Intervjuerka: Čega se sećate iz perioda pre rata?
Intervjuisani: Pa, sećam se jednog dobrog lepog vremena gde smo svi bili maltene… imali jednaka ista prava. Družili se, izlazili, šetali… u glavnu ulicu u Prištini, korzo gde je. Gde smo svi i Albanci i Srbi bili jedno te isto. Družili smo se, viđali, pili kafu zajedno. Jedan deo perioda gde je stvarno ovaj… lepo smo živeli, lepo smo se slagali.
Intervjuerka: A čega se sećate iz perioda rata?
Intervjuisani: Pa period rata, šta ja znam. Nekako kao u magli. Dosta teško vreme, prazan grad. Bez svetla, pusto sve oko tebe… neprijatna situacija za samog čoveka, što se kaže. Jer mi to nismo očekivali, nismo ni znali šta nas zadesilo, i tako.
Intervjuerka: Da li se sećate trenutka kad ste morali da napustite svoj stan?
Intervjuisani: Pa da. Tog dana smo… ja sam do 28 juna sedeo u stanu. Došao mi je komšija Albanac i rekao mi da se par dana sklonim u selo pa će to da prođe za koji dan. Međutim, prošlo je dvadeset godina da nismo mogli više da se vratimo u Prištini. Sada evo nadomak Prištine smo grada. Mada, sad danas maltene mnogo lepše živimo, što se kaže, i ovaj imamo veću slobodu, komotstva. Grad i ko grad ovde u Čaglavici i okruženi smo sa Albancima ali imamo jednako lepi odnos sa komšijama gde se svi družimo i javljamo jedan drugome, i tako.
Intervjuerka: Da li mislite da dvadeset i nešto godina posle rata možemo zajedno da gradimo društvo, ili mislite da to ne zavisi od nas?
Intervjuisani: Pa zašto da ne. Možemo jednostavno, kada se drugi ne bi mešali. Kada bi seli sa Albancima za istim stolom i lako bi se i dogovorili oko svega. Jer mi smo živeli i ranije i nadam se da ćemo i ubuduće da živimo. Jer kažem, naša pokolenja su živeli uvek jedan sa drugim.
Intervjuerka: Hvala!
Intervjuisani: Molim.