Intervjuerka: Pozdrav Kaltrina. Počnimo malo sa tvojom prezentacijom. Ko ste vi…?
Kaltrina Zhushi: Ja sam Kaltrina Zhushi. Imam 28 godina. Rođena sam u Berlinu, odrasla sam na Kosovu tokom većeg dela mog života. Strukom sam sociolog i trenutno sada radim za Mrežu žena Kosova kao koordinator projekata. Živim u Prištini sa majkom i sestrom…
Intervjuerka: Možeš li da mi kažeš čega se sećaš iz perioda rata, u ’97. godini?
Kaltrina Zhushi: Kao što sam rekla, ja sam rođena u Berlinu. Tamo sam živela mojih tri prvih godina. I taman su moji roditelji mislili da se stanje malo stabilizovalo i osećali su potrebu da dođu ’97. godine, tako nešto. I ja sam nastavila u vrtić. U vrtiću sam bila 4 meseci, ali u situaciji dok su moji roditelji odlučivali da li da se vrate u Nemačku ili da ostanu, odlučili su da prvo ostanu i odmah su me registrovali u vrtić, jer su mislili da se situacija poboljšava i da se smiruje malo ta finansijska kriza u to vreme koje je bilo. Plus, imali su malo ušteđevine. Međutim, nakon 3-4 meseca tako nešto, počeli su da vide da nema baš bezbednosti da ostanu ovde, iako sam ja išla u vrtić redovno. Bila sam u vrtiću u Ulpijani. Ali, ne znajući da li ima mogućnosti posle da izađu ili ne, jer se govorilo mnogo da će početi rat. Počelo je da se pogoršava još više situacija, i onda su moji roditelji videli da sa tom ušteđevinom koju su imali iz Nemačke, za ovde, počelo je da im ne bude dovoljno jer su pomagali porodici. Većina su ostali bez posla. Kupovali su hranu, rezervu, i onda su odlučili da se vrate u Nemačku, iako početni plan nije bio da se vrate ako imaju mogućnost da ostanu. Odluku su uzeli mnogo brzo. Meni su prekinuli vrtić i unutar nedelju dana su napravili ilegalni aranžman da krenu za Mađarsku i da preko Mađarske onda stignu u Nemačku. Cilj je bio ili da se vrate u Nemačku i da nastavimo tu gde smo bili, ili da vidimo da krenemo za Ameriku.
Intervjuerka: Kako je teklo to putovanje za Nemačku?
Kaltrina Zhushi: To putovanje… Realno ja imam malo sekvencija sećanja, ali onda se pomalo vežu i sa pričama koja je pričala mama sa tatom, i izgleda da mi to dopunjuje jedna-drugu. Ja se sećam da sam imala kratku kovrdžavu kosu, kao afro. I imala sam odeću Miki Mausa koju sam uvek oblačila jer su mi se mnogo dopadale. Znam da sam krenula sa stvarima koje sam uzimala u vrtić, kao što su moja lična torba, a moj tata je imao veliku torbu punu sa stvarima. I majka je bila tako malo natovarena, i kada smo krenuli, sećam se da mi je tata rekao: „Tina, proći ćemo kod nekih policajaca ali ti nemoj da govoriš. Ako te pitaju nešto, ti samo nemački pričaj, nemoj albanski uopšte“. A plan je bio da su mama i tata našli vezu preko nekih lopova, ako mogu tako da kažem, iz Nemačke, ali bili su Albanci koji su vršili prelazak granice iz Srbije za Mađarsku prvo, pa onda iz Mađarske u drugi deo. I oni su insistirali celo vreme da ne izgledamo ko Albanci, a mama i tata su bili veoma mladi i frajeri, tako da su tražili malo taj stil, da ne izgledamo kao Nemci. Tata je… izgleda kada smo se iselili, bio je septembar ili oktobar. Tako da mi je tata bio sa onim čarapama i sandalama koje nose Nemci, a mama je bila u helankama. Mene su tako obukli kao hipi, i sećam se da kada je trebalo da pređemo Mađarsku, to jest nakon što smo prešli Srbiju, prvo su zaustavili mene sa majkom i tatom, i uzeli su samo neke muškarce. Ja se toga veoma sećam. I sećam se da su nas mene i mamu, i jednu drugu ženu sa jednim detetom stavili u gepek automobila. I mi smo prešli granicu u gepek. Mama kaže da situacija nije bila tako mirna kako se ja sećam, ali ja se sećam da sam ja sa majkom bila mirna, a dvoje dece tu su mnogo plakala. Pa mislim da je bilo nekoliko sati dok nismo prošli granicu, kako se ne bi primetili. I znam da u jednom trenutku, sećam se sebe, iz gepeka su nas izneli u jednu šumu, i majke su plakale i tražile svoje muževe. Dakle, ta žena svog muža i moja mama svog. I znam da su ti muškarci rekli mojoj majci, videćete se u voz. Dakle, ovaj deo mi je malo kao u magli, i nije da se sećam da li smo prešli vozom ili ne. Ali znam da sam tatu videla u maloj kasarni i bili su neki mali kontejneri koji su bili sa po 20-30 članova porodice u njime. U sred šume, i svi su bili zatvoreni prozori daskama, kako se ne bi videlo da ima ljudi. Dakle, bili smo izolovani i zatvorena vrata katancem, dok nisu odlučili da dođu i da nas uzmu. I sećam se da smo tu bili jedno dva-tri dana. Sećam se da su pacovi prolazili po krevetima. Ja sam se plašila od miševa, a moj otac kako bi me smirio, govorio mi je da su i oni nekakvi Miki Mausi, jer sam imala odeću i mnogo sam volela Miki Mausa. A moj otac mi je govorio da su i oni Miki Mausi, ali da nisu kao u crtanim filmovima. I iz svih sećanja, ovaj deo mi je malo mračan, od onoga šta sam razgovarala sa roditeljima, samo se sećam da su doneli paket mleka kako bi dali deci jer su plakali. Plakale su žene i znam da je moj otac govorio da nikada nije video nedostatak ljudskosti ranije nego tada. Jer tada su počeli muškarci da se biju i cepaju tetrapak kako bi za sebe pili. A deca gladna i nisu davali ženama. To je bila jedna veoma loša sekvencija. I samo se sećam sebe od tada. Sećam se sebe u zatvoru, i sećam se sebe u nekakvoj vezi za kontrolu, kao neka vrsta prstena, gde su nas ubacili da stavimo sve lične stvari tu. Dakle, meni su uzeli igračke i ranac – u drugoj kutiji si stavio jaknu, u drugu farmerke. Dakle, sve dok nisi došao do gaća i unutrašnjoj majici. A ja dok sam bila ovde, meni su izbušili uši i stavili su mi zlatne minđuše, koje sam imala poklon od moje babe i dede. I policija mi je uzela zlatne minđuše. Ja sam mnogo plakala. Govorila sam im, to mi je dedica poklonio, hoću moje minđuše, hoću moje minđuše. Sećam se dok sam tako plakala, u jednom… dok sam se vraćala videla sam hleb iz tosta, mnogo suv, i izgleda da sam bila gladna i počela sam da jedem hleb, i celo vreme sam govorila mami da je ovaj hleb veoma ukusan, jel ima nešto da namažem. A to je bio hleb koji je bio suvišan za osoblje, što je bilo predviđeno. Ne znam kako smo stigli, samo znam da su mamu, tatu i mene pustili a jednu drugu grupu su zadržali u zatvor, dakle pritvor je bio 24 do 48 sati izgleda. Ne znam ko je intervenisao ili šta se desilo, samo…
Intervjuerka: Da li se sećaš rešetaka u zatvoru?
Kaltrina Zhushi: Da. Sećam se rešetaka. Sećam se da je to bila jedna mala soba sa metalnim krevetima. Dakle, sve je bilo metalno i lavabo i krevet i sve. Sećam se tog hleba od tosta i sećam se procedure kad su mi skinuli minđuše i to. I…
Intervjuerka: Vas su oslobodili nakon 1 dana?
Kaltrina Zhushi: Da, to znači 1 i po dan, možda 2. i sećam se da kad smo izašli, došao je jedan čovek više italijanskog stila, znaš, sa satenskom košuljom, naočarima i to i javlja se mom tati i mami. On oženjen sa nekom Rumunkom ali Albanac. Baš ti lopovi što sam rekla da su se starili za taj ilegalni prevoz, da kažem tako, i znam da je rekao mom ocu: „Beka, idemo direktno u butik da kupimo nešto da ne izgledamo kao zdravljaci, i doći ćete kod mene“ – Beka – tata – „Doći ćete kod mene da se okupate, doterate, fenirate i onda možemo da krenemo kako ne bi izgledali sumnjivi“. I to je bio prvi put da sam se vozila u kabriolet. I popela sam se na kabriolet koji je bio jako fensi. Otišli su i kupili su mi igračke, kupili su mi odeću. Meni su se uvek jele Kinder Milche, ti mali slatkiši i vek sam patila što nema na Kosovu takve. I izgleda da sam pomenula to i onda mi je taj tip napunio moj ranac sa Milche, i sa kinder i sa svačim što je imalo i tako smo krenuli kabrioletom iz Rumunije. U stvari Mađarske, Rumunije… ne, izgleda da smo se vratili u Rumuniji, jer je njegova žena bila iz Rumunije. Onda smo nastavili za Nemačku i sporazum roditelja je bio sa njim da mi kao idemo u šetnju, znaš, i kao da smo društvo i da smo se aktivirali da se šetamo. Niko nas nije zaustavio, stigli smo do Berlina. Ja sam imala tetku tamo i ona je bila izbeglica, ali je čekala dokumente jer je ona ’93. godine otišla tamo. A moji roditelji su već znali nemački jer su živeli 3-4 godina ranije, i ja sam tako znala nemački. Malo sam razumela, ne mnogo, jer sam imala tri, tri i po godina. I znam da tog dana kad sam otišla, moja majka je rekla tetki da trebamo da okupamo Tinu da joj skinemo vaške. Ja sam se napunila vaški u toj kasarni gde smo bili, u tom kontejneru, ako mogu tako da kažem, i sećam se da su me stavili u kupatilo hajma. Ranije su to bili hamovi za izbeglice i bilo je zajedničko kupatilo, i ošišali su me. Veoma kratko su me ošišali i sećam se da sam bila tužna i plakala sam. Nisam razumela šta su vaške. Nisam razumela zašto moram…
Intervjuerka: Da te ošišaju…
Kaltrina Zhushi: … da me ošišaju. I znam da je mojoj majci bilo neprijatno i htela je da se sredi pre nego što odemo u policiju i da se javimo za azil. I znam da sam govorila mojoj majci, ajde što ste me ošišali ali znaš da mi oni minđuše nisu vratili nikada više. Samo zato što više nisam imala minđuše i sve čega se sećam od te faze, dakle dve-tri nedelje ranije, imala sam izbušene uši i nisam imala minđuše. Imam sliku gde sam sa tim minđušama i kikama i to. I onda se samo sećam da su nas odveli u jedan stan gde je bilo mnogo Balkanaca iz svih mesta. I počela sam da se družim sa Romima iz Srbije i Bosancima. Jer ja sam bosanski znala i ranije i znam da sam tu prvi put imala dvospratni krevet. Bilo je onako luksuzno za mene dvospratni krevet. I gore i dole sam spavala. Onda su nas od tog mesta odveli u drugi hajm, gde za taj drugi deo do 2000. godine, do sredine 2000. godine…
Intervjuerka: Da li možeš da mi objasniš šta je hajm? Kako je izgledao, kako je funkcionisao? Jel se sećaš?
Kaltrina Zhushi: Hajm je jedna zgrada, ako možemo da kažemo socijalna zgrada gde je bilo ljudi sa statusom izbeglica. Ali pošto je u nekim drugim mestima imalo hajmova gde je imalo samo soba, tu si imao kao neku vrstu studija, kako to zovu u Americi, dakle tu je soba, salon i spavaća soba, i to ispunjuje potrebe jedne porodice. Imao si malu kuhinju unutra, imao si salon i kuhinju i sve. Pa si imao zajednička kupatila u ulazu. Svako je imao svoje vreme kada možeš da se okupaš. Kada može da se kupa prvi sprat, kada može drugi. I mi smo u okviru hajma imali i vrtić. Vrtić je bio integrirajući vrtić, ako mogu tako da kažem, jer smo mi bili svi raznih nacionalnosti. Imalo je tu dece iz naselja koji su bili Nemci, i oni su bili uključeni u taj vrtić. A zgrada je bila tu gde si imao pristup gradu, nisi bio odvojen. Bio si u sred Berlina. Ali, jedan deo zgrade je bio odvojen samo za sportske aktivnosti, za igre, za stvari i onda si svakog meseca trebao da preduzmeš aktivnosti koje se vežu za kulturu Nemačke. I za Nemačku, ali na primer, bili su i dani… na primer bio je Dan Nacionalnosti, na primer gde je svaka porodica trebala da spremi tradicionalnu hranu. Deca su trebala da recituju pesmice ili da pevaju pesme, ili nešto slično. I nastavnice su bile takve da su bile trenirane da se bave takvim slučajevima, jer je bilo roditelja koji nisu govorili jezik ali deca su počela da govore nemački, tako da, znači, plan je bio da malo integrišu i roditelje u te aktivnosti kako bi i oni mogli pomalo da govore, i tako.
Intervjuerka: Da li se sećaš da li su roditelji slušali vesti o Kosovu, kada ste otišli vi tamo u Nemačkoj? Da li je imao televizor hajm?
Kaltrina Zhushi: Televizora je bilo u nekim slučajevima a u nekim ne. Ali mogao si da kupiš jer nije bilo zabranjeno. Ja se ne sećam mnogo vesti, ali sećam se jedne pevačice Ganimete Jashanica. Ona je imala kratku kosu i sećam se da mi je ličila na moju tetku, i izgleda da su puštali njene kasete često i svaki put kada je ona izlazila da peva, ja sam govorila evo moja tetka, jer mi je ličila na nju. Ne sećam se mnogo da sam slušala vesti ali znam, sećam se malo pre nego što smo se vratili, dakle, ovamo se već završavao rat, sećam se da smo imali telefonsku kabinu na svakom spratu. Dakle, stanovnici koji su trebali da zovu u kabini, i tu su se javljali dok nisi uzeo telefon. Sećam se da sam sa mamom izašla da kupim namirnice i majka je bila trudna. I celi ulaz je znao da će da umre baka moje majke a nisu joj rekli da je umrla. Dakle, vest je proširena i celi ulaz je znao. A tada, kada je moja majka uzela telefon, neko ju je pozvao da joj izrazi saučešće preko telefona i kada je shvatila da je umrla baka, njoj je pala jedna flaša kečapa iz ruke, Heinz, i slomila se. Sećam se da su vesti… mislim da su me uštedeli od takvih vesti. Imala sam veoma pažljive roditelje u tom smislu, ne znam. Samo se sećam ovih kaseta sa ćiftelijama jer je moj teča slušao. On je imao pakete sa cigarama koje je prodavao na crno. Dakle, imam takve sekvence ali ne i vesti, ne televiziju. Nemačke kanale sam sama gledala. Kad sam došla ovde, imala sam dve-tri knjige sa bajkama na albanskom koje sam uzela. I znam da su moji roditelji celo vreme insistirali da govorim na albanskom i ja sam veoma lepo govorila albanski. Plus, u vrtiću sam vrlo brzo prikupila i standard, dakle, veoma sam dobro savladala jezik…
Intervjuerka: Da li si primetila razliku kada ste se vratili na Kosovu, tu diskrepanciju detinjstva u Berlinu i kad ste se vratili?
Kaltrina Zhushi: Pa ja sam patila zbog povratka. Mi smo se vratili u avgustu 2000. godine. Dakle, odmah nakon što se situacija stabilizovala i nakon što je moja majka rodila sestru. Sećam se da sam do 2005, 2006 godine uvek patila zašto Priština nema bazen, zašto nema Milche, tih čokolada, jer to su bile stvari koje su me vezale…
Intervjuerka: Za tebe su bile važne…
Kaltrina Zhushi: Da. Bile su važne. I na primer, nisam bila naviknuta da vidim decu koja nemaju, i ja se sećam u školi Faik Konica, tu se dakle računa da je škola u centru i škola gde većina ljudi stanuju u toj sredini, ali mi smo imali i iz drugih mesta. Ja sam imala jednu drugaricu u razredu i nisam mogla da razumem zašto ona živi u šatoru. I za mene nije bilo… ja sam zamišljala šator kao nešto gde ideš na kampovanje i vratiš se. Jer smo te aktivnosti imali u vrtiću tamo. Ali, nisam mogla da shvatim zašto se ona raduje što nam je KFOR doneo neke torbe, sive, veoma ružne, velike… ona se radovala što ima torbu. A mi smo došli sa stvarima koje smo kupili u Nemačkoj pre nego što smo se vratili. Mi smo se spremili. I imala sam najbolje stvari. Kada sam došla ovde, imala sam rolere… rošule smo ih zvali. Dakle, imala sam i rošule, ništa mi nije falilo i kad sam došla ovde videla sam igralište u kampu. A ovde nema igrališta a za mene je bilo normalno da se nakon vrtića ili nakon škole pola sata zadržiš sa roditeljima i da se igram na igralištu sa ostalom decom, i da se onda vratiš kod kuće da završiš domaći, ili da se igraš ili da jedeš. A te stvari nisam imala na Kosovu. I to sam primetila najviše kao nešto što mi je falilo. Dakle nisam imala ni… znaš ne verujem da su bila deca za koju sam htela da pravim razliku, ali ja sam bila u Nemačkoj sa decom tamo, i bilo je mnogo teško posle da razumem zašto ovde nisu te stvari. Onda se sećam da sam išla u Peći da vidim tetku moje majke. Ona je bila u šatoru jer su joj spalili kuću. I tu sam onda shvatila kako živi moja razredna drugarica Burbuqa. Jer, ja sam mislila da je šator zabavno, znaš, nisam mislila da je ona…
Intervjuerka: Od slučaja tetke si shvatila…
Kaltrina Zhushi: Da, od tetke moje majke sam taman shvatila. Grejali smo se sa malim plinom, hranu… živeli su u šatoru dok nisu skupili novac da kupe kuću. Živeli su tako godinu i po dok nisu skupili novac da srede kuću. Često smo išli tamo i skupili su se moj otac, jer je on bio majstor, skupljali su se vikendom da odu i pomognu da je izgrade. Da otvore temelje, pa onda kad su instalirali struju došao je moj stric. Dakle tako su se krpili ljudima i onda sam ja shvatila više da… tetka Xhemile nije dobro. Jer, mogla si da vidiš kakvu sreću su imali što dolaze majstori i kako se trudila da im kuva… ali ti nisi mogla da shvatiš da to nije zabava, jer sam šator zamišljanja kao deo kampovanja.
Intervjuerka: hvala mnogo!
Kaltrina Zhushi: Mnogo sam pričala.