Anonimni Intervjui

Za vreme rata moja mala ćerka je imala 8 meseci, bili smo više od 4 porodice u jednoj kući.

4 porodice, što znači do 28 članova, da, ja sam Rom, bilo nam je užasno u to vreme, i bili smo mladi i imali smo malu decu, a ono što je važno da su naša deca tada pila mleko u čašama. Morali smo trčati da nađemo ko ima krave po kućama da bi uzeli mleko, naravno da je bilo teško za hranu i piće, uglavnom za muškarce, jer smo morali da idemo i kupimo brašno, kupimo hranu, većinu vremena su takođe rizikovali njihove živote dok nisu našli hranu. Dakle, sećam se kada je NATO pogodio Policiju, pošto je kuća bila blizu nje, prozori su se tresli i te večeri smo morali da idemo ​​u drugo susedstvo i tamo je prvi put zaplakala moja ćerka, čuli smo tenkove ulazeći po ulicama, čuli smo automobile, Policija je vikala. Detetu smo trebali da zatvorimo usta kako ne bi vikala, pa smo te noći ostali u tuđim kućama, a zatim smo se vratili našoj kući, ko god da je bio tamo je bio prestravljen jer su kuće gorele, videli smo dim, plamen.

Sećam se trenutka kada je jedan komšija doneo automobil u dvorištu i čim su hteli da pobegnu, Policija je tražila automobile i oni su došli, išli ​​do tog čoveka i tražili njegov automobil, zajedno sa tim čovekom došli su kod nas u dvorište. Najvažnije je bilo da su bili pili  pucali dok su uzeli auto, i u tom trenutku smo se mnogo uplašili, pa smo morali da se popnemo na krovove, čak i sa malom decom, bilo je mnogo teško.

Ne znam, Bog nam je pomogao, pa smo i dalje dobro. Nismo bili pogođeni u porodici, ali smo dobili ove blage traume.