Bjeshka Guri (osoba koja intervjuiše)

Nol Sahatciu (sagovornik)

Skracenice: BG=Bjeshka Guri,  NS= Nol Sahatciu

BG: Kažite nam nešto o sebi?

NS: Ja sam Nolji, imam 31 godinu, radim uglavnom u marketingu, ali sada sam počeo malo da se bavim filmom, režijom i tu i tamo glumom.

BG: Da li se sećate kako je počeo rat, dakle, vaša prva sećanja na početak tog perioda?

NS: Da budem iskren, kada je počeo rat imao sam 10 godina i ne sećam ga se puno, jer su me roditelji uglavnom poštedeli ili zaštitili, pa nije da ga se sećam kao veoma tužnog perioda, kao na primer kada smo otišli na granicu o čemu mogu reći malo detalja, po ceo dan smo čekali sa majkom i tetkama, ali bilo je i tetkinih ćerki i sinova i za nas je to bilo pomalo zabavno, radili smo stvari zajedno, bilo je i druge dece, ali onda, kada smo razgovarali sa roditeljima, oni su nam kazali na primer, da je majka ranije znala da su joj rekli kada će doći do bombardovanja, jer je radila za World Vision, to je organizacija koja pomaže izbeglicama, takođe joj je dva puta pogrešno preneto, tj. dva puta im je rečeno i odlazili smo u Albaniju: ja, majka i sestra, bombardovanje se nije dogodilo, vratili smo se, i mi smo takođe otišli jednom kad se nije dogodilo, vratili smo se i mi treći put su je zvali „da li je tačno ili nije“, a takođe je bila tačno jer su se sutradan dogodili napadi, pa smo u autobusu otišli ​​do granice, bio je mnogo pretrpan.

BG: Kakav je bio trenutak razdvajanja porodice, da li ste imali takav osećaj zašto odlazite?

NS: Ne, ne, što manje moguće pa skoro gotovo nikakve informacije roditelji nam nisu davali kako bi nas zaštitili, čak i onih prethodnih dana kada smo išli u Albaniju bilo je nekako „da li ćemo posetiti mog dedu jer je bio u Tirani koji tamo živi od 80-ih, čak i ništa, mnogo su prekrivali taj strah i taj stres vezano za ono što se dešava. Za mene je možda zapravo ono što se dešavalo bilo jako teško, a razlog je bio zato što sam menjao škole, tako je bilo i kada smo smo napustili Kosovo, prvo smo otišli u Debar 2 dana, zatim u Tiranu kod mog dede, i tamo sam išao u školi 2-3 meseca i nije bilo lako i nisam znao jezik tačno onako kako ga govore, plus deca znaju da malo provocirju i samim tim nisu me lako prihvatili, ali u redu. Zatim smo otišli ​​u Kanadu, jer je moj otac dva ili tri meseca radio za kanadsku ambasadu u Tirani, a kada smo otišli ​​u Kanadu tamo sam ponovo morao da stvorim novo društvo, bio sam mali, pa nisam dobro znao engleski jezik, i ostali smo tamo godinu i po dana, i onda smo se vratili. Vratio sam se ovde u osnovnu školu, ostao sam godinu dana, pa onda smo opet otišli ​​u Kanadu i tamo je od početka bila srednja škola, i to je tinejdžerski period , baš je bio tranzicioni period. Bio sam i malo zatvorenijeg tipa, nije da sam mogao vrlo, vrlo brzo tako stvoriti prijatelje, trebalo mi je neko vreme, a  tek što sam stekao neke prijatelje, morao sam se ponovo vratiti na Kosovo, u srednjoj školi zatim u „Mehmetu Akifu“, plus tetkina ćerka je bila razred iznad, tj. išao sam u 10. razred i želeo sam da budem sa njom i u razredu, a onda su svi ti prijatelji moje osnovne škole u koju sam imao, a koji su išli u „Mehmet Aki bili su nižem razredu, tako da nisam bio u razredu sa njima, tako nisam mogao da budem sa svojim društvom i bilo mi je malo zamorno i u jednom trenutku sam rekao majci da, na kraju kad sam bio u „Mehmetu Akifu“ da „zašto me niste ostavili u Kanadi“, ne znam nikoga, i  plus ovi drugi su bili godinu dana stariji i ako kada ste u tom periodu to igra ulogu. Ali, „u svakom slučaju“ toliko zanimljiva je verovatno priča o tome kako smo, kada smo bili na granici, majka koja je radila za World Vision, bili na spisku mi i tetke tako da smo mogli tako prelaziti granicu, ali nisu nam dozvoljavali tokom dana, pravili su nam mnogo problema a moja majka je bila tamo u “među zoni” u neutralnoj zoni, mi smo bili ovde, kolona vozila, tetke, puno ljudi.

BG: Da li se sećate kakva je atmosfera vladala na granici?

NS: Mislim da, manje-više nije bilo dobro, primetno je bilo da je to neka vrsta stresa, neka vrsta energetske stagnacije, ne znam kako da to kažem, pa su ljudi pomalo u panici, ali su se ipak nekako bezbrižno ponašali prema nama. Kažem bezbrižno, to su radili da bi nas zaštitili, stvarali su nam neku vrstu zaštite da je sve u redu da ćemo uskoro promeniti mesto, ali zašto ne znam tačno, zašto u to vreme nisam znao, takođe razlog zbog kojeg sam bio sa dva tetkina sina koje jako volim, pa sam bio na sigurnom i nije da nam se nešto dogodilo, tu su bile specijalne snage Srbije, odnosno oni su takođe bile maskirani ako se ne varam, tj. njihov izgled govorio je da nešto nije u redu, ali, generalno tu su bile i moje tetke, jer i moja majka je tu bila i ovi iz ljudi iz World Vision-a su govorili da ne se izlazi odavde „izvan tog područja“, jer tada niste mogli da se vratite, pa je ona stajala u blizini a mi smo bili ovde. Pred kraj dana te specijalne snage su nam rekle da je ovo poslednji autobus za Prištinu i nasilno su izukle sve što je bilo preko granice sa Kosovom, osim mene i moje sestre jer je majka imala naše pasoše, a zatim smo jedno vreme ostali sami, a majka kada nas je videla nakon nekog vremena već je izašla iz „međuzone“ i došla, i više-manje smo odustali i ta okej moramo se vratiti sada čak i prelazeći granicu, ona je telefonirala i jedna od njenih koleginica joj je kazala da vas puštaju da se vratite, a majka je u toj euforiji kazala i tetkama “vratite se, vratite se” i svi oni ljudi koji su bili tamo počeli su da se vraćaju i onda je ona kazala “ne, ne, samo oni” … čak i ako se na kraju ispostavilo da smo na taj način zapravo mogli preći granicu ujutro, ali tu je bio jedan oficir i iz inata je pregledao taj taj spisak i stavio ga na dnu fioke i kazao je ”ne ne znam, ne znam ništa o tome”, i na kraju kada je došla zamena tog službenika i kada je ta koleginica pozvala, i kada je ušao drugi, zvali su ga ponovo iz World Vision-a, zvali su ga ceo dan i ovaj kada je našao spisak kazao je da možemo da pređemo. Zatim smo otišli ​​u Debar na par dana, ostali smo tamo i za nas je to bilo malo stresnije, ali otac, deda, baka, starija tetka i njen suprug i deca bili su na Kosovu, u Prištini, a oni su ostali u podrum kuće za to vreme, odnosno malo opasnije je bilo za njih i to je zaista bio užas jer su svi prozori bili zatvoreni, samo sa svećama, ne usuđujući se da govore, radio je puštao samo malo zvuka, spremili su neke torbe koje okačiš oko struka jer je moj deda bio krojač i znao je da šije i tu bi stavili pasoše i neke osnovne stvari i nešto novca i bio je plan da, ako uđe policija, imali su plan kako da izađu kroz prozor, prvo deca, njih da spasu a zatim drugi ako uspeju da pobegnu i ako ne uspeju nema veze,  ali srećom to se nije desilo da uđu. Onda su saznali da je malo bezbednije za putovanje i zatim su izašli kao i sve komšije, kako je ko imao vozilo, bilo je oko  8-9 ljudi u vozila i tako su krenuli prema granici, a onda su tamo bili prinuđeni da napuste automobile i tamo sudbina je bila da je tetkin muže doktor i naišao je na jednog njegovog bivšeg pacijenta koji je radio na tamošnjoj carini i zbog toga im je bilo dozvoljeno da pređu, a majka priča da su, kad su došli u Debar, otac sa dedom svih ostali bili su poput kostura, mnogi su smršali da zašto su tako ostali mesec dana, onda ne znam da li je otac srećan što pričam, takođe je plakao 2-3 dana, uopšte nije mogao da dođe sebi, jer ga je zadržao sav adrenalin, onda su u Debru bili na sigurnom i tamo ga je onda adrenalin napustio … e nejse, ne znam možda moja priča i nije toliko traumatična, više je od roditelja ono što su roditelji osećali i na šta bi onda mogla da se prenese mi i znamo da nisu bili najbolje raspoloženi za vreme dok smo mi bili n u Albaniji, čak ni u Kanadi na početku.

BG: A u Kanadi, gde ste odseli?

NS: Bili smo u Vankuveru, u početku nas je prihvatila porodica drugog kolege majke koji je radio za World Vision i oni su nas prihvatili, odveli do svoje kuće ito su najbolji ljudi, tu smo se smestili i otprilike 6-7 meseci dok nismo uspeli da dobijemo svoj stan, a zatim smo dobili „sklonište“, kako tamo kažu, to je kada država pomaže izbeglicama. Još uvek imamo kontakt sa njima, sada su roditelji zapravo u Kanadi i baš su bliski prijatelji.

BG: Da li se sećate da ste videli druge izbeglice sa Kosova u Kanadi, da li ste imali bilo kakav kontakt sa njima?

NS: Da, kad smo otišli ​​u taj prvi stan u koji smo otišli, tu je bilo još 4 stana i bilo je mnogo Albanaca i ja sam se družio sa jednim od njih, mada od jednog od njih sam čuo njegovu priči koja je vrlo tragična, cela njegova porodica je spaljena u ratu i on je pokušao da spasi svoju sestru, da je izvuče, nije mogao, onda su ga pucali i on je pobegao i možda je ovo bio moj prvi susret koji sam iskusio do tada sam malo čuo o ratu, jednostavno bilo mi je ok, sada smo u Kanadi, nisam znao šta se dešava, verovatno ni moji roditelji ozbiljno ne tretiraju svoju decu, ili i tretiraju kao običnu decu i ne pružaju više informacija, ne žele da ih uplaše ili da ih ili traumatizuju, ali generalno tako sam shvatio vremenom kakvo je to stanje bilo i možda sam imao sreće kao i moja porodica.

BG: Da li ste dobijali vesti sa Kosova, da li se sećate toga u tim godinama?

NS: Da, koliko se sećam, tačnije tamo u Debru, kad smo bili, non-stop smo gledali televiziju i ne želim da koristim mnogo izraza na engleskom, ali bilo je to „religiozno“ vreme vesti i kada smo shvatili da je stiglo oslobođenje, bilo je mnogo radosti, mada ja nisam bio tu i ovu informaciju sam dobio od oca da je bila euforija zbog oslobođenja.  Ne znam šta više da kažem, manje više to je to.

BG: Kada ste se vratili na Kosovo? Da li je period vašeg boravka u Kanadi trajao predugo?

NS: Tačnije u Kanadi smo boravili godinu i po dana, a onda smo se vratili.

BG: Sećate li se manje-više kakve uspomene imate iz tog vremena povratka?

NS: Ne znam, nekako je bilo više-manje normalno vratiti se u školu, biti sa prijateljima koje sam imao i uopšte …

BG: Dakle, da li se rat pominjao? I šta se dogodilo?

NS: Ne. Zanimljivo, ali vrlo malo, bilo je to nešto što oni nisu želeli da priznaju šta se dogodilo, to je bila samo neka vrsta zida negativnih informacija koje su tako neprekidno držale pred mojim očima i moje sestre, tako da zapravo ne znam , to znači da je moj prijatelj kojeg sam imao u Kanadi bila moja prva prava informacija da je šta je rat koji tada nisam ni znao kao pojam, ok u redu…ljudi su ginuli, video je kako mu je sestra izgorela pred očima, neko vreme nisam mogao ovo da obradim, ali primetio sam da ni on nije baš stabilan, nomrlano smo se ponašali sa njim jer bio je traumatizovan.

BG: Da li imate još nešto da dodate?

NSu: Ne znam, ne.

BG: Hvala.

NS: I vama takođe.