da ideš. I odlučili su oni da odu. U međuvremenu je automobilom došao jedan policajac. Taj policajac je bio komandant naselja. I pita mene „Šta ćeš ti ovde što si došao?“ Počeo sam da mu pričam, „ovako, ovako mi se desilo i čuo sam da su upucali jednu ženu sa kolima, ubili su je“. Tako se priča. On kaže: „Ne, crveno vozilo smo videli ali nismo ubili ženu. Gde si trebao da ideš odatle?“ pita on. Ja mu kažem „Deca su mi u Dardaniji, sinovi i ćerke su mi u Dardaniji. U dva različita stana. Tu smo trebali da se sretnemo, da odemo i da se okupimo“. Ja sam bio mojim vozilom. Kaže, „vidi ja moram da idem u bolnicu, da ovim osiguram hitnu pomoć i da pokupim leš, ovog ubijenog. Ti uzmi tvoj auto i pođi za mnom“. Na ulazu u bolnicu stao sam na trotoar. Kaže: „čekaj ovde dok ja ne izađem autom“. On sa policijskim autom. U tom trenutku je bilo dosta policajaca sa tenkovima, ali ja sam čekao. Kad je došao, rekao je: „kreni sada preda mnom , jer ne znam kuda ideš, ja ću biti pozadi“. To neću zaboraviti, tako je bilo. Kad sam otišao kod mosta, kod „Bila Klintona“ tu gde je kao most, tu ima stan moj brat od strica, i rekao sam „ovde mi je stan“. „Dobro“, rekao je, „idi i vidi da li su ti tamo, i dođi reci mi“. Kada sam otišao video sam da su vrata bila otvorena, a žene nije bilo. Više nisam znao šta da radim. Nije tu, i misli mi idu na ono najgore. U međuvremenu, video sam samo decu odozgo, video sam sinove. Izašao je brat od strica i rekao: „tu je samo je otišla u pošti, da se zainteresuje za vas. „Njen brat je zvao telefonom da vidi gde si“. Sačekao sam je, okupili smo se tamo sa dečacima. Poslepodne su čule ćerke da smo došli, i došle su samo da nas pozdrave. Rekao sam: „Dobro, vi ostanite tu. Sastaćemo se sutradan“. Tog dana smo tu spavali. Odlučili smo da idemo oko 11 sati da se nađemo sa ćerkama, a i odlučili smo da uzmemo ćerke jer smo odlučili da dođemo kod brata od strica da se okupimo. Žena je uzela dva sina ispred, a ja iza. Imalo je dosta policije. Kada se približila kod stana, policija joj nije dozvolila da ode. Kažu joj „kuda ideš?“ Kaže ona, ovako, ovako. „Ne“, kaže „nema ovde, ispraznili su celu zgradu“. I njih su odveli, nisu im dali da dođu tu. Nazad pa na železničku stanicu. Ne znamo ništa. Na železničkoj stanici su čekali 5-6 sati, i popeli su se tako kompletno. Voz za Blace. Mi smo samo znali te noći da ih nemamo više. Posle žena ide kod kuće svog brata. Gleda da nisu tu devojčice. Ali mi smo znali da su otišle vozom. I dok smo mislili, svanulo je jutro i nema ništa. Ta noć je prošla, odoše. Ne znamo ništa. Prošli smo tu noć jako loše. Svako je govorio za svoje dete. Mi smo imali sinove sa sobom. Kada smo ujutru ustali, čuli smo da su se popeli u voz jer su i braća od strica javili da su se popeli i da je voz otišao u Blace, ali nismo znali dokle su stigli. Od stana brata od strica u kome smo boravili, rešili smo da kompletno pobegnemo i da odemo u Blace, obezbedili smo jedan autobus. Organizovali smo za 10 sati. Moja žena je ustala sa malim sinom da ode kod Jahira u naselje kako bi uzela Artina. Lorik je tražio i Artina. „Da uzmemo i Artina, kako da ga ostavimo jer je grehota!“ Ode žena i uzme Lorika, mlađeg sina. Otišla je tamo peške. I kad je otišla, Jahira nisu pustili da izađe da se sretne sa mojom ženom jer su rekli da će ganuti. I rekao je „Ryva, veoma dobro si učinila što si došla za jedan posao. „Neću da pustim Zafera da dođe, ostanimo ovde sa decom“. I ona se vrati. Vratila se žena i dođe. Zamisli, u 2 sata istog dana, još jednom je otišla sa istim sinom. Lorik kaže „ajde moja mati jer će ovaj put da pusti čika Jahir Artina“. Otišli su u 2 sata. Kada su otišli, rekla mu je „Zafer, ajde sam popričaj ili me pusti jer ja idem sa decom“. Da li razumeš? Jahirova žena je rekla Jahiru. Jahir je ostao sa majkom. Njegova majka je bila slepa, nije imao kako da povede majku. Još jednom su došli.

R.B.: Dakle, odlučili su da on ostane sa majkom a žena sa decom da izađu?

S.D..:Da, i mi smo ostavili svoje roditelje. I naši roditelji su ostali, nisu hteli da dođu. I došla su Jahirova deca. Sada je u 3:15 odlučeno da autobus krene za Blace. Organizovali su oni iz naselja. Jednom nam je pobegao autobus. U 12 sati nam je uzela jedna druga grupa. Moj auto je ostao tu. Sa jednim Srbinom koji nam je bio komšija na međi na njivi, dogovorili smo prodaju auta ja i on. Pre rata smo se sretali i on je govorio „hoćeš da mi prodaš auto?“ Ja sam mu bio rekao „prodaću ti ga“. Njegova cena je bila 8 hiljada maraka. U tom trenutku, kada sam video da će auto ostati, nismo imali novca, pozvao sam ga na telefon i on je došao sa jednim njegovim zetom i uzeo je auto, ali mi je i rekao, i ja sam mu rekao „uzmi auto koji smo pazarili, došao je trenutak a sad ga uzmi. Ako se budem vratio, ako mi daš novac u redu, ako ne, do viđenja, ali evo uzmi auto. Ja neću, želim da odem i tako“. On je rekao „ne, 2500 maraka imam ovde“. Rekao sam mu „auto je koštao 8 hiljada maraka, ti ga uzmi za 4 hiljade maraka“. Jer sad ne može da se proda, nemam drugog izbora. Dao mi je 2500 maraka. Sa tih 2500 maraka ja sam imao veću komotnost kada smo se popeli u autobus jer sam imao i Jahirovu decu i sve. Oni su bili četvoro a mi šestoro. I još jedan slučaj me je dirnuo mnogo kada smo izašli iz autobusa u Elez Hanu. Trebalo je tu da siđemo, da odemo peške do Blaca preko železnice. Tu sam video policiju kako lomi vrata albanskih kuća, kao što se prikazuje na televiziji, nogama i puškama kako bi ušli i pljačkali. Nas su zaustavili „gde idete vi?“ pitaju. Oni su znali gde smo išli mi. Kaže „ne smete da idete jer je minirano. Postavili su mine po železnici“. Jedan policajac, koji je bio Ciganin jer je govorio i na albanskom kaže, čiko, ti si izgleda odgovoran za ove, samo se čuvaj jer je minirano“. Nisu nas pustili. Ja sam mu dao 100 maraka i on je otvorio put. Kada smo otišli kod železnice, zaustavili su mene prvog i ja sam za ruke imao Lorika i Artana, ovi ostali su bili pozadi. Popeli smo se na železnicu peške. Duž železnice su se videle malene rupe kuda su stavljali mine i rekao je „ti na tvoju odgovornost“. I tako smo mi krenuli. Kada je došao voz, samo smo stavili nogu tu gde stoje pešaci, dok ne prođe voz. Ponovo smo nastavili. Kada smo ušli u Blace, svako je izašao da vidi da li dolaze od svojih porodica, oni koji su ranije izašli na onu stranu. Dve devojke su me prepoznale. Rekle su „čiko, da li si ti otac Merkete?“ Rekao sam „Ne, da je ona moja ćerka znao bih gde je. Ja više nisam njegov otac“. „Nemoj tako jer ti je ovde kćer“ reče, „zato te pitamo jer su ti ovde ćerke sa svojim stričevima i svime, ali su ti ovde, nisu izašle“. Jedna druga mi reče „ne, danas su izašle poslepodne“. Izašle su direktno za Gostivar.

R.B.: Zar još nije bio Stankovac, kamp?

S.D..:Ne u Stankovcu još nismo krenuli. Sad ću ti ispričati. Kada sam izašao u 3 sata da se popnem u autobus, sada ćeš videti situaciju. Padala je kiša tog dana. Trebali smo da prenoćimo jedno veče. Izašli smo ujutro. Odlučili smo. Eko je zabušavao da odemo i da se javimo za azil ili negde, tu kod policije. Izašao sam ja prvo. Duže je bilo uzbrdo da se izađe na put. Sreo sam policajca i rekao sam mu „ovakva mi je nevolja“. Jer si išao malo uzbrdo i čim si prošao rampu više te niko nije gledao. I mi se spremimo. Uzeo sam dvoje sina, i brat od strica mi je dao njegove sinove i on, i otišao sam polako dok sam se približio kod policije. I dao sam im novca. Veruj, kada smo ušli moja grupa, četvoro nas, mi smo malo pogurali i u tom trenutku su dali i ostali i slomili smo granicu. Celi narod smo prošli. Samo sam rekao ženi i ovima „dođite gore“. Došli su. Sat je bio 3:15. kada smo ušli tu, popeli su nas na autobuse. Osam sati su nas držali u autobusu, na suncu, nit su se pomerali niti su stajali. 8 sati! Dok se nije smračilo, negde oko 8. mi nismo znali zašto, ali počeli s bili da sređuju Stankovac, i tu smo čekali da vidimo da li će se završiti kako bi nas ostavili tu. Krenuli smo autobusima, 8 autobusa! Autobusom od Blaca do Gostivara. Nismo znali ništa, niko ništa nije govorio. Neko kaže u Grčku, neko u Tursku, neko u Ameriku. Samo znam da kad su rekli Amerika, Jahirova žena je počela da plače, i govorila je „lele šta sam učinila ja! Zašto nisam ostala? Šalju me u Ameriku ili ko zna gde i izgubiću se sa decom, a ostavila sam muža ovde“. Rekoh ja, „pusti sad, ili ćemo svi da se izgubimo ili…“ na izlazu od Gostivara, kao danas se sećam, jedna grupa na putu je zaustavila autobuse. I tu sam bio sam. Zaustavili su nas oko 9 [govoreći] „ove uzimamo mi“. Ne samo nas, govorim za sva 8 autobusa! 8 autobusa smo bili. Oni su uzeli odgovornost na sebe. Rekli su „ko će sve ove da drži?“ „Mi“, kaže „celi Gostivar ćemo držati ove po našim kućama“. I pre nego što je hodža pozvao na klanjanje ujutru, poslali su sve nas u džamiju. Još je bilo 3-4 ujutru. Smestili su nas u džamiji, dali su hleba ko je hteo. Odatle, sutradan su nas raspodelili ko gde želi da ide. Sećam se da sam otišao da se zainteresujem za ćerke. Imao sam broj sestre u Nemačkoj, i otišao sam da pozovem sestru u Nemačkoj. Ušao sam u poštu. Kada sam pozvao sestru, ona je pokušala nekoliko puta, rekla je „gde si?“. „U Gostivar“. „Nemoj da se udaljavaš jer su ti i ćerke tu“. Ona mi je kazala da su mi ćerke tu jer nismo znali gde su, nismo znali ništa. Rekla mi je „ne žuri, vidi traži jer su ti i ćerke tu u Gostivaru u jednom selu. Smirili smo se, sreli smo se sa ćerkama.

R.B.: kako si našao ćerke? Ko ti je rekao?

S.D..:Oni u Gostivaru…

R.B.: Držali su beleške.

S.D..:Držali su beleške izbeglica. Javljao si se , tako i tako, imena. Poslali su nas tamo. Kada smo otišli, našli smo ih. Onda nije imalo mesta. Čak sam ja sa dva sina i sa ženom otišao odatle sutradan za selo Nresne.

R.B.: Gde je to?

S.D..:Nresna je… Prespa, Prespa, kod Ohrida. Pređeš Ohrid, tu. Mi smo otišli tu, pozvali su nas oni jer je tu imalo gužve. Spojili smo se. Dali su nam kuću u… zaboravio sam to selo. To smo ostali do 10 juna u toj kući. Imali smo hranu. Počele su aktivnosti u Gostivaru kad smo otišli, pružili su nam ko želi malo da se uključi, deca u školi, pokušali su malo da im sklone misli od psihoze. Braća od strica su mi tu bili, bili smo svi u naselju. Izlazili smo svaki dan u Gostivar. Debreš [se zvalo] selo gde sam ja boravio. U međuvremenu, jednog dana sam se sreo sa dedom Rite, Rrustem Beriša, prijatelja sa posla gde su prošla dva meseca da se nismo odvajali. Sećam se i kada su došli ovi, ko je želeo da se javi da ide na azil.

R.B.: Da, da se ide za Ameriku i druge zemlje.

S.D..:Da, ako želite da se javite i odete negde, bilo u Ameriku ili negde. Mi smo se registrovali ali nismo bili tu tada. U međuvremenu, posle dva meseca, došla je ekipa da nas intervjuiše, kao sada što razgovaramo, malo uvoda i „šta mislite da uradite. Da li želite da ostanete ovde ili ste za to da odete u Ameriku ili negde drugde?“ Nama su došli papiri iz Kanade jer je sestra od strica odatle poslala beleške. Onda su posle toga došli kod nas u Debrešu sa jednim dečkom iz Prištine i još jedan stranac gde su razgovarali sa prevodom. Počeli smo, kazao sam im kompletno ovo. Na kraju se sećam da je onaj glavni došao da napravi intervju i rekao – ja prevod kako sam uzeo od onog mladića – rekao je „čika Sebushe“, jer smo ispali poznati, moja žena i njegova majka su radili zajedno u pedijatriji, tako da je sad i on uzeo s ozbiljnošću i rekao „čika Seb, ja ti kažem, on kaže da mu nijedna reč do sada nije omakla, najviše mu se dopalo što si mu rekao realnost, nit su me tukli nit mi se desilo ovo, već sam direktno pobegao i imao sam ove probleme. On mi kaže sačekaj, kada se navrše dva meseca ili više, ti ćeš biti u Kanadi“. To je bilo tako. Dođe vreme, u junu su počeli pregovori, ne vrati će nas, ne idemo… i dođe činjenica da je ušao NATO i mi se vratimo. Ja sam se vratio 6 juna. Stariji sin se vratio ranije sa Jahirom. Jahir je dočekao u Skoplju. Sa Jahirovom decom se vratio stariji sin. Mi smo se sa ženom vratili šestog.

R.B.: Kako se prisećaš Prištine kada si ušao posle rata?

S.D..:U Prištini kad sam se vratio, bilo je mirno, mrtvo. Kad sam se vratio, starci su patili. Ušli su im kući, pitali gde su ovi, dajte pare. Ali, i to je prošlo. Vratili smo se sa mukom, vratili smo se sa siromaštvom. Ali polako-polako. I ovo, da ne zaboravim, kada je došlo pitanje Kanade. Mi smo se vratili. Oni su nas tražili ali mi smo se vratili. Kada je otišao moj stric da se javi za azil za porodično spajanje, jer mu je tamo otišla i žena i sin, oni su otišli da se jave u Skoplje u Ambasadi Kanade. U međuvremenu su mu rekli „ovu porodicu tražimo. Pošto imate isto prezime, da li znate nešto o njima?“ Moj mlađi stric je rekao „ma ne, oni su se vratili, neće više oni tamo“. I to nije učinio namerno „nemaju šta da traže, vratili su se“. E sad ne znam da li smo učinili dobro ili ne ali meni izgleda da je bolje što nismo otišli.

R.B.: Bolje što niste otišli u Kanadu, jel da?

S.D..:Za moje godine. Za decu ne govorim. Možda bi za decu ispalo bolje ali bolje što nismo otišli.

R.B.: Da li možeš da nam kažeš nešto o odnosima sa porodicom gde ste boravili?

S.D..:Vidi, tu nam nije bilo ni teško ni lako. Kada smo išli da uzmemo hleb – jer smo bili registrovani da dobijamo hleb – žena je išla da uzme, on je bio hadžija. On je bio u dvorištu 4-5 kuća, meni je kuću dao njegov sin. Taj njegov sin je bio u inostranstvu, kompletnu njegovu kuću sam imao. Ja sam radio po dvorištu, održavao sam mu baštu tu gde sam bio. On nam je pomagao pomalo, čak je donosio mlečne proizvode i tako. Ali, kada je žena išla po hleb on je govorio „zašto ne ideš da uzmeš hleb već ide tvoja žena da uzme? Strano je selo ovde“. Ja sam mu govorio: „Nije strano selo ovde, selo je naše“. Imam posla, išao sam da radim baštu. Mlađi sin – možda ću pričati malo humorno ovako ali…

R.B.: Reci nam, reci taj humor.

S.D..:I mlađi sin je išao, spojio se sa njihovom decom. Oni su imali konja i radili su. Ovaj je išao, jednom ga je zgazio konj dok su ga ovi vukli. Kada je došao, oni su nam donosili nešto uveče, ja sam im govorio „Lorika sam napravio kao kravu, ja ga šaljem a on radi danju i mi jedemo“. Mnogo su nas podržavali, pogotovo ove porodice. Ja sam imao mnogo prijatelja u Gostivaru, imao sam Rrustem Berišu tu blizu, prijatelj sa posla, dva meseca su mi prošla kao 20 dana.

R.B.: Lakše je bio kad si se sreo sa prijateljom, jel da?

S.D..:Mnogo, mnogo lakše nam je bilo. Skupili smo se tu 3-4 prijatelja sa posla i braća od strica, išao je dan. Malo smo plakali, malo smo se šalili, tako je bilo. Kad misliš neki ljudi šta su izgubili, nama je bilo bolje. Još jedan problem sam imao tu kod hadžije. Pet kuća su bile sazidane, i imali su jednog veoma opasnog psa. On ga je puštao u 8 sati uveče po dvorištu, i nije ga držao više vezanim. Mene su zvali neki prijatelji da idemo u Tetovo da provedemo malo vremena, da popijemo malo. Jednom smo otišli danjuj tri prijatelja. Jedan mi je rekao „ajde ja ću da ti pokažem uveče kuda da uđeš a da te pas ne vidi“. Kada smo se vratili, sećam se da smo se popeli na zid, taman su ulazna vrata bila tu i ja nisam video psa gde se nalazi. Popeo sam se na zid i skočio sam na psa. I tu sam uplašio psa, oslobodio sam se, pobegao je on od mene. Nikada više nije trčao za mnom. Sprijateljio sam se s njim. Tako da smo generalno dobro prošli s tom porodicom. Završih se rat i došli smo ovde. Išao sam tamo, zvao sam ih. Došli su nam porodično kompletno. Svašta su nam doneli za kuću kada su došli da nas posete. I mi smo ih uzeli, šetali smo po celom Kosovu jedno dva dana su bili kod nas. Ali ne trebamo to da zaboravimo, razume se, starci su otišli ali i sa mladima nastavljamo da držimo kontakt.

R.B.: Sa mlađom generacijom.

S.D..:Dobro su nas dočekali.

R.B.: Hvala vam mnogo.