Verona Sopa (osoba koja intervjuiše)

Nazmije Sopa (sagovornik)

Skracenice: VS=Verona Sopa, NS=Nazmije Sopa

VS:  Možete li mi reći nešto o sebi?

NS: Ja sam Nazmije Sopa, imam 41 godinu i po zanimanju sam Nastavnica.

VS:  Kako ste doživeli rat?

NS: Ako svi ljudi misle da se rat na Kosovu dogodio 1999 godine, ja mislim malo drugačije. Čitavo moje detinjstvo bilo je rat.

VS: Zašto rat?

NS: Jer, od 90-ih godina, Albanskom narodu na Kosovu uskraćena su osnovna prava od strane Srpskog režima. Tada su svi Albanski roditelji proterani sa svojih radnih mesta. Zatvorile su se Albanske škole, televizije, radio stanice, novine, pozorišta, sve što je započelo na Albanskom. Međutim, kao što smo prastara nacija, takođe imamo mnogo osobina jer smo svi uspeli da se mobilišemo kako ne bi došlo do asimilacije. Mnoge su se kuće pretvorile u škole. Nastavnici su radili bez plaćanja, samo da bi učenici nastavili školovanje. Mnoge kuće su se takođe pretvorile u Univerzitete, na kojima su studenti pratili predavanja u privatnim kućama. Sve ove nepravde nisu prestale već su postale još divlje, sve dok nisu počeli masakri nad civilnim stanovništvom širom Kosova. Tek tada je Međunarodna zajednica ozbiljno shvatila pitanje Kosova, kada 24 marta 1999 godine NATO bombardovao Srbiju.

VS: Kako ste doživeli dane bombardovanja?

NS: Kada je na televiziji emitovana vest da NATO počinje da bombarduje za nas, to je bila neopisiva radost, ali kao odgovor na NATO, Priština je bila puna Srpskih vojski, policije i paravojnih formacija. Počeli su sa čišćenjem grada, dolazili su sa tenkovima ispred svake kuće i prisiljavali nas da napustimo  kuće i idemo u Albaniju ili Makedoniju. Ali, naravno da nismo želeli da napustimo Kosovo. Proterali su nas iz kuće, pa smo iz mog susedstva prešli u drugo susedstvo, sa nadom da ćemo ostati na Kosovu, u svojoj zemlji.  Međutim, čak je i tamo došla grupa Srba u vojnim uniformama u kojima je pisalo Vojna Policija, naravno na Srpskom jeziku, a lica su im bila cela obojena crnom bojom. Bili smo u kući mog strica. Ušli su unutra i naredili nam da izađemo napolje, tako kako što smo i bili. Naredili su nam da izlazimo u dvorište, a zatim odatle da izađemo. Zadržali su samo mog strica u dvorištu. Kako sam ih malo čula, sa mojim osnovnim znanjem Srpskog jezika, koliko sam razumela, tražili su novac i vozilo koje je bilo od mojeg brata. Svi su otišli ​​dok sam ja prilazila 5 policajcima i povukla sam strica iz ruke rekavši: “Dođi s nama”, ali jedan od policajaca povukao ga je na suprotnu stranu. U tom trenutku, brat mi je dao znak da idem po ključ auta i da im dam da bi strica  pustili. Učinila sam to, jako sam povukla strica i predala sam ključ određenom policajcu koji ga je držao za ruku. Iznenađujuće, u tim trenucima se uopšte nisam plašila, dok se danas, kad se setim tih trenutaka preplašim. Kako su oni bili zastrašujući i naoružani. Tada, dok smo izlazili u dvorište, Policija i Vojska su nas držali u redu i nismo mogli da izađemo iz reda. Poslali su nas pravo na železničku stanicu gde smo doživeli pravi užas. Bilo je toliko ljudi tako da se voz napunio, a stotine ljudi su ostali na železničkoj stanici, gde smo i mi ostali celu noć. Bilo je mnogo Srpskih snaga koje su cele noći pucali mitraljezima iznad naših glava. Bila je to najstrašnija noć u mom životu. Bilo je slučaja kada se žena porodila tamo na železničkoj stanici. Bilo je beba koje su neprestano plakale jer nisu imale mleka, bilo je dece koja su plakala jer su bila gladna. To je bilo užasno. Užas koji se ne može opisati rečima. Tako smo ostali do jutra kada je voz došao, ali u njemu je bilo toliko ljudi da ako bi bilo još 20 vozova  ne bi odgovarali ljudima koji su bili na železničkoj stanici, naravno bez njihove volje.

Moja porodica i ja smo uspeli da uđemo u voz koji je takođe bio toliko sužen da nismo mogli ni ruku da pomerimo, a s tom gužvom je voz krenuo prema Makedoniji, ali u Kosovu Polju voz se zaustavio u kojem su bile paravojne formacije koje su ušle u vagone i uzele mlade ljude.

Tu smo se jako plašili, ali srećom u naš vagon uopšte nisu ušli. Oni koji su bili kraj prozora govorili su nam: “eto uzeli su dva dečaka, tri devojke” čiju sudbinu ni danas ne znamo. Posle dva ili tri sata u Kosovu Polju voz je krenuo i nastavio put do Blaca, granica sa Makedonijom, gde su nas iskrcali u neutralnoj zoni. Tamo smo bili sigurni od Srpskih snaga, ali čak smo i tamo imali vrlo loš tretman od strane Granične Policije Makedonije. Tu smo ostali šest (6) dana na otvorenom nebu i gotovo sve vreme na kiši. Albanci iz Makedonije počeli su nam tamo donositi hranu, jer mnogi od nas nisu se hranili po 2-3 dana, a nakon 6-og dana su došli i odveli nas autobusom i poslali u jedan kamp koji je bio pripremljen sa šatorima za izbeglice. Tu smo ostali još par dana i od tada se moj život promenio.

VS: Kako se promenio?

NS: Ah, promenio se ne samo zbog toga što sam napustila rodni kraj, već sam napustila i moju porodicu, jer u to vreme sam imala dečka i oboje smo bili studenti. Naši planovi su bili prvo da završimo studije a zatim da se venčamo. Međutim, tamo smo odlučili da ostanemo zajedno i započnemo zajednički život.

VS: Kako su se stvorili okolnosti da biste se vi susreli?

NS: Aaa, pošto u to vreme nije bilo mobilnih telefona, čak je i okupljanje ljudi bilo veoma teško. Aaa, moj partner me je potražio nekoliko dana. Video je jednu moju priateljicu koja mu je rekla da je porodica tvoje devojke u Makedoniji, a zatim je počeo da me traži u svakom gradu Makedonije, i u jednom gradu je naišao do spiska u kojem je video  moje ime i prezime, Nazmije Sopa. On je zajedno sa jednim rođakom krenuo da me traži, gde se porodica sa tog spiska sa imenom i prezimenom isto sa mojim našla u vrlo udaljenom planinskom selu, negde u Opštini Tetovo. Otišao je tamo i iznenađujuće video osobu koga ga je pitao “Da li je Nazmije Sopa ovde?”, Dok je on odgovorio “Da, jeste“. Ta osoba je dalje pitala: “Zašto vam treba Nazmije Sopa“? Odgovorio je: “Ali ona je moja devojka” Tada je ta osoba rekla: “Ah, mladiću žao mi je, ali ona je moja supruga i ona je stara žena”, zatim se nasmejuċi s tim gospodinom  vratio sa izgubljenima nadama da me neće naći, ali je ipak nastavio da me traži i konačno me pronašao tamo gde sam bila sa mojom porodicom, i posle toga se dogodio naš susret, i tako smo se sreli i odlučili smo zajedno da se venčamo ili da zajedno  započnemo život. Stoga smo se smestili u jednom kampu. U tom kampu je bilo mnogo Međunarodnih Organizacija i Ambasada koje su uzimali i dovodili izbeglice na različite zemlje sveta. Pošto tada moj suprug je dobrovoljno radio u Australijskoj Ambasadi,  oni su insistirali da idemo u Australiju i mi smo prihvatili tu ponudu. Put do Australije je bio veoma dug. Po dolasku tamo naišli smo na topao prijem i veoma dobre uslove, ali mi koji smo bili ranjeni i traumatizovani iz rata nismo uživali ni u čemu, i sve vreme smo slušali vesti o Kosovu, koliko je ljudi ubijeno, koliko masakrirano, koliko kuća su spaljene od Srpskih snaga, a s druge strane koliko NATO bombarduje Srbiju. Stoga posle 78 dana NATO bombardovanja, Srbija se poklekla i Kosovo je oslobođeno. Bila je to velika radost za nas. Odmah smo zatražili da se vratimo na Kosovo. Australijanci, Australijanci su  pokušali da nas ubede da ostanemo u Australiji jer su nam rekli da su vam tamo kuće spaljene, ima miniranih mesta, što je bila istina. Ali, ipak smo želeli da se vratimo u svoje krajeve.  Avgusta meseca vratili smo se na Kosovo. Aaa, ne mogu da opišem tu sreću. Čim smo ušli na granicu Kosova, nismo imali šta da vidimo osim svih spaljenih kuća.

Međutim u tim spaljenim kućama, u njihovim krovovima vijorila se crveno-crna zastava. Vijorila se ona zastava za koju su mnogo žrtava dali krv, da bi mi danas uživali u ovoj slobodi.