Novinar: Koliko ste imali godina kada je rat počeo?

Sagovornik: Šest. Malo je čudno zato što mi je maglovito. Rođena sam aprila; iskreno, zbog traume i svega ostalog ne znam da li sam imala pet o po ili šest godina.

Novinar: Gde ste bili kada je počeo rat?

Sagovornik: Smešna je situacija. Mislim da… bila sam kući. I opet kažem nisam sigurna ovaj… da li me… da li su moja sećanja istinita ili je to proizvod mašte. Mislim da je bila nedelja i mislim da smo… ovaj… da nas je mene i moju sestru majka te večeri ovaj… okupala, jer kao… kupale smo se nedeljom… ovaj, i da je u tom trenutku, dok smo se mi oblačile, stric došao na vrata, to jest na prozor. Sećam se da su roletne bile spuštene, i da je onda on zalupao na roletne. Mi smo se onda prestrakli zbog toga što je on lupao. A onda kad je objavio da je počeo rat, i da treba da se sklonimo, to… kao da je … je bilo mnogo manje strašno od toga što smo se uplašile od lupanja na… njegovog lupanja na ovaj… u prozor. Tako da, eto, kući sa porodicom; sasvim jedan običan dan.

Novinar: Gde ste tada živeli?

Sagovornik: U selu, blizu Leposavića. Sa porodicom, sa… mama, tata i sestre i ja i baba, deda i dva strica. Velika porodica u jednoj kući. Međutim, ono što je zanimljivo i dobro je došlo u tom trenutku kad je rat počeo; mama i tata su počeli da prave kuću i… bila je samo sazidana i kuća je imala podrum. Tako da… ovaj, u trenutku kad nam je taj stric rekao je rat počeo, mi smo se pokupili, spakovali, osnovne stvari pokupili i svi smo se prebacili u naš podrum. U tom trenutku u selu je to bio jedini podrum, tako da sutra su ubrzo svi rođaci ovaj… nas dvadesetak – tridesetak bilo smešteno u podrumu koji je… pa ne znam, možda tri sa četiri. A nije bilo usko… nije bilo ovaj… problema da se smestimo tu jer, eto, sigurni smo u tom podrumu. Ono čega se setim jeste da, na primer, bilo je veče kad je rat počeo i smest… doneli su… ne znam klupe, i tako, jedan krevet mislim da je bio i onda su Nas ovaj… decu, bilo nas je desetak u tom trenutku, smestili da spavamo. Mi smo spavali i nekako nismo ni bili svesni prvog dana kad je počeo rat. Prenoćili smo. Al’ se sećam trenutka ovaj… kad sam se probudila negde tokom noći i s obzirom na to da je Kopaonik blizu; mislim da je bukvalno prve noći… ovaj, neki repetitor bio bombardovan na Kopaoniku i sećam se da sam se probudila i otvorila oči i da sam ovaj… čula… zvuka. Mislim, to je taj vrisak… ovaj kada pada bomba i mislim da mi je pred očima samo sve bilo svetlo. Kao da je bomba pala ovaj… tu negde na dva-tri metra od naše kuće i meni je jako dugo bilo ovaj… teško da shvatim da nismo mi… naša kuća … bombardovana, nego da je bombardovan Kopaonik. A da li je bomba bila jaka i da se to videlo ovaj… zbog blizine.

Novinar: Kako su vam čitavu ovu situaciju roditelji objašnjavali; te prve večeri i prvog dana i ostalih nekoliko dana?

Sagovornik: Pa mislim da tu nije bilo puno objašnjenja. Roditeljima je na prvom mestu bilo to… bilo je bitno da mi budemo sigurni i da se … ovaj, ne izlazi vani, i mislim da je to trajalo… onako koliko se ja sećam nekih pet dana. Ne nešto puno. Već nakon toga, kad je postalo neophodno da se… ne znam, izađe po hranu ili ne znam, da se okupamo ili šta već, tad su već nekako počeli da … ovaj, siđ… da izlaze vani. Tako da, to je nekako svako objašnjenje se svodilo na to kako da se sačuva život. Mislim da ni našim roditeljima u tom trenutku nije bilo jasno šta se sad to… ovaj, dešava i … jer, mislim više je bilo žena nego muškaraca u toj našoj… u tom našem podrumu i majk… mmm… mmm… majkama je bilo bitno samo da… ovaj, deca budu na… na sigurno. Nikome… niko nam nije objašnjavao šta je sa očevima ali i to je isto tako nekako bilo jasno. Ne znam. Mislim da je to jedna rupa u mom sećanju, kako se… kako se objasnilo… kako su nam objasnili da je rat?! Mislim da… da… baš nam niko nije ništa objašnjavao.

Novinar: Kako je okolina reagovala prvih par dana, ako se sećaš?

Sagovornik: Pa, ono čega se ja sećam iz okoline jeste da… možda je malo komična situacija ali istovremeno i užasno strašna. Tog dana kad je… ovaj, počeo rat; dok još uvek nisu objavili početak, čini mi se. Desilo se da su tu moja dva brata od strica bili… bili su u svom dvorištu. I onda je proleteo… ovaj, helikopter je bio, ne znam šta je to bilo… ovaj, ali uglavnom jedan brat je stariji a drugi je mlađi, i ovaj stariji brat je bukvalno oborio na zemlju ovog mlađeg jer je mislio da će da ga… da ga upucaju, da ga ubiju ili šta već. To je… ovaj, eto time bi ovaj, objasnila… opisala kako je reagovala… ovaj, okolina. Jer, opet kažem, mnoga sećanja su izbledela i izgubila se zbog strašn… strašnog rata.

Novinar: Malo pre si rekla da ste više provodili vreme sa ženama, tokom tih prvih dana rata. Dali to znači da su vaši očevi, stričevi, ujaci bili na ratište. Mobilisani od strane vojske ili…?

Sagovornik: Pa da. Mislim, ja se ne sećam trenutka kad… kad su tačno… ovaj, očevi bili mobilisani ali da, svi su bili u ratu. U…, selu, u mom selu je moj deda bio jedini muškarac, koliko se ja sećam. Mislim, i on je izbegao… ovaj, mobilisanje na osnovu bolesti, a imao je godine da… da ovaj, nije bio toliko star. Mogao je da ode u rat, ali je bio bolestan u tom trenutku i zato ga nisu mobilisali. Bukvalno… jedini ovaj, muškarac sa… pa ne znam, petnaestak žena. Ostali… za ostale nismo ni znali. Meni je jako… mi dugo nismo… mislim sestra i ja u stv… nije nam bilo jasno gde je tata, niti je majka imala informaciju gde je… ovaj, je trenutno. Niti je dolazio… mislim da je on dolazio na dve nedelje, i to samo da se… ovaj, okupa, da pokupi stvari i da nas vidi. To je bio jedan dan. Mislim, kad kažem dan mislim na tih dvanaest sati ni toliko se nije zadržavao… ovaj, kući. Stričevi su takođe bili… ovaj, mobilisani. Ja ni dan danas ne znam gde tačno su bili moji… ovaj, stričevi a isto tako znam da… jednog od njih dvojice… pa nisam videla sigurno mesec dana jer je on… kako su oni tad objašnjavali… bio je jako daleko. Ne znam tačno u koje mesto, nis… kažem opet ni u ovim godinama ne znam tačno… ovaj, gde je bio raspoređen. Ovaj drugi stric, iskreno ne znam da li je… ovaj, ne znam ništa. Ne sećam se ničega po pitanju njegove… njegovog mobilisanja. Svi ostali su isto tako bili negde na… na hiljadu strana. A ono što je mislim, eto ima veze sa tim; mama je na primer, u trenutku kad je počeo rat bila trudna sa trećom sestrom. I, baš tog 23. aprila kad se sestra rodila, to jest, nekoliko dana, dva dana pre toga je ona dobila bolove i bilo joj jako teško, s obzirom na to da je… da kroz selo protiče Ibar, i preko Ibra se nalazi most. Most je… ovaj, uzak i bilo je jako teško u tom trenutku preći taj most. Mislim, sanitetu je bilo… sanitet nije mogao da pređe ovaj most, da pokupi majku… ovaj, da je odvede u bolnicu. A moj deda je bio jedini muškarac u selu. Sve ostale su bile… ovaj, žene i kako sad da se žena, mislim, majka dobija bolove i… ne znam, kreće… ovaj porođaj i sve je to trajalo nekoliko sati dok je mama pozvala ambulantu. Prvo nisu hteli da joj odobre sanitet, kako da dođu, nije bezbedno. Pa su onda poslali, pa su javili kako ne mogu da pređu preko mosta; pa kako onda da… ovaj, je odvedu do mosta. Ja iskreno ne znam. Na kraju su je nekako… ovaj, odveli do mosta i mama se… ne znam… . Tog dana ili sutradan se… ovaj, porodila. I sećam se da je pričala dok je bila u bolnici da je… ovaj, nekoliko puta čula sirenu i da su morali da beže u podrum i da je u tom trenutku… ovaj, kad se onda porodila. Mislim da se baš tog dana oglasila sirena a beba nije bila kod nje. Sestra nije bila kod nje a ona je morala da beži bez sestre u podrum ne znajući gde je… gde je ovaj, gde je… gde je sestra. I baš je bilo onako čudno. I meni je, na primer, bude mi žao zato što tih, ne znam koliko… ovaj, pa možda čak i deset godina nakon rata, mnoge slike iz moje glave su izbrisane toliko da ja na primer sad nemam… imala sam eto šest godina kad je počeo rat i nekako bi bilo prirodno da se sećam… ovaj, kako je izgledala ovaj…, sestra kad je mama dovela… ovaj, kući. Ali, ja nemam to u glavi. Mislim da se sećam samo… da se setim nekih delova kad vidim neku od fotografija. Ali celu sliku baš… sam izgubila.

Novinar: Kako ste vi kao porodica videli to, to jest, taj odnos vaših… vaših očeva, stričeva na… u… u ratu; na bojna polja? Da li… da li vas… da li vas je bilo strah da se neće vratiti ili…?

Sagovornik: Pa ja se sećam da sam… mislim, ne tog trenutka kad su oni otišli… ovaj, u rat; nešto kasnije, kad sam razmišljala o tome sećam se da je moja prva reakcija bila strah, moja lična. Gde su, šta su, i kako su?! Onda sam bila jako ljuta… kao, zbog čega moj tata i zbog čega baš ja moram da… da brinem o tome da li će tata da se vrati živ i ne samo tata nego… ovaj, i… i stričevi i pri tom; mislim, svi muškarci koje sam znala. Nekako ne brineš samo za jednog. Svi su na istom mestu i brineš za sve. Mislim da je opet… ovaj, takva situacija sa ratom. Niko od nas nije ni razmišljao nešto puno o tome. Bilo je bitno samo da se vrate… ovaj, živi i zdravi, i da… ne znam… znam da smo… ovaj, uvek smo bili srećni jer selo je blizu… ovaj, glavnog puta i kad čujemo… ovaj, na TV-u ili neko javi da se naša vojska povlači, sećam se koliko smo bili srećni, jer… kao, meni jako dugo nije bilo jasno šta to znači da se vojska… ovaj, povlači i zbog čega se povlači. Ja sam se… zbog te činjenice da se vojska… mislim zbog toga da se vojska povlači bila jako uplašena jer kao, ako se vojska povuče, ko će da nas čuva. Ali, na primer, majke su bile srećne što se vojska povlači jer to znači da će možda neko od muževa da dođe kući. Tako da je, eto… pratile su se vesti i pratila se okolina i brinulo se… ovaj, o tome kako su; da li imaju da jedu?! Da li su živi?! Meni je, na primer, nakon rata i kad se sve to završilo… ja sam nekako, mislim, par godina nakon svega toga, pričala sam sa svojim ocem i, na primer, nikad od njega nisam uspela da izvučem neku informaciju koja… ili neki slikovitiji prikaz… kako to izgleda ovaj, rat. Ali znam da je… ono čega se sećam da mi je pričao tada kad… sad ne znam, sa mojih desetak godina… jeste da je bilo strahovito, da ljudi vrište i da je… se nekako dešavalo u mraku. Mislim da ni njemu dan danas nije jasno šta je… šta je sve preživeo tih… dana i tih meseci.

Novinar: Malo pre smo pričali da si ti najstarija ćerka u tvojoj porodici i da li si imala tu ulogu u toku… u tim trenucima kada se tvoja majka porađala sa najmlađom sestrom i da li si imala obavezu prema srednjoj sestri ili ostaloj deci koja su bili deo vaše porodice?

Sagovornik: Ovde je problem. Ovde se ne sećam. Mislim, ne želim da izmišljam i da prepuštam logičnom zaključivanju odgovora, ali ja se ne sećam realno kakva je moja uloga bila u… ovaj, u tom… u tom periodu. Ali, znam da su mi ovaj, da mi je mama… ovaj pričala i ja se sećam. Na primer, ja sam jako, jako rano naučila da, ne znam, da kuvam i da… ufff… da radim razne… različite kućne… ovaj, poslove i znam da je mama celog života isticala kako je mogla da se osloni na mene i kako je… kako sam mogla ovaj… kako sam bila neko kao odgovorna, u tom smislu. Verujem da je to isto deo rata.

Novinar: Da. Vratio bih se opet… ovaj, na očeve i na stričeve koji su bili na ratu. Koliko su oni vremenski ostali tamo? Koje vreme su proveli? Čitav period rata ili…?

Sagovornik: Tata se vratio nešto ranije. Nešto pre kraja rata. Ne znam kad je tačno mobilisan, ali znam da na primer… ovaj, nije bio tu kad se sestra rodila i da je za dva meseca, koliko se ja sećam, sad to opet na osnovu priča, za dva meseca mislim da je video jednom ili dva puta… ovaj, sestru i s tim da je… da… tako da je verovatno bio nekih dva meseca… ja ne znam… negde od aprila do verovatno… ovaj, početka juna. Nisam sigurna. A stric… ovaj, se vratio… je ostao nešto duže. Za njega smo baš brinuli, jer… još jedna slika koje se sećam… on je u nekom trenutku… ovaj, ne znam gde i ne znam kako… imao saobraćajnu nezgodu… i mi nismo znali ništa… ovaj, o tome. Samo u nekom trenutku kad je već, onako se stišala situacija, mi deca smo već počeli da se igramo i spustili smo se do Ibra. Ja nisam bila u toj grupi ali su bila druga deca i onda su… se vratili dva brat… vratila su se dva brata i… ovaj, mojoj majki, mojoj babi su rekli kako… ovaj, moj stric ide… ovaj, od Ibra zavijene glave i krvav. Trebalo mu je sigurno… pa ne znam… pet minuta da… mislim pet minuta da da dođemo do… do sebe i da shvatimo šta se desilo i onda je stric stigao već… ovaj, kući. Nije mu se ništa desilo na… na ovaj, … u ratu nego je imao saobraćajnu nezgodu a i u tom trenutku kad vi čujete da je neko krvave i zavijene glave, prvo što vam padne na pamet jeste da… je zaradio metak. Tako da je… pri tom mislim bilo poprilično stresno i ja sam, ja kao dete pored oca bila najvezanija za tog strica. I mislim da, do tog trenutka ja nisam osetila veći strah. Mislim da to iako je hvala bogu na kraju… mislim… završilo se sve kako treba ali mislim da je to najveći strah koji sam ja doživela… ovaj, koji mi je je rat priredio; činjenicu da ću možda da izgubim strica kog volim najviše.

Novinar: Da li je u ratu 99-te neko od tvojih bližih i daljih članova porodice nastradao, bio povređen?!

Sagovornik: Pa, hvala bogu ne. Mislim, sem strica kao što sam već rekla, niko nije… ovaj, pretrpeo nikakve… ovaj, fizičke povrede. Ali, moja mama je… ovaj, iz okoline Vučitrna i njena porodica, baba, deda i ujak su u tom trenutku kad je rat… dok je rat… ovaj trajao, bili na… bili… živeli tu u… ovaj, okolini Vučitrna i koliko se sećam, negde, pa maja, juna su oni bili proterani prosto sa… iz svoje kuće, iz svog ognjišta. Mi smo… moje selo, to jest, okolina je u tom trenutku bila nešto mirnija tako da smo mi… ovaj, mogli da izlazimo vani i ne znam, da se igramo i nekako da se… nekako se normalizovao naš život. Međutim, sećam se da je… ovaj, moja majka još uvek strahovala za svoju… ovaj, porodicu. Moje dve tetke… ovaj, su isto udate tu u blizini nas i onda ih je u nekom trenutku tokom tog strahovanja moj deko pozvao… ovaj, majku na, na… pozvao je i rekao joj kao… mi smo krenuli, evo stižemo… ovaj, u Leposavić, hoćemo da svratimo, ne znam, skuvaj kafu i spremi nam vodu. I ja sam u tom trenutku… ovaj, bila sa decom na ulici. Sećam se tačno gde, šta i kako. I, ja nisam na primer znala za ovaj razgovor između moje majke i mog deka, ali sam videla… ovaj, deka koji ide prema našoj kući. Ja sam se obradovala jer meni kao detetu u tom trenutku nije bilo jasno šta se dešava i da je to što se dešava užasno i da su oni… ovaj, sada već izbeglice i traže… ovaj, novi dom. Ja sam se obradovala kad sam ga videla, potrčala sam… ovaj, da mu se javim. Međutim, od tog stresa i od tog šoka, mene je moj deko u tom trenutku nije prepoznao. Nije znao ni ko sam ni šta sam. Javio mi se i pozdravio me ali nisam videla da je… da je u tom trenutku znao da sam… ovaj, ja njegova unuka. I ovde i staje i moja… ovaj sećanja na taj dan. Znam iz priča da je bilo… da su pokušali da uzmu sa kuće sve što su mogli. Znam da su… ovaj, pokupili prozore i da su tom… imali su u tom trenutku dva traktora i da su zato neke stvari uspeli da spakuju na traktore, i preselili su se… ovaj, u Srbiju. A ono što mene sad… kao nekome ko je odrastao, bitno, jeste da ja na primer… ovaj, nikad nisam… nikad nisam njihovu novu kuću doživela kao… kao mesto gde, gde želim i volim da odem. Idem kod njih tamo gde sad žive, samo zato što želim njih da vidim, ali to njihovo… ovaj, nikad mi to nije bilo… nikad se nisam osećala svojom tamo. Međutim… ovaj, kasnije me moj… moja sudbina navela da… ovaj, dobijem priliku da se vratim… da se vratim na… u njihovu… u njihov zavičaj i iskreno… ovaj, bez obzira što je u tom trenutku kad sam ja bila… ovaj, u njihovo selo nije bilo Srba i više nije ni postojala kuća gde su oni živeli. Ja je se sećam jer su… ovaj, imala sam dovoljno godina da se sećam kako izgleda njihovo selo… njihova kuća, a onda kad sam otišla dvadeset i nešto godina kasnije to nije ličilo na ono čega se ja sećam. Ali, bez obzira na to… ovaj, bilo mi je lepše tu u okolini Vučitrna nego tamo gde žive sada. I celog života ja sam bila ubeđena i dugo mi je trebalo da shvatim da, na primer, gugutke žive svuda, jer je ta ptica… me jako dugo podsećala na… na, na Nedakovac; na njihov… ovaj, selo i kad god bih je čula, nekako mi je bilo puno srca. U trenutku bih imala pred očima njihovu kuću i sve te doživljaje koje smo moja sestra i ja imale…. Imale kod njih.

Novinar: Da li je u okolini vašeg sela u kom ste živeli tokom rata 99-te godine, u nekoj blizini ili daljini… dešavali se neki napadi, bombardovanja, nemiri?

Sagovornik: Pa, pomenula sam već da je… ovaj, Kopaonik blizu i da je… da se sa Kopaonika… su se jako često čule… ovaj, bombe. Ali, ne mogu da se setim da je bio neki veći oružani… ovaj, napad u blizini. Ali se isto tako kao dete sećam na primer da smo… eto… ovaj, odgovora na prethodno pitanje… sad, sad se sećam… objašnjavali su nam na primer da se vojska krije po šumama. Ovaj, i onda ja… baš mi je jasna ta… ovaj, slika… sećam se da sam jako često… ovaj, gledala u te šume… ovaj, u ta brda i zamišljala da… istovremeno mi je to bio način da se smirim jer sam zamišljala da je možda tata negde u blizini, a s druge strane, kad padne noć ja onda… sam nekako… ovaj, zamišljala da nam iz tih šuma preti opasnost. Tako da je… ovaj, eto to neki moj možda dečiji način da se smirim i da stvar vidim na sebi… ovaj, svojstven način. Ovo što se… ono čega se sećam jeste da… ja sam tad kažem imala šest godina i trebalo je septembra da krenem u predškolsko a onda naredne godine… ovaj, u prvi razred. I sećam se da smo na TV-u na primer gledali da je škola… ovaj, moja buduća škola… ovaj, srušena i meni je… baš mi je bilo onako… ovaj, teško kao… kako sad i zašto baš sad kad treba da krenem u školu i kako ću da idem u školu i tako tim nekim pitanjima i onda se ispostavi da je to u stvari bila lažna vest. Da je… da je škola onakva kakva jeste. Ne znam šta se desilo u tom trenutku i zašto su… zašto je plasirana takva priča, ali se sećam jer je direktno bilo povezano sa mojom budućnošću i sa time šta se… mislim, sprečavalo me je da… ta činjenica me je sprečavala da ostvarim ono što sam želela da idem u školu i da se obrazujem.

Novinar: Da li ste pratili… kad si već pomenula lažnu vest… da li ste pratili medije tokom rata?

Sagovornik: Pa ja se iskreno ono… čega se sećam od medija jeste da smo mi u stvari preko TV-a saznali da je rat počeo. Bio je uključen TV i nakon… ovaj, tada što nas je i… ovaj, stric obavestio, i videli smo i na TV-u… ovaj, na TV-u isto tu objavu i isto to proglašenje početka rata. Ali, ne sećam se da li smo pratili vesti… ovaj… mislim ja kao dete nisam se… isto tako sećam da su naši roditelji međusobno pričali o tome i… bombardovali su ovo kažu ovde… čuo sam na TV-u ono… . Meni u tim godinama TV nije bio toliko bitan jer… nekako meni… mnogo mi je drago… ovaj, sada kad se setim i kad razmišljam o tim godinama… drago mi je što su nekako, ne znam na koji način, ali čini mi se da su naši roditelji jako dobro odigrali svoju ulogu jer, ja na pr… se i tih godina s… možda tih nekih… ne znam… možda petnaest dana kad… od kako je počeo rat bilo je nešto… ovaj, ograničenije kretanje, ali se setim na primer da smo čak… čini mi se… ovaj, tada nekako uspevali da gledamo i crtaće i da se igramo i da se družimo. I zato kažem… TV u tom periodu nije bio izvor strašnih vesti već nekako razonode, ali eto taj, taj… to plasiranje te vesti… ovaj, za školu je bilo preko TV-a. To je… to je eto… to početak… oglašavanje početka rata preko TV-a i ova vest za školu su dve stvari kojih se ja sećam a došle su… ovaj, od medija.

Novinar: Da li je neku posledicu ili… kako bih rekao… Da li se u godinama iza… blis… bliskim godinama iza… par godina iza rata pričalo o ratu? Da li ste osetili neku… kao porodica ili kao, kao… ti kao jedinka, neke poteškoće…?!

Sagovornik: Pa, meni je… pa ne znam koliko godina nakon rata ali, sećam se da su te godine bile jako teške.  Tata je… mama je radila, na primer, pre rata. Ali nakon rata je ona izgubila svoj posao jer je njen posao bio opet… ovaj, u okolini Vučitrna i nije imala priliku da ide na posao. Finansijski je bilo teško. U tom… u tim godinama nakon rata su moji roditelji počeli da rade kuću i mi, na primer, nismo imali… ovaj, jako često garderobu. Bilo je jako teško… bilo… roditelji nisu imali sredstava, na primer, da nas spreme za školu. Nosili smo, ne znam, polovne stvari ili stvari koje smo pozajmili od starijih rođaka ili kako već. Finansijski je eto tako… tata, opet, preskočila sam… tata je… ovaj, radio u tom, u tom periodu ali… u fabrici, ali je bilo malo posla. Što odmah znači da je bila slabija… ovaj, plata i da je… a potrebe su ostale iste. Ništa se nije promenilo pre i posle… ovaj, rata, po pitanju ljudskih i egzistencijalnih nekih potreba. Al’ opet eto i u tom… mislim… nekako je… snalazilo se i opet smo mi kao deca nekako imali prostora da mnogo manje brinemo o tome i nismo bili uvučeni u toliku priču… ovaj, o teškoćama. Nakon rata ovo su stvari kojih se ja sećam i ono što mi je eto na primer ulepšavao taj period, kad roditelji nisu mogli da priušte, ne znam, slatkiše, čokoladice i ostalo; u tom periodu nakon rata je došao KFOR na Kosovo… ovaj, iako često njihov, kako se to kaže, logor ili taj… mesto gde su bili… ovaj, smešteni je bio u selu do mog i oni su često patrolirali i obilazili… stanovništvo u okolini. Kad god bi došli oni bi doneli ili igračke ili slatkiše ili nešto što… je, ne znam, eto meni u tom periodu je ulepšavalo… ovaj, detinjstvo. I sećam se da smo u nekom trenutku pun paket slatkiša… ovaj, prvo ga je dobila moja sestra. Ja nisam jer nisam bila… ovaj, sa vojnicima. Plakala sam i onda, na primer… ovaj, moja majka je otišla kod vojnika i zamolila ih je da nam daju još jedan paket i objasnila im… ovaj, situaciju i to sam i ja… ovaj, dobila svoj. I taj paket, je eto, zbog nestašice i svega ostalog… na primer u ovom trenutku, da imam taj paket, verovatno bih te slatkiše pojela za tri dana. A tad nam je trajao, pa ne znam, mesec dana se razvlačilo, da bi smo imali. Jer drugačije nećemo… ne znamo kad ćemo dobiti drugi put.

Novinar: Kako iz ovih sadašnjih vremena gledaš na, na ceo taj period rata? Kakvi su ti osećaji? Da li misliš da smo… da si… da ste… to jest, ojačali… i… ?

Sagovornik: Pa ne znam. Sad sa dvadeset i osam godina kad me neko pita: „Kako ti je bilo u ratu?“  Strašno, i užasno i mnoga je to trauma. I hiljadu stvari se i dan danas vrate i posledica rata, i to je situacija kad sam skoro… ovaj, bila u, u Beogradu i čula sam… ovaj, policijsku onu rotaciju i sirenu. Prvo što mi je prošlo kroz glavu jeste da je… vratilo me je na te godine, devedesete. Devedeset i devete, dve hiljadite, u stvari. Tako da, kad tad se i dalje vrati taj osećaj tog nečeg… ovaj, što uzdrma i, ne znam, strašno je i užasno je, i neopisivo je… neizdržljivo je. A, is… ne znam… ja iskreno i ne znam kako je to živeti u nekom stabilnom društvu jer, s obzirom na to da sam… devedeset i devete kad je bila isto tako ratan period, kad su bile inflacije, pa onda devedeset i deveta, pa onda, ne znam, sve što su dvehiljadite… ovaj, donele, sve je to nekako na par godina… je bila neka… destabilizacija ili, ne znam, oružani napadi, ili rat, ili kako god da se to nazove. Tako da meni sad u ovim godinama nije jasno šta znači živeti u stabilnom društvu gde… vaša egzistencija nije pod znakom pitanja. Ja… ne bih da iznosim činjenice i sve te… ovaj, stvari koje su uticale na, na početak… ovaj, rata. Ja nemam razumevanja za, za bilo kakav rat, niti imam razumevanja za stradanje civila i nedužnih ljudi. Mislim da je civilizacija uznapredovala i da sva ta pitanja mogu da se reše nenasilnim putem, i da… smo dovoljno kao civilizacija opet… ovaj, sazreli i da ne moramo više da se otimamo o teritoriju. Da podela, ili kako god… ovaj, šta god u pitanju… u pitanju teritorije može da se reši na drugi način, na… stradanje… u ratu… rat ne može da bude bez žrtava. U ratu su žrtve i ona strana koja je izazvala rat i ona strana koja reaguje na rat. I jedna i druga strana imaju… ovaj, žrtve ali… jako je strašno kad vi pomislite da je veliki broj tih žrtava civilno… civili. Ljudi koji se nisu ni pitali niti su odlučivali, niti su birali rat. Tako da, poprilično sam ljuta i dvadeset i kusur godina, nakon svih tih dešavanja moglo je verovatno i drugačije.

Novinar: Da li u poslednjih dvadeset i dve godine od završetka, odnosno od početka pa onda nakon završetka… da li se situacija, što se tiče mira, stabilnosti, na ovim prostorima kreće u dobrom smeru? Kakvo je tvoje mišljenje?

Sagovornik: Pa, iskreno… mislim da su… da je… pa poslednjih… možda pet godina poprilično stabilno. Mislim, nije stabilno ali je mirnije u odnosu na prethodne godine, i nekako može da se… ovaj, živi slobodnije, uz ogromna ograničenja, smeš da ideš ovde… ovde ne smeš. Ako ideš ovde, čuvaj se ovako ili, ako se mešaš sa, ne znam, Albancima, onda vodi računa kako se ponašaš i slične stvari. Jer su nas učili, prosto, ne mislim da su nas učili roditelji. Mislim da nas je učio život i iskustvo, da znamo kako, kad i gde da se ponašamo, i samim tim to te nekako ograničava. Nisi ono što jesi tamo gde se nalaziš. Ali opet ja ne znam, mislim da nema veze sa realnošću, ali je moj osećaj da se ja na primer, koliko god da je sada mirno, koliko god da nema nekih dešavanja, po pitanju… nasilnih dešavanja, ili kako god da ih nazovem. Ja i dalje… ovaj, nemam osećaj da mogu potpuno da… ne osećam se potpuno sigurnom na Kosovu, jer nekako, uvek očekujem da sa neke strane može da se desi nešto. I mislim da je, eto, jedino rešenje da se živi sa tim. Jer, opet kažem, mi kao civili nekako nemamo direktan uticaj na to kako će da se razreši politička situacija ali možemo da učimo da živimo sa tim i da… da nam život ne staje zbog toga.

Novinar: Da li ste u poslednje vreme, ili vreme posle rata… ovaj, imali kontakta, saradnju, razmenu znanja sa drugim, drugim etničkim narodima, na primer Albancima?!

Sagovornik: Pa, jesam. Mislim, jako često u različitim nekim okolnostima i u različitim nekim prilikama sam bila u istom društvu, to jest, ne znam, sarađivala sa, sa Albancima. I s obzirom na to da… ovaj, radim na jugu i u suštini ovaj, svakodnevno prolazim kroz albanske sredine i imam priliku da, ne znam, ne da govorim jer, ne znam jezik, ne znam Albanski, ali eto da se srećem na ovaj ili onaj način sa Albancima i ja nisam do sada imala loših iskustava, niti sam… ovaj, imala nekakvih situacija u koje bih ono, moglo da nazovem lošim.

Novinar: Da li misliš da treba da se radi na što većoj saradnji civilnog društva i nevladinog sektora i vladinog sektora na procesu poznavanja jedni-drugih i na nekom pomirenju i saradnji, na svim nivoima?

Pa ja pre svega mislim, ono što mogu iz nečeg iskustva… ali ja imam jaku želju na primer, da naučim Albanski jezik. Ja mislim da će da mi olakša mnoge neke… ovaj, sfere. Živim u Mitrovici i na primer, bilo bi mi lakše da se ponekad ja obratim… ovaj, Albancima na njihovom jeziku a ne da mi se… da se oni trude da uče… ovaj, srpski. Jer, mislim da bi i komunikacija bila… ovaj, lakša. Što se tiče drugih… ovaj, nivoa i drugih usavršavanja odnosa između Srba i Albanaca, nekako ja mislim da je jako bitno da se prvo krene ličnim iskustvom jer ako ne želimo mi sami da napredujemo u tom odnosu, mislim da ni ako se krijemo iza neke nevladine organizacije ili šta već, i bilo kog udruženja, da ni u tom slučaju nećemo biti nešto preterano uspešni.

Novinar: Hvala ti na intervjuu puno. Ako želiš, možeš da ostaneš anonimna, ako ne možeš nam reći svoje ime i prezime.

Sagovornik: Pa, želim da ostanem anonimna.

Novinar: Hvala još jednom.

Sagovornik: Nema na čemu.