R.B: Zdravo, Naim. Hvala vam što ste pristali razgovarati sa mnom. Dakle, počinjemo kada je počeo rat? Gde si ti? S kim si bio?

O: Kad god hoćeš.

R.B: Kako se sećate tog perioda?

O: U vreme kada su počele prve varnice, uglavnom demonstracije, imao sam 9-10 godina. Ali zbog aktivnosti roditelja i dede koji su stalno gledali Glas Amerike i RTSH u 19:30 koliko ja znam, koliko se sećam. Ja sam prilično, uključen sam, iako sam kao dečak od 9 godina ili dete od 10 godina svestan sam brojki, ljudi, vremena, dešavanja koja se dešavaju na Kosovu i u regionu. Dobro se sećam svega što se dešavalo u Albaniji, svega što se dešavalo na Kosovu tih godina, tako da je svaki period toliko politički, da se sećam poslednjih godina, da vidim šta se desilo, imam malo bolje pamćenje.

R.B: Kako se sećate početka rata? O čemu se pričalo, šta se dešavalo, šta se dešavalo u vestima i koliko ste se plašili?

O: Strah je bio konstantan, nije bila ideja zašto je negde počeo rat ili sukob oružjem kao kada se to dogodilo u Prekazu. To je bila kulminacija nasilja koje se osećalo u svakoj zemlji, na svakoj lokaciji na Kosovu. Da uzmem za primer, u mom selu nikada u početku nije bilo rata, ali strah je bio prisutan. Znači, taj strah kada dođe policijski auto, ili bele kante (NE MOŽE SE JASNO ČUTI), bio je strah za celo selo ili za ceo lokalitet, ko god da je na Kosovu.

R.B: Sećaš li se da si video neki kao dete?

O: Da, da, video sam ih, a imali smo i auto gde se stavlja crveno-crna zastava. Mislim, sa ovim, čak i sa zvezdom, kada je bila dozvoljena zastava, pričam o 90-im, a mi smo ih imali u odi, tako se zvalo. I sada se sećam da kada je policija ušla, izašao sam sa zastavom i stavio je u džep, stavio je kao kaiš, gde je kaiš, zaglavio sam je, ali oni nisu hteli ništa sa mnom jer sam bio dečak, malo dete, znači su da ne mogu ništa. Da, video sam ih, i video sam ih kada su došli i one koji su ih zvali kada smo išli u bolnicu ili ambulantu da se lečimo kao deca, kad smo imali grip ili šta god, još pamti kao lica da sad vidim , oni se zovu Sabraćaj, oni koji su za manje prekršaje. I oni koji su imali teget odeću kao bele džepove ovde dole gde je oružje, a ja sam bio tužan kada sam ih video kao dete još ono „Srbi, Srbija, vlast, režim, nema slobode, nema demokratije bez nezavisnosti i tako dalje. Na primer, u našoj sobi smo imali Ibrahima Rugovu, bivšeg predsednika, gde je pisalo sloboda, nezavisnost i demokratija. Setio sam se tada kao činjenice da su mnogi ljudi u takvim uniformama ljudi koji ne dozvoljavaju takve tri stvari, takve tri maksime: sloboda, nezavisnost, demokratija. Oni predstavljaju silovatelje koji su tu. Ovo je bilo teško iskustvo za dete, jer imamo noći sa ljudima, u prostoriji gde su ljudi zajedno pili čaj, gde se jeo zajednički iftar, verski praznik, godišnji praznik, državni praznik kada je to bilo. Tako da se sećam svega. Sećam se i škole kada je održan, kada je tajno održan 28. novembar, mogu se setiti kada smo hteli da budemo deo hora, ali nije moglo… bez … čak i samo kao procedura koju treba završiti ako ti barem slaviš, sa malo ljudi, malo. Da, praznik je, praznik je. Sećam se tada u našem mestu u selu gde je održana fudbalska utakmica, kada je policija, odnosno da to objasnim, kada je policija ušla u selo, oko 15 ekipa je igralo turnir ali im nije bilo dozvoljeno da se okupljaju, to okupljanje. Ljude je to ometalo, šta god da je, a pogotovo fudbal. Taj fudbal je zapalio nacionalizam, zastava se videla, nacionalna, ovacije, a otkud ja znam, ta trR.B: sloboda, nezavisnost, demokratija.

R.B: A kada rat eskalirao, i ti si još na Kosovu, koliko dugo si tu, šta je rečeno ili kako se donosi ta odluka koju treba doneti i otići? Da li je policija došla i pucala na vas ili šta se dogodilo?

O: Nalazimo se na mestu gde je postojala, gde je generalno delovala regularna vojska, tako se tada zvala, ja sam znao da se zove regularna vojska, to je redovna policija, a ne paravojska, nije bilo deportacija od njih ili masakr ili ubistvo. Imali smo i jedno obližnje selo koje je bilo srpsko, ono je srpsko i obično se puca, bojimo se. Da, videli smo da se ljudi sele iz drugih mesta, iz drugih regiona, i postepeno smo počeli da se spremamo. Kao dete sam pomagao mojim roditeljima, bakama, dedama i ocu da pripreme tu prikolicu, kako su je na srpskom zvali „porkolica“, da je spreme sa gumom i ne znam. Pripremili smo i vreće pšenice, gde smo dobili brašno, mi nismo imali brašno jer se kvarilo, a mi smo uzeli pšenicu i kukuruz. Dakle 10 vreća, da se malo pripremimo za oko 3 meseca, 4 meseca ako smo na planini negde da se spremamo a onda spremni da pobegnemo kad se nešto desi jer je stalno bilo pucnjave ali mi nikada nismo pokušali da izađemo, nismo nikoga dirali. I u jednom trenutku, to je bio 4. april 1999. godine, 5-6 tenkova je ušlo u selo, druga 2 su ušla u sredinu sela, 3-4 su ušla na periferiju, kao da su opkolili selo. Došli su i ušli u naše dvorište u delu sela, „šta da radimo?“ Došli su i rekli nekome vest, ne znam, sad sam zaboravio da do 15:30 odemo iz sela „Nećemo da vas maltretiramo, ne radimo ništa, ali odlazite“ do tog sata.

R.B: A koliko je sati bilo kad su rekli u 3 da izađete?

O: 10 ujutro ili 9:30, ali 10 ujutro, bilo je jutro, kasno jutro, kaže da izađete u 3:30 jer inače…. oni ništa nisu radili, samo su ušli, dakle ne paravojna formacija. Spremni smo, mislim spremni smo za odlazak. Neko je otišao, sad ne znam tačno ko, pregovarao da nikada nismo imali problema sa Srbima i koliko ja znam, ali to se nije desilo. Kada je bilo 3:30 bili smo spremni i čekali šta se dešava. U 3:30 su počeli da pucaju iz automatskog oružja, ali ne u, odnosno počeli su da pucaju, ali se nije znalo gde pucaju. U stvari, dok smo se ukrcali u auto, mi smo pobegli i izašli kroz jedno selo Papavc ili ne znam Talihoć, ali dugo nismo znali gde pucaju, samo su pucali u vazduh da pobegnemo. Taman je počela pucnjava, mi smo pobegli. Bilo je to nezgodno iskustvo jer nismo znali šta se dešava, već smo pokrili vrh krova ćebetom i krenuli njivom negde gde ne znam. I kada je sav ovaj posao za koji smo odlučili završen, mi nismo otišli u Makedoniju jer smo hteli da ostanemo u našoj zemlji, onda smo se smestili u neke kuće u naselju u Uroševcu, odakle su ljudi otišli. To je bilo iskustvo teško. Izađemo iz sela, sada ima četiri- dva staraca, nisu izašli iz mesta, nisu imali problema dok se rat nije završio. Iskustvo mi sada govori kada smo se naselili na lokalitetu u Uroševcu u ulici Vllezërit Gërvalla. Bili su neki, „najvi“ su se zvali, neki cigani koji su se obično kretali po Kosovu i oni su nas plašili, rekli su da ako uradimo nešto da će da nas uhvate i tuku. (NE MOŽE SE JASNO ČUTI). Oni su lutali ulicama na konjima sa kakvom god vrstom improvizacije živeli tu. I prvi put sam rekao jednog dana da sam jedan od njih, znaš li u traktoru, u prikolici, sa malo hljeba, lošim putem, malo vode, bez lame, bez zaštite, niko te neće. Tako da sam se prvi put kao dete osetio kao oni, ja nisam znao cigane ko su, nisam znao ko je prljav, da smo imali da jedemo i pijemo, onako kao porodica. Imali smo ideal „slobode, nezavisnosti“ i prava da slobodno živimo i koristimo jezik – čega nije bilo. Inače ova hrana i ovi uslovi svega je bilo. I prvi put, sad kad se toga setim, prvi put kažem da si me pitao kako si u tim trenucima, prvi je osećaj kada se osećaš nezaštićen, čak ni od Boga. Da li znaš, ti si pobegao da…

R.B: Koliko je ljudi na tom traktoru ili prikolici?

O: 18 ljudi, porodica.

R.B: Svi ste članovi porodice, da li je postojao neko ko…

O: Cela porodica, cela porodica. Ostao je neko ko je ostao na putu ili nije mogao da vozi traktor, par ljudi je nestalo, ali svi smo mi članovi porodice. Bio je to prvi trenutak kada ste nezaštićeni, štitite se sami. Možete se braniti samo dokle god možete u ratu.

R.B: Koliko ste bili u Uroševcu:

O: U Uroševcu smo ostali četiri nedelje, zbog velikih kretanja srpske civilne policije i zbog problema sa tamošnjom drugom etničkom zajednicom, bili smo prinuđeni da idemo u Makedoniju. U mestu gde smo bili mi niko nije ostao, mislim da sam samo moj deda, ostao je do kraja rata. Nastavili smo, ušli smo u voz.

R.B: Da li se sećaš razgovora oca sa dedom? Da li ste pokušali da ga povedete zbog nesigurnosti?

O: Da, moj deda je rekao da planiramo da idemo, to znači da čak i ako uđemo u voz i krenemo za Blace, bliže granici, deda je rekao da nema šanse da idemo, opet moraš da se vratiš, nema druge, ni 5 godina ni 10, ali ova zemlja je naša, u smislu ne kao teritorija nego kao zemlja, mogli bismo kasnije u Makedoniju da odemo kao ljudi, on nije bio socijaldemokrata, nego u smislu da je mesto tvoje: imaš tapiju, imaš papire, za tu imovinu, nema potrebe da te iko tera. Može da te juri, siluje te, možemo ga zaštititi čime god. Da, roditelj je imao tu brigu više za decu, za nas je hteo i da se školujemo, s obzirom da ovde nema ništa, da ne završimo pod srpskim režimom, da budeš Albanac gde god da si. Postoje uslovi, ne možete spavati ovde i žrtvovati se, zbog dece uglavnom, nije to radio za sebe.

R.B: I krenuli ste za Makedoniju.

O: Za Makedoniju je bilo problema usput u vozu, sudara, mislim torture kroz pojavu policijskog oružja na putu kojim smo išli, psovke, i ostalo ali smo gledali smo u našem u pravcu, ali biloje, secam se, sad se danas secam prilično…

R.B: Govorite li srpski? Da li razumete šta su vam govorili?

O: Psovke su bile one koje znamo, niske psovke, majke, po nacionalnosti, bilo je i psovki na verskoj osnovi, ali ređe, uglavnom na nacionalnoj osnovi, psovke u smisli “Šiptari” i šta ja znam…

R.B: Jesu li mučili nekog? Da li su nekog udaljili iz voza? Šta su uradili kada su ušli?

O: Kada smo ušli u voz, ne, nije bilo toga. Koliko ja znam, bilo je uvreda i maltretiranja. Možda je imao neko drugi nešto ali koliko se ja tu sećam uglavnom su bile, psovke. Možda su i znali da ljudi odlaze, ne protive se, idu.

R.B: I, gde su vas odveli iz voza?

O: Od voza do granice. Dugo smo čekali na granici. Ne znam sa čime su nas vodili, sa čime smo išli. Niti se sećam niti znam uopšte. Ja znam da nismo imali uopšte para, možda 80 maraka ili šta ja znam, ni da nađeš neku kuću s tim parama. Odveli su nas u šatore u kamp Čelan. Mislim blizu Kumanova. Tu smo ostali od maja, tako nešto, do 14-15 juna kada smo oslobođeni. Tamo smo imali šator, bilo je školovanja. Roditelj je počeo da podučava čak i tamo jer je bio učitelj. Mogli smo i da se obrazujemo, bilo je mnogo toga. Uslovi su bili šatorski, tako da nisu bili baš dobri uslovi ali je bilo dosta hrane. Problem je bio u higijeni malo, ali ne mnogo. Dakle, uslovi su dobri što se tiče izbeglica. Imali smo i odeću, imali smo sve.
Ja: A kupanje, gde ste se kupali?

O: Kupanje je bilo kolektivno, i to je bio mali problem, ali ne veliki problem.

R.B: Možete li mi opisati šator? Ko te kupa? Gde te vode?

O: Bilo je mesta, određenih lokaliteta. Možda za 1.000 ljudi bilo je 20-30 kao improvizovana kupatila i improvizovani wc gde ste išli, neko vas je čuvao dok niste izašli…ali nije baš bilo dobro, ali za nas izbeglice, mislim da nisu bili mnogo loši uslovi.

R.B: Jeste li sigurni?

O: Da, bilo je obezbeđenje, osim obezbeđenja od životinja sa planine, jer je tamo bilo kao brdo neko, bilo je obezbeđenje, bila je policija, bilo je i KFOR nešto, međunarodno prisustvo, bilo je i međunarodno civilno prisustvo. Da, bilo ih je mnogo, bilo je teško i video sam i jedno dve porodice koje su imale „šugu“, bile su izolovane sa šatorima, videli smo ih, prema ljudima tamo, rekli su da im treba dosta oporavka. Ne znam zašto se to desilo, da li se desila velika infekcija. Bilo je to teško iskustvo, video sam koliko su patili, čuvala ih je policija i tako dalje. Bilo je prilično teško iskustvo videti ih, čak i sada kada ih se setim danima sam uznemiren zbog onoga što im se dogodilo.

R.B: Govorite o onoj porodici koja je bila izolovana.

O: Da, bilo je dve ili tri porodice.

R.B: Bili su i fizički odvojeni?

O: Podeljeni fizički, sa posebnim šatorom i razdvojenom žicom da nemamo komunikaciju, ovaj drugi deo koji je veći.

R.B: Sećaš li se života u kampu? Ta svakodnevna rutina.

O: Dok se ovo školovanje nije nastavilo da kažem, sastanci, ako je bilo kontinuirane edukacije za taj razred, uspeli su da završe nastavni plan i program – po meni je to bilo dobro za tu situaciju… pa… pa niste znali šta se više dešavalo Na Kosovu, osim tranzistora koji smo imali, slušali smo vesti sa zvukom, ali nismo ništa videli, nismo ništa znali dok se nismo vratili, tako da nemamo ništa i ne znamo šta se dešava. Imali smo razne posete međunarodnog osoblja. Bio je to nemački ministar spoljnih poslova, ali ne znam mu ime, zaboravio sam. Da, dan bi počeo doručkom i nečim. Onda smo krenuli u školu. Drugi je sigurno bilo, da se nakupe drva, kažem uveče da se nešto skuva, jer su uglavnom donosili gotovu hranu. Grejali smo hranu i (NERAZUMLJIVO). To su bili, dosadni dani, ne znam šta se dešava, samo nezaštićen život, ciganski život, život neke nevećinske zajednice na Kosovu nepoznate koja ne zna šta da očekuje. Nema obrazovanja, nema zdravlja, nema ničega. (NERAZUMLJIVO) Nikad ne znaš šta se dešava.

R.B: A jesi li slušao razgovore o daljim rođacima? Šta je s njima bilo i takve brige?

O: Da, bilo je zabrinutosti za dedu. Čuli smo da je navodno ubijen, ali nismo bili baš sigurni. Da, roditelj je saznao i shvatio iz drugih informacija koje su se desile ranije, znao je, nakon 1 meseca smo saznali. Doživeli smo to teško, ali nismo znali tačno da li je to istina.

R.B: Sećaš li se drugih porodica koje su bile u istom kampu? Šta su oni doživeli ili šta ste pričali o tim ratnim iskustvima? Da li je bilo ljudi koji su pričali ono što su doživeli?

O: Da, bilo je jer nismo bili jedini iz Uroševca, bilo je iz Pokleka iz Grmice. Tamo je bila porodica koja je izgubila 4 svojih voljenih. (Nerazumljivo) Bilo je masakra u drugim porodicama koje su bile iz drugih mesta. I danas se sećam te starice koja je pričala o svom sinu, ćerki, unuci koje su joj ubili. Ostala je samo snaja, ona i starac. Da, četiri člana porodice su ubijena. Bilo je to veoma teško iskustvo za nas. Imali smo mnogo samilosti prema njima koje nismo iskusili osim reči o dedi da nije živ, da su ga ubili ili proganjali, masakrirali ili tako nešto. Nismo znali šta. Već smo znali da nije živ, ali nije se tačno znalo šta se dogodilo. Bilo je mnogo drugih iskustava ove prirode, uglavnom mučenja, ubistva, masakri, naravno iz etničkih razloga.

R.B: Koliko ste bili u tom kampu?

O: Sećam se, od maja do 15-16. juna, kada smo saznali da možemo da idemo na Kosovo, ispostavilo se da da je Srbija nasilno napustila Kosovo, da je pobegla od NATO-a. Čak i kada smo saznali, uverili smo se… da, bio je to veliki dan za nas. Bili smo spremni skoro dva dana ranije, nismo čekali, nismo dobro spavali noću i odlazimo i imali smo problem kao deca porodice Jakaj što nam je autobus i put dugo trajao. Obično smo povraćali. Hteli smo da žrtvujemo nešto, samo da se vratimo. , nije bilo bitno da li ćemo da povraćamo. Otišli smo na granicu. Sedam porodica je bilo u kamionu. Mi kažemo da je bolje ići kamionom. Otvorenim kamionom. Kako smo otišli, tako smo se i vratili. Onda smo ga pokrili, da ne padne kiša. Kamionom smo se vratili u selo. Sad ne znam tačno…

R.B: I u selu?

A: Čak i kada smo otišli tamo, trava je dosta narasla, kuće su uništene, gde su bile postavljeni, gde su bili tenkovi kojima su upali, i koje je NATO napao, a u našoj kući, kada smo otišli, nikog nismo videli. Trava je jako narasla, bilo je prljavo od vojnika koji su bili tu, a deda je bio u polju i radio, Tad smo saznali da je živ. Kad smo išli, on je kosio livadu, travu u to vreme. Dobra stvar, dobra stvar što smo se vratili u naše mesto, saznali smo da ima mina. Rekli su nam da ne idemo… stajali su u rovovima, kroz… Nije bilo mesta za borbu na našem mestu, ali su to uradili, pa ako se nešto desi oni su tu da čekaju.

R.B: Da li se sećate dok ste bili u kampu, da li se znalo da NATO bombarduje?

O: Da, bili smo u selu kada je počelo bombardovanje.

R.B: Jeste li se već vratili kada je počelo NATO bombardovanje?

O: Ne, mi smo bili tu. Počelo je 24. marta, bombardovanje do aprila. 4-5. aprila. Ne, mi smo to iskusili. To iskustvo je bilo fantastično. Bilo je stvarno… 20-40 minuta je bilo, tačno se sećam, kada su prvi avioni na TVSH, do ovih balističkih projektila koji idu iz vazduha, iz Italije koji su eksplodirali na ovaj način, i sećam se prilično dobro kad su došli prvi avioni. Nema boljeg osećaja nego da neko dolazi da vas zaštiti.

R.B: Da li si mogao da zamisliš da ćete da odete kad se saznalo da će NATO da bombarduje?

O: Ne, iz tog razloga nikada nismo otišli, jer nikada nismo razmišljali, dok nisu fizički ušli sa teškim vozilima, jer ušli su i sa lakim, policija i to. Nije da se nismo plašili, ali smo već razmišljali da dokle god nam ne govore i ne maltretiraju nas zašto da odemo. Takvi smo, zašto da odemo, nemamo razloga. Ako nešto pokušaju, prodiru i to nasilno, mi radimo šta možemo da zaštitimo naše građane, narod, a nismo vojska, ni OVK. Nismo vojska, nenaoružani skroz. A pošto oni nisu ulazili, mi nikada nismo razmišljali o izlasku jer nismo ni razmišljali, čak ni u Uroševcu. Dok smo bili u Uroševcu počeli su da dolaze, da lupaju na vrata, da ostavljaju imena, ovaj da prozivaju, e tad smo pomislili da mogu da dođu da pobiju decu, da masakriraju, e da bi se sačuvala deca…

R.B: Da, odlučili ste…

O: Odlučili smo da izađemo, više je to bio razlog, da se brinemo o deci. Mislim neka deca pobede. Odlazimo, a deca neka žive.

R.B: Sećate li se prvih dana kada ste se vratili iz Makedonije, da li ste to malo spomenuli, ima li mina, visoku travu ste spomenuli, šta je još bilo? Da li su vam se vraćale komšije ili…?

O: Da, da, bili su. Sela su prazna, poluprazna, samo ljudi koji su ostali u ratu. Vratili su se u selo. Selo je bilo prazno, malo dece, nije se izlazilo, otišli smo kod nekih rođaka koji su ostali na Kosovu. Pričali su mi i o užasu koji su ovde doživeli, da su i oni izašli (NE ČUJE SE JASNO) ali dok to nije obavljeno niko se nije vraćao. Ali, u selu je bilo to, glavni problem sa bezbednošću zemljišta, pa onda… da nisu ostavili neku minu, da nisu ostavili nešto drugo od čega bismo posle imali posledice, neki otrov u kući, nismo znali, neke kese su bile tu što su oni koristili sa brašnom i tako to. Onda je bilo brige da nije i zaraženo selo zbog stoke koju su klali, koja je uginula. Svuda je bilo izmeta, i tako neka vojska koja je živela i sama u takvim uslovima, u jako lošim uslovima sami za sebe. E to je bilo najvažnije. Posle su počeli da dolaze. Život je postao življi. Počele su kompanije, ovaj ne kompanije, nego organizacije, razne međunarodne, USAID, ADRA i te da pomažu donoseći ulje, brašno i šećer. Ali, na svu sreću, srpska vojska nije uništila useve, jer tad je trebalo da se žanje žito, prvo žito posle oslobođenja. Oni ga nisu uništili. 2 hektara žita smo imali i to nam je bila sigurnost. Imali smo dakle hranu za narednu godinu. Nisu uništili hranu. Ali, nije bila uništena ni hrana koja je već bila u selu.

R.B: Je li to bio osećaj zajednice. Veći nego danas?

A: Da, mogu da kažem da je uglavnom bilo, iako sad postoji osećaj solidarnosti u zajednici, ali ne kao u prošlosti, nije kao što je bilo. Velika je solidarnost. Ja sam bio u kući sa 80 osoba, a sad niko ne bi sedeo sa 80 osoba, čini im se katastrofa, opet rat. Ne daj Bože nikad, ali 80 osoba da sedi zajedno u jednoj kući, u jednoj sobi… mi smo cela porodica bili, 13 osoba; znači, deda, baba, roditelji, majka i otac i šestoro dece, petoro dece. I još četvoro iz druge porodice spavali smo u istoj sobi. Niko nije mogao da spava, nije bilo potrebe prevashodno, ali ako bi se desila neka katastrofa ili nešto, ne daj Bože da se desi neki rat. Ali, solidarnost je bila velika zbog straha i tako ali bio je i osećaj da pomogne jedan drugom iz bilo kog razloga, zdravstvenog, tehničkog, obrazovnog, sve. I da se podeli neka knjiga, neka informacija. Jedan televizor smo gledali, mi smo ga kupili negde 1996te, i bio je jedan kabal i za ostale u familiji, samo što su oni gledali što i mi. Ovo je bila metoda da se dobije informacija. Oni su od nas tražili samo da dobiju vest, da znaju šta se dešava. Za drugo, šta vi gledate, gledamo i mi.

R.B: Imate li neko drugo iskustvo koje biste hteli da podelite, dobro opet je ovo tvoja ispovest

A: Da, ima, možda nisam primetio, bilo je post-traumatskih stanja kod mene ili kod drugih ali ovo pohađanje školske godine bilo je marljivo.

R.B: Je li ti delovalo besmisleno?

A: Da. Besmisleno mi je delovalo, jer je prekid učinio godinu besmislenom (NE ČUJE SE JASNO) ili ovo oslobođenje je podrazumevalo da ćemo mi odmah da postanemo Amerika. To se nije desilo. E ovo je trauma koja me je možda pogodila. Znači kad se desi oslobođenje biće wow, čim se vratimo sve će biti drugačije. To se nije dogodilo. Jer smo se navikli da će neka velika sila spoljna da nas oslobodi, da učini nezavisnim, da odmah razvije zemlju, i to je loša lekcija za ljude koji… sve ih krivim, uključujući i moju porodicu i sve druge, da će razvoj da se desi sam od sebe. Nije se desio. E to je teško, kad si video da se ne razlikuješ mnogo, osim što nemaš državu koja te proganja, ti treba da ustaneš i sam da trčiš. Sam da ustaneš ujutro, da jedeš sam, da sam spremiš hranu, i da se razvijaš. E ovo je bilo teško iskustvo u četri-pet godina jer imao si samo slobodu i nezavisnost, ali nisi znao šta se dešava sa državom, sa zemljom, sa ekonomijom. Plate su bile jako male, nisi mogao da se obrazuješ, da se školuješ, da jedeš , da piješ bez pomoći dijaspore…

R.B: Da li ste imali nekog u…?Da, imali smo strica gde bez njegove pomoći mesečno preživljavanje je bilo nemoguće. Mi smo se uvek oblačili u švajcarske stvari, nikad nisam kupio stvari na Kosovu. Nije bilo mogućnosti. E hoću da kažem da je ovo bio problem, ali do 2008-2009 bilo je velikih nejasnoća i to zbog rata, i zbog…rat je oslobodio kasno, ali zbog proganjanja koji se desio tokom rata, šteta je ovde bila velika.

R.B: A kada bismo pričali o periodu imajući u vidu da ste bili u kampu kao izbeglica, koliko su bili prisutni lekari?

A: Lekari.. Ne sećam se najbolje, bilo ih je malo, ali sad da gledamo, porodica nije imala neki problem, ni najmanji, ali jednom kad se dogodilo, problem je bio pristup… malo problematično. I zaboravio sam ovo da spomenem, ali sa zdravstvom, možda zato što mi nismo imali slučaj, ali bilo je malo problematično, malo problematično je bilo.

R.B: Nije bilo dosta lekara, a?

A: Ne sećam se mnogo. Zapravo, mi nismo imalo problem ali pošto nismo imali problem ne znam kako je zaista bilo.

R.B: Možda sad kao stariji reflektuješ drugačije iskustvo rata ali kad bi se vratio u detinjstvo, ti kad si doživeo rat i izbeglištvo, šta je tebi nedostajalo najviše kad si bio dete? Ne kao odrastao, ne da razmišljaš o pomoći drugih, nego da misliš samo o sebi na sebičan način, šta bi rekao da ti je najviše nedostajalo. I kad ste odlazili, i dok ste tamo bili? Čega bi se uželeo?

A: Ako gledamo od sada, jedno dete kako bi to videlo sad, ili kako?

R.B: Ne, ti kao dete, šta ti je tad nedostajalo? Da li si nekad brinuo?

A: da, to što sam spomenuo ranije, jednu godinu posle rata do osam godina posle rata bio je taj osećaj, na primer, otac je uvek hteo da ja budem lekar, ili da studiram vojnu akademiju u Hrvatskoj. I to nije bilo moguće tad. A meni šta je najviše nedostajalo, ne igračke, ne to, jer nedostaju ti kad ih nemaš. Imaš ih, koristiš ih, a posle ih nemaš pa ti nedostaju. Meni nisu nedostajale, jer sam imao, ali nisam se ni igrao igračkama. Mi smo bili naučili, da budemo u našoj kući, uveče, tokom dana da se igramo igračkama bespotrebno, nekom prostom loptom, nego tokom dana da učimo seoske poslove, da pomažemo ocu, dedi i uveče da učimo da pišemo, da čitamo ili nešto novo i da dođemo do te Akademije ili lekara. Ujak mi je bio lekar pa i sa njim tako. Znači, falio mi je taj put da se stigne do ta dva cilja, do jednog od ta dva. Ovo je bio glavni nedostatak, dakle obrazovanje da se stigne do lekara ili do vojne akademije u Hrvatskoj. I za decu…

R.B: I šta sad završavaš?

A: završavam sociologiju i pravni što je manje više isto. Manje je, ali smatram da je skoro sito u poređenju sa onim što sam hteo, sad ih smatram istim. Zavisi šta ti sad radiš. Sad smatram da je sociolog druga vrsta lekara, pravnik druga vrsta lekara ili druga vrsta vojnika.

R.B: A ako porediš detinjstvo sad i tvoje detinjstvo, kako bi reflektovao u toj tački?

A: Kako misliš?

R.B: Detinjstvo jednog deteta danas.

A: Detinjstvo, ako ga posmatramo je minus 100 i plus 100. Ako ima 200 brojeva ili 200 koraka više su sada nego kad imaš 9 godina. Informacija, globalizacija, komunikacija, mislim da je jedno dete sad… ima dobrog i lošeg u globalnom razvoju, ali dobra su prilično prilično perfektna. Naročito u obrazovanju. I znači sad sam ja otac jednog deteta. Kad vidim šta moja ćerka proživljava u odnosu na ono što sam ja mogao u odnosu na 1989u, je kad je ocu prekinut posao, nijedan roditelj nije imao platu, nije bilo struje, dovoljno, nije bilo dobrog televizora, nije bilo dobre komunikacije, nije bilo dobrih igračaka. Ćerka, spominjem je kao dete, kao dete od 3 godine ima sve. Ima ore, danas je otišla na more. Ja nikad nisam bio na moru, do 2007, da uzmemo za primer, zbog uslova, i ima strica u odnosu na… O Bože, jedno dete danas je zvezda, zvezda i po, ili pet zvezda ima danas jedno…

R.B: A da li smatraš da ti je zbog rata i izbeglištva oteto detinjstvo i mladost, jer si prošao kroz to vreme?

A: Detinjstvo je povezano sa tim periodom, i dok… sve se to sa detinjstvom povezuje. Mislim da dobar život na Kosovu počinje od 2005. Pa dalje, 2008. sa proglašenjem nezavisnosti, ili je uglavnom od 2010. pa dalje. Dešava se ekonomski razvoj, rast plata u javnom sektoru i javni sektor napreduje malo više i deca danas imaju više mogućnosti, uključujući i mene. I uzmimo za primer u detinjstvu si rekao, tražio sam posao ali nisam našao. Tražio si posao sve vreme, nisi nalazio. Sad nalaziš posao, gde god, bilo kakav posao. Možda je plata manja ali za jedno dete koje je u srednjoj školi, što ne bi trebalo da radi, ali ao roditelj nema para, možeš da nađeš. Izađeš s fakulteta, nađeš posao. Onda postoji razvoj. Treba da se gleda i odnos sa ženama, sa ženskim rodom. Mnogo boljeg ima, mnogo je bolje. Savršeno je. To što se s jedne strane dogodio rat, dobro je s jedne strane jer se završio jedan proces, jedno odvajanje od režima koji te je proganjao i sad si u društvu donekle diplomatskom, život je bolji malo, malo stabilniji i ko zna gde možeš da stigneš ako dobro radiš.

R.B: Sad poslednje pitanje koje hoću da ti postavim, ako izolujemo to vreme kad ste bili u kampu, možeš li da kažeš neku informaciju ili neki srećan dan kad si se obradovao ili neko teško iskustvo iz kampa? Znači da izolujemo to vreme u kampu i tebe u kampu: najbolji dan i najbolniji dan ili najlošiji.

A: Ovo “izolacija” kako misliš? Znači pričamo samo o tom vremenu koje si proveo u kampu. Ta dva dana se odnose na vreme u kampu.

A: Aha, da, da. Unutra kampa bilo je ovo: većina porodica je bila bez prihoda. Bilo je onih koji su došli bez para ili sa malo para. A za mene je bila velika radost kada je očev brat, stric, došao u kamp, uzeo je avion i došao, doneo nam pare, dosta para da bismo mi što bolje prošli tamo i da bismo izašli iz kampa, da odemo negde da platimo neku kiriju sa tim parama. Ali, mi nismo otišli, samo je bila velika radost jer smo ga videli kako je dolazio po prvi put smo videli nekog da je došao spolja. Ovo je bio momenta oslobođenja, mogu da kažem. Jer ti prihodi su nam omogućili garderobu, malo drugačiju ishranu, jer hrana je bila dobra, ali za nas koji smo drugačije bili naučeni, ne toliko. Teških doživljaja nije bilo u kampu, osim sistematskom doživljaja da nisi znao šta se dešava, ta nesigurnost koja nije bila samo jedan momenta, bila je sve vreme, ta nesigurnost ta će biti sa tvojim životom i sa kolektivnim životom, ila je neprestana. To je bilo, nije bilo sigurnosti ili odlučnog momenta, osim što nam se ništa nije desilo u porodici, neko ubistvo, masakr ili nešto. Ali, najviše je bilo to što se događalo, glavna nesigurnost šta će se desiti s tobom, sa porodicom dalje. Dođe ponedeljak. Šta se dešava? Utorak, šta se dešava? Ništa se nije dešavalo, sve isto. Bio je isti dan, dakle jun. 2-3 jun, bilo je vruće, to se dešavalo. Sreda – blato, lapavica, nesigurnost, ista hrana, da se podgreje hrana, da se uzmu drva, da se ide na spavanje. Nas 12 osoba, 9 na istom mestu. To je bila svakodnevnica. Najgori doživljaj je bila svakodnevnica, nesigurna, bez ičega a ti živiš bez imena, bez prihoda, bez ičega. Ovo je najveći doživljaj, čekajući nešto da se desi dok ne saznaš da dolazi…e to je bio najveći doživljaj jer nisi znao šta se dešava. E tu je realnost—mi nismo pobedili kako sam spomenuo. Ljudi odrastoše mišljenja da kad odemo nakon oslobođenja, san, sve će biti san.

R.B: Ako bismo gledali iz perspektive porodice, majke ili oca, šta misliš da je za njih bilo važno u to vreme?

A: Samo deca, samo deca. Ništa drugo. Rekao sam ranije, razlog je to bio za odlazak odavde. Ali za njih…

R.B: Misliš li da je ovo uticao negde i kod tebe posle i da si bio dete koje je razumelo da u vreme rata nema prohteva, nema…

A: San. Mi smo se naučili bez velikih prohteva, bez prohteva koji sad jedno dete ima ili je imalo 2005 ili 2010 godine ili bez prohteva koje je jedno dete 1996-97. Moglo da ima u nekoj drugoj zemlji, razvijenijoj. Mi smo bili navikli. Ideja je bila da naučimo osnovne stvari, za dostojanstven život, u smislu hrane, vode, jela i tako to. Znači, mi smo se naučili i iz tog razloga nismo ni imali prohteve, ali videvši, bez obzira koliko sam imao godina, milim da gledajući oca kao političkog aktivistu naučio sam se da ne tražim mnogo i da shvatim nemogućnosti njegove za bilo šta. I ne znam šta, možda neko dodatno obrazovanje, jer mi smo se tako naučili zajedno, bila je ista zajednica. Nije bilo nečeg drugačijeg. Bilo je malo nečeg drugačijeg u nekim porodicama, ali malo, ili neka porodica sa više radnika, ili na drugoj lokaciji. Na primer u jednom selu bio je jedan knjigovođa čiji je sin dolazio zajedno sa mnom, bez obzira na velike prihode. Sedeli smo u istoj klupi. On je imao malo više garderobe od mene i neke stvari, imao je zbog oca, ali ne nešto više. Isto sam bio i ja, samo je dolazilo iz dijaspore.

R.B: Hvala najlepše, nemam više pitanja.

A: Hvala najlepše, nadam se da je dobro ispalo.