Intervjuerka: Pozdrav Merita.
Merita Shala: Šta ima?!
Intervjuerka: Počnimo od kada se situacija pogoršala? Gde si bila? Koliko godina si imala? Čega se sećaš iz tog perioda? Šta te je najviše dirnulo?
Merita Shala: Početak rata je za mene bio… sama ideja da je rat, bio je najveći užas koji sam mogla da doživim emotivno, duhovno. Samo znam da smo se okupili u našoj spavaćoj sobi. Mi smo bili 24. članova. Sem tih 24. članova u našoj spavaćoj sobi, bila je i stričeva porodica i šira porodica. I ne znam kako smo stali u tu sobu i kako smo mogli da preživimo. Samo znam da je bio košmar, bilo je stresno jer su srpski paramilitarci prolazili kroz Glogovac kako bi otišli kod Jašarijeve porodice…
Intervjuerka: U Prekaze.
Merita Shala: … u Prekaze. Tako da, znam da nas je stric okupio u sobu kako bi smo bili blizu jedan drugog i kako se niko ne bi uklonio. I znam da kada sam pod stresom, mnogo me boli stomak. I to je bio pritisak jer sam trebala da se držim i nismo smeli da izlazimo vani. Inače, bili smo samo žene i deca, da budemo jasni, jer su muškarci otišli na planinu, u šume, jer smo imali šumu u blizini. I znam da se moj stric sakrio u zalihama sena u selu, kako mi to radimo, i znam da je to bila preduga noć. Pričali smo sa decom, jedni sa drugima. Sećam se Besnika, moj brat od strica, on mi bio najbliži. Pokušavali smo da prevaziđemo strah razgovarajući, pričajući, i samo znam da smo čekali kada će početi rat. Kada će pucati, kada će se desiti nešto strašno. Jer je taj period bio kada se desio napad na porodicu Adema Jašarija. Tako da, samo ideja da je rat, to me je terorizovalo jer sam uvek vezivala rat u Bosni i Hercegovini, i samo ideja da može da dođe do rata, znala sam da niko od nas neće ostati živ. Tako da, to je bio najgori trenutak na početku rata i kraj rata. Znači, ja sam imala ova dva najteža trenutka nego što sam doživela posle, i što sam imala tokom tog perioda, od početka do kraja rata.
Intervjuerka: Nakon što se desilo to kod porodice Jašari, kada ste počeli da čujete pucnjavu ili kada ste napustili kući, ili šta se desilo tokom tog perioda?
Merita Shala: Nakon onoga što se desilo sa porodicom Jašari, mi smo bili u jedno selo blizu planine. I onda, bio je to dan kada su srpski paramilitarci bili… krenuli su u selo da dođu kod nas, i sećam se veoma dobro kada je moj deda… nikada nisam mogla da shvatim zašto mu je bilo toliko teško da se udalji od kuće i zašto treba da napustimo kuću i da se sklonimo odatle, i da odemo na sigurno mesto. Ali, posle sam shvatila da je on bio vezan za kuću jer je mnogo žrtvovao kako bi je sagradio i za ljude koji imaju sećanja, istoriju, emocije, nad kul… kućom, kultom i tako dalje, da joj okreneš leđa je nešto veoma veliko. Ali, možda mi kao deca nismo imali to mišljenje i znam da smo poslednji izašli iz sela, i bio je to veoma težak trenutak kada smo videli oklopna vozila veoma blizu, i rekla sam: mama, ajmo da bežimo, mama ajde da idemo, tata, ajmo da bežimo. I tada je deda rekao… jer nam je on bio rekao, bio je glava porodice i nikada nismo mrdali, i znam da je tada rekao: ustanite, odlazimo odavde dok nas nisu uhvatili, došli su. I sećam se veoma dobro jer je bio košmar, i samo smo se uhvatili jedni za druge. Svi smo trčali i…
Intervjuerka: Da li ste uspeli da ponesete nešto sa sobom?
Merita Shala: Mi smo tu imali traktor uvek i imali smo prikolicu. Bili smo 24. članova i za nas je uvek bilo to, taj stres preživljavanja i hrane. Tako da, mi smo tu imali i hranu, ali imali smo i ćebadi i svašta. To je bilo, kako zna da bude april, vlažno, početak proleća. I popeli smo se na traktor i izašli smo u jedno selu blizu, u Banjici, Banjička klisura. I nikada neću zaboraviti tu na traktoru… jer uvek u ratu, kad god si imao ovakav trenutak, krizu ili napad, poveća ti se apetit da jedeš. I ne znam, samo sam videla teglu sa pestilj od šljiva, i uzela sam to i umočila sam prst, znaš, i od straha i od pritiska, a ovamo jedem. I znam da smo se pridružili drugoj masi ljudi koji su išli u drugo selo. I onda, kada smo otišli kod tog dela, bili smo čelno sa Fabrikom Feronikla. Feronikl je bio prepun Srba. S jedne strane su pucali, bombardovali, velika pucnjava, a mi smo bili na nekoj vrsti brega, prepuno ljudi sa kolima, prikolicama od traktora, u to vreme mi što smo imali. I deca šćućurena na mestu…
Intervjuerka: I gde ste se smestili u drugo selo?
Merita Shala: Ne, mi smo se smestili… mi smo bili kompletno na put. I više nismo znali kuda da idemo, ni ovuda ni onuda. Bili smo u sredini. I cilj okupatora je bila ta Banjička Klisura, jer se u tom delu smatralo da su tu vojnici OVK-a, i onda, nastavili su da pucaju u tom pravcu Banjice. I onda, mi smo se pomerili odatle, od tog dela, i izašli smo u dolinu jer smo bili pod rizikom od bombardovanja. Znam da smo bili tu celi dan. Svi stanovnici tog sela su bili na tom bregu dok nije stalo bombardovanje. Onda smo se vratili kući. Mnogo je… ima mnogo trenutaka, kada smo se sklonili iz kuće ali, želela bih da podelim jedan drugi trenutak. Kada… a to je bio najteži dan celog rata jer su nas bombardovali Srbi 24 sata, na našoj planini Kozmać. I tu smo dakle, mi pobegli od kuće. Ja sam bila čitala jednu knjigu. Imali smo jednu biblioteku u sobi, i znam da ukućani nisu prekontrolisali celu kuću i ne znam kako sam… nisam ih čula i oni su krenuli za planinu da pobegnu. U međuvremenu, moja mama me je našla u sobi i ona je bila poslednja tu koja je uzela i krave sa sobom i odvezala ih je kako ne bi ostali tu u štali za krave. Znam da smo ja i moja mama ostale zadnje. I kada smo krenuli da idemo pokraj planine, sećam se toga kao danas, bio je tu breg i svaki put kada prođem tuda, jer često izlazimo na piknik ili izlazimo u planinu, sećam se tog događaja. I tu je bio breg, a tako su mnogo precizno gađali oklopnim vozilima, da njihovi meci, kada su padali na zemlju, podizali su toliko prašine da ja nisam mogla da vidim… i u jednom trenutku me je majka zgrabila i rekla: ajmo da uđemo u kuću našeg meštana tu blizu planine, jer žele da nas ubiju, jer je bila strašna pucnjava. Ne znam kako smo se spasle. I ja sam… povukla sam mamu: ne, jer će da nas siluju. Ne, jer će da nas siluju. Znači, toliko mala a imala sam taj veliki strah od nasilja, iako sam imala 13. godina. I znam da smo brzo prešle i otišle kod druge mase. Breg je bio dole, i sećam se da su Srbi stalno pucali. Pucali su, pucali su, bilo… Kozmać je bombardovan i pucano je, granatirano. Ljudi su počeli da dobijaju rane. Imam brata od strica, on je jedini od pet sestara, on je sin jedinac. Inače, stric mi je nestalo lice, prvi doktor OVK-a i znam da je moja baka volela njega… sve nas je volela, ali malo više njega zbog istorije i stanja u kojom je bio. I pokušavala je tako u dimijama i skrivala ga je ispod da ga ne uhvati neki metak. I u tom trenutku, neko blizu moje bake se ranio. I koji košmar je bio, i koliko straha je bilo za nas decu da sve to bombardovanje doživimo. Ne možeš da zamisliš kakva pucnjava je bila, da smo mi svi zapušavali uši. Dakle, granate koje su padale blizu nas, meci i sve drugo, bez prestanka. I znam da sam otvorila rupu u zemlju, i napravila sam mesto za glavu da je stavim tu kako me ne bi pogodio neki metak ili nešto.
Intervjuerka: Šta se desilo sa ranjenim licem?
Merita Shala: Nije imao pomoći. Samo pomoć od drugih ljudi. Pomognuto mu je sa odećom, odećom drugih ljudi tu. Tako da, nije imao nikakvu pomoć. Tu smo bili opkoljeni sa tri strana. I toliko mnogo je bombardovana ta planina, i sećam se da je deda govorio: ej bre, nisu ni ćošak ostavili, u životu nikada toliko nije bombardovan Kozmać. Ali, ono što je interesantno je da je moja pokojna tetka, digla se jednom da vidi gde su, da li su blizu? Šta se dešava sa selom? Jer su počeli da pale kuće. Da uzimaju… jer nije imalo ljudi po kućama i počeli su da dolaze prema nama masi. Bili smo možda 100-200… 200-300 ljudi pretpostavljam. I govorili smo joj, sedni, sedni jer ćeš nas ubaciti u nevolju. Jel znaš, jer mi nismo znali da li imaju znanja da smo mi tu, ili da li misle da su nas ubili. I skoro celo poslepodne, sećam se, tri-četiri poslepodneva dakle, toliko je bilo mnogo gađanja, i došli su Srbi i opkolili nas. Interesantno je da kažem, ne znam zašto ljudi svedoci, a ja sam bila mala i bilo je i drugih ljudi koji mogu da svedoče i u Haškom sudu ili bilo gde drugde. Kada ono Srpski vojnici, obučeni uniformama OVK-a. A moja pokojna baka kaže, kada je videla OVK, ona je rekla: bravo, spasili ste nas. Oni su onda govorili na srpskom i smejali su se, razumeli su. I znam da se moja sestra smejala i imitirala ih je i tu je bio nelagodan trenutak. Ali, i mi smo se mislili šta se dešava? Onda, kada smo videli da svakoga od nas uzimaju, opkoljavaju nas i da su to srpska žandarmerija, ali većina su imali uniformu OVK-a. Znači bili su Srbi ali su obukli uniforme OVK-a. Zašto to govorim? To je još jedan dokaz kada je moj deda koji je sad… jer su nas oni uzeli, lokalizirali su nas kod zemljišta blizu naše kuće. Dakle, poslali su nas kod jednog… blizu kuća, na livadi, sve. Bio je tu jedan zid između naše kuće koji deli malo veću livadu i ostale obližnje kuće. Nas su tu lokalizovali. Onda, ušla je pešadija po planini. Svaki ćošak planine znači, oni su… prekontrolisali. I sećam se, deda je rekao da su govorili albanski i pozivali su neku reč „Zoš“ ali, na primer albansko ime, Isufe ili neko drugo. I ti misliš da je to… da je to neki Albanac a oni su bili Srbi. Dakle, to je bila druga njihova strategija. I znam da je moj deda bio sakriven… sakrio se u žbun. I znam da je bilo drugih ljudi koji… moj deda kaže da su ih ubijali pred očima. Dakle, izašli su sa idejom da su Albanci, ali su onda pucali u njih i ubijali. Ono drugo čega se sećam je da u trenutku kada…
Intervjuerka: Šta se posle desilo… nakon što je došla žandarmerija i uzela vas?
Merita Shala: Nas su odveli. Ali imali smo ovaj deo na breg i onaj oko planine. Sad, u trenutku kada smo izašli na breg, to je najteži trenutak u životu koji sam doživela. I mi smo ih videli putem od škole do dole, dečaci, muškarci i svi sa rukama pozadi. Ja sam se celo vreme plašila da nije tu moj brat ili moj stric, ili neko drugi. I svi plačući, derući se deca, žene i… i nismo mogli ni da kontrolišemo sebe. I znaš sad, govorim sebi ko je. I znam da je moj brat bio mlađi od mene ali je bio duži, i ja sam mu govorila smanji se, smanji se jer će i tebe da povedu, jel znaš. Ja sam mu govorila da se smanji. Pokušaj da se izgrbaviš jer sam mu govorila, ti si muško i uzeće te. Ali srećom, nisu ga uzeli znaš, mog brata. Nas su sad sistematizovali. Mi smo prešli sve one ljude koji su bili i koje su uhvatili, sve one muškarce i dečake i mi smo ih sve prošli. I nas su lokalizovali tu kod moje kuće koju sam pomenula ranije. I sada su oni uzeli sve i poslali ih u policijsku stanicu u Glogovcu. A posle smo mi otišli kući. Kada smo otišli kući, bilo je hladno i pokušavali smo da kod onog prostora, da zapalimo vatru kako bi se zagrejali. I moja baka je rekla: šta god da bude, ja ću ući u kuću i uzeću jorgane. I samo sa… ona samo da uzme jorgane i da ih baci ovamo, toliko je blizu. I ja sa mojom sestrom od strica smo otišli. I znam da je moja baka uzela i ostvari od sestre koja je bila ubijeni vojnik, i sad joj je godišnjica, i stavila ih je u kokošinjac i zapalila. Jer se plašila da nas mogu da nas uhvate ponovo ovamo i da ih vide i da nas tako masakriraju. I mi smo tu stajali jedan period kod tog brega, tako stresni. Nismo smeli ni da krenemo za Glogovac, niti negde druge. Jer nas su ostavili tu i rekli nam da ne mrdamo odatle. I bio je pao mrak, došao je neki Srbin i javio nam. Rekao nam je bežite brže odavde jer kada dođe druga smena masakriraće vas, jer je noć i ne zna se šta se dešava. I samo nam je rekao idite odavde i krenite prema gradu, tamo prema centru. I mi normalno, izašli smo prema gradu, dakle pomerili smo se od našeg sela. Mnogo smo tako hodali i otišli smo. Mi smo otišli u Štrbulovo kod ovih iz Vrnice. Tamo smo otišli, onda smo se smestili po kućama ljudi, porodica koje smo znali. Tako da, tu smo se smestili nekoliko dana. Inače, to je bilo jedno od…
Intervjuerka: A jeli tamo bilo mirnije?
Merita Shala: Bilo je, jer su tu bili blizu centra Glogovca i bilo je mirnije. Njihov cilj je više bio po planinama, šumama, selima oko planine.
Intervjuerka: U redu. Šta se desilo posle, nakon što ste se smestili tu?
Merita Shala: Nakon što smo se smestili, znam da smo sedeli u jednoj kući. Znam da smo na jedan sunđer spavali osmoro. Znam da nismo imali šta da jedemo, i taj hleb koji su nam davali, namazali smo ga sa vodom od turšija. Inače, to je bio najbolji hleb i najukusniji kojeg se sećam, znaš. Kažeš ponekad da mogu tako da jedem, tako ukusno nam je bilo. I sećam se sebe, u to vreme smo pokušavali pomalo da se kao deca šalimo i pevamo pesme, karaoke, i ja sam mnogo volela Adelinu Ismajli. I znam da sam pevala: „Ne, ne papku, sa mnom nema trikova…“ i sad… posle, toliko sam lepo imitirala da su ostala deca uživala zabavljajući se. Dakle, to je bilo pre nego što smo krenuli za Berišu, gde je tu bio drugi košmar zato što smo trebali da se krećemo od Štrbulova i da pređemo put preko Vukovca, kako bi izašli na Berišu. A to je sve bilo noću. Policija je bila postavljena u Komoranu, u međuvremenu i u Lopušniku. A mi smo bili u sredini. Ali, imali smo naređenje da ako kreću vozilima ili ako neko dete plače, da im zatvorimo usta i to je bio veliki košmar jer je veoma mnogo cele noći, putovali smo kako bi otišli do Beriše, na sigurnije mesto. Iako, i tamo smo imali mnogo bombardovanja, opkolili su nas sa četiri strane srpska vojska. Ponovo bombe, ponovo ranjeni ljudi, ponovo dakle paljenih kuća. Nas su uklonili iz tih kuća. Kompletno smo izašli u planinu. Na planini je drukčiji život bio za nas jer mi nismo navikli da živimo na planini. I onda, trebalo je da se sistematizujemo, da napravimo šator. Da tražimo hranu, jer nismo imali hrane. Moj stric je izlazio u tri-četiri sela da nađe malo brašna. Da štedimo to brašno, da jedemo što je manje moguće. I tamo je bila tortura jer smo do kraja rata bili tu. Ali, veoma teško je bilo tako da, preživljavanje… Bilo je mnogo teških trenutaka ali, ne znam, imalo je solidarnosti. Ta empatija sa jedni-drugima, ljubav koju smo imali i snagu koju smo našli kako bi smogli snage da se sklonimo i da ne vidimo nešto još gore. Jer su ljudi patili i mi smo lično patili ali, nisu bili… dakle, bilo je kompletno košmara, stresa i opasnosti. Znači, nikada nisi znao šta te čeka tokom noći ili dana, ili… Uvek si mislio da ćeš danas, sutra umreti. Sama ideja da si u ratu i da ne možeš da mrdneš nigde. Uvek smo mislili da vidimo jedni-druge po poslednji put, ili kada smo bili veoma blizu srpskih vojnika, uvek smo bili u opasnosti, da li će sad da te ubije. Tako da, stvarno je sve to ostavilo posledice i sad kad se prisetiš, znaš, iz jedne druge perspektive kažeš, kako smo mogli i da psihički preživimo. Jer ponekad, sama ideja da su to Srbi, agresori, psihički te je terorizovalo.
Intervjuerka: Dakle, vi ste bili u Beriši dok se završio rat. Onda ste se ponovo vratili u vaše selo, pretpostavljam?
Merita Shala: Kada se rat završio, nastanili smo se u Ladrovcu kod mojih ujaka. Kad smo otišli ​​tamo, imalo je kuća, dobra velika, mnogo vojnika. Mislili smo da smo otišli ​​u raj. Čak i smo tako i govorili, došli smo, znaš u raj. Eto spasa, znaš, niko nas neće naći jer se planina Beriša smatrala najsigurnijom, i mi smo kao: vau! Znate, tamo je imalo prilično bezbednosti, onda imali i smo šta da jedemo. Sve vreme smo imali meso i namirnice, a ovamo smo patili za te stvari i nije trajalo mnogo dugo, jer je vojska već počela da nas cilja, jer je imalo previše ljudi koji su se sklonili u Beriši, izuzetno mnogo. Ne znam da li imaju statistike, ali znam da postoje fotografije i da ima ljudi iz okolnih naselja koji su se sklonili u planini Beriša. I znam da nas je NATO jedne noći gađao pretpostavljam greškom i znam da smo bili spavali. Dakle, svi kuće su polomljeni. Eksplozija je bila toliko velika da su nam uši ogluvele i hodali smo po staklima i izašli smo napolju jer smo mislili da su Srbi. Znam i da su se moj deda i baka i svi ostali zajedno okupili i čekali šta se dešava. I u međuvremenu, NATO je… nismo ni znali šta je to svetlo. I mi smo se stezali i čekali kad će da nas ubiju, kad će da nas ubiju. Ali imali smo saznanja da su od NATO-a. Čak su i direktive NATO-a možda bile pogrešne i mi smo propatili to. Ali, na sreću, nije imalo mrtvih ljudi. Bila su dva brega gde su pale te granate, i stvorena je velika rupa. U međuvremenu imalo je malih raketnih bacača koji nisu eksplodirali i kako je ironično bilo jer ni mi nismo bili svesni da su mogli da predstavljaju veliku opasnost za ljude koji su bili tu i dodirivali ih. Znam da smo neke uzeli sa sobom, dirali smo ih. Neko se čak igrao sa njima ne znajući, gde je jadan blizak član moje porodice, od moje tetke, kada je nosio to sa sobom i u trenutku kada je Kosovo oslobođeno i kada je NATO, kada nas je NATO vojska uzela i kada su to videli, ne veruješ, toliku uzbunu su podigli i lokalizirali su mesto: eksplozija, eksplozija, a mi nismo znali šta je. Dakle, ja mislim da je to bila božija sreća da smo se spasli u nedostatku našeg znanja da je opasno igrati se opasnim predmetima, ne znajući da mogu da nam ugroze život. I onda posle dva, tri dana, mislim, kada došla je poli… dakle srpska vojska se približila selu i morali smo da se udaljimo. I kada smo se udaljili, udaljili smo se nekako iznenada, nismo imali mnogo namirnica, niti odeće sa sobom jer nismo mislili da će nas naći u Ladrovcu. I znam da smo ja i majka, neko drugi, sestra od strica, moj rođeni brat, vratili smo se da uzmemo stvari. I u trenutku… ujutru, kada smo se vratili, na primer, da uzmemo šporet da bi pekli hleb i neke stvari, Srbi su već bili u selu. I mnogo su blizu bili da smo mi osetili da se kreću i počeli su da pucaju, da pucaju. Ne veruješ, celi ovaj traktor je izrešetan sa onim stranicama i šporet takođe, i mi smo se na svu sreću spasli. Onda smo se nastanili u planini. Tako da, u planini smo bili kontinuirano i znali smo u koje vreme dolaze, kada se menjaju, kada bombarduju celo vreme. I u planini je dakle tako bilo, pri kraju, ovaj najstrašniji deo. Taj početak i kraj mojih sećanja koje ja imam su najstrašniji. Toliko puno su pucali u planini da su se ljudi ranjavali, deca su se drala. Mi smo bili blizu suvog potoka. Sećam se i kad smo čekali da uzmemo vodu, uvek je majka bila i ostali sa tim strahom, i neko sa nama da, ako se desi nešto, da legnemo. Znaš, celo vreme je bilo samo to, samo legni na zemlju. I ja sam sa mojom sestrom pri kraju napravile, jer je cela okolina tako sa potocima bila, a mi smo napravili mesto sa rupom, jer smo mislili da tu možemo da se spasimo. I mi smo to iskopali kao naše telo, da u trenutku kada padne nešto, mi smo išli tu. Ja za znam da je tu bio najveći užas koji smo doživeli jer smo bili pod rizikom od mnogih bombardovanja. Bili smo rizikovani u nedostatku hrane i bili smo rizikovani sa četiri strane. I da rat nije prestao, da smo tu ostali još tri-četiri dana, ne bi smo imali ništa da jedemo, ili da smo nastavili sa tim teškim bombardovanjima. Ljudi su samo, samo… nije imalo lekara da ih leče, nije imalo lekova, nije imalo hrane. I najveća pretnja koja je bila, plus veliki broj ljudi dakle, bilo je to jer više nisi imao, nisi znao kuda da odeš, jer si na sve strane bio opkoljen. Ali, hvala Bogu, rat se tada završio i onda, jedva smo čekali da se vratimo kući. Znam dok su ljudi silazili dole, mi sa stvarima u toj traktorskoj prikolici i svi smo bili iznad stvari, kao srećna deca. Gotovo je, došla je sloboda. Kada smo videli vojnike NATO-a, to je bio najsrećniji trenutak u životu i svi smo se grlili i drali i bili smo srećni. Ali, kada smo se vratili kod kuće normalno, nije bilo sigurno mesto. Imalo je mnogo širi… Srbi su bili smešteni u našoj kući. Tako da, imalo je mnogo širinga, injekcija, droga koje su koristili i koje su bacili. I mi smo kao deca pokušavali da očistimo našu kuću a da neko prvo ne uđe da vidi da možda nema mina, ili da se ne rizikuje nečiji život, da nešto ne eksplodira. Ali, sama ideja da se rat završio i sada si u svojoj kući, nikada nismo mislili o tim mogućim opasnostima, i nismo se obzirali na to. Jer je imalo u mnogim drugim mestima, možda i u mom selu ili i u drugim mestima gde su ljudi na primer, pali na mine kao rezultat toga jer drugi ljudi nisu prekontrolisali prvo mesto, kako bi bilo pristupačno i za druge.
Intervjuerka: A kuća nije izgorela?
Merita Shala: Ne, ne kompletno. Kuća, odaja cela dakle, kompletno. I čak je… do kasno smo imali napisano kod ovog dela zida u dvorištu „doktor“. Jer je to bila kuća doktora, moj nestali stric je bio, tako da su oni to napisali. Sad, kako su to znali ne znam, da li su nešto našli da su saznali da je doktor, ali da. Izgorele su sve stvari, sećanja, slike, knjige. Knjige mog strica koje su bile sasvim drugo. Čak je četiri hiljade kilograma brašna bilo kod kuće, jer je moj deda uvek… mi smo zbrinjavali i izbeglice i uvek je bilo… plašio se da možemo da ostanemo bez hleba. A mi to nismo mogli da ponesemo sa sobom jer je bilo mnogo brašna, samo 100-200 kilograma, ostalo gde da natovariš… kako bi se mogao kretati u drugo mesto. Tako da, kuća je bila spaljena i sve ostalo.
Intervjuerka: Kako se sećaš sela generalno, ne samo tvoje kuće? Kako je izgledalo? Trava? Da li je imalo životinja?
Merita Shala: Mrtve životinje čak i u mom dvorištu da te smrad uguši. Trava, zapaljena kuća, miris dima. Kod nas je čak, mi kad smo se vratili još je gorelo brašno. Verovatno mu je trebalo duže da izgori. Ne znam, sumorno je bilo, depresivni ljudi, ljudi crnih lica, ljudi koji su fizički i duhovno bili umorni. Jer su ljudi patili možda i za hranu. Nisu imali mogućnosti da prežive i da možda imaju taj luksuz. I rekla sam ranije, trebalo je da uzmemo vodu od turšija da time jedemo hleb. Tako da, od sela koji je imao živahnosti u potpuno uništeno selo. U celo naše selo, ne znam da li je neka kuća preživela ili ne. Potpuno je bilo spaljeno. Nije imalo ćoška… spaljena škola, nije imalo mesta, ni ćoška da nije spaljeno. Dakle, to je bila slika gde nekad kažem, možda nismo mogli da slikamo to ali, sad kad vidim rat u Ukrajini, priseća me na sliku puteva sa razbacanim stvarima, spaljenim električnim banderama, traktorima, automobilima. Kombi koji smo imali tako spaljenog. To je bila slika koju mi sada vidimo i u drugim zemljama, tako kuće potpuno spaljene i uništene.
Intervjuerka: Hvala puno, Merita.