Intervjuerka: Da li možete da se predstavite za početak?
Olivera Spasojević: Da. Ja sam Olivera Spasojević. Ja sam pre rata živela u Prištini. Sada živim u Lapljem Selu kao povratno lice, kao povratnik. Tu sam 13. godina i srećna sam što sam se vratila, to moram da kažem. Na početku me je bilo strah jer mi se vraćalo, eto to prvo pitanje, vraćalo mi se ono što sam preživela. Tu svesnu situaciju. Kako ću, dal ćemo da izađemo iz ove situacije zdravi i živi, normalni, ili šta će biti. Ali, moram reći da sam jako srećna što sam se vratila. Jeste teško. Ima neke stvari koje bi, eto, možda promenila za neki bolji život ali dobro je. Srećna sam što sam tu. Imam stan i zadovoljna sam sa nekim stvarima, ali sad za ostalo, samo da smo zdravo.
Intervjuerka: Kako pamtite period pre rata?
Olivera Spasojević: Period pre rata je ostavio jako težak i loš uticaj na mene i na moju porodicu. Ja sam sa majkom bila i živela u zajednici. Bila sam tada maloletno lice i ovaj, jako sam teško prebrodila te stvari koje su se desile. Očigledno su ostale iza nas. Što se tiče toga, to se ne zaboravlja. Mi smo bili u Prištini, živeli. Morali smo da napustimo kuću, to jest, kuću i dom. Ostavili smo sve iza sebe. Bilo je jako teško, stresno, mučno videti jedan autobus u kojima se gura masa ljudi. Dvadeset… ne znam, bilo je preko dvadeset ljudi, četrdeset, pedeset. Kako bi svi se tog dana odselili, kako bi se svi tog odselili. Jer su… jer smo mi bili zadnji dan, znači zadnji dan polazak. Zadnji autobus koji je išao za Novi Sad, nevezano gde sam ja trebala da putujem. On… promašili smo čak neverovatno i deonicu puta jer smo trebali da idemo za Kraljevo. Mi smo završili u Novi Sad, to jest… eto, to je bio zadnji prevoz nažalost. Bilo je jako stresno, tužno, sve smo stavili za sobom. Imali smo samo jednu torbicu. Majkin kolega je rekao da mora da se iselimo iz Prištine jer to je zadnji dan. Tada ti ljudi koji su zauzimali te srpske kuće, i koji su radili to pročišćavanje Srba sa… nevezano za politiku, ja nisam političar ali mogu da kažem da smo morali da napustimo jer je kolega majke moje, gde su… gde je ona radila, u firmi, rekao da moramo jer su počeli i po kućama da ulaze i da daju rok za iseljenje. Tako da, tog dana smo jako teško prošli i prošli smo kroz jedan pakao. Bila je kolona vozila na putu, teško se izlazilo. Ljudi su se masivno selili. To se ne zaboravlja. Autobus je bio zadnji koji je bio prepun. Ljudi nisu imali ni gde da uđu, ni da stoje, ni da sednu. Znači, to je bilo jedno preko drugog. Bilo je stresno. Ja sam tada završila prvu godinu srednje škole, znači, bila sam maloletno lice. I jako mi teško pada to iseljavanje i ta situacija koja se zadesila u tom periodu ’99-te godine. Mi smo marta meseca napustili Kosovo, to jest Prištinu.
Intervjuerka: A da li možete da se vratite u period pre svega toga, pre demonstracija. Kako ste živeli pre rata?
Olivera Spasojević: Pre demonstracija i pre rata uopšteno, svi su se dobro slagali. Svi su međusobno sarađivali. Niko nikog nije dirao. Radili su i kolegijalno i ovaj… ništa tu nije bilo nešto kao da će da se desi rat, kao da će da se… kao da će da dođe do sukoba. Jer, od samog početka mog rođenja svi smo živeli kao zajednica, složno. Imali smo zajednički razgovor, dogovor, posao. Svi su vodili neki svoj život. Šta se desilo, desilo se ali, smatram da je tada pre rata… pre rata, da su svi živeli civilizovano, mirno, staloženo, da su se pomagali, slagali, bez obzira na bilo koju vrstu nacije. To je… imalo je neko poštovanje. Nije bilo mržnje, nije bilo prezira, nije bilo sukoba, nije bilo… Dešavalo se sad svuda u svetu, ispadne nešto, neki sukob neka sitnica. Da li je to, nevezano nesreće, nebitno, bilo šta. Ali, ljudi kao ljudi su se poštovali, nisu gledali na naciju, na eto, na veru, na… ne znam. Znači svi su živeli kao jednina, kao zajednica. Nikad nije bilo… Ja sam u školi živela sa… išla u školi i živela u takvoj sredini da smo se svi slagali. Ja sam imala Albanca koji je bio moj školski drug. Išli smo zajedno u školu i poštovali smo se. Ja sam bila u toj kući dočekana i sa hleb i sa čaj. To je bilo jedno čisto drugarstvo. Eto, sad taj moj drug je u Prištini glavniji ginekolog. Ja sam završila ginekologiju. Mislim, našli smo se i eto, poklopilo se to. Saznala sam posle toliko godina, posle 15.-16. godina, 20 koliko ima da je on ginekolog kao i ja po profesiji. Ali on je doktor a ja sam sestra. I tako da smo se svi slagali, svi smo bili međusobno kao jednina. Znači eto, nije bilo odvajanja, nije to da li je on sad Albanac, Rom, Turčin, nebitno. Sve nacije su se poštovale. Nije bilo nikakve mržnje, prezira. Niko nije očekivao da će da se desi taj bum u tom životu, u tom periodu. Da će morati ljudi da se iseljavaju. Ja ne mogu sada da kažem, možda su se i neki i s njihove strane odselili. Ja to ne znam, jer to je politika. Ali, što se tiče Srba koji su proterani, niko nije to očekivao. Nije znao. Jer, situacija je bila staložena. Bilo je inflacije tada za mleko i za hleb, i oskudacije kao i sada što se dešava, bože moj, ali…. skupoća i sve to, slaba primanja. Ljudi rade, uzimaju kredite, muče se, uzimaju preko firme to što im pripada ali, nije bilo nikakvog prezira, nikakvog odvajanja. Svi su živeli složno kao jedno.
Intervjuerka: Da li mislite da rat možemo da ostavimo iza nas i zajedno izgradimo bolje društvo na Kosovu?
Olivera Spasojević: Pa, što se mene tiče, ja bih najviše volela da ljudi budu kao jedno. Svi da budu onako… da se slažu međusobno i da se popripomažu, jer jedan je ovaj svet, na kome ljudi uopšte nizašta nisu krivi. Jednostavno, moraju da sagledaju da… tu smo koliko nas ima i da moraju međusobno i da sarađuju i da se dogovaraju, i da rade i da funkcionišu kao jednina. Znači, volela bih da bude situacija mnogo jednostavnija jer niti… Sad, što se tiče druge strane, između Srba i Albanaca, pošto smo na Kosovu. Niti oni mogu bez Srba, niti Srbi mogu bez Albanaca. Mislim, takva je situacija. Koliko neki ljudi bežali od nekih realnih stvari, od nekih realnih činjenica, mi smo ovde ipak ljudi koji rade i funkcionišu zajedno kao jednina i moramo da se naviknemo na taj položaj u kome se nalazimo. Da bi funkcionisali kao jedno. Ne… Vere su znači različite. Ti Srpkinja, ja sam Srpkinja on je Albanac, Turčin, Goranac, nebitno, Rom. Ali, mora ljudi da se ujedine bez obzira na… i da otklone tu mržnju, taj prezir, da razmišljaju pozitivno. Nema odvajanja. Kao Ukrajina sa Rusijom, kao sada Albanija što se odvojila znači sa nama ovamo na Kosovu. To bi bilo lepo da se vratimo mi u neko vreme za vreme “ih-ih-ih” kada su svi bili jednina, celina. Nije bilo odvajanja. Slovenija i tako dalje, Makedonija, Crna Gora. Moram da nabrojim znači i ostale države. Crna Gora, Makedonija itd. Znači svi da budemo jedno jer niti može jedna strana bez ove druge, niti druga strana ne može bez ove prve da bi funkcionisao normalno. To je… to je normalno za jedan normalan život. Da se međusobno sarađuje, da se poslovi obavljaju. Znači eto, međusobno, da se radi i da se funkcioniše. To je jedan zdrav odnos po meni. Ja bih volela da svi ljudi se onako ujedine i da budu… ne mora da budu jednina, neka budu množina. Ali da imaju taj neki stav isti ili različiti, ali da se poštuje.