Osoba koja intervjuiše: Recite nam nešto o sebi.

Sagovornik: Moje ime je Aleksandar Gudžić, diplomirani profesor istorije. Radim u Domu kulture Gračanica kao urednik tribinskih programa,  ali sam negde i angažovan u sekciji glume, u Domu kulture Gračanica u amaterskom pozorištu Janićije Popović, i rukovodim tom sekcijom.

Osoba koja intervjuiše: Dvadeset godina kasnije, koja su vaša sećanja iz rata na Kosovu?

Pa znate, ja sam u to vreme tih ratova za drugo razbijanje Jugoslavije imao nekih 13.-14. godina. Sećanje na rat na Kosovu; pa dakle imao sam 13.-14. godina i zapravo su ti radovi počeli kada sam, ne znam, bio prvi ili drugi razred i sećam se tih restrikcija struje. To su one 90-te godine hiperinflacije, jedne opšte nesigurnosti, mada ja to u tom trenutku kao dečak i kao tinejdžer to nigde nisam shvatao i ozbiljnost situacije. Ali iz današnje perspektive, iz današnjeg ugla kada posmatram, zapravo shvatam i vidim u kakvom smo sistemu živeli, u kakvim prilikama i ne prilika. Nakon toga, došle su 97.-98. kada je počeo… počeli sukobi na Kosovu i Metohiji i počeo je taj nesporazum Srba i Albanaca koji je kulminirao 99-om godinom i bombardovanjem. Sećam se te jedne opšte nesigurnosti. Već su počele otmice, napadi i sećam se… evo to ću podeliti sa vama… jednu intimnu stvar, jednu moju životnu priču kada smo, ne znam, trebali da odemo u centralnu Srbiju kod nekih rođaka i onda postavilo se pitanje da li da uopšte krećemo, jer su već počele otmice, ubistava. To su ta sećanja na te devedesete. Naravno, već 2000-te godine su godine opšte nesigurnosti. Tada su, ne znam, svi bili svesni koliko je nebezbedno biti Srbin na Kosovu i Metohiji. Događale su se često otmica, ubistava ne znam, granatiranja pa je tako i selo u kome ja živim, Dobrotin, 99-te godine 1. septembra bilo granatirano. Tako da, to su ta neka sećanja, naravno bombardovanje to je jedno traumatično iskustvo za svakog čoveka. Uostalom, rat je traumatično iskustvo za svakog čoveka na svetu pa tako i za ljude koji su ovde živeli.

Osoba koja intervjuiše: Možete li primetiti efekte rata na vas lični život?

Pa zaista o tome nešto nisam ni razmišljao. Opet, ja nisam psiholog ili psihijatar da bi procenio ali svakako da, rekao sam da je rat traumatično iskustvo i da svakako ono ostavlja posledice po, hmm po čoveka. Na moju sreću ja nisam direktno učestvovao u rat tako da ne mogu govoriti o nekim psihičkim posledicama da je rad ostavio na mene, ali svakako da je ostavio rat neke posledice na ljude koji koji su direktno učestvovali u ratu i da obaveza nas kao pojedinaca ali i generalno društva je da vodi računa o tim ljudima i ako je to moguće, da im na bilo koji način pomogne.

Osoba koja intervjuiše: Da li imate još nešto da dodate za kraj?

Sagovornik: Pa ne znam, mislim poruka mladim ljudima na Kosovu i Metohiji bi bila da uče na greškama generacija i ljudi koji su devedesetih učestvovali u Kosovskoj ratnoj drami. Kažu da je istorija učiteljica života i da pametni ljudi i ozbiljne nacije uče na svojim greškama. Želeo bih da verujem da će na Kosovu neke nove generacije, pa bilo one srpske ili albanske nacionalnosti naučiti na greškama njihovih očeva i da neće ulaziti u konflikte, i da će konačno na ovom prostoru zavladati mir i prosperitet. To je negde moja poruka mladim ljudima, da uče na greškama svojih očeva.