Intervjuerka: Dobro veče. Da počnemo od kad se situacija pogoršala. Kako god da se sećate. Gde ste bili? Sa kim? Koliko godina ste imali? Čega se sećate tokom ovog perioda?
Elvira Osmani: Imala sam 22. godine. Radila sam. Bila sam zaposlena u instituciji gde sad radim kao medicinska sestra. Radili smo u smenama, 2 sata posla, 3 slobodnih dana. Tog dana je bio rat kod Jašarijevih već počeo. Tog dana, u utorak, ja sam išla na posao, spremala sam se da odem. Ne znajući, ne analizirajući šta se dešava tamo. Ko da se to dešavalo na nekom dalekom mestu od Prištine, gde se često slažem sa ljudima kada kažu da je u Prištini kasno počeo rat, i kasno smo osetili rat. I spremila sam se tog dana, uzela sam mantil da peglam i da krenem ujutro u 8 sati na posao, kako bi tamo stigla u 9. Moja majka je izašla i kaže mi „gde ćeš“ – Na posao – „kako na posao jel znaš da se tamo ratuje, gde si krenula“ – ja joj kažem, ne. Tamo leže ljudi i ja treba da odgovorim dužnosti koja… i krenula sam na posao. Ja sam živela u naselju Emšir. Kada sam stigla kod Stanteje, tu duva vetar i žive duše nema. Ta tišina te je jela i samo su se listovi čuli kako su se šunjali od pozadi od te užasne tišine. Otišla sam tamo sa strahom u duši, ne znajući zašto se plašim. Otišla sam na posao. Kada sam otišla, direktor nas je okupio osoblje i rekao nam je da trebamo da se vratimo. Gotovo je za danas. Dao nam je mesečne plate koje nam je trebao dati i vratili smo se kod kuće. Rekao nam je da će oni ostati sa pacijentima a da mi trebamo da se vratimo porodicama jer se ne zna iz momenta u momenat šta će se desiti. I vratila sam se kući. Došla sam kod kuće. Bila sam u vezi sa Dritonom. Driton je bio dva dana pred početak NATO bombardovanja, došao je da mi kaže da treba da izađe za Makedoniju, i pitao me je hoću li da pođem sa njim. Poslao je svog dedu i ja se slažem, iako je bilo malo vremena što smo se poznavali. Ja sam im rekla ne. Majka me je odgojila i u ovoj situaciji ja da imam dva velika bolova, i od rata i ovo, ne. Ako smo sudbina jedan drugom da se sretnemo nakon rata u redu. Ako ne, ti tvojim putem ja mojim. I odlučila sam tako da ne odem i vratila sam se kući. Tog dana, moj stric je došao uveče i rekao je mojoj majci da sutra trebamo da krenemo za selo gde je odrastao moj deda. Tamo gde je živeo u jednom selu u opštini Kamenica, planinsko selo, gde mi kao deca nikada ranije do tada nismo bili, čak ni roditelji nisu bili. I tako smo krenuli. Kako da krenemo mi u Emširu blizu autobuske stanice i mi idemo, stričevi, braća od strica, devojčice dečaci i svi omladina, čak i deca raznog uzrasta. Ja tu najstarija 22 godine, a svi ostali, sem braće od očevog strica koji su bili malo stariji od mene, ali najviše je imao 25 godina najstariji. I popeli smo se u autobus Ekspresa za Gnjilane. Kada smo krenuli za Gnjilane… mi se spremamo ko da idemo na odmor. I spremamo svako svoju torbu, stavljamo parfeme, paste, četke… moja majka kaže požurite, jer smo imali izbeglice iz Drenice u našem naselju. U našim kućama i tu blizu tekstilne fabrike, bile su pozicionirane srpske snage. I kod kasarne Adem Jašari su bili svi tu i čuli su da ima izbeglica, i planirali su da uđu i kontrolišu, da nas maltretiraju tu. I do tog dela, ja sam svakoga dana jedno nedelju dana redom izlazila kod pijace u Ulpijani, na platou kičme sam prolazila. Šminkala sam se crvenim karminom, doterala sam se kako bi mislila da sam Srpkinja i da odem da kupim hranu i donesem porodici. Jer tu dole ispod kičme je bila policija, policijski štab je bio u tim lokalima. I oni su mislili da sam Srpkinja. Pozdravljali su me, i ja sam ih pozdravljala bez straha, ne znajući da se plašim, i nije bilo da se ne plašiš, ali kad si mlad ne misliš mnogo o tom delu. I vratili smo se kući i nastavili, odlučili smo da odemo u selo. Nastavili smo put autobusom. Ali u autobusu je bilo raznih ljudi. I policajca, i militarca i mnogo građana, i Srba i Albanaca, koji su izabrali relaciju Priština-Gnjilane u tim njihovim selima. Kada smo stigli kod Bele Zemlje, neki autobusi su bili koji su držali tu relaciju. Autobus prepun ljudi koji nisu bili primorani, sa svojom voljom smo otišli. Ni oni nisu znali gde idemo i iskrcali su nas sve. Omladinu, devojčice, dečake sve kod Bele Zemlje. Poređali su nas i došle su policijske snage, rekli su nam da izvadimo torbe. Mi smo ih izvadili. Prekontrolisali su šta imamo i šalili su se sa tim parfemima, pastama. Idete na izlet, hoćete ovo, hoćete ono. Raznorazne uvrede. I držali su nas tu približno, možda pola sata, 45. minuta. I došao je nalog da uđemo. Dakle, ponovo smo ušli u autobus. Vratili su nas u autobus i nastavili smo za Gnjilane. Stali smo u autobuskoj stanici u Gnjilanu. Sišli smo pre nego što se smračilo. Ne znam koliko je sati bilo kada smo sišli tu. Grad je bio u totalnoj tišini, nikoga nije bilo, sem mi koji smo hodali u koloni, maloj koloni, naše porodice. I kamioni sa paramilitarcima koji su bacali flaše, piva, psovali su, drali su se, kretali su se po gradu. Mi u prvoj ulici od stanice, skrenuli smo desno. Nadole onako, i tu kod jedne porodice. Poznata porodica. Ušli smo u dvorište, ne znajući se, samo da se spasemo jer je pao mrak i bili smo mnogo mlade devojke i dečaci. Kada smo ušli tu, naišli smo na porodicu gde je glava porodice bio politički prognanik, nekoliko puta zatvoren. Međutim, i uz insistiranje našeg strica, nisu nas pustili te noći odatle zbog stanja kakvo je bilo i tu smo prespavali. Dali su nam da jedemo. Pokušali su da nas emotivno podrže i tu smo ostali do jutra. Ujutro smo se probudili, doručkovali smo i moj stric je ponovo odlučio da mi nastavimo put kuda smo krenuli. Oni su insistirali da ne idemo jer su se plašili da nam se nešto ne desi. Sve ove devojke, govorili su, svi ovi mladići u najbolje vreme, ostanite ovde. Ali im je moj stric rekao ne, ne možemo da ostanemo, dosta ti imaš tvoje muke pa da dođu oni da ti nađu i izbeglice kod kuće, tebe i tvoju porodicu neće čekati ništa drugo sem egzekucija. I tako smo odlučili da odemo u selo. I odemo mi kako odemo u naše selo. Tu je već počelo bombardovanje. Počeo je rat. Tamo u selo sve kao drukčiji svet, niko te nije očekivao. Priroda lepa, čist vazduh, deca su bili srećni da jedeš i piješ koliko hoćeš. Realno ništa nije nedostajalo jer je tu u selu živeo stric mog oca, osamdeset godina je imao i uzgajao je… tako bavio se stočarstvom, i živeo je u tom mestu. Za nas je bila velika promena. Deca su tražila eurokrem, džemove, tražili su… ali tamo takvih luksuza nije bilo. Navikli su na sir i kremom i paprikom i time. I mi smo faktički zaboravili zašto smo otišli. Izgledalo nam je kao veoma dobar odbor, iako smo noću čuli bombardovanja i buku. Koliko su bile plašljive, bile su i sigurne za nas, jer kad si znao da jedna velika sila bombarduje, osećao si se sigurnim iako si znao da su iznad i sve, ali bio si siguran. I počele su snage OVK-a da se vrte po tim selima i počeli su da ih prate srpske snage. I mi smo trebali svakako da se sklonimo iz tog sela, da odemo u drugo selo, selo tetke mog oca. Tetka mog oca je bila udata u jednom selu koje je bilo na teritoriji Kosova. Zove se Breznica, ali je bila opština u okviru Srbije, Opština u Srbiji, a na teritoriji Kosova. I odemo mi u to selo. Kad smo otišli tamo, prilagodili smo se veoma dobro. Iako smo tu bili gosti. Mnogo smo imali poznatih. Oni su onda počeli, naselje, njihovi rođaci da nas ispoštuju i da nas pozivaju na ručkove i večere. Ostali smo tu nekoliko dana, ne znam tačno koliko. I jedne večeri, pre nego što smo se sklonili iz tog sela, ušle su policijske snage da traže izbeglice, jer je neko javio da ima izbeglica u tom selu. Mi smo bili prisiljeni da ponovo uzmemo decu, muškarce, žene, svi koji smo bili, i da izađemo iz tog sela da krenemo za Prištinu. Iako rat nije bio završen, mi smo se ponovo vratili u našu kuću. Kad smo došli, stigli smo, došli smo bez ikakvih problema u Prištini, kao kad dođeš iz…
Intervjuerka: Da li ste hodali ili autobusom?
Elvira Osmani: Ne, autobusom iz Gnjilana do… iz tog sela do Gnjilana, ne sećam se čime smo otišli…
Intervjuerka: U redu.
Elvira Osmani: Međutim, iz Gnjilana do Prištine smo došli autobusom, bivši ekspres. Kada smo došli kod stanice, bilo je 3 dana pre nego što je NATO, ušao, pre završetka rata. Dakle, u ratu smo se vratili ponovo u naše naselje. Kada smo došli kod autobuske, trava je porasla 2 metara. Sve je pomrlo, i mi smo stigli kod naše kuće, spustili smo roletne, stavili smo debele zelene zavese i nismo smeli živi da se čujemo jer je policija bila tu kod fabrike tekstila tu preko puta nas i oni su se cele noći kretali po dvorištima. I te večeri kada će NATO da uđe, kada je doneta odluka da NATO uđe, mi nismo imali informacije. Dakle, nismo znali samo smo čuli veliku buku od automatskih pušaka od strane policijskih snaga koji su ulazili po dvorištima. Mislili smo se šta se dešava, šta se desilo. Čekali smo svakog trenutka da će da nam uđu unutra, ali nije se desilo. Jedno tri-četiri sata tako i oda su se smirili, i mislili smo se šta se desilo. Kada smo ustali ujutro, moj stric je pustio radio i shvatili smo da je KFOR ušao i da smo se oslobodili. Rat se završio. Stric nam je rekao ajde da idemo da ih sačekamo, i tu smo izašli sa ovim delom prema stanici da ih dočekamo. Engleski KFOR, oni su uzeli razne bombone u jesi jednoj, u džaku. Čokolade, lizalice i sva deca se popela na taj tenk. Oni su se mnogo uzbudili kada su nas videli i dali su nam te bombone, i podelili su ih i posle se to završilo. Vratili smo se po kućama, i Engleski KFOR se smestio u fabrici tekstila. Nakon dve nedelje, možda i kasnije, nakon što su se smestili, došli su u naše naselje, od kuće do kuće, KFOR sa dva autorizovana lica da nas pitaju da li nam nešto nedostaje. Da li imate neki zdravstveni problem. Da li ima nešto što bi mogli da vam pomognemo i koliko imate radne snage. Koliko ste osoba tu, kakve kvalifikacije imate. I mi smo se praktično 70% omladine u tom naselju zaposlili u KFOR-u. Ja sam počela da radim svoj posao kao medicinska sestra, kao pomoćnik. Imali smo bataljon zdravstva gde si mogao da im pomažeš. Ne da su oni imali tu nekakav veliki posao, ali neka posekotina ili nešto za vojnike, i posao prevodioca, jer su dolazili ljudi. Neki povez nešto, ljudi sa traumama i raznim zahtevima; prehrambenim, odeću i obuću, psihološki problemi, razni problemi. I mi smo se vrlo brzo vratili u realnost i u naš život kako treba.
Intervjuerka: A kako pamtiš kad si prvi put izašla iz tvog naselja u druge delove Prištine. Da li ti je nešto drugo ostavilo utiska, jer si pomenula malo travu. A druga naselja, jer su bila tako dirnuta?
Elvira Osmani: U drugim naseljima ne pamtim, ne sećam se. Samo znam tog dana kada smo izašli iz Prištine, dok sam odlazila na posao, to što sam rekla da je bila totalna tišina, skoro kao da se celi grad ispraznio sem našeg naselja gde sam živela. Znači, tu nisu još ušli da ih otklone, i jedino je naselje bilo gde je imalo najviše izbeglica u to vreme. I nisu ulazili da ih otklanjaju, na primer prema Santeji stanove i to, tu su sve otklonili jer je tu bila stacionirana srpska policija. Ta užasna tišina je taman mirisala na rat, ali čovek kad je mlad, ne zna neke stvari. A mi drugi deo koji smo tu ostali jer, zaboravila sam da navedem. Nas su opremili sa nekim identifikacionim karticama, srpska policija. Obavezali su nas da odemo i damo lične podatke. Bili su ružičasti i zeleni kartoni. Sad se tačno ne sećam, ali se sećam da su rekli da oni koji su bili sa zelenim kartonima, bili su identifikovani u spisku egzekutiranja. Dakle, skoro cela omladina i mladići su bili opremljeni zelenim kartonima. A preostali deo sa ružičastim kartonima, bili su stariji od kojih nisu imali interesa za izvršenje. U tom zelenom kartonu si trebao da napišeš ime, prezime, starost i tačan datum rođenja i mesto gde boraviš. Njihovo obrazloženje je navodno bilo da nas opremaju tim kartonima kako bi mogli slobodno da se krećemo jer, ako me zaustave na putu i nemam neki identifikacioni dokument, mogu da me uhapse, što ne stoji to, jer smo mi imali identifikacione dokumente. Mi smo, ja na primer, imala sam 22 godine i bila sam opremljena ličnom kartom ili nečime drugim. I plus, lične karte su bile srpske, nisu bile… da, ali uvek govorim, oni nam tačno nisu rekli, ali na osnovu ljudi govorim koji su čuli, ti dokumenti… bili smo opremljeni dokumentima za egzekuciju, za nišanjenje u nekom obliku. Da tačno znaju koliko stanovnika ima u gradu. Gde žive i koje su starosti, kako bi mogli da to zloupotrebljavaju na načine kako oni znaju.
Intervjuerka: Hvala puno!