Novinar: Da li možete da nam se predstavite?

Sagovornik: Može. Ja sam Branko. Živeo sam u ovaj…, u Uroševac, 21. godinu.

Novinar: Da.

Sagovornik: Imao sam tamo, šta ja znam, drugare, i sa jedne i sa druge strane. I sa Albanske strane. Igrao sam fudbal sa njima. Bili smo super dobri drugari, sa većinom. Bilo je i onih malo koji su bili ovako, ali uglavnom sam ovaj… dobro smo se slagali, družili se, napravili fudbalsku ekipu; napravili tamo neke stvari smo još ovaj… što se tiče i vode… popravljali smo. Bili smo dobri uzorni oni momci, što se kaže. I sad ono… sa većinom nisam imao nikakvih problema, ništa.

Novinar: Aha, aha. Znači živelo se lepo u tim godinama pre rata?

Sagovornik: Ja sam stvarno lepo živeo i sećam se, recimo, kad sam se odselio pa sam se vraćao dole pošto su mi roditelji ostali jedno vreme, ovaj… dok nisam našao sebi tamo stan i ostalo da bih mogao i njih da dovedem. Recimo odlazio sam u prodavnicu gore da… oni su me dočekali, što se kaže ono… znaš, ko da je neka svetski poznata ličnost, znaš.

Novinar: Ljubazno.

Sagovornik: Da ljubazno. Stvarno su me dočekali. Svi se pozdravili, ono, častili. Otišli u školu, onda, družili se tamo, poneli piće, što se kaže… malo nešto da se zamezi. Decu su, ovaj, učitelji tu što su bili isto oni su otpustili decu kući onda smo sedeli zajedno u kancelariju i pevali pesme. Nešto, dve-tri srpske pesme, dve-tri albanske. I bukvalno, baš smo se lepo družili tog dana isto. To je… jedno dva put smo se tako ovaj… dok se nisam potpuno odselio, stvarno ali, super je bilo, stvarno. Kažem, bilo je možda dva-tri momka tu koja su tu bili ekstremni, i ono znaš ali, uvek su oni… oni su to sve međusobno rešavali. Oni su uvek skakali u odbrani, da ih eliminišu, da ih sklone i da… znaš ono da bude sve okej.

Novinar: Da. Reci mi, jesi neko vreme u školi išao u Uroševcu?

Sagovornik: Pa, išao sam… ovaj, na zanat.

Novinar: Mhm…

Sagovornik: Išao sam dve… dve godine sam išao. Pre toga sam išao u osnovnu tu u selo isto. U Tankosić sam išao.

Novinar: Da.

Sagovornik: Ovaj… bilo je ovaj… u početku je bilo samo srpskih odeljenja. Kasnije su uveli neka dva albanska odeljenja.

Novinar: Aha.

Sagovornik: Ali… ono deca k’o deca, znaš, ništa tu nije… bilo je ovako i onako ali….

Novinar: Funkcionisalo je.

Sagovornik: Da, da. Funkcionisalo je, ništa nije… znaš ono dečija igra… ono znaš… u igri se svašta dešavalo, nisam sad… ali u principu je sve korektno bilo, oni su isto prihvatili sve to tamo, čak i više smo i na srpskom pričali nego na albanskom.

Novinar: Da, da.

Sagovornik: I družili se i s njim, ono znaš, deca ko deca. Stvarno ne mogu da kažem da je bilo loše, ovaj…

Novinar: Da.

Sagovornik: Bilo je posle, u zadnjih par godina, već počeli su da prave probleme… tu jeste… ovaj, ali to su opet ovaj… verovatno po nagovoru roditelja i ostalo.

Novinar: Da. A koje su to godine, ako se sećaš?

Sagovornik: Pa…

Novinar: Kada je počelo sa tim… da se ovako menja?

Sagovornik: Pa najgore su ono… kad je bilo 68. je bilo najgore.

Novinar: Da.

Sagovornik: Pa, jedno vreme nismo čak… po demonstracije šta je bilo tad isto… nemiri… i tad čak ni škola nije radila. Bilo je ono zatvoreno, sedeli smo kući. Ali se ono… čulo buke, galame, dreke i ostalo, znaš… ali… sve se to smirilo, pa onda posle 73.-74. je bilo isto problema malo. Pa se tad, recimo ovaj, mom ćaletu, recimo ovaj, stajsko đubrivo koje je isterao bio na njivu…

Novinar: Da.

Sagovornik: Imali smo baštu u livadama nekim tamo… to je sad trenutno baš ispod Bondstila.

Novinar: Aha, aha.

Sagovornik: Odmah tu dole ispod Bondstila, samo preko puta asfalta. Kažem dole, i tu su bile livade i tu je bila naša i njiva i bašta. I imali smo… neki bunar smo iskopali, ja burazer i ćale i tu se svi kad su… kosidba kada je bila, svi su tu dolazili da piju vodu. Svi su tu… čak su mnogi i uzimali, ono što se kaže iz bašte… da, da jedu paradajz, papriku i šta ja znam. Ali, znaš ono… nisu neku veću štetu pravili, i nije bilo nekih krađa, nešto da su lomili tu. Jednom se desilo, isto neka dva klinca nešto malo pokidale onako ali to nije bilo strašno. Nego, jedino što su… ovaj, kad je ćale… kad se završila kosidba i sve kad je prošlo, i… na njivu kad je isterao stajsko đubrivo, onda su preko noći svo to đubrivo pokupili i bacili i napunili bunar pun.

Novinar: Aha, aha.

Sagovornik: E to je taj jedan od najvećih problema to što smo imali. I drugo što je… u dva navrata smo uhvatili u seču šume u krađi.

Novinar: Da, da.

Sagovornik: Ali, milicija je… i prijavili, došao je šumar i izmerio… prečnike drva gde su sečena i ta drva što smo prijavili ko je krao… oni kad su… našli su drva i izmerili i sve ali nisu, nisu im oduzeli i nisu nam platili drva.

Novinar: Aha, aha. Znači bilo je nekih…?!

Sagovornik: Da, znalo se ko je znači… našli su i sve, ali nam drva nisu vraćena. Recimo to je jedan od kurioziteta, odnosno, trebali su to nama da vrate kad su ih našli. E sad, dalje kazne i ostalo, to je već opet neka druga priča to me ne interesuje ali… trebali si nama da vrate, to je naše i dokazano je da je naše.

Novinar: Aha, aha. A recite mi ovaj… do kad su tvoji živeli tamo dole? Neko od tvojih. Do koje godine?

Sagovornik: E sad, tačno ne mogu… Ja mislim do osamdeset i neke sad tačno ne mogu da se setim.

Novinar: Aha.

Sagovornik: Do, oh… do 85-te. U stvari da. Sad se sećam, da. Jer mi se sin rodio 86., a on je 85. ćale umro. Jer, čekao je… čekao je… trebao je da radi do nove godine, on je u novembru umro. Trebao je da radi do nove godine i da ide u penziju.

Novinar: Aha.

Sagovornik: Znaš i, bili smo ovamo našli neku kuću i plac smo našli bili. Trebali smo da zidamo međutim on nije hteo da napusti posao zbog penzije i ostao je da sačeka penziju.

Novinar: Aha.

Sagovornik: I 17-og novembra 85. je on umro.

Novinar: Dobro. A jel sahranjen dole?

Sagovornik: Ne, ne, ne. Nismo hteli dole da ga sahranimo, upravo zato što ovaj… tamo groblje seosko, na ulazu sela je sve porušeno. Ne znaju se grobovi, ne zna se ništa.

Novinar: Još i tih godina, jel tako?

Sagovornik: Da, da. I tad su već počeli da seku. Tu bilo… velika hrastova šuma. I tad su… jedan je preko puta groblja odmah kupio njivu i počeo da gradi kuću. I onda je sekao za građu. Iz groblja krao i sekao i za…

Novinar: Aha, aha.

Sagovornik: E sad, ovaj… ja znam kad sam posle išao zbog imanja i zbog stoke… posle ćaletove smrti kad sam išao tamo. Kažem vam kad sam prolazio tu i prolazim pored groblja… a groblje skoro bilo poravnato celo. Znači nema spomenika nema krstače one… krsta, nema ništa. Retko može… teško je moglo da se prepozna koji je čiji grob tamo.

Novinar: Da, da, da.

Sagovornik: Uglavnom posećuju ljudi, što kažu znam, evo ovde su naši a ovde su vaši, i šta ja znam, ono pa ovo.

Novinar: Da. Jeste li uspeli vi kao porodica da prodate imanje ili kako je to ostalo?

Sagovornik: Pa nisu. Imanje i dan danas stoji tamo. Ne može da se proda jer, nema nikakvu vrednost. Cenu nema nikakvu.

Novinar: Da.

Sagovornik: Jer, njima je bio cilj da se isele jači ljudi, bogatiji, i što više muških glava.

Novinar: Da.

Sagovornik: A ovo drugo, ostalo, što se kaže, mi smo već, ja i burazer i svi smo mi već otišli…

Novinar: Da.

Sagovornik: Znaš, sedamdesete, burazer ako nije čak i 74., a ja sam već 76. jer, dve godine je stariji od mene. Mi smo još onda otišli. I onda su oni znali da nećemo mi da se vratimo, i nije im bio ni cilj da kupe od nas jer to će da ostane i ovako i onako, znaš. Jer oni su to tako radili sistematski. Oni su tačno znali koga treba da isele a ko će sam da ode, a ko i… neki koji su otišli sami ovaj… ti nikad neće ni da se vrate.

Novinar: Da, da.

Sagovornik: Nisu se trudili oko takvih imanja. Evo ni dan danas ne može da prodaš nikome. To stoji dole.

Novinar: Jel si li posle rata otišao da obiđeš imanje? Jesi li bio?

Sagovornik: Ne, ne. Ne, bio sam… u nekoj svadbi u Uroševac sam bio, rođaku, ali to je bilo devedeset… sad da ne slažem, devedeset sedme, devedeset osme.

Novinar: Pre rata?

Sagovornik: Pre rata. I tad smo, kad smo krenuli u opštinu na venčanje, ovaj… naišli smo baš u sam centar, pre hotela, s preke strane od hotela je opština, a mi smo jedno sto pedeset metara dole niže kad smo nailazili ovaj… prema opštini ovaj… toj glavnoj ulici… naišli smo baš na demonstrante.

Novinar: Mhm, mhm.

Sagovornik: Tad su baš demonstrirali, ono… išli su ulicama znaš ono, kolone i to. Međutim, ovaj… pošto sam ja… sin moj je bio Barjaktar i ja sam ga vozio… išli smo prvi pod srpskom zastavom normalno sve. Niko, ali niko, nit je šta dobacio, a niko nije pljunuo na auto, na zastavu na bilo šta. Prošli smo stvarno… oni su se samo sklonili ono sa strane, i da mi kolona, svadba prođemo. Znači, nijednu ružnu reč stvarno nisam doživeo.

Novinar: Da, da, da.

Sagovornik: A, baš su u… ušli smo u demonstrante, u kolonu jer nismo znali. Oni su naišli gore iz centra, krenuli su tu verovatno od hotela od opštine. Tu su se i skupljali valjda, pošto je tu veliki plato. Verovatno se tu skupljali, odakle su krenuli… ono da idu gradom da… divljaju. Ali kažem, stvarno niko… evo ne mogu reč da kažem, stvarno niko nit nas je pljunuo nit je šta dobacio, ni ništa. Samo su se ono mirno rasklonili sa strane i mi smo prošli bez problema.

Novinar: Da, jel ostao neko od tvojih prijatelja, rodbine dole da živi? Da li neko od Srba živi u selu gde si ti živeo?

Sagovornik: Nema niko.

Novinar: Nema?!

Sagovornik: Nema niko. To već odavno, čak i pre rata. Svi su otišli, ostavili su i imanja, neki su prodali ali neki su i ostavili imanja kao i mi, moj ćale. Ostalo je. Nisu prodali ni dan danas. Zovu oni, traže da kupe, ali neće, 20-30 evra ne da ti po aru čoveče.

Novinar: Ou, da.

Sagovornik: Nema, tu ništa nema. Pa šta imaš tamo, ne možeš da kupiš jedan… jedan plac ne možeš da kupiš od tri-četiri ara ovde u Vojvodinu. Nema šanse.

Novinar: Da. Gde ste vi živeli sa porodicom kada je počeo rat, 99-te?

Sagovornik: Ja sam živeo u Pančevu.

Novinar: Mhm.

Sagovornik: Odavno sam otišao u Pančevu tu.

Novinar: Da li možeš da se prisetiš tih dana kako je bilo, da li je bilo…?!

Sagovornik: Pa pazi… neki ono, šta ja znam, neke prijatelje sam imao tamo i školske koji su ostali, iz susednog sela iz grada, ali, znaš ono, za njih me… malo sam se brinuo, što se kaže, kako će, šta će, da li su se izvukli, da li su ostali dole, znaš ono… malo mi je i teško palo sve to…

Novinar: Mhm.

Sagovornik: Ali sam radio, nisam mogao… nisam mobilisan.

Novinar: Mhm. A reci mi ti, tvoja porodica u Pančevu, jel bilo napeto, strašno?

Sagovornik: Pa nismo… mi smo tu onako… šta ja znam. Ja nisam hteo porodicu da opterećujem sa tim, jel znaš. Ono što su gledali sami na televiziji, to onda me pitaju za nešto, za… opet neka mesta kad čuju nešto od vesti, onda ja im to i kažem ali sam izbegavao u stvari da ih opterećujem sa tim, jel znaš. Jer, ovaj… i kad je krenulo i bombardovanje i sve, ja sam radio. Morao sam da radim. Takva je firma, ovaj… i onda, deca su mi kući, mali su onda oni bili, osamdeset treće i ovaj osamdeset šesto. Ostajali su kući sami i danju i noću, jer ja sam onda radio i po dvanaest i po dvadeset i četiri sata sam radio, jer nema… neki ljudi su mobilisani, a mi smo morali da radimo.

Novinar: Da, da, da.

Sagovornik: Ali, kažem, pokušavao sam non stop da klince sam isto, ono što se kaže, non stop im pričao, zvao, uputio ih na neke stvari kako da se ponašaju u slučaju da do nečega dođe. Neke nepredviđene situacije, ili čak recimo da bombarduju kao što i jesu posle bombardovali, jer su me svi pitali za petrohemiju. Re’ko, petrohemije nikad neće da bude jer nigde ni u svetu nije bombardovano. Tako sam i klince… i pričao i komšijama tu, svi su me u zgradi pitali znaš za ono. Jer ja ih i smirivao u suštini jer sam stvarno verovao da neće petrohemiju da gađaju.

Novinar: Da.

Sagovornik: Ali eto, na kraju su me svi napali…, kaže kako neće, vidiš šta uradiše. I gađali su, dve fabrike su nam uništili.

Novinar: Aha. Pa onda desilo se… ipak kasnije smo…

Sagovornik: Da. Dve fabrike su bombardovane i uništene. Pa oni su znali, to je njihov sistem, njihova fabrika, kažem njihova ovaj… licenca.

Novinar: Dobro. Znači ti si se sa porodicom ovaj… sve vreme rata bio u Pančevu, jel tako?

Sagovornik: Da, da u Pančevu non stop, i radio sam. Nisam ni mogao da idem, jer nisam ni smeo da odem da napustim posao jer sam bio samohrani roditelj, radio sam u međuvremenu i onda su deca sama u kući ostajala.

Novinar: Da.

Sagovornik: I kažem gde da idem, šta da radim.

Novinar: Da, jeste.

Sagovornik: Nego sam gledao, ono što se kaže… da sačuvam decu isto da se ne uplaše jer, mali su bili. Mislim, kome da ih ostavljam?! Ko da ih čuva?! Pa sam dosta telefonom komunicirao i zvao ih.

Novinar: Mhm, mhm. Kapiram tu situaciju. Da li se sećaš neko od tvojih bližih iz familije, prijatelja, drugara, izgubio život ili povređen bio na ratištu?

Sagovornik: Ne. Od rodbine ne.

Novinar: Mhm.

Sagovornik: Sestrić je bio dole, on je bio mobilisan. Na ratištu je bio na Kosovu, ali nije… nije ranjen ni ništa, ovaj…

Novinar: Mhm.

Sagovornik: Išli su ovi neki drugi isto iz Kragujevca, neka rodbina isto ali, svi su se vratili i niko nije bio povređen i nije ranjen i ništa.

Novinar: Mhm, mhm.

Sagovornik: U principu, kako može da se kaže da je neko dobro prošao.

Novinar: Da. Ovaj… poslednje pitanje. Kako se danas osećaš kad se prisetiš te 99. godine i rata?

Sagovornik: Pa, jel znaš šta, malo… ne znam, nelagodnost neka…, teško mi je… znaš ono… ne znam kako da… voleo bih da odem da vidim… vuče me znaš, ali nemam gde, jer su to zaposeli, zauzeli su ovi Šiptari, komšije. Oni su ušli, odavno su ušli u kuću, to sve su zaposeli imanje znači. Rade zemlju. To su nam rekli isto.

Novinar: Da.

Sagovornik: Šumu su posekli. Tako da, i da hoću ne mogu da odem a kažem malo mi je teško ono kad se setim opet kad… dešavalo se da sam i par puta sanjao svoju kuću dole, da sam se vratio da… šta ja znam.

Novinar: Mhm, mhm.

Sagovornik: Kažem, sad vreme kako ide malo me ono sve… jedino što me tako s vremena na vreme povuče da da… želeo bih da odem ali… nemam gde, kažem. Tu mogu ono što se kaže da sednem u auto i odem i samo prođem putem da vidim jer oni žive u… ušli su unutra i niti je kupljeno ni ništa, zaposeli su.

Novinar: Aha, aha. Znači vaša kuća nije srušeno imanje, nego je iskorišćeno da žive tu.

Sagovornik: Ne, ne, ne, ništa. Mi smo se jednom čak i sreli dole u Podujevo. Ne u Podujevo nego na granici tu, kako se zove tu kod Podujeva, kod Kuršumlije.

Novinar: Merdare… ne mogu da se setim.

Sagovornik: Merdare, kako se zove.

Novinar: Da.

Sagovornik: Merdare. To smo otišli da se… baš oko prodaje i to, nismo se dogovorili. Oni nisu hteli ni deset evra tad, petnaest da nam daju, po aru.

Novinar: Aha.

Sagovornik: I onda su oni rekli ko nam je sve šta uzeo od imanja, ko koristi, ko radi. Oni su ušli u kuću. I oni su u stvari samo rekli da za vreme bombardovanja kad je bilo, ovaj… da su oni skinuli stolariju.

Novinar: Aha.

Sagovornik: Znaš. Da su skinuli svu stolariju da se neko ne bi uselio tu, da im uđe. Znaš.

Novinar: Da, da, da.

Sagovornik: I onda, ovaj… kaže posle kad se to završilo sve, oni su vratili stolariju i uselili se odmah u kuću. Tako da su oni tako… faktički oni su zaposeli imanje celo moje, a ja ne mogu da koristim nit mogu da odem ni ništa. A neće da plate. Što se kaže, barem, koliko toliko nešto da dignu cenu, a ti 20-30 evra šta da radiš po aru. Nikakva cena nije.

Novinar: Da, da, da.