Osoba koja intervjuiše: Rita Berisha

Sagovornik: Myrvete Gagica Abazi

R.B.: Hvala puno što mi se ispovedaš za vreme tokom rata i kad si bila izbeglica. Možemo li malo da počnemo sa početkom rata. Šta si videla na vestima, kako si čula, gde si živela, kava je bila situacija kad je počelo rat?

M: Na početku je bilo mnogo tužno. Prvo su nas rastužile vesti koje smo slušali na srpskim kanalima jer naše kanale nismo imali, 5 minuta smo imali na zagrebačkoj televiziji sa koje smo, ponekad, poneku reč koju bi emitovali, davali su nam poneku malu nadu. U suprotnom, početak rata nas je mnogo uplašio, mnogo smo se prestravili.  Posle, 19. marta dođoše, vidim ih – jer kuća mi je ovde na početku ulice – dolaze ljudi. Ja mislim, kako se igraju loptom? Mislila sam da je bila neka fudbalska utakmica i da se okupila omladina. Kad pogledam još jednom pažljivo vidim i ljude sa kolicima koja guraju, proterani iz sela Matičane, sad se zove Mat. I legoše ispred moje kuće, predadoše se iako je bilo prljavo, ispred moje kuće je mala pošta gde je bio policijski tenk sa oko 50 policajaca, bili su tu ispred moje kuće. Ja sam se mnogo užasnula, tresla sam se. Šta da radiš? Bila sam sama kod kuće. Prvo sam isključila struju i skinula sam lustere iz salona. Uzela sam neke vrednije stvari odmah sam se setila jednog ormara mnogo velikog koji je imao tri krila. Skinula sam vrata, potpuno ga ispraznila, stavila sam malu krpu ispod i pomerila ga jedno 5 metara. Stavila sam ga ispred vrata od kupatila. Pre nego da ga stavim ispred uzela sam neke lepe stvari što sam imala, neke lepe vitrine, onda jedno ogledalo lepo što sam imala. Komplet kuhinju sam sklonila, skinula nogare sa stola, stolice, jednu na drugu, i na kraju sam približila ormar vratima kupatila sa kojih sam skinula kvaku jer nisam mogla do kraja da povučem orma, pa je trebalo da skinem kvaku da bih mogla da prislonim ormar. I gledala sam da li može neko da se seti ko uđe u moju kuću… a i još nešto sam zaboravila. Pre nego da zatvorim, otišla sam do samoposluge, samoposluga je bila 5 metara od moje kuće, kupila sam džak makarona, deterdžente, so, šećer, sapun, šampone. Rekoh, kad se vratimo, ulje sam kupila i stavila i to u kupatilo.  Slučajno rekoh možda taj NATO što se ubi govoreći da će da nas spase pa da imaju deca šta da jedu i higijena na prvom mestu.

R.B.: I to si sve stavila u kupatilo da sakriješ?

E: Sve sam sakrila u kupatilo, dobre tepihe sam stavila u kupatilo a i tu sam onda ja napravila scenu kao da je pozorište. Neke loše stvari, pokvarila sam ih još, nešto sam bacila na pod, neke tanjire sam bacila na pod, jedno dva sam slomila, kako bi mislili da je neko već ušao tu i nije ništa ostavio da ne bi tražili da nisam negde ostavila, tako da sam napravila baš pozorišnu scenu, filmsku i uzela sam neke stvari. Nisam izašla na glavna vrata da me ne vide policajci koji su bili preko puta kuće, nego kroz baštu, kroz komšijska dvorišta i pobegla sam kod ćerke, iako su mi komšije rekle, onaj starac, čiča Osman “gde ideš? Dođi sedi ovde, evo meni su došle ćerke, snaje, dođi i ti, ovde budi.” rekoh “ne čiča Osman, ja imam samo jedno dete ovde, hoću da budem pored svoje ćerke. I otišla sam kod ćerke. Bio je 19.mart. 20. marta sam bila kod ćerke. Jedno četiri dana smo bili ni na zemlji ni na nebu, šta da radimo, kako dalje. Samo smo slušali vesti sa svekrom i svekrvom ćerke, sa mužem, decom. Iako je devojčica imala 10 meseci, ona kao da je znala da smo pod stresom, da smo u kritičnim  momentima, glas joj se nije čuo.

R.B.: Unuka a?

A: Unuka. I unuk isto, samo je plakao ponekad bi nas pitao nešto kad bi video scene na televiziji i čulo bi se  “ba ba bam bam”.“Oh Bože”, govorila sam, “i njemu duša zna da nismo mirni”.

R.B.: Kako pamtiš prva bombardovanja? Gde si bila?

A: Kod prvih bombardovanja sam bila kod ćerke. I 24. Poče veče, poče mrak. Bila sam ni na nebu, ni na zemlji. Nisam znala više šta da radim. Nisam htela da ćerka i zet shvate da se mnogo plašim ali sam im stalno govorila “ ajd, imamo NATO, ne bojte se, spasićemo se, ima dobrih ljudi na svetu”. I pre 9 sati  počeše one rakete, ona strašna svetla koja su padala iz aviona, jer ćerka ima kuću od dva sprata. Popesmo se na drugi sprat i gledali smo šta se dešava. To veče nismo nijednom legli, i svanu dan. Probudiše se deca, trebalo je da se kupa devojčica, trebalo je da se kuva, a nismo smeli da izlazimo iz kuće. Doduše, spremili smo i rezervnu hranu za svaki slučaj, jer smo čuli od komšija da jedno četiri ulice ispod, tamo kod škole Vladimir Nazor, upadali su ljudima u kuće, tukli ih, proterali ih iz kuća, nije se znalo da li su ih ubili. Ali ono što mi je odjednom izgubilo nadu je bila vest da su ubili Bajrama Bytyqija sa dva sina. Rekoh, kad su njih ubili, i mi treba da čekamo zlo. Ali, hvala Bogu, javile nam komšije, jedan od komšija kaže mom zetu – jer njegov je brat pobegao ranije za Blace – i kaže “imam vest da će i vas da proteraju ali kad izađete iz kuće ponesite kartone jer nemate gde da sednete ovde u Blacu, pala je velika kiša i ima mnogo blata” I uzesmo mi neke kartone, neke najlone, spremismo jelo i neke kifle za decu, uzeli smo i vodu jer su nam rekli da ponesemo vodu jer tamo nema. Neću da zaboravim mnogo mi je bilo neprijatno od zeta i od ćerkinog svekra, oni su nosili vodu, mi hranu, ja sam držala unuku, nisam smela da je dam ćerki, jer rekoh da se ne spotakne pa da je obezglavi. Ona je držala sina, ja ćerkicu sa torbom punom dečijih stvari, pelena, jer tad nije bilo pampersa. I dođe neki dečko i kaže spremite se jer su ulicu ispod ulice mog zeta svi već napustili, rekli su im za 10 minuta da napuste kuće, policija i paramilitarci. Poslee su mi rekli da nisu bili ni vojnici ni civili nego paramilitarci sa crvenim maramama i policajci. I mi se spremismo da izađemo iz kuće.

R.B.: Kolima ili peške?

M: Peške, kakva kola! Tamo u toj lavini ljudi, samo su se čula poneka kolica za starce ili porodilje, Jedno dve porodilje sam videla sa decom koje su se porodile dva dana ili prekjuče ili juče. One su se oslonile na ta kolica, nikad ta lica ne mogu da zaboravim. Onoj deci se glas nije čuo a došla na svet 48 sati ili 50 sati pre te tragedije. Kad vidim kod pekare Qerimi, jer nama je kuća na Sunčanom bregu – i tamo je ispod zgrada Elektro ekonomije,  ljudi bez kraja! A sa strane na svakom metru je bilo paramilitaraca, policije i vojnika! I vojnika je bilo, dosta velik broj koji su samo gledali  i glavom i rukama nam govorili  “Napred! Idi! Šta gledaš!” I mi bez glasa, odosmo i nekako stigosmo do železničke stanice. Tamo je bio užas. Tamo je bio užas! Sad su nas tamo sve okupili, šta će biti s nama. Pet sati smo tamo čekali dok nije došao voz. Jer nas su proterali oko sedam sati ujutru.   Nikad neću da zaboravim u 9 sati već smo bili na železničkoj stanici u prištini. Kad vidim, 1 sat. Ništa još uvek. Čekamo da dođe voz iz Srbije, putem iz Podujeva. U pola dva je stigao voz. Samo sam im rekla, držite decu, da ja prva uđem da zauzmem kupe, da mi ne ostanu deca po hodnicima voza i zeta sam htela da stavim u kupe i da ga nekako pokrijem jer su govorili da su mlade uzimali i odvodili. Popela sam se ja prva i brzo sam povukla i zetovu majku, a posle i moju ćerku. Njih sam ostavila u hodniku, zauzela sam kupe, ušao je zet, svekar, moja ćerka, deca i jedna žena je bila, žena od doktora Lirie Dinishi, sa ćerkom i sinom.  I ona je ušla i zatvorila sam “krap”, navukla sam zavese, i rekoh drugima, nemam šta da vam radim. Krenu voz. Kad smo stigli do nekih velikih krivina videla sam da je bilo oko 40 vagona sa jednom lokomotivom ispred i jednom pozadi. I u Kosovu Polju smo se zautavili jedno pola sata. Rekoh, ovde će da nas— jer je tu bila poljana. Posle smo se zaustavili još jednom – mnogo sam se uplašila- na onoj čistini koja je bila samo poljana, između Uroševca i Lipljana. Posle smo stigli u Uroševac, i tamo smo stajali dugo. Ali na sreću, nas onog dana nisu odveli, kao što su pričali d asu odvodili druge, i bacali su ih sa voza na zemlju. Kod nas se to nije desilo. I putem kad smo izašli iz Uroševca, kod Grlice, tako se zove jedno mesto gde se odvaja put za Tetovo i Brezovicu,  tamo je bilo mnogo policije, mnogo policijskih vozila, i tenkova i kamiona. Rekoh, kuku uzeće nam decu, i baciće nas negde. Ali, nije se zaustavio voz. Tu smo se zaustavili…

R.B.: U Blacu.

M: Ne u Blacu, stigli smo mi već do Jankovića. Tamo se zaustavio voz i kaže jedna devojka, ovi glasno kažu “ kad se zaustavite u Blacu, ne hodajte ni levo ni desno, nego samo po šinama.” I tako smo i uradili. Stigli smo u Blace, bilo je možda četiri sata, vala da 4. kad smo stigli u Blace, kaže svekar “ajde ovde da sednemo!” Nije kriv čovek, umorio se, predao se više, noge ga nisu držale ali nismo imali gde da sednemo: blato, ljudi gladni, bez vode, deci suze se osušile na licu, starice da leže u blatu, nepokrivene, neke su pokrili najlonima. Ja sam se prestravila. Rekoh gde ćemo mi da sednemo. Zato se i zove Blace, jer je nisko mesto, ravno, i tu ostaje voda u tom blatu. Ali, ono što me je užasnulo je što su leteli helikopteri NATO-a, nisam to očekivala i bacali su ćebad koliko su mogli, ćebad Teteks, Tetovo, bila je ta fabrika, mnogo su bila dobra ta ćebad. Odozgo su ih bacali u blato, jer ljudi nisu mogli da ih stignu. To bi se ćebe isprljalo i nije bilo za upotrebu. Počela sam da se plašim i da se užasavam još više. Ne videh nikog iz NATO-a ili iz inostranstva da daju bar malu pomoć ljudima bez broja – bilo je oko 10 hiljada, sigurno – jedan na drugom. Videla sam neke žene, napravile su deci ljuljaške od jednog stabla do drugog, i stavile bi po troje dece  od straha da im ne padnu u blato, nisu bila bezbedna ta deca.  Ne znam kako su odlučili da ih stave tu ali sigurno bez sna. Ja sam se smrzla, gledala sam kuda smo ušli kuda izlazimo, ili da vidim gde je istok, sever, jugu ili šta god. Oči su mi se ukosile od straha. Odjednom videh otvoriše se neka vrata, uđe neki traktor i deli hleb i mleko. I to nisu davali ljudima u ruke jer su svi čekali podignutih ruku, više je padalo na zemlju jer su ovi bacali sa traktora, naši sigurno ili iz Makedonije, nisam znala. Videla sam da su slučajni ljudi. I brzo sam potrčala i rekla sam zetu i ćerki “brzo, za mnom, bez diskusije, odmah dođite” i čim smo se približili, sreća. Putem, kad sam odlazila od kuće, uzela sam fasciklu, i složila neke stvari za koje sam milsila da mogu da mi pomognu na tom mom putu bez povratka, bez nade. Uzela sam dečije diplome, deca su mi imala visoke ocene i uzela sam venčani list jer sam se venčala u Skoplju u aprilu 1965. Tada su moji svekar i svekrva živeli u Skoplju i mi smo se tamo venčali. Rekoh da ga uzmem kad kažu da će da nas vode u Blace, Blace je blizu Skoplja, ovo mi sigurno treba da bih prošla.  I kad sam se približila vojniku, jedan vojnik, dobar momak je bio, i ja mu kažem na makedonskom jeziku “Ja sum ud Skopje, ja sam vencana vo Skopje i kuća mi je u Gazibaba, te moluvam pustime!” Rekla sam mu “ Ja sam iz Skoplja, udata sam u Skoplju, došla sam da uzmem ćerku, molim te pusti me!” A on jako human dečko, vojnik je bio. Na sreću pustio nas je da prođemo, mene ćerku, zeta i decu. Ali, ostali su tamo roditelji zeta, njih nije pustio. I ja više nazad nisam videla, imala sam za cilj da spasim dvoje male dece. Brzo smo stigli na glavni put za Skoplje, na asfalt, i vidim neki autobus. Malo dalje je bio neki taksi. Rekoh da odem do taksija da ga uzmem.  Samo mi je rekao čovek “Natreg!” “Nazad!” Ja nikako, on nazad. Prišao mi je, udario me u rame ovde, jedno mesec dana me je bolela ruka od tih “palica” ili kako već zovu ono policijsko.

R.B.: Pendrek.

M: Pendrek. Rekoh “pa ja sam iz Skoplja, hoću da odem za Skoplje”. Kaže, dobro, autobus kreće. Koji autobus? Evo ovaj. Brzo sam rekla zetu i ćerki da dođu iza mene. Odosmo kod autobusa. Tražim šofera. Kad sam se približila, on mi kaže “gospođo Myrvet, dođi, ja sam”. On je bio zemljak mog muža, na našu sreću. Otvara vrata ćerki, zetu i deci a ja nisam ni ušla u autobus,  nego sam se odmah vratila da povedem i zetove roditelje i onu ženu od doktora, Lirie Binishi sa dvoje dece. I pade mi napamet da sam u džepu imala 100 maraka i približim se jednom vojniku niskom i kažem “pustio nas je policajac, vojnik da uzmem ćerku i zeta, ali on je u lošem stanju hoće da se vrati jer mu nisu pustili roditelje. Jel možeš da me pustiš da idem da ih dovedem?” Kaže “idi, dovedi ih, mene ne gledaj”. Htela sam da mu dam pare, a on “beži, nemoj neko d ate vidi da pričaš sa mnom!” Rekoh “mnogo ti hvala”. Pustio me da odem dole. Reče svom drugu “otvori vrata gospođi”. On ih otvori. Povedoh dvoje staraca i Lirie Binishi sa decom. Uđosmo u autobus. Rekoh onom poznaniku “hoćeš da nas povedeš kod gospodina Šukrija u Gazibane u našu kuću?”  kaže “Ne, gospođo Myrvet, vodimo vas u Stenkovec, to je jedna velika livada, velika poljana na ulasku u Skoplje sa leve strane”. Tamo je predviđeno da vodimo vas izbeglice. Danas vas vode odavde.” Odvedoše nas tamo, napraviše nam šatore u jako kratko vreme. Sve je bilo isplanirano. Videla sam da je rat bio isplaniran. I tu nas odvedoše. Dođoše jedno četiri vojnika da postave šator. I ja im kažem “No one shatorr, two! Me big family!” Rekoh mi smo velika porodica.  “Alright, no problem, thank you!” I mi dobismo dva šatora. Sredismo decu. I kažem doktorovoj ćerki “Znaš li engleski, možeš li da mi pomogneš ako vidimo nekog poznatog pa da ne sedimo ovde, da nastavimo za Gostivar ili za Skoplje ili za Tetovo” jer svuda su nas čekali jer smo imali prijatelje. Imala sam sestru u Gostivaru, koja je kosu od muke čupala jer sam samo ja ostala u prištini od pordoice. “Da”, kaže “teta Murvet, znam engleski”. I kako sam htela da odem do tog centra, vidim više sa onim visokim činovima što nose na ramenima, vidim jedan hoda sam i vidim ima telefon. Rekoh  “Please, just one moment, we are telefon, my two daughter London, please, conservation little”. “Alright, no problem”. Dade mi telefon, nikad to neću da mu zaboravim. Ostavilo me je pamćenje, ali setila sam se i dala mzu ćerkin broj i brzo joj kaže, “ Lili, Suzi, majka je, u Skoplju sam sa Valjom”. One mi ne daju da pričam vičući da li sam živa, gde smo, kakvi su uslovi, gde je Valja, gde su joj deca, gde živite?” rekoh “Svi smo u Skoplju, budite mirne jer majka je uzela telefonom jednom vojniku NATO-a, vidimo se”. I odosmo tamo, ali ne nađosmo nikog. Pade noć, pade mrak.  Spavali smo tu noć tu u Stenkovcu. Onda, sutradan, opet sam otišla sa onom devojčicom, opet sam tamo izašla. Ni 40 cm nije bio jedan šator od drugog. I sigurno 10 000 šatora je tamo bilo. Svi autobusi iz Skoplja, Kumanova, Tetova, videla sam registracije što su dolazili neprekidno.  Samo bi ostavljali ljude, odlazili po druge, jer bio je veliki broj. I odemo mi tamo u centar. Čujem neke mlade momke kako pričaju na albanskom. “Dobar dan, momci.”, rekoh, “šta će biti s nama?” jedan kaže  “videćemo, danas ćemo da vidimo, ovih dana. Sad ste na sigurnom.” Rekoh, “Pa ja imam sestru ovde, imam prijatelje”. Kaže “ko ste vi?”, Rekoh “Myrvete Azizi, žena profesora Nijazi Azizija”. On “Šta pričaš?” Pa ti si supruga mog profesora! Dođi!”. I povede nas u dva mercedesa. Ja rekoh “ Nas je mnogo, sa ćerkom sam, sa decom, sa svekrom, svekrvom”. “Sad”, kaže “dolazimo mi po vas”. Dođoše, povezoše nas, uvedoše nas u kola i počeše oni sad, on kaže “ja vas vodim kod mene kući” ovaj drugi kaže”u moju kuću” a ja ima kažem “molim vas možete li da nas odvedete do autobuske stanice u Skoplju” jer sestra nas je čekala, Ajten nas je čekala, Odveli su nas u-

R.B.: Gde je  bila sestra?

M:U Gostivaru sestra, a mi stigosmo na stanicu u Skoplje, i ostaviše nas tamo mnogo sam ih  molila, oni kažu “ti nas potcenjuješ sad” rekoh “vi sad idite po druge, ja vam kažem da mi je problem rešen, ne treba sad vama tamo da zauzmemo prostor, ima ljudi koji nemaju gde da idu, idite po njih” složiše se, vratiše se i mi sedosmo , rekoh “da jedemo nešto”. Bili smo gladni, nismo jeli, nismo ništa okusili, a ono što smo imali sa sobom hleb i kifle dali smo onima koji su tamo bile nedelju dana. Govorila je jedna “Evo jedem mrvice jezikom, što su ostale na krajevima posuda gde smo čuvali hranu.”  I mi smo sutradan ostali bez hrane. Sedosmo tamo, doneše nam ćufte, ćevape, sokove, kad i onaj na stanici u Skoplju, onaj šef: ”O gospođo Myrvet, pa jesi li stigla, hvala Bogu da si uspela da izađeš, jer veruj  mislio sam na vas.” On [je bio] prijatelj mog muža i komšija u Gazibabe, Jakup se zvao, dobro se sećam. On nas je ugostio, najeo nas i kad je došlo vreme da se plati kaže “ovo je plaćeno”. Platio je. ”Pokojni muž gospođe Myrvete, bio mi je i drug i komšija. I posle smo ušli u autobus, odosmo za Gostivar. I tamo sam od jednog uzela telefon. Rekoh “Ajten, stigli smo u Gostivar”. Ona polude od sreće da smo stigli. Odosmo posle tamo i kažem sestri da nam nađe kuću daleko od sestre. Nisam htela da budem, kad sam već sa prijateljima, sa drugom gospođom, rekoh “da nam nađeš kuću daleko od vaše kuće”.  I stvarno nađe nam zet dve kuće od sestara od strica koje su pre dve nedelje imale svadbu, ženile su sina. I rekle su stricu, svekru moje sestre, “molim vas samo sestre od Ajtene da pustite u kuću” jer verujte mi te kuće su bile sa potpuno novim nameštajem, sa dobrim nameštajem. Ja kad smo izašli is Stenkovca uzela sam 6 ćebadi, ne iz Blaca, iz Stenkovca što su nam dali tamo u šatorima.  rekoh, uzeću ih, ko zna gde ćemo da idemo, bila su nova, bar ćemo spavati na njima. Tu sam ćebad uzela i da im ne bismo nešto oštetili jer je sve bilo lepo, ja sam ih isekla i sve sam ih stavljala na tepihe gde smo gazili, jer su kuće bile mnogo lepe i mnogo čiste.  Ona starica je dolazila i govorila “otvorite zamrzivač, ima hrane, jedite!” Ali ne mi to nismo radili. Jeli smo u kuhinji Gostivara. Bili smo tu u Gostivaru onda. Otišli smo, sećam se dobro, 7. aprila. 9. aprila smo stigli kod ajtene, i ostali smo , ja sam ostala do 15. Maja jer sam se posle sjedinila sa ćerkama. Sad tu smo imali jedno porodično sjedinjenje, iako mi je zet poslao novac poštom iz Londona. Mi smo imali pare, pa smo sami kupovali, nismo hteli da budemo nikom teret, Dovoljno je bilo što smo imali gde da budemo, deca su mi bila na sigurnom. Malu unuku smo ostavili kao da je kod svoje kuće, i unuk se smirio. I tako je bilo. Posle sam otišla u London, ćerka se vratila kući. I kad sam se vratila, kuću mi nisu dirali jer mi je čuvao komšija kome sam spasila sina koji se otrovao, adolescent od 13 godina.

R.B.: Kako si mu spasila sina, šta se dogodilo?

M: Da, ja sam bila u samoposluzi. I dođe jedna žena, kaže “Imate li kiselo mleko otrovao mi se sin? Popio je živu sodu” . Bilo je vreme ispita, a on adolescent, hteo je da se otruje. I ja gledam ženu, bila je ovde medicinska sestra. Kažem “kojshika, ja imam”. Rekoh “komšinice, ja imam kiselo mleko. Čekaj me ovde”, jer blizu mi je bila samoposluga. Imala sam dve litre kiselog mleka što sam sama ukiselila. I uvek sam imala čokolade, jer baka unucima i unukama sam bila. Dala sam joj i jednu čokoladu, rekoh “evo, neka mu je prijatno i ovu teglu mi vrati. Posle jedno mesec dana, sigurno, kad opet ona žena u samoposluzi. I ja se ne sećam, zaboravila sam je. Kad ona kaže “Kako ste gospođo, jeste li dobro?” Vi ste ona što mi je spasila sina, hvala!”  Ona viče, ljudi gledaju. Iza mene je bio njen muž. Kaže mu  “Dragane, ova gospođa spase našeg Miloša”. Taj dečko se zvao Miloš. Onaj čovek kaže “ oh ja znam ovu gospođu”. Ona je učiteljica.” On policajac  a znao nas je. Kaže, ona je učiteljica ovde u školi što se nekad zvala Josip Broz Tito a sad se zove Ismajlj Ćemalji. Kad sam se vratila, rekoh da vidim ko je taj čovek, kaže gospođo, na srpskom jeziku, “Gospođo nikad neću da ti zaboravim ovo, spasila si mi sina od 13 godina.” Rekoh “mnogo mi je drago. Ja sam tad otrčala da vam donesem kiselo mleko i pitala sam jel treba još nešto osim kiselog mleka.” I taj čovek, kad sam se vratio, čiča Osman, starac iz komšiluka, mi je rekao “O, Myrvet, neko kiselo mleko što si dala nekom policajcu, on ti je čuvao kuću dva i po meseca je bila straža ispred vrata, i kod ulaza gde je bila policija i pozadi. Sa dva stražara ti je čuvao kuću dva i po meseca. Kad su dolazili ređe, jedan od policajaca nam je rekao “pipne li neko ovu kuću, kuku vama, jer sina mi je spasila gospođa iz ove kuće, što mu je pomogla mesec dana pre bombardovanja. I tad je svašta bilo ispred njene kuće, ali ona kao majka, kao baka, kao humana žena donela nam je kiselo mleko i nikad to neću da joj zaboravim.”

R.B.: Znači on ti je sačuvao kuću?

M: Taj policajac je sačuvao kuću. Moje ponašanje, moj užas kad je žena rekla “sin mi umire, pena mu ide na usta” i ja brzo kiselo mleko, more i da mi je tražila celu kuću ja bih joj dala tog dana samo da spasim dečka, jedno malo dete. I to je moja ispovest.

R.B.: Hvala puno na vremenu i rečima.

M: Hvala.