Intervjuerka: Da li možete da se predstavite za početak?
Silvana Marinković: Ja sam Silvana Marinković. Inače sam raseljeno lice iz sela Slivova. Rođena sam u Gračanici, živela u Gračanici ali eto, bila sam udata u Slivovo gde od ’99-te godine ovaj, preko noći smo ovaj, bili prisiljeni da napustimo selo Slivovo koje je odavde udaljeno negde oko 14-tak kilometara prema selu Gnjilane. Jer se ovaj, noću pucalo na selo. Ja sam tada imala dvoje male dece. Jedno je tada imalo sedam meseci, jedno je imalo tri godina. I zbog bezbednosti, ja sam morala ovaj, da dođem u Gračanicu kod mojih. Na žalost, sutradan ovaj, moj suprug, nadajući se da će da uspe da zadrži selo, jer su tada svi morali zbog bezbednosti da napuste naše selo, u koloni sa traktorima ko se kako snašao. Neko je imao kola, neko traktor. Mislio je da će da uspe da se ljudi tamo vrate međutim, nije. Toga dana su svi napustili selo. Znači, ja sam selo napustila 18. juna ’99-te uveče, a ostali su svi napustili 19. juna. Nažalost, tog istog dana ovaj, moj suprug je kidnapovan od strane komšije Albanaca. On je krenuo na putu za Smederevo, međutim on nije uspeo da stigne ni do Gnjilana. U selo Labjane je zaustavljen i kidnapovan je sa komšijom i sa čovekom koji je slučajno toga dana došao ovaj, u selo Slivovo da iseli komšiju našeg. Međutim, od toga dana njima se i gubi svaki trag i tako posle 23. godine mi nemamo nikakva saznanja o njima da li su živi ili nisu živi. Na početku sam imala saznanja preko komšija Albanaca da… da je on živ i da se nalazi u logorima. Premešteni su iz tih logora na 15. – 20. dana. Više puta sam saznala u koji logor se nalazi. Ja sam normalno to uvek prijavljivala KFOR-u koji je tada bio. Međutim, njima je trebalo 15. dana da se pripreme i da odu da provere to mesto. Međutim, kad odu posle 15. dana naravno, mogu samo da nađu dokaze da je neko tu boravio jer, to su bili dole neke ćebadi, bili su neki plehani tanjiri pobacani, rastureni. Međutim, ljudi nikad nisu pronađeni. Za nas je to bio veliki košmar. Mala deca, mi u raseljeništvu. Međutim, niko nije razmišljao o tome da li smo na ulici, da li smo negde smešteni, da li nešto imamo. Jer, ja sam tada izašla u jednoj trenerci, u jednoj majici i ništa drugo nisam imala. Međutim, o tome nisam uopšte razmišljala jer mi je bilo bitno da saznam sudbinu svoga supruga. Jer je jako teško kad pomisliš da se samo preko noći sve sruši i da se sve promeni. Desi se nešto čemu se čovek najmanje nada u životu. I posle 23. godine, mi ne možemo da se radujemo ni svadbama, ni veseljima jer i 23. godine živeti u neizvesnosti, ne znajući šta se tačno desilo je jako teško. Teško je i kad čuješ razne priče i razne događaje. Ono što nas sve kao porodici kidnapovanih najviše boli, to je žuta kuća. A isto tako je jako teško i mnogo boli da znamo da ima dokazi i da se zna ko je ovaj, nekoga kidnapovao ili ubio ali da, niti su ti dokazi provereni, niti su ti počinioci tih zločina izvedeni pred licem pravde. Ni posle 23. godine niko nije kažnjen za te zločine. Mogu da kažem za svog supruga da ja znam ko ga je kidnapovao ali, ne samo što oni nisu saslušani i nisu uhapšeni zbog toga, oni su čak štaviše ovaj, nagrađeni. Nagrađeni su od strane KFOR-a i jedan od njih je počeo da radi ovaj, u KFOR a kasnije u UN. A jedan od njih radio je u KPS Policiji iako se zna da su oni kidnaperi, za to postoje i dokazi. Postoje i izjave komšija Albanaca koji su tada davali. Ali eto, bez ikakvog napretka i bez ikakvog značaja, bez obzira što imamo sve te dokaze, za nas porodice nema nikakav značaj. Sve je jako teško. Teško je i živeti van svoje kuće. Teško je živeti bez ičega, ali je najteže živeti u neizvesnosti i ne znaš šta se desilo, i ne znaš da li će nekad da se to reši, i da li će nekad da se sazna. Jer, na žalost, mnogi članovi naših porodica su preminuli ne saznavši sudbinu svojih najmilijih, što im je to bio jedini cilj u životu, što je i meni sada. Pored toga što je moj cilj da svoju decu izvedem na pravi put, moj drugi cilj u životu je da saznam sudbinu svoga muža. Međutim, kako za sada stoje stvari, mislim da nema zainteresovanih da se to reši. Da neko jako dobro skriva dokaze, skriva počinioce tih zločina. Samim tim su i oni ovaj, učesnici tim zločinima. Međutim, bez obzira, gde god mi to sve rekli ovaj, niko nije imao razumevanja za to. Iako smo često išli na raznim sastancima i mnogo toga smo pričali i davali izjave i davali smo dokaze, nije to urodilo ovaj, plodom. Na početku su nade bile mnogo veće. Nadali smo se da će neko nešto da preduzme jer je tada prvo bio KFOR, juna ’99-te godine. Avgusta meseca ’99-te godine dolazi UN Policija, odmah zatim dolazi međunarodna policija, pa dolazi Euleks, međutim, za nas nema nikakvih informacija, nema nikakvih saznanja. Tada smo izjave morali da dajemo na svaka tri meseca zato što se KFOR tada menjao na tri meseca. Međutim, KFOR koji je bio prisutan i kome smo tada dali izjave, posle tri meseca ode, to ne postoji nigde. Da li oni to bace, da li oni to ponište?! Na početku je to bilo usmeno, onda kasnije kad smo videli da ovaj, nema… nema vajde, onda smo mi morali da ovaj, pišemo, da bi imalo nekog dokaza da smo mi davali te izjave.
Intervjuerka: Kako pamtite period pre rata?
Silvana Marinković: Živelo se mnogo bolje nego sada. Ovaj, bar smo sa neke strane mogli uveče da legnemo mirno i mirno da se uspavamo bez nekih velikih razmišljanja. Jedino razmišljanje nam je tada bilo šta… plan za sutra ovaj, šta ćemo da radimo. Međutim, sada je to sasvim drugačije. Mi se uspavljujemo i budimo u mislima ovaj, šta će dalje biti. Da li će nekada da se sazna sudbina naših najmilijih.
Intervjuerka: Da li mislite da rat možemo da ostavimo iza nas i zajedno izgradimo bolje društvo na Kosovu?
Silvana Marinković: Pa to najmanje zavisi od stanovnika, ovaj. Možda bi… verujem da bi svi želeli ovaj, da se sve to sredi, jer niko ne voli da se gine i niko ne voli da do… da se desi ono što se nekada desilo. Međutim, to ni najmanje ne zavisi ovaj, od ljudi, od stanovnika. To uglavnom zavisi od političara. Pa, što se tiče Kosova, to najviše zavisi od zapada, od zapadnih sila. Mislim da oni vode glavnu politiku. Njihova glavna je reč u svemu ovome. To sam mogla da shvatim iz dosadašnjeg iskustva da su oni… da su oni bili ti koji su štitili ovaj, te počinioce tih zločina. Da su oni to sve posmatrali sa strane, da nikad nisu reagovali. Tako da smatram da su… ta sve ovaj, od njih zavisi budućnost svih onih koji žive na prostoru Kosova. Međutim, ja sam mišljenja da ja ne bih želela da moja deca ostanu ovde da žive, više bih volela da se isele odavde. Iako je je prošlo 23. godina, ja mislim da za nas Srbe koji živimo ovaj, na prostoru Kosova i Metohije još uvek nije potpuna sloboda, jer mi i dalje nismo slobodni… nemamo slobodu kretanja, nemamo slobodu izražavanja na svoj maternji jezik. I dan danas se dešavaju razni incidenti, bilo to na ulici i u kafiću, ili nekom Tržnom centru. Uglavnom, mi se i dan danas susrećemo ovaj, sa… sa nesigurnošću i tako da je za sada ovde nade jako malo za opstanak. I takođe ovaj, što se tiče zapošljavanja, mladi nemaju gde da se zaposle, nemaju nikakvu perspektivu.