Osoba koja intervjuiše: Možete li se prvo predstaviti?

Sagovornik: Da. Ja sam Milić Ljubinka, penzioner iz Gračanice.

Osoba koja intervjuiše: Drago mi je. Recite mi koja su bila prva sećanja na ratu?

Sagovornik: Prva sećanja na ratu su bila jako tužna i bolna i… i ne povratilo se više nikada. Jer, rat je veliko zlo za narod i za celu, celu zemlju, koja je propatila od… od najmanjeg do najstarijeg. Svi smo ga osetili. Svi smo prošli kroz jednu Golgotu, kroz jednu… jednu stresnu situaciju i nemam komentara da.. da kažem koliko je uticalo na sve nas, na zdravlje, na… na napredak, na život i gubitak samog naroda. Kad je počelo bombardovanje, jedna od najtežih situacija je bila, s obzirom da se naša kuća nalazi od vojnog magacina vazdušno dvesta metara. Kad je prva bomba pala, nama je u kući počela da ispadaju prozori, da ispadaju vrata, da ovaj, da pucaju stakla, tako da, da… da je haos u samoj kući bilo, gde su deca mi bila mala, vrištala, kukala i ispod stola su se sakrili, ne znajući šta da rade. Samo su vikali, mama spasi nas, mama spasi nas. Ja mislim da je i… i na njih ostavilo veliki trag i posledice ovo bombardovanje i ovaj haos koji se desio našem narodu.

Osoba koja intervjuiše: Gde ste išli za vreme rata?

Sagovornik: S obzirom da sam radila u Dom zdravlja kao Medicinska sestra, glavna, morala sam da organizujem, ovaj, posao za sve nas koje… koji smo tu se nalazili, da bi pomogli ljudima koji su bili ranjeni, koji su bili, prognani, koji su bili nezaštićeni, gladni i… i nisu imali nikakvih uslova za život, dok nije se organizovala prvenstveno zdravstvena služba, da bi im prvo pružila pomoć što se tiče zdravlja, a kasnije… kasnije se uključila i mesna zajednica i druge organizacije da se tom narodu pomogne. Svi smo zajedno ovaj, ulagali onoliko koliko smo mogli, koliko je bilo potrebno. Rat nikome dobro nije doneo. Rat je najveće zlo za čovečanstvo. I ovim putem apelovala bi… bolje je hiljadu dana mirnog života nego jedan sekund rata. S obzirom da on odnosi i živote i uništava naciju i narod mnogo je propatio. Od svih ratova, mi smo gubili i ljudstvo i ovaj, napredak u poljoprivredi, u industriji, u svemu smo zastajali. Hvala bogu da se to već jednom rešilo i nadam se da će u budućnosti biti mnogo bolje i da će ova omladina bolje živeti u narednim godinama.

Osoba koja intervjuiše: Možete li primetiti efekte rata na vas lično?

Sagovornik: Rat je mene upropastio. Za vreme svih tih ovaj, problema, sam toliko imala svega. Prvi dan bombardovanja, meni je majka umrla od stresa, znajući da ja živim u jednom delu, ovaj, gde… gde se mnogo bombardovalo. Gde su mnogo bacali ovaj, taj… minobacače i te njihove bombe kasetne, i, ona je, iz pouzdanih izvora ne znam od koga čula da su uništili celu moju porodicu. Plakala je i kukala, sve do onog momenta dok ja nisam stigla. Kad sam ja stigla ona je na mojim rukama dušu ispustila. To je nezaboravna tuga i žalost i nikad to neću da zaboravim.

Osoba koja intervjuiše: Mhm. Da li imate još nešto da dodate?

Sagovornik: Pa šta bih mogla tu da dodam. Da, kad god se setim te situacije, te slike, ja obavezno plačem. To je jako, jako tužno, jako žalosno. Zašto? Šta je kriva ta starica koja je život posvetila svojoj deci, svojim unučićima i porodici da na takav način izgubi život?!

Osoba koja intervjuiše: Hvala vam puno.

Sagovornik: Hvala i vama.