Intervjuerka: Da li možete da se predstavite za početak?
Gorica Mitrović: Mitrović Gorica iz Lipljana.
Intervjuerka: Kako pamtite period pre rata?
Gorica Mitrović: Pa pre rata bilo je sve u redu. Znači, živeli smo normalno. Išli, kretali se i tako.
Intervjuerka: Čega se sećate iz perioda rata i kako ste napustili svoj dom?
Gorica Mitrović: Pa sećam se tako što je ovaj, odjedanput desilo se to 17. marta. Bilo je sve mirno. Znači, nije bilo naroda, nije bilo skupova i odjedanput su počeli da se sakupljaju. Počela je buka, vika. Onda su počeli da bacaju koktele, zapaljive koktele. Počeli su da nas napadaju, da pucaju. Počeli smo da bežimo i tako smo ovaj… bili smo prestravljeni. Bilo je strašno. Pa posle svih tih događaja, te pucnjave, te paljevine kuće, mi smo se povukli, išli smo kroz naselja. Išli smo putem pored crkve. Pomagao nam je… tad nam je pomogao KFOR. U stvari, nisu nam ni pomagali nego su samo sedeli u svojim vozilima i oslobađali nam… pokazivali nam gde smo trebali da idemo. To je bilo mesto pored crkve, jedna kafana. Tu smo se sakupljali svi dok je bila pucnjava iznad naše glave. I prolazili su Albanci sa puškama i tako, mi smo bežali. Bežali smo kroz dvorišta, preskakali žice i tako.
Intervjuerka: Da li ste pre rata imali dobre odnose sa komšijama Albancima?
Gorica Mitrović: Pa mi nismo ni imali tu mnogo komšija Albanaca. Ali smo bili normalno: “Dobar dan, dobar dan”. Nismo imali nikakvih problema.
Intervjuerka: Da li mislite da rat možemo da ostavimo iza nas i zajedno izgradimo bolje društvo na Kosovu?
Gorica Mitrović: Pa ja mislim da bi mogli to da… da se dogodi, da zaboravimo svi na prošlost, da zaboravimo svi šta se kome dešavalo, i nama i njima. Onda bi moglo da bude neko pomirenje. Da zaboravimo prošlost, u stvari da krenemo prema budućnosti.