Intervjuerka: U redu. Hvala ti što daješ ovaj intervju. Možeš da kreneš sa najranijom memorijom koju imaš tokom rata. Možda gde si bila? Sa kim? Neku odluku ili čega god se sećaš jer si bila mnogo mlada.
Valmira Rashiti: Jel trebam da se predstavim? Ne?
Intervjuerka: U redu, nema problema. Ali možeš da navedeš.
Valmira Rashiti: U redu. Ja sam Valmira. Tokom rata na Kosovu mi nismo otišli vani, ostali smo na Kosovu. U to vreme ja sam imala dve godine, međutim, kada smo počeli da se selimo po selima – dva sela gde smo boravili, gradualno sam napunila tri godine. I mnogo je interesantno jer sećanja koja imam iz tog perioda su mnogo živa. Toliko su živa da, kada ih uporediš sa ovim iz srednje škole, ili ovim koja su svežija, one proizilaze još svežije od ovih koje su skorije. Ako ima smisla to što govorim. Ali imam utisak da se sećam nekih memorija, nekih trenutaka, jer su bile veoma emotivne za mene i moju porodicu. Ja sam stanovala u Glogovcu u opštini Lipljane kada su počele borbe i sećam se da smo odbili da izađemo van Kosova. Uprkos toga da smo imali mogućnost. Međutim, postojala je nada da neće dugo da traju borbe i da ćemo se vratiti svi u našim kućama. Članovi porodice, ne sećam se tačno ko, verovatno moji stričevi i otac, okupili su se i diskutirali su da se mi premestimo na planinskim područjima kako bi smo imali mogućnosti da izbegnemo bilo kakvu intervenciju ili kontakta koje bi mogli imati sa vojnicima u našim mestima, koja su bila ravnija, da tako kažem. Zbog toga smo, sećam se, premestili u selu Vrbica. To je bilo tako u to vreme, a sada se zove Žegovac. I to je u opštini Gnjilana. Bili smo negde pet-šest porodica koji smo živeli. Ne sećam se tačno koliko meseci ili koliko dana, ali živeli smo u velikoj odaji gde smo boravili tri dana. Jeli smo zajedno i sedeli smo tako, plašeći se od nekog napada koji se mogao desiti.
Intervjuerka: Kakva je bila hrana u to vreme?
Valmira Rashiti: Interesantno je da se sećam da smo u to vreme jeli mnogo pogaču i „krelanu“. Možda je to zato što smo jedino brašno imali na raspolaganju i naše žene su pokušavale da improvizuju ono što su mogli, unutar onoga što smo imali na raspolaganju. Samo brašno, znači. Bili smo mnogo dece brojčano i sećam se, iako se ne sećam da sam nekada ostala gladna ili bez hrane, sećam se da smo bili zgroženi da ne ostanemo bez hrane, jer smo sedeli sva deca pored sofre i trebalo je da čekamo na red kada će da ti dođe hleb. Štagod da je imalo, kao da… imala sam utisak da se trebamo zadovoljiti sa malo i da ne trebamo da imamo mnogo zahteva koje sam u to vreme smatrala da su veliki, da možda tražim još jedan deo pogače ili još jedan deo „krelane“, šta ja znam. Uprkos toga što smo svi jeli kao u jednoj činiji, u jednoj tepsiji, ponovo smo nekako u glavi imali da nam pripada samo to jer smo bili mnogo dece i uslovi su takvi bili da nisi imao prava da tražiš više. Toga se sećam od hrane, da sam imala straha da tako trebamo da se takmičimo sa drugom decom i da jedemo što pre jer nam možda neće biti dovoljno. Ali, s druge strane, sećam se da je i prababa, koja je bila vrlo stara, ista je u to vreme došla u dečiju pamet. Ona je tražila hranu u najtežim trenucima, kada smo mi izašli u šumu, to je bilo 2 sata ujutru. Kada sve sve bilo mračno i plašili smo se jer smo bili čuli da ima blizu vojnika i trebalo je da držimo apsolutnu tišinu. Sećam se prababe da se u 2 ujutru drala i da hoće da jede. I sećam se dranja, jer ona više nije razumela u to vreme, jer je bila mnogo stara. Ali ipak moj deda, i drugi članovi moje porodice, pogotovo muškarci, pokazali su ljutnju nad njom, i sećam se da me je bilo mnogo žao, ali nisam razumela zašto viču na nju što ona traži hleba. Nisam shvatala jer mi je izgledalo normalno. I to mi asocira, dakle pogača i prababa su glavne stvari kojih se sećam što se tiče hrane u to vreme rata.
Intervjuerka: Da li možeš malo da mi opišeš šumu i njenu okolinu. S kim si bila? Kako ste hodali? Da li si bila u stanju da hodaš svaki put kad su ti rekli da treba da hodaš?
Valmira Rashiti: Ne. Bila sam mnogo spora. Znam da je svako stariji trebao da se angažuje da se postara o nekom mlađem. Ja se sećam, znam da smo bili 5-6 porodica, ali ja se sećam samo moje uže porodice. Nekih stričeva mojih as decom, sećam se mame sa mlađom sestrom koja je u to vreme imala 5-6 meseci. Mama je trebala da hoda kroz šumu sa sestrom, a ja sa mojom bakom. Ona se starala za mene i zajedno sa njom smo se penjali uz šumu, a deda je imao mog brata. Dakle, svako stariji je imao po jednog mlađeg. Sećam se veoma haotičnih scena dok smo se penjali uz šumu sa bakom. Baka je imala višak kilograma i sećam se njenih uzdisaja veoma teških dok se penjala uz šumu. Način kako me je vukla dok smo stigli gore, svaki put kada smo pali zajedno, prvo ona pa ja jer je njena težina otežavalo da i mene drži i mene je vukla po šumi, ali uspevali smo nekako i stizali. Ne znam ni kako smo odlučivali da stanemo na neko mesto, ali verovatno na neko izolovanije mesto. Meni je samo… moja sećanja u šumi su noću i kada je bilo mračno. Jer smo se noću plašili mnogo da će imati napada i da će da nam dođu u odaji gde smo bili. Znači, trebalo je u dva ujutro, samo se nešto malo čulo vani, trebalo je da se mobilizujemo sve porodice da damo prioritet šta ćemo da uzmemo u šumu i da krenemo. Samo se sećam ovako kao siluete na drveću da su mi davale straha i sećam se da sam tražila da imam fizički kontakt sa mamom ili tatom jer mi je mrak davao nesigurnost. Normalno jer sam imala 3 godina. Ali svakako mi je bio potreban fizički kontakt, inače mi je šuma davala košmar.
Intervjuerka: Da li se sećaš hladnoće u šumi?
Valmira Rashiti: Hladnoće ne toliko, ne toliko, samo straha. Straha i tendencije da budem tiha što je više moguće, kako bi izgledalo da i ja imam dužnost da slušam i da… da svako kretanje, svaki zvuk koji čujem, da kažem odraslima koji su bili blizu mene. To sam uzela na sebe. Ali, kako mi pričaju i ukućani, tako sam bila cela u poricanju onoga šta se dešava. Između sekvencija kojih se sećam, dok sam se penjala uz šumu, sećam se sebe dok sam slušala pesmu Leonore Jakupi „A vritet pafajësia” i imala sam cveće u ruke koje sam skupljala. I govorila sam tati: „tata, jel sve to laž što kažu, ovaj rat je lažan izgleda, jel da?“ I tata mi je govorio: „Da, da, laž je samo kako bi uplašili malu decu kako ne bi postala razmažena. Ali ti ne trebaš da se plašiš jer to nije za tebe. Laž je, i nemoj da brineš“. I u redu, tako sam prihvatila to i nastavljala sam da skupljam cveće i da idem uzbrdo, kao da se ništa ne dešava. Ali ovako znam da nisam prihvatio kompletno, ponovo sam osećala anksioznost. Ali, tako pomalo pitavši mog oca, pokušavala sam smirim tu anksioznost što je kao neka vrsta nesigurnosti, ali ipak, ako tata tako kaže, to je onda laž jer tata ne laže. I to me je smirivalo, uprkos toga što sam još uvek osećala tu nesigurnost u sebi.
Intervjuerka: Ranije si pomenula tetku od strica, jel da? Nevestu? Šta ti je ostavilo utiska što ti je ostalo u pamćenju?
Valmira Rashiti: Od nje… interesantno je ovako jer i kad vidim na sva sećanja koja imam iz rata, izgleda da sam pomenula još jednom. To su veoma emotivna sećanja. Izgleda da sam tako mala bila ali mi je ostavilo utiska način kako su ljudi oko mene doživeli rat, odvajanje i situacije. Meni ostavlja utiska mnogo što imam sećanje na njeno lice, odbijajući da se odvoji od svog muža. U to vreme u selu gde smo bili, tražilo se od nje da se odvoji od muža sa kojim se već venčala. To je bio moj stric. I da ona ode u šumu bez njega, jer je on trebao da ode da služi u vojsci. Ona je odbijala sa nekom vrstom gneva u licu, vrstu izmešanog bola, anksioznost. Veoma se dobro sećam da nije htela da dođe sa nama. I posle nije došla, znam da je ostala sa njim. Toga se sećam što se nje tiče. Tog nezadovoljstva koju je imala što nije htela nikako da se odvoji od svog muža.
Intervjuerka: Da li se sećaš kad si se vratila ponovo kući, nakon što se rat završio?
Valmira Rashiti: Da. Dakle, jedno od sećanja koje imam žive je ovaj deo kada je završen rat i kad smo se vratili u Glogovac, u selu gde smo ranije živeli. Sećam se jednog čudnog osećaja kada smo ušli u dvorište i kada smo videli naraslu travu. Inače deda se uvek starao i mi nikada nismo videli travu u tom stanju. Znači, trava je bila mnogo narasla. Kravu koju smo imali bila je vezana i sećam se da je bila vrlo slaba u smislu fizičkog stanja. I samo mi je bilo mnogo žao jer sam mislila da nije imao ko da je hrani tokom celog ovog vremena dok mi nismo bili tu. Pružala mi je loš osećaj, melanholiju. Znam da smo se svi angažovali da gledamo po dvorištu šta se promenilo, šta je isto. Ali ništa nije bilo isto. Imalo je mnogo rupa po dvorištu. Verovatno su Srbi pokušavali da nađu stvari koje smo sakrili. Imali smo dokumenta, imali smo kompjuter. Stvari koje je tata pokušao da zakopa i koje na sreću nisu pronašli, uprkos tome što je bilo mnogo rupa. I sećam se da smo svi zajedno seli za sofru i jeli smo po prvi put onako slobodniji, na suncu. Jer, nekako se sećam da smo uvek jeli hleba unutra tokom rata. Plašeći se, žureći. A tu smo jeli vani i bilo je mnogo interesantno jer u isto vreme je bila panika jer si gledao helikoptere kako čekaju neki drug napad. Iako je tog dana bilo mirnije, bilo je bez borbi. Imalo je još helikoptera, i moj brat je imao naviku da kada je tokom rata viđao vojsku, on je ležao na zemlju kako bi postao zemlja i kako se ne bi primetio. I sećam kada smo se vratili selu, tu gde smo jeli. Tu je bio jedan helikopter, i kako je moj brat jeo, samo je legao na zemlju, i ponovo je imao tu tendenciju da se uplaši i da postane zemlja kako se ne bi primetio od helikoptera. Jer on je mislio da su to Srpski ali u stvari to je bio NATO. Toga se onako baš bistro sećam. Ovaj deo toga dana kada smo se vratili. Bilo je za mene mnogo zbunjujuće. Nisam tačno znala da li da se osećam sigurno, da li je još uvek taj rizik koji nam preti. Da li da jedem a da ne žurim. Da li ćemo sad da ostanemo ovde ili ćemo ići ponovo u šumu. Mnogo nesigurno je bilo za mene. Ali, u isto vreme, dan je bio lep i bili smo kod kuće. Veoma izmešan osećaj je bio u to vreme.
Intervjuerka: Da li je kuća bila oštećena?
Valmira Rashiti: Imalo je slomljenih prozora. Kada smo ušli unutra bilo je mnogo nečisto. Znam da su žene odmah preduzele akciju da očiste kuću, da bace sve što su našle i šta je bilo oštećeno. Stolice su bile sve izvrnute, i ormani tako. Bilo je veoma haotično. Kao dvorište je tako unutra bila i kuća. Ništa nisi imao na svoje mesto, sve je bilo haotično. Zidovi su takođe bili oštećeni. Kako se sećam, tog dana, prvog dana znači, svi su bili u akciji čišćenja kuće, u akciji košenja trave, u akciji da se očisti sve ono što je ostalo od Srba, od srpske vojske. Izgledalo nam je da su svugde pokušavali da ostave tragove. I sećam se da je pogotovo moj deda pokušavao da skine te znakove koje su pokušali da ostave kao da je sve zapečaćeno, da je gotovo, da neće biti ratovanja, neće biti nelagodnosti i da trebamo da krenemo da se stabilizujemo tog prvog dana kad smo se vratili kući. Sećam se te odlučnosti svih samo da je očistimo i da se na kraju osećamo udobno u našoj kući.
Intervjuerka: U redu. Hvala mnogo.
Valmira Rashiti: Hvala tebi.