Osoba koja intervjuiše: Da li možete da nam se predstavite i da nam kažete nešto više o sebi?

Sagovornik: Zdravo, ja sam Marija; iz Leposavića sam. Imam 33 godine, majka dvoje dece, supruga. To je nešto najbitnije što mogu za sada da kažem o sebi.

Osoba koja intervjuiše: Mhm. Gde ste živeli pre rata?

Sagovornik: Pre rata sam živela u Opštini Leposavić a i dan danas sam tu. Jedino, promena je što sam živela u selo Krnjin, a sad sam u gradu Leposavić. Eto.

Osoba koja intervjuiše: Mhm.

Sagovornik: Nešto bliže.

Osoba koja intervjuiše: Opišite nam život pre rata?

Sagovornik: S tim da imam 33 godine, pre rata su to bile neke mlade godine, da kažem. Ne znam. Imala sam 12-13 godina kada je bio rat. Tako da, mogu da pričam samo o svom nekom detinjstvu. Uglavnom je bilo ispunjeno lepim stvarima. Ne znam. Bilo je jako zanimljivo.

Osoba koja intervjuiše: Druženje?!

Sagovornik: Bilo je nekih dobrih događaja, druženja, i to bi bilo to, u suštini.

Osoba koja intervjuiše: Mhm. Kakvi su bili odnosi, da li se sećaš, tvojih roditelja, ili vas, ako ste imali odnos tada sa Albancima ili drugim…?

Sagovornik: S tim da su to bila neka ratna vremena, uglavnom se… pričalo sa nekim strahom kako o Albancima, tako o Hrvatima, Bošnjacima… neko ratno vreme, ne znam. Svi ti ljudi koji su bili nekih drugih nacionalnih…

Osoba koja intervjuiše: Pripadnosti…

Sagovornik: Nacionalne pripadnosti su nekako se gledale tad sa nekim strahom, bar je meni tako to ostalo u sećanju.

Osoba koja intervjuiše: Mhm…

Sagovornik: Kako Hrvati tako kažem Bošnjaci, i kasnije posle i Albanci.

Osoba koja intervjuiše: Gde i sa kim ste živeli početkom rata?

Sagovornik: Početkom rata sam živela sa roditeljima, sa babom, dedom, sestre, brat. To je bila naša šira porodica, uža, šira porodica.

Osoba koja intervjuiše: Verovatno u Krnjinu tada, da?

Sagovornik: Pa da, u Krnjinu.

Osoba koja intervjuiše: Da li ste se tokom rata selili negde na neka bezbednija mesta ili ste živeli sve vreme rata…?

Sagovornik: Pa, tokom rata se nismo selili ali smo imali, da kažem goste, ljudi koji su bežali iz nekih ratnih, gradskih sredina, ili gde nije baš bilo bezbedno za život, a gde su kod nas živeli. To je bila neka naša bliža rodbina, i ovaj, tako da mi se nismo selili ali smo imali ljude koji su dolazili kod nas da žive za to neko vreme bombardovanja i rata na Kosovu.

Osoba koja intervjuiše: Aha. Da, tražili su sigurno mesto. Da li bi ste podelili sa nama neke teške a i neke lepe, ako ih je bilo, trenutaka, kojih se sećate iz tog perioda.

Sagovornik: Pa, meni je jedan od najtežih trenutaka jedan momenat kad sam videla da je pala prva granata ili šta god da je bilo, na Kopaonik. A lep trenutak, pa zvala bi kad se otac vratio s ratišta.

Osoba koja intervjuiše: Aha. Kako se danas, to jest, koji osećaj danas imaš kada se prisetiš tog perioda rata?

Sagovornik: Pa, nekako najviše… najviše ne volim da se sećam od… mislim, ne znam. Pre bih da se sećam možda nekih lepih stvari. Mi smo i takvi ljudi da smo od nekih ozbiljnih stvari pravili, ne znam, anegdote. A i tad smo i deca bili, možda nekih lepših skupljanja. I tako nekih stvari, ne znam. Nekako se te… te neke loše stvari izbrisale iz sećanja. Mislim kad malo dublje zagrebemo, svakako se setimo tih nekih jezivih stvari, mislim, bombardovanja, svega, ovaj, vesti da je neko poginuo na ratište i slično ali, ne tako često, mislim, kad već se malo dublje zagrebe onda da, bude… bude svašta nešto. Ali, kad pričam o ratu i o bombardovanju i uopšte o tom sukobu, ne mogu da kažem lepo sećanje, ali se nekako izbrisale te ružne stvari. Nekako, prosto ne seća mi se rata.