Intervjuerka: Počnimo ponovo od događaja kod Jašarijevih. Kako se sećate toga? S kim ste bili? Šta se govorilo?
Anoniman 6: Početno da počnemo da govorimo o Jašarijevima. To je bio period, odavno je bilo 20 godina je prošlo i nemoguće je da zapamtim svaki detalj, u smislu gde sam bio. Verovatno sam bio u Prištini negde, ali da preciziram tačno mesto ne mogu. Vest kao vest smo dobili, u to vreme je bilo kada je OVK javno izašao na svetlost, to je bilo… sa velikim divljenjem smo to dočekali. Iako smo mi Prištevci bili malo sa strane, ali smo imali osećajnost kao da smo sami bili stanovnici Drenice. I šta drugo da kažem za njih… to je slučaj koji se retko dešavaju u svetu kao što je bio slučaj Adem Jašarija. Da neko izađe i žrtvuje svu svoju porodicu za državnu kauzu, za naciju.
Intervjuerka: Da li mislite da se pogoršala situacija kada je počelo bombardovanje? Ili, gde ste se nalazili kada je počelo bombardovanje i kako pamtite to?
Anoniman 6: Pa bombardovanje je posle došlo kao rezultat ratovanja OVK-a. normalno, ne treba zaboraviti zasluge stranke Ibrahima Rugove, LDK-a. Nezavisno od toga što neki pokušavaju… neki pokušavaju da razdvoje ove dve stvari ali ja to ne bih delio jer je svako odigrao svoju ulogu. I LDK na čelu sa Ibrahimom Rugovom, ali normalno i Adem Jašari sa OVK-om, o tome se ne raspravlja. To je bilo prvo što se desilo bombardovanje, onda se desio masakr u Račku, onda kao rezultat toga je došlo do Konferencije u Rambujeu, a nakon Konferencije u Rambujeu, NATO je sa svojim saveznicima odlučio da bombarduje.
Intervjuerka: Kako se sećate bombardovanja?
Anoniman 6: Molim?
Intervjuerka: Kako se sećate bombardovanja? Da li ste ih videli? Da li ste doživeli dok ste bili ovde?
Anoniman 6: Pa, doživeo sam ih na svoj način. Više su to bila mišljenja, slušajući vesti, gledajući televizor. Bio je to period… ja sam doživeo samo 10. dana taj period. Dakle od 23. kada je počelo bombardovanje… 23. ili? … i do 3-4 kada sam napustio Prištinu. A 10 dana sam doživeo preko vesti ali sa… tu je još nešto što trebam da kažem. Ovde je bila jedna porodica… ja sam držao jednu porodicu kod kuće koji su bili iz Drenice. Držao sam ih 7. meseci, bili su kod mene kući. Ona gospođa je bila rođaka Adema Jašarija, bila je iz Prekaza dakle. A njen muž, njen suprug je bio rođak Sulejman Selimija, komandanta. I tu smo mi naša porodica trebali da budemo malo… da se krijemo pomalo, da ne govorimo o njima da su bili…
Intervjuerka: Pričao si nam o porodici koju si zbrinuo. Koliko članova su oni bili?
Anoniman 6: Oni su bili 7. članova. Muž i žena, bila je sestra ovog momka i četvoro dece su imali, tri ćerke i jednog sina.
Intervjuerka: A kada su oni došli u Prištinu?
Anoniman 6: Negde šest ili sedam meseci pre nego što smo svi mi 4. aprila napustili kuće. Skoro smo istog dana napustili, oni su otišli svojim putem, mi svojim. Videli smo da trebamo da napustimo taj deo naselja. Čini mi se da su oni dan ranije napustili. Došli su neki njihovi obližnji i uzeli su ih, otišli su. Čuli smo da su oni otišli u Strugu, a mi smo otišli u Gostivar.
Intervjuerka: U redu. I vi ste 4 aprila napustili. Kako ste doneli odluku da napustite? Da li ste bili kolektivno?
Anoniman 6: Pa bilo je jednostavno. Bilo je to… samo smo videli da nemamo kud, videli smo da je celo naselje počelo da se prazni. Počeli su tamo-vamo da govore da ima premetačina policije i jedno veče smo odlučili, skupili smo se komšije kod mene ovde u kuću – hoćemo li da napustimo sutra, hoćemo – pripremili smo kofere uveče to što možemo da ponesemo i sutradan u 7-8 ujutro smo krenuli peške…
Intervjuerka: Da li su ti pomagali drugi, jer si bio sa decom?
Anoniman 6: Ne, nisam imao potrebe. Imao sam, bio je… pošto smo mi bili mladi par, mlađu decu smo uzeli u naručje i pravac u voz.
Intervjuerka: U redu. Kako se sećate voza i puta do…?
Anoniman 6: Put je bio, na sreću, mogu reći na sreću, jer normalno čuči smo da je imalo mnogo velikih maltretiranja usput i sve to, ali na sreću mi smo prošli dobro do voza. Popeli smo se u voz, bila je gužva koliko hoćeš, svi smo čekali stojeći. Iznenađujuće, niko nas nije dirao i otišli smo do Blaca. U Blace smo stali i tu nam je jedna osoba rekla, navodno nas je upozoravala da je deo… ko bude napustio prugu levo ili desno, to je sve minirano. Dakle, do Blaca je trebalo da se pridržavamo šinama, da hodamo po njima. I tako smo otišli u Blace…
Intervjuerka: I vi ste hodali po šinama voza…
Anoniman 6: Po šinama voza smo hodali. Ima i filmskih inserta sigurno, jer je to bio kao zakon za sve, njihov zakon, da kažem zakon jer su oni sami pravili zakona ali… i svi pravac u Blace.
Intervjuerka: Za nekoga koji nikad nije doživeo Blace, kako je izgledalo Blace? Šta je imalo tu?
Anoniman 6: Blaca? Kako da objasnim Blace. Kao pčelnjak ali gore od pčelnjaka, jer u pčelnjaku ima organizacije. Zna se ko radi i ko čisti i tako to. Tamo nije imalo organizacije uopšte za pčelnjaka. To je sve bilo neorganizovano ali iznenađujuće je bilo da je svako bio običan, miran i kulturan, jer je svako imao svoju brigu. Dakle, nisu imali vremena da prave probleme, nije imao šta da radi. Svako je zauzeo neki prostor za svoju porodicu i čekao je do budućeg saopštenja gde da ode; da li autobusom ili… da li će izaći neki bližnji iz Makedonije da ih uzme, i tako to.
Intervjuerka: Ti si nam ispričao da si proveo jednu noć u Blace. Kako se sećaš toga?
Anoniman 6: Ja sam proveo noć u Blacu. Na sreću, jedan šator smo našli praznim i tu mi je bila porodica da prespava. Sutradan ujutro, jedan naš rođak nas je uzeo i otišli smo u Skoplje.
Intervjuerka: Koliko ste boravili u Skoplje?
Anoniman 6: U Skoplje nisam boravio, samo smo popeli kafu jer su oni bili rođaci nekog drugog, a ne moji. Ali su nam učinili uslugu i uzeli su nas, i mi smo videli da smo tu suvišni i uzeli smo taksi i otišli smo u Gostivar. U Gostivaru imam neke prijatelje iz vremena studija. Otišao sam kod jednog koji me je prethodno pozvao. Otišao sam kod njega direktno. Više nisam imao problema.
Intervjuerka: I ostao si kod njega. Koliko je bila velika kuća?
Anoniman 6: Imalo je prostora koliko hoćeš, jer je materijalne uslove imao odlične. Imalo je prostora koliko hoćeš, dovoljno, ne samo za mene jer je on imao još dve-tri druge porodice koje je održavao, ne samo mene. Dakle, hvala Bogu materijalno je bio u odličnom stanju. Držao nas je sve i tu smo ostali do dana kada je sklopljen Kumanovski Sporazum.
Intervjuerka: I ti si se vratio sam bez porodice?
Anoniman 6: Onda sam se bez porodice zaželeo, sam sam se vratio. Moju porodicu sam ostavio sa svojim ujacima jer su i oni bili u Gostivaru. Došao sam ovde. Kuća je bila pretresana, kompletno. Nije da su uzeli nešto, ali važno je da je bila pretresana kompletno. Stavio sam neke stvari na svoje mesto i počeo sam da živim.
Intervjuerka: A kako se sećate kompletno grada Prištine, ali i sela dok ste se vraćali?
Anoniman 6: Da vam kažem pravo, tri dana nisam uopšte izlazio iz kuće. Ne zbog straha nego sam se uželeo. Ne zbog straha. Nakon trećeg dana, počeo sam da izlazim u grad i da vidim šta su oštetili, šta su učinili, dokle su stigli i tako to.
Intervjuerka: U redu. Da li si onda otišao ti da uzmeš porodicu ili su oni došli…
Anoniman 6: Ne. Sami su došli, jer je njihov ujak bio sa njime. Njihov ujak je bio sa porodicom. Došli su sami…
Intervjuerka: I onda su svi došli… hvala vam.