Bjeshka Guri (osoba koja intervjuiše)

Mersia Kameri (sagovornik)

Skracenice: BG=Bjeshka Guri, MK=Mersia Kameri

MK: Ja sam Mersie Kameri. Rođena sam 1963 godine. Imam petoro dece. Imam supruga. Mi smo živeli kao izbeglice 18 godina. Bili smo u Skoplju.

BG: Možete li da mi kažete nešto više o situaciji kada ste saznali da treba da napustite kuću i odete za Makedoniju?

MK: Kada je tako krenuo rat, uplašili smo se, i otišli za Skoplje. Sada kad se po malo setim kako smo gledali kako su bombe padale… i to sve odozgo… i kada bi čuli svu tu buku, nismo imali izlaza… nekako smo mi ostajali… jedno dva tri meseca smo tako ostajali… Ja sam se plašila, išla bih negde drugde sve dok mi se muž ne bi vratio kući. Tek kada bi se on vratio, vraćala sam se kući… Jer bogami dosta sam se plašila, pravo da vam kažem, jer rat… tako smo…

BG: Kada ste doneli odluku da se raselite?

MK: Kada smo videli da svi odlaze, i mi smo otišli jer smo se uplašili.

BG: Da li se sećaš nečega tokom puta da ste preživeli?

MK: Bogami mi smo otišli jednim kombijem, ništa nismo videli. Ništa nismo videli. Samo smo se na kraju obreli u Skoplju. Tada sam bila veoma bolesna. Mnogo sam bila bolesna. Sve dok smo stigli… više nisam mogla… izgubila sam svoju svest… Toliko sam bila bolesna da sam se plašila da ostanem sama kući… Deca su mi bila vrlo mala. Onda je trebalo decu uhvatiti pod ruku čim bi čuli avione kako udaraju, dali se čuje neka buka ili bilo šta… onda bih samo uhvatila decu pod ruke, imala sam jednu sestru tu blizu, i odlazila bih kod nje. Mi smo ranije živeli u Uroševcu. Ali sada pod kirijom, i sada nemamo kuću. I sada ovde živimo pod kirijom. Tada smo se vratili. Ja sam se mnogo plašila. Evo da ti pokažem lekove. Bogami ne znam šta drugo da ti kažem.

BG: Jer ti to ostalo od rata?

MK: Bogami sve mi je to ostalo od rata. Plašim se. Veruj mi Alaha mi, i dan danas se mnogo plašim, samo što je ćerka došla da me vidi jednog dana, jer je muž otišao na posao… jer posla nema , otišao je za Skoplje da radi, da pronađe neki posao. Veruj, sedim ovde… jer da sam ostala sama, odmah bih pobegla negde od kuće. Jer mi je tako ostao onaj strah i dalje. Od rata mi je ostao strah tako da se plašim čak i tokom dana da ostanem kući sama. Tako sam se i razbolela, sa lekovima. I još mi nije prošlo… kako da kažem.. taj strah. Plašim se da ostanem sama, gde mi sve ne ide pamet… samo ovako sa lekovima, tokom celog dana samo pijem lekove. A ni lekove nemam čime da kupim. Alaha mi ko može taj mi ih i kupuje. Tako, mi smo ionako pod kirijom. Ovaj mesec nisam imala ni za kiriju… moguće je da i nas isteraju iz ove kuće… Tako smo se i zbog rata pogubili.

BG: Kako ste prošli u Skoplju? Šta ste radili?

MK: I tamo pod kirijom… ali hoću da kažem da su nam tamo plaćali kiriju.

BG: Koliko ste boravili u Skoplju?

MK: Bogami mi smo došli pre tri godine. Ne znam koja godina to pada. Da, ja sam tražila da se ranije vratimo. Da govorila sam, ko zna, možda nam neko napravi kuću. Ja sam odavno htela ovde da se vratim. Videla sam da bih se bolje ovde osećala pa sam htela da se vratim. Otišla sam i dala svoj potpis kod notara da se vratim. Htela sam ranije. Ali govorili su ne… nisam htela da dođem ovde u Dubravu jer sam ja iz Uroševca. Nisam htela da se ovde vratim. Onda su doneli odluku da nam izgrade neke kuće, a onda su se predomislili. Sada su ih napravili, a sada bez kuće kako… onda je tako došao momenat, vratili smo se bez kuća. I eto opet smo bez kuća. Za mene je bilo veoma teško. Teško smo sve proživeli. Rat je mnogo loš ćerko moja. Tako, sada smo ovako ostali. Ali smo se makar smestili. Dobro je ovde na Kosovu. Dobro boga mi, ni ko nas ne uznemirava. Hoću da kažem da mi nismo ništa uradili da bi neko imao razloga da nas ometa. Ono što kažu, „strah je pola hrabrosti“. I onda tako, nemamo ništa, dobro smo. Ne znam šta bih drugo mogla da kažem… Dobro da tako dobro ne pamtim, znate rat… bogami za nas je bilo mnogo teško. Jer nismo bili u svojoj zemlji. Dok se nismo navikli. Mi smo govorili albanski, oni su govorili romskim jezikom. Za nas je bilo mnogo loše. Ni tamo nije bilo dobro za nas. Kako da kažem. Tako smo nekako provodili vreme kao primorani. Ali neka. Opet je dobro jer smo se vratili u svoju zemlju.

BG: Da li ste dolazili na Kosovu ovako u međuvremenu, da bi videli kako je ovde?

MK: Da, muž je došao dok smo bili u Skoplju. Muž je došao. Dolazio je ovde da vidi da li je dobro… da li je rat završen… da li neko nekog ometa. Puno puta je ovde dolazio a onda je rekao hajde idemo da se vratimo, dobro je na Kosovu, slobodno. Onda smo se vratili. Rat nije nikako dobar. Da li ima nečega boljeg nego kad ste mirni?