Intervjuerka: U redu je. Ajde nastavi tu gde si stao, kada je došla vojska i kada je blokirala jedan deo Mitrovice i počeli da odlaze.
Asllan Haliti: Pa nisu blokirali, pogotovo Bair Breg i blokirali su put koji odvodi za Vaganicu i Vrnicu, koji su ostavljeni. U tom delu obično, ljudi, kada je bio dakle neki napad ili nešto u gradu, bežali su u tom pravcu. Pogotovo naselje Vaganica ovde i naselje Šipolj su bežali u tom pravcu. Tu je bio cilj da se blokira taj put. Sutradan su počeli da spaljuju po gradu, tu i tamo, ali selo Vidomirić sećam se, jer mi smo bili te noći, otišli smo u Vinarce jer smo računali da je to malo mirnija oblast, jer sad ovde i Šipolj nisu sigurna mesta. Mi smo otišli u Vinarce jer smo imali tetku tamo i tu smo prespavali. Sutradan je počelo da gori selo Vidomirić koje je iznad Vinarca i Gušavca. Bilo je upozorenja da tu oblast pogurnu na ovamo i kad je počelo faktički, ja nisam bio u gradu, ali kažu da je počelo od Bošnjačke mahale i da gurnu građane u pravcu, dakle, prvo prema centru da ih dovedu u Šipolju i u pravcu Ljušte. I mi smo se vratili kući. Od Vinarca mi smo otišli kući. Kada smo došli ovde, odjednom kako smo sedeli, kolona je došla iz grada i napunjen je put celi. Ti nisi video, ljudi. Bila je jedna grupa koja je bila u centru kolone i koju su predvodili paramilitarci. Faktički, paramilitarci su vodili kolonu kako bi im pokazali pravac, u pravcu Srbice i Peći. Kada su došli ovde, mi smo se pridružili koloni. Srećom, mi smo imali naš kamion i ušli smo sa celom porodicom u kamion, a njih dvoje znači, dva brata, oni su uspeli tog prvog dana kada je blokirano da pobegnu. Izašli su pre nego što je blokirala vojska, oni su izašli u Vrnicu. Mi smo izgubili kontakt sa njima u potpunosti i više nismo znali šta se dešava, jer su oni boravili u drugu kuću, a mi ovde pored puta nismo smeli da ostanemo. I onda smo pobegli onuda kada je došla kolona jer smo znali da je cilj da… za Albaniju da nas oteraju negde. I ušli smo u kamion i pridružili smo se koloni. Kada smo se pridružili koloni, kamion se napunio. Mnogo su došli i pitali da li mogu da se popnu na kamion. Jel smem, jel smem, i tako smo krenuli u tom pravcu. Faktički, mi smo bili na početku kolone, a pred nama su bili neki traktori, imalo je malih sredstva, kola. Ali uglavnom su bili traktori. Meni su rekli da sam bio jedini sa kamionom jer su u ovom delu punili kamione sve punili i uzimali. Sve kamione su uzeli.
Intervjuerka: Pre rata?
Asllan Haliti: Ne, tokom rata. Jedan kamion su uzeli ovome komšiji koji ima magacin. Došli su i uzeli su mu noću paramilitarci, i doveli su ga. Jedan kamion je bio tamo dole, uzeli su i taj i odveli. Mi smo sakrili kamion jer je bio malo manji. Sakrili smo ga ovde pozadi i nisu ga videli. Tako da smo ga mi samo zapalili i krenuli za Albaniju.
Intervjuerka: A šta misliš, koliko ljudi ste bili u kamion?
Asllan Haliti: U kamion?
Intervjuerka: Otprilike.
Asllan Haliti: Da, da… samo naši, i ovde smo imali ovog prvog komšiju, bili smo skoro 20. jer smo imali i moju stariju sestru sa decom. Ali blizu 20 smo bili svi. Kada su nam se pridružili… pridružila nam se još jedna porodica, ali i to je bila velika porodica i oni su došli iz grada. I oni su skoro bili toliko. Mogu reći da su u tom kamionu bili skoro 40 osoba jer su počeli da proširuju stranice.
Neko drugi se čuje: 52 su bili celokupno, jer su dali to na televiziji kada smo stigli tamo.
Asllan Haliti: Da, moguće je jer… kada smo otišli, čim smo došli u toj poziciji do granice sa Albanijom, nismo imali mogućnosti da mrdamo jer smo toliko usko bili, i faktički stranice kamiona su počele da se savijaju. Ali nisi mogao. Dođe pa pita, jel mogu da se popnem… ajde, ajde, ajde… i znam da se napunio da više nije imalo mesta. Šansi nije bilo da se još neko popne jer nije imalo gde da se sedne.
Intervjuerka: A da li su vas zaustavljali na putu paramilitarci?
Asllan Haliti: Znali smo da su nas usmerili tuda, ne znajući gde idemo i šta se dešava, samo gde je išla kolona, išli smo i mi. Međutim, čekali smo tako i na dve strane puta kuda smo išli, bilo je paramilitaraca. Dakle, ponekad su ulazili u kolonu sa svojim sredstvima i jednu traku su ostavljali slobodnom. Tu je trebala da bude jedna traka slobodna, kretali su se. I tako su nas maltretirali. Ponekad su pucali u vazduh i trebali smo da nastavimo. Zaustavili su nas iznad Vrobonića, tu se zove Vojteš. Tu su nas zaustavili i otvorili su mi ceradu, i rekli su starcu sad…
Intervjuerka: Vrobonić?
Asllan Haliti: Vrobonić, selo Vrobonić. To je na putu prema Peći. Tu su nas zaustavili, otvorili su ceradu i videli su nas. Svi su bili taman paramilitarci sa maskirnim vojnim uniformama, ali ne redovna vojska. I rekli su mi, napunio si ga mnogo. Imaš mnogo, kaže, 200 marke da platiš kako bi prošao. I trebalo je da mu nađem 200 marki da mu dam kako bi prošao. To je bio prvi put da su nas zaustavili. I više nas nigde nisu zaustavljali, nastavili smo putem za Runik i stigli smo u Đurakovac. Kada smo stigli u Đurakovac, zaustavili su nas prvo. I sad je bilo pitanje da li da idemo za Begovu Klinu ili za Peć. I tu dok su donosili odluku, naterali su nas da idemo za Begovu Klinu. Kad smo prošli Đurakovac, dok nismo stigli u Begovu Klinu, oni su nas uhvatili. Zaustavili su nas na jednom mestu i držali su nas oko sat vremena, i tako u koloni nismo znali šta se dešava, samo su nam rekli ugasite svetla. Tu smo stajali. Nakon sat vremena, možda 1.30, nastavili smo za Đakovicu. Nas su znači… na početku kolone, u prvom delu kolone gde smo bili, poslali su nas iz Đakovice za Prizren i stigli smo negde sutradan oko 7, bili smo na granici, na granici sa Albanijom. Tu kada smo stigli, uzeli su nam sve dokumente. Sve što smo imali tu redom uzeli su nam lične karte i to, i došao je tu jedan od tih paramilitaraca. Oni su hteli da nam uzmu kamion. Kaže prazan je, vama više ne treba, siđite i idite peške. Moj stari mu kaže ne, kamion vam ne dajem. Dosta sam ostavio na Kosovu. Vidi gde mi je majka. Baka je bila veoma slaba, mnogo je slaba bila. I ona je sedela napred. Kaže on, gde da je ostavim, kako da je odvedem. Samo se jedan približio i pogledao je baku, bio mu je pretpostavljeni, taj drugi, i rekao je pusti ih nek idu. Na granici smo bili, baš na granici. I tu su nam otvorili rampu i prešli smo i ušli smo u Kukeš. Mislim na pravu granicu. Od granice smo otišli u Kukeš. Tu smo ostali malo i odatle smo nastavili za Tiranu. I 2 i po meseca smo bili u Tirani. Bili smo smešteni u jednoj kući, kako da kažem, bila je pod okriljem UNHCR-a. To su uzeli, bio je tu neki rukovodilac odeljenja, šta ja znam, i sreli smo se u Palati sportova. Jer mi čim smo stigli u Tiranu, sve izbeglice sa Kosova su prvo išli u Palatu sportova i onda su nam tu dali hranu i mogao si da boraviš. Bilo je to prihvatilište. I odatle su ih sistematizovali po privatnim kućama i u drugim gradovima. U Palati sportova je bilo od 1.500 4.000 broj ljudi koji su dolazili unutar 24 časova. Hoću da kažem da su se ljudi kretali, nisu tu dugo ostajali. Mi smo tu ostali 5 dana. I tu su nam omogućili da odemo u jednu kuću koju su spremili za nas, jer smo bili dosta članova. Samo smo mi iz naše porodice i starija sestra sa decom koja je bila tu, bili smo 14, a bio je i otac žene i njegova porodica. Tu smo se sreli u Tirani, oni su došli i pridružili su nam se. Bili smo 22 osoba ako se ne varam. Dva i po meseca smo tu bili, imali smo tri sobe, u centru Tirane. Uslovi su bili relativno dobri, hrane smo imali 24 časa. Davali su nam po tri puta. Tri obroka su nam dolazila pripremljeni od jedne Holanđanske humanitarne organizacije, zaboravio sam joj ime. Tako je to bilo.
Intervjuerka: A kako si shvatio onda za tvoju braću?
Asllan Haliti: Za braću nismo ništa znali dok smo stigli kod kuće. Dva i po meseca mi nismo imali nikakav kontakt. Niti smo znali šta se desilo sa njima. Kada smo se vratili nakon sklopljenog sporazuma u Kumanovu, kada smo se vratili kod kuće, našli smo ih tu. I njih su zatekli u Travnik, kako je bila velika grupa građana Mitrovice i poslali su ih u Smrekovnici, u zatvor. Tu su ih držali, ako se ne varam, negde oko dve nedelje, možda i 20 dana. Ali oni su imali veliku sreću jer su bili skoro poslednja grupa koju nisu poslali u Srbiji nego su im samo otvorili vrata i rekli su im bežite kud možete, nakon Kumanovskog sporazuma. Dakle, oni su bili pri kraju, jer u zatvoru u Smrekovnici, prve grupe koje su uhvatili, maltretirali su ih koliko su stigli. Oni znaju da kažu kako je to bilo. Jer smo imali slučajeva kada su došli kod nas tamo i bili smo zajedno, i onda su ih uputili za Tiranu. Ali, poslednju grupu koju su uhvatili, koji su ostali, pogotovo nakon Kumanovskog sporazuma, veći deo njih, kako znamo, odveli ih u Srbiju. A oni su imali sreće što su ih oslobodili. Kada smo došli ovde… maltretirali su i njih. Međutim, najviše su patili za hranu da su toliko smršali, i nisu ličili na one momke kako smo ih ostavili, već su oslabili i tako. Međutim, prvi kontakt sa njima je bio kada smo stigli u dvorište kuće.
Intervjuerka: A da li je kuća bila spaljena?
Asllan Haliti: Kuća je bila napola spaljena. Kuću su pokušali da spale, i velika sreća je bila što se zapalila samo jedna soba i jedan deo krova. Međutim, ugasila se sama jer su ostavili zatvorene prozore i naravno da nije imalo kiseonika. I primećivalo se onako, kuća je bila pocrnela, kao što je na primer ona boja, crna boja, što kažu na katran je ličila. I kad smo se vratili, mi smo celu kuću oprali sunđerom, polako, kako bi bila useljiva, inače je bila skroz… a faktički, mi smo spavali vani jedno tri-četiri dana dok smo je očistili, i bilo je nemoguće da spavaš zbog teškog zadaha. Jer je još mirisalo na paljevinu i spaljena je neka odeća, i neke su stvarno pravile težak zadah. I tako je to bilo.
Intervjuerka: A kada ste spavali u dvorištu, jeste li imali neki šator?
Asllan Haliti: Imali smo. Imali smo sreće jer smo imali prateći objekat, i imali smo prodavnicu ali nismo imali mogućnosti da je izdamo, i tu smo jedan deo spavali a drugi deo smo bili napolju. Leto je bilo, spavali smo vani. To je bila naša sreća, jedno dva-tri dana je bilo lepo vreme. tako je to bilo. Međutim, bili smo u našem dvorištu i više nije postojala ona opasnost, nije bilo problem… nije više bilo. I tako je to bilo.
Intervjuerka: Hvala vam.