Arbër Halilaj (osoba koja intervjuiše)

Ganimete Halilaj (sagovornik)

Skracenice: AH= Arbër Halilaj, GH= Ganimete Halilaj

AH: Šta ste radili pre nego što ste pobegli od kuće i šta se desilo?

GH: Mi smo bili tu uobičajeno, znali smo da je rat svuda naokolo, pre nego što nam je neko javio u selu da je Policija u selu, a onda smo bili primoran da napustimo, poveli smo decu?

AH: I gde ste otišli?

GH: Otišli smo u obližnju planinu iznad sela i tu smo boravili 3 dana. Trećeg dana došli su srbi i počeli su da pucaju. U planinu smo imali sa sobom one stvari koje smo poneli, hranu, odeću. Oni su neprestano pucali, narod je bežao, imalo je ranjenih. Deda mog supruga, dever i njegov sin bili su ranjeni granatom, tokom noći i ne mogu da se setim, ali bilo je dosta ubijenih. I odatle smo otišli u  (nije jasno) , sastali smo se sa (nije jasno). Ranjeni su tamo odvedeni i pružena im je lekarska pomoć. Tamo smo ostali da prenoćimo a onda smo se vratili u selo ponovo. Istog jutra ponovo su počeli sa napadima i da pucaju i opet smo bili primorani da pobegnemo u (nije jasno)., i tu smo ostali još jednu noć. Onda smo se ponovo vratili kući bili primorani da ostanemo jednu noć, dobro se sećam, a onda su ponovo počeli da pucaju na nas baš mnogo, sećam se da nismo mogli da izađemo, a onda u neko doba naveče organizovali smo se (nije jasno)  i otišli smo u (nije jasno)  selo. Došli su nam neki gosti, moj otac i majka da nas posete, pošto smo bili napadnuti i bili smo ranjeni, ostali su sa nama, i oni su uzeli na traktore i otišli smo njihovoj kući u (nije jasno), tamo smo ostali mesec dana. Nakon mesec dana stanje se bilo primirilo, vratilo smo i onda je otpočela druga ofanziva koja je bila gora i ostali smo sedam nedelja (nije jasno). Zapalili su nam kuće, prvi put su nam zapalili svu garderobu, traktore…brašno, hranu…nismo imali šta da jedemo! Ostali smo kući bez hrane ponovo 2 dana! Stariji sin (nije jasno), sir smo jeli rukama. Tokom druge ofanzive takođe su nam zapalili kuće i ono što smo imali, pobegli smo samo sa onim što smo imali na sebe obučeno.

Kada smo pobegli u (nije jasno), tamo smo ostali 7 nedelja, dobro su pribunili o nama, doneli su hrane koje su imali, šta su mogli da kupe, mada nije bilo mnogo toga da se kupi, nije bilo prodavnica, neke makarone i nešto tako. Živeti 7 nedelja skoro bez ičega, nije bilo ni šećera ni ništa, osim tog hleba što smo imali. Nakon toga opet je počeo napad  i onda smo opet počeli da bežimo po planinama. Tog jutra spremali smo kukuruzni hleb, imali smo dovoljno brašna, naveče bi isto spremali (nije jasno) imalo je nešto mesa, ali kuvati meso bez soli, nekako ne ide…nije ukusno, nije se moglo jesti…eto tako nekako smo se spasili, inače drugačije nije moglo biti.

Bili smo ranjeni, ja, (nije jasno), dever, starac, i dosta ljudi iz mahale, bilo je ubijenih, ukratko bez hrane,….neki su uspeli da odu za Albaniju, tačnije većina….ali mi ostali na ovu stranu, hteli smo da se predamo…nismo mogli da ostanemo tokom druge ofanzive, međutim uzeli su nas neki prijatelji, dok drugi deo sela otišao je za Albaniju (nije jasno), tako da smo do kraja rata ostali ovde na Kosovu i sve smo proživeli, one najteže stvari koje niko ne može da zamisli. Samo hvala Bogu, nismo imali nijednog člana iz porodice ubijenog, preživeli smo tako sa ranama ali smo se spasili.

AH: Kako ste ranjeni?

GH: Počeli su da pucaju od ranog jutra, mi smo spremali jelo u šumu, spremali hleb naveče za ujutru. (nije jasno)  Kad su počeli da nas pucaju, ja sam tada mesila hleb. Bilo je ukupno 50 članova, većina su bili izbeglice iz Blaca, Mališeva…kada su počeli da pucaju ja sam spremala jelo…nisam znala šta da radim, kako taj narod da ostavim bez hleba, (nije jasno) više od polovine ljudi je pobeglo, ja sam se vratila ponovo tu kod hrane (nije jasno) a onda bežeći uzbrdo oni su ponovo pucali, ja sam bila sama sa deverom i svoje dvoje dece. Kada sam stigla gore ugledala sam starca, dedu…ostao je sam nije se mogao pomerati. Onda sam kazala deveru, uzmi ovu decu i krenite sa izbeglicama, ja se vraćam da uzmem starog i otišli smo kod jednog traktora. Kad sam ostavila starog kod točka traktora, pala je granata i ranila je starog u lice, i mene je pogodila u rame, tako jako me je zabolelo rame da sam pomislila da mi je unutrašnja kost presečena (nije jasno), videla sam da mi krv teče, i tu je dosta ranjenih bilo, ne mogu da se setim tačno koliko, ali sam videla kako je izdahnuo 25 godišnjak, umro je tu na licu mesta i videla sam mnoge druge koji nisu smeli da posmatraju to dešavanje. Nakon rata i dosta nakon toga bili imali smo traume, ja i moja deca, videli smo uđas, sve i svašta.

AH: A kada ste se vratili svojoj kući nakon rata, kako je bilo u tom mestu, da li se sećate?

GH: Kada smo se vratili kući, ostali su samo zidovi, sve kuće su bile zapaljene, nije ništa ostalo. Otišli smo u komšijsku kuću, bila je gostujuća soba velika, bila je smeštena blizu jedne štale, tada smo ispred prozora imali (nije jasno), u toj maloj sobi bilo nas je ukupno 14 članova porodice, tu smo sedeli. Kada smo se vratili ja nisam smela da ućem u dvorište, otišli smo tu kod komšije..nakon 2 nedelje, otišli smo kod moje porodice u selo (nije jasno) tamo smo sedeli sve dok nismo napravaili smeštaj. Tamo ništa nije bilo, sve što je ostalo bilo je uništeno, gardaroba, zlato, sve je odnesto….imali smo samo ono u šta smo bili obučeni za vreme rata. Hvala dobrim ljudima, što su nam pomogli i nakon toga smo se snadbeli (nije jasno).

Osim što su nas pobili, ranili, oni su nam i uništili imovinu koju smo imali. Dva puta su nas proterali (nije jasno).

AH: Kako ste se osećali nakon završetka rata?

GH: Nakon što je rat završen, osećala sam se nekako, znajući da smo oslobođeni…kao da letimo, dobro smo se osećali….oslobodili smo se puacanja, kad bi nešto puklo uvek bi se podsetili dešavanja…nismo imali brigu o tome ima li hrane ili ne, možemo da živimo i u šatoru samo da nemamo više ono što smo svakodnevno preživljavali, dosta smo se brinuli za decu…sećam se dok smo bili 7 nedelja u izbeglištvu, da deca budu obučena, da budu spremna da tokom noći, da ih stavim na leđa i da bežimo. Odvajalo se iz naših usta za decu (nije jasno)…