Intervjuerka: Čika Shaqire, da li možete da nam kažete kako se sećate početka rata? Kada se desilo ono kod Jasharaja, da li ste gledali vesti? S kim ste bili?
Shaqir Raçi: Vesti smo gledali. Gledali smo vesti, ali tu nismo imali televizor… nismo imali televizor, samo kako su nam pričali.
Intervjuerka: Da…
Shaqir Raçi: Bilo nam je žao zbog njih, mnogo nam je bilo žao. Ali šta da radimo, nismo imali šta da radimo ni za njih ni za sebe. A mi smo bili… nas su poslali od Blaca tu gde smo bili…
Intervjuerka: A kako ste otišli do Blaca? Vozom, jel da?
Shaqir Raçi: Vozom smo otišli. Otišli smo vozom. Voz je bio pun ljudi. Kada smo otišli u Blace, tu je bio užas od mnogo ljudi, blato. Ne znam jel ste vi bili tu?
Intervjuerka: Mi mladi se ne sećamo Blaca. Kako je izgledalo Blace?
Shaqir Raçi: Blace je bilo ravno pored reke, pored jedne reke je bilo. Podigli su šatore, tu smo i mi podigli jedan šator. Tu smo bili dve noći.
Intervjuerka: U šatoru, jel da?
Shaqir Raçi: U šatoru smo boravili dve noći. Nakon dve noći, poveli su nas i rekli su nam da izađemo. I mi smo krenuli, mislili smo da će nas poslati negde vani, a oni na poslaše u Albaniju autobusima.
Intervjuerka: Autobusima, jel da?
Shaqir Raçi: U Erseki. Zabeleži tu, Erseka. Prvo su as poslali u Erseki, bili smo na granici sa Grčkom. Kada smo otišli tamo, šta da odemo, bila je jedna štala… i jednim kombijem su nas odveli. Taj kombi nas je odvezao i kada smo sišli sa autobusa, došao je jedan kombi i povezao nas je i poslao nas je tamo. Ja kažem tom kombisti nemoj da ideš, ja ovde neću ostati. Pita on mene zašto, ja mu kažem ovde ni stoga ne sedi a ne ljudi. I taj dečko je tu čekao, ja mu kažem… bili su tu neki prijatelji jednu noć ranije, ja ih pitam jel su rekli ovde; on kaže doveli su vas ovde katastrofa. Hrana loša, spavanje nikakvo, samo da legneš, „štala za stoku“, svi neki užasni kreveti, katastrofa. Ja kažem njemu, koliko tražiš da nas odvedeš do Tirane. Zaboravio sam koliko nam je novca uzeo jer je u to vreme bilo sa markama, mislim da je koštalo 200 maraka. I otišli smo u Tiranu. Kada smo otišli tamo, imao sam ja jednog poznanika tu u Tirani, imao je svoj stan. Međutim, kad smo otišli tamo, to je bilo 12 popodne. Kada smo otišli tamo kod tog poznanika, kažem ja njemu ovako-ovako, kaže bogami nemam mesta. Vidi, došli su i ovi moji, ali ostanite tu jer treba da odete u salu. Bila je tu sala u Tirani, kao sportska sala što je kod nas. Kada smo otišli tamo, mnogo ljudi.
Intervjuerka: U sportskoj sali, jel da?
Shaqir Raçi: U sportskoj Sali. Kada smo otišli tu, mnogo ljudi je bilo, seli smo na jednom mestu. Dođe jedan tu koji je imao svoj stan i samo je ovako gledao redom, i dođe on kod nas. Pita Veliu s kim ste. On njemu kaže, bogami tu smo sa sestrom. Tu je bila i Đevrija, ne znam da li je znaš… Đevrija sa svojim suprugom. Kaže on tu sam sa ocem i sa suprugom i sestrom. Kaže on njemu, da li bi ste došli kod mene jer ja imam stan. Dođite i pogledajte stan. Mi njemu kažemo kako ne. Jer, kaže, izgledate mi da ste iz grada jer je on tu birao ljude jer je to u Tirani bilo. Velia mu kaže, da doći ćemo. I ustanemo mi, uzme on nas i odvede nas tu. I tu smo bili u tom stanu sve dok se nismo vratili.
Intervjuerka: A vi ste se cela porodica zajedno vratili ovamo?
Shaqir Raçi: Da, cela porodica. Ja sam se prvi vratio. Vratio sam se sa jednim kombijem sa 4-6 ljudi koje sam poznavao. Bili su iz Laba i jedan je bio iz Prištine – sin jednog unuka. Bio je tu jedan unuk, došli smo zajedno sa tim kombijem. Kada sam došao ovde, niko nije bio samo… i u našoj kući su bili prijatelji Bećira, jer je njegova majka umrla, majka Granita i ovih, i njena braća su bili tu. Kupili smo mi robu u prodavnicu, puna je garaža bila. Sve su to uzeli, i šećer i brašno. Kupio sam 500 kilograma brašna i sve su mi uzeli. I razgovarao sam na telefon, telefonom sam im rekao… jer ni telefon nije radio ovde, ali bio je sin Imerov tu koji je došao iz Švajcarske telefonom. Pitao sam ga jel mogu da pozovem jer tamo Velia ima telefon i da mu kažem da ako možete dođite jer je kuća u redu. Sve su uzeli namirnice što smo imali, jer imali smo prodavnicu kod Ismajl Qemajlia tamo…
Intervjuerka: Da, sećam se…
Shaqir Raçi: … sve su tu uzeli, i zejtin i sve. Ništa nema. Ja mu kažem, pošto smo zdravi nije važno…
Intervjuerka: I kuća se spasla…
Shaqir Raçi: I kuća se spasla… imali smo i traktor u garažu, rekao sam mu da je i traktor preživeo. I auto pred garažom, njemu su uzeli samo benzin jer je bio benzinac. Uzeli su mu sav benzin. Rekao sam mu da je i auto tu, samo benzin nema. Onda su oni došli odatle.
Intervjuerka: A ovako, ostali delovi grada da li su bili oštećeni? Da li je bilo spaljenih mesta?
Shaqir Raçi: Gde?
Intervjuerka: Ovamo u Prištini?
Shaqir Raçi: Imalo je, dosta je imalo. Kod policije, tamo je NATO bombardovao i satelitska antena policije je bila oborena. Neka mesta su bila spaljena a neka nisu. A na nekim drugim mestima je imalo mnogo spaljenih mesta. A kod Muhadžerske mahale je imalo manje spaljivanja, izgleda pošto je policija bila tu blizu, zato je bilo manje. A na drugim mestima je imalo spaljenih objekata. Bogami, dosta smo patili, koliko hoćeš smo patili… ali pošto smo preživeli zdravo i dobro…
Intervjuerka: … ne ćemo da se žalimo, jel da…
Shaqir Raçi: trebamo da zaboravimo to jer, da ti kažem, patili su ljudi jer im je ubijena majka, otac, brat… svi su im ubijeni, a mi Hvala Bogu… jer mi imamo neke rođake u Belopolji. Četiri braće, svo četvoro su masakrirali i bacili u bunar. U bunar su ih sve četvoro bacili. A jednoj njihovoj ženi, snaji, njen muž se spasio u blokovima. Bili su blokovi u dvorištu, otvorio je rupu i ušao je u blokove i tu je bio a ženu su mu uzeli. Ni dan danas se ne zna gde su odveli tu ženu, da li su je ubili, da li su je masakrirali ili šta se sa njom desilo. Ne znamo ništa – u Belopolji je…
Intervjuerka: Hvala puno!