Anonimna 1: Odjednom sam odlučila.
Intervjuerka: Sa kim ste bili?
Anonimna 1: Ja, ja sam bila sa snajom i unucima. U to vreme sin je bio u Austriji, imao je izložbu znači pre nego što je rat počeo. On je otišao nekoliko dana ranije. Otišao je tamo, imao je izložbu i ostao je tamo. Mi ovamo sami i izbio je rat. U stvari NATO. Iskreno reći, prve noći sam se plašila zbog dece jer sam imala neku obavezu, neku… imala sam snaju, unuku i unuka i ja, koliko sam imala snage da pružim otpor, možeš da zamisliš. Dođe dever te noći kada je NATO hteo da napadne, kaže moj dever, on je imao pet odrasle dece, onaj najstariji je bio oženjen, i kaže, znaš šta, ti da uzmeš ženu i decu i da odeš kod tetke, kod nas. Ja sam bila sama kod kuće sa njima. I kaže mu, idi tamo i nemoj da ih ostaviš same jer ko zna, mogu se uplašiti. Kada sam pogledala na prozor, ko da sam videla ko zna koga. On mi kaže, bogami otac me je poslao jer si sama, sami ste i možda se plašite, pa da svi budemo zajedno. I on je poveo i dvoje dece sa sobom, i mi tu, malo smo se ujedinili pa je bilo lakše. Kada su počeli napadi, mi smo brzo otišli u podrum. Ušli smo u podrum, prostreli smo dušeke, želeli smo decu da zbrinemo jer nisu spavali. Znaš, plašili su se. Imalo je trenutaka kada sam se mislila da smo zatvoreni. Kažem ne daj bože da nam se desi nešto jer niko ne zna gde smo. I tako, jedno tri-četiri noći smo bili tu. Nakon trećeg dana, oni iz Dragodana dođoše. Mog devera su izbacili iz kuće i oni svi kod nas. Prespavali su noć kod mene i onda smo odlučili sutradan da napustimo. Hteli smo da odemo jer ovde nismo mogli da budemo više, vidiš kako nas izbacuju. Mogu sad da dođu i kod mene da nas izbace. Dođoše oni, prespavali su tu noć i spremili smo se. Oni se spremiše da odu, ja im kažem neću da idem, ja hoću da ostanem. Imala sam, imala sam atelje sa slikama i mislila sam da ja ću da ih čuvam. Mogu da ih držim i da… i sutradan kada su počeli da izlaze iz kuće, popeli se u automobile, sva deca mog devera i samo sam im rekla uzmite moju snaju sa decom jer za sebe ne marim. Oni su krenuli, ja sam im rekla hoću da ostanem. Nisu ni upalili automobile, odjednom je rafalna paljba buknula. A ja im kažem, čekajte, čekajte, derem se. Šta se desilo? Pokajala sam se, kažem ja njima, jer se plašim da ostanem sama. Mislila sam ostaću danju tu, jer danju nisam imala straha, ali noću gde da odem ja. Treba da idem iz kuće u kuću, po tuđim kućama da spavam. Nisam smela sama da ostanem. Tako da smo tako krenuli.
Intervjuerka: I popeli ste se u auto, jel da?
Anonimna 1: Da, odmah. Ne znam ni kako sam uzela torbu, samo sam uzela najosnovnije stvari i krenula sam. Zatvorila sam vrata i krenula sam pravo u auto. I tokom celog puta, put je bio… tri dana smo putovali… a noć je bila užasna na putu. Imalo je kolone, i samo su nam dolazili vojnici. Bili su mladi ti vojnici, sa puškama, ali izgledalo je da ni metke nisu imali po puškama. Oni su dolazili jer su počele ove žene da ulaze po kućama, pogotovo u Elez Hanu tu. Oni su ušli, žene po kućama. Ali interesantno, te kuće su bile veoma bogate i sve što su imali i paste za zube i četke, i sapun, sve su bile strane a frižideri puni mesom i sirovima, i kajmacima, svašta je imalo. Videlo se da su bogati, verovatno su imali nekoga u inostranstvu, i svi ti…
Intervjuerka: Tu su ulazili da se nahrane?
Anonimna 1: Da, žene tu. I šporet na drvo i šporet na struju, i sač i sve što je potrebno za kuću je bilo. Bilo je tu. One su ušle unutra prostreli su sto, napravili pitu, kuvali meso, pravili jelo jer su imale vremena i bili smo blokirani. Mi smo stali jer putem se nisu kretala vozila opšte.
Intervjuerka: A kako ste uspeli da pređete granicu?
Anonimna 1: Sad ću ti reći. I kaže… u svakom slučaju, prođosmo mi tako, prođosmo. Neka je bila spretnija, otišla je da radi, da spremi, donela je i jeli smo, tako da se nismo kretali. A ovi vojnici su mi posebno ostavili utiska. Gde ćete da idete? Ne znamo, ne znamo, jer ni sami nismo znali šta se dešava. U svakom slučaju, završilo se i to, i tako smo se sretali i govorili sa nekim koga smo poznavali tu na putu. I stigli smo negde pre granice… bogami bilo je veoma, veoma blizu, tu skoro kod granice. I sretnemo mi čoveka, on je bio iz Uroševca. I upita ga gde ste, kaže on, eto tu malo dalje mi je cela porodica. I pita ga, šta ćeš da radiš, kaže ne znam. Ti? Kaže on njemu, moja kola su na granici, tu kod rampe, samo sam izgubio strpljenje i ne mogu više da trpim, hoću da pređem peške. A peške su mogli da pređu. Kaže, hoću da pređem peške, sa decom i ženom hoću da pređem. Dobro, kaže, automobil hoću da ti ostavim, ako želiš, hoću automobil da ti ostavim. To je bio, ne automobil već kombi. Dajem ti kombi, pozovi sve one koje imaš starije i decu, ukrcaj ih jer samo što nisu otvorili granicu da se izađe onamo. Došao je deverov sin i uzeo nas je. Uzeli smo stvari šta smo imali sa sobom, stavili smo tu u auto i krenuli smo. Kada smo otišli tamo, malo smo čekali, ne znam koliko, pola sata, sat vremena. Dali su nam dozvolu da pređemo i prešli smo. Kuda sad?! Bila su dva pravca, jedan je bio za Albaniju a drugi za Makedoniju. Nismo znali kuda nas vode. Nama su dali put za Makedoniju. Obradovala sam se jer uistinu, više sam želela u Makedoniji jer je bilo bliže kući. I prešli smo tamo. Dok smo…
Intervjuerka: Gde ste boravili u Makedoniji?
Anonimna 1: Prve noći u Skoplju. Našla nas je radnica UNHCR-a. ona je često dolazila kod mene, sprijateljile smo se nekako jer je ona bila obožavateljka umetnosti i dolazila je, volela je da bude sa nama. Želela je da nosi umetnička dela i želela je onako… bila je ljubiteljica umetnosti i volela je da često dolazi. A ona se u to vreme zaposlila tu na granici da radi negde, verovatno u Makedoniji. I kaže, pozovite me kad stignete tamo, pozovite me. Ja je pozovem, ona nam je našla stan i te večeri svi smo bili i deverovi, i deverova deca, svi smo bili zajedno i otišli smo tamo i prespavali smo. U međuvremenu, uzela sam telefon jer sam imala jednu devojku od komšija u Tetovo, i kažem joj jel možete nekako da nam osigurate sobu, stan, jer ovako i ovako smo. Tetka kaže, kako da ne. Traži te Nehat, dečko jedan, student mog muža. On nas je celo vreme tražio i izašao je neko od njegove porodice na granici, hoću da vas uzmem jer sam rezervisao i mesto i sve da dođete. Ali, niko. Niti sam se javila kod njega, niti mi se on javio, ne znam… kad vidiš ova devojčica od komšija. Kaže ona, evo sad ću da ga nađem i reći ću mu. Ona kaže njemu, ja se sporazumem sa njim, da on meni broj, i krenem za Tetovo. Iz Skoplja u Tetovo. Otišli smo u Tetovo. Kad smo otišli tamo, imali su veliku kuću, ne ko zna koliko sređena unutra jer tu niko nije stanovao, samo je imala obložen pod, ali niko nije stanovao. Ušli smo tu, stali smo u nju, kuća od dva sprata, velika je bila i imalo je prostora. Tu smo boravili.
Intervjuerka: Koliko ste ostali tu?
Anonimna 1: Tu sam bila dva i po meseca. Dever je ostao duže. Samo su se svi u komšiluku starali o nama, donosili su razne pomoći. Mi smo sami pripremali jer smo tu imali mogućnost da spremamo. Donosili su zejtin, brašno, sve smo imali. Izlazili smo u grad, sreli se sa ljudima koje smo poznavali i imali smo neku vrstu atmosfere da se tu nešto lepo događa. Sutradan je jedan komšija tu rekao da će sa ženom i decom da ode u Ambasadu Austrije. Pitam ga ja, šta ćeš tamo? Kaže, hoću da odem jer želim da napustim mesto jer mi se ne sedi ovde. I ja njemu kažem, kako da odem i ja, jel mogu sa tobom, da dođemo sa tobom. Kaže možeš da dođeš, iako sam ja odavno predao zahtev da odem, trebalo je da čekam mnogo. Kažem ja neću da čeka, doći ću sa tobom i ako nas prihvate dobro, ako nas ne prihvate i mi ćemo da podnesemo zahtev i da sačekamo dok nas ne pozovu. Odemo i mi sa njima, sredih smo se, doterali, kažem ja možda ostavimo dobar utisak. Kada smo otišli tamo u Ambasadu, čim smo ušli, njemu su dali stolicu. Sad mi… gde ćete vi, mislimo se mi gde. Kad se prisetim da mi je sin još u Austriji. Bio je u Gracu, a mi gde bolje da odemo nego kod sina. Kažemo mi u Grac hoćemo da odemo. Pitaju oni, jel imate koga tamo? I nisam mogla da se prisetim da mu kažem da je i on gost tamo. Gde da mu kažem. Nismo imali adresu, samo broj telefona. On je imao prijatelja, i prisetila sam se njegovog druga i dala sam mu njegov broj. Niti sam se sporazumela sa njime ni ništa, samo sam im rekla da je ovo njegov broj i taj radnik koji je radio tu, što je pozivao, on kaže, ne brini sad ću ja da ga pozovem. Sad se mislim, mi se nismo sporazumeli da li će da nas primi ili šta će reći. Kaže njemu ova porodica, za nas, kaže i oni hoće da dođu kod vas, jel ih prihvatate. Koja porodica? Ova i ova. Kaže on, bez problema. Meni je prijatelj njihov sin, uopšte ne dolazi u pitanje to, samo nek izvole. Znaš, dali su nam karte odmah u ruke. Avionske karte su nam dali u ruke. Kaže on, za 15 dana putujete, izvolite karte. Mi smo se spremili nakon 15 dana i otišli smo. Devera smo ostavili tu a mi smo otišli.
Intervjuerka: Ti sa snajom i decom, jel da?
Anonimna 1: Da, sa snajom i decom. Kada smo otišli, prvo smo stali u Austriji u nekakvoj vojnoj kasarni. Bila je slobodna i nije imalo ni vojnika ni ništa. Tu je bio lekarski tim, bilo je sve spremljeno, spremljeno za izbeglice. Mi smo bili ko u karantinu tu. Bila je jedna kafa kada smo hteli da pijemo kafu. Čekaj kaže, jer ovo nije mesto za vas, jer nas nisu prihvatali da odemo da sednemo negde dok se nisu završili lekarski pregledi, onako od slova A do Ž što se kaže. I rentgene i sve ostalo, i ginekolozi i sve šta hoćeš, sve stvari, sve što treba da bude. I odemo mi tamo i završimo te preglede, i tu noć smo tu prespavali. Čak je bila velika soba sa stvarima tu. Od donjeg rublja pa nadalje, šta hoćeš uzmi. Uđemo mi tu i uzmemo nešto da obučemo, nešto smo ostavili. Te noći su se svi skupili… tu su bili svi albanski studenti koje su doveli za prevođenje, jer mi nismo znali nemački jezik. Nismo svi znali strani jezik. I svi tu što su bili, prevodili su. Studenti su se starali o nama, sa svim onim koji su bili tu, mnogo dobro su nas dočekali. Tu noć smo prespavali a sutradan je došao autobus i raspodelili su nas sve. Mi smo bili otišli u tri porodice. Bile su negde 3 porodice, negde 5, negde 7-8 porodica, koliko smo mogli da stanemo u autobus. I mi smo otišli u Grac… ne u Grac nego u Aflenc. Aflenc je blizu Graca, jedno malo i prelepo mesto gde je bila samo jedna crkva, jedna samoposluga, jedna apoteka, jedan prelepi park, i bilo je veoma slatko mesto. Afenc je imao svoju okolinu sa šumicama, ali lepo. I nama je palo tu da odemo, ali gde sa. Tu je bilo angažovanih ljudi. Sad ko ih je angažovao, izgleda Caritas. Caritas je vršio ta angažovanja. Angažovao je i plaćao porodice koje žele da uzmu izbeglice, jer se to plaćalo. Država, dakle Caritas je to plaćao. I nas su poslali kod jedne porodice. Oni su bili samo muž i žena, i imali su mnogo bogatstva. Bio je velik prostor, imali su zemljište, i tu su imali kućice. Ne kućive nego kuće bogami, ali kako da kažem, manje i dvospratne i jednospratne, a bogami unutra i sa saunom, lepo su bile sređene. Neka bolje neka lošije. Mi smo bili 5-6 porodica koji smo otišli kod njih. Odemo mi tamo i nas dočekaju domaćica i domaćin kuće. Tu smo se smestili. Mi smo se smestili u toj kući…
Intervjuerka: A jeste li uspeli da komunicirate sa sinom kako bi vas…?
Anonimna 1: Ne, još nismo stigli kod sina. Ovo je ranije bilo. Tek kasnije ćemo kod sina, sin je u Grac, dalje od Graca. Ovo je bilo više prema granici. Kad smo stigli tu, mi smo se tu smestili po kućama. Ova naša kuća je bila veoma dobra. Ja sam bila baš zadovoljna, čak je ona domaćica bila… ona je kuću imala i aneks, i ona je boravila u tom aneksu, mi smo bili… nama su pustili kuću. Na jednom spratu je bila jedna druga porodica a na jednom smo mi bili. A to je bila toliko lepa kuća, jer tu gde je bila kuća, baš kod našeg dela, iznad glave što se kaže, čula se voda kako žigori, jer je tu bio izvor. I odatle, s druge strane je odmah bila šuma povezana sa tim delom. Toga se sećam kao neke… kao priča neka, znaš, mnogo je lepo bilo. Imalo je veliko dvorište, u tom dvorištu igračke za decu, sa onim elementima da se deca igraju. Imalo je malu baštu, mnogo interesantno. Nije bila veća od ovog drugog dela ali tu je svašta posadila. Tu smo izlazili i brali celer, paradajz… to je bilo zadovoljstvo da ti tu ubereš i da spremiš ručak. Mi smo sami spremali ručak, imali smo celer. Magacin je bio snabdeven od najosnovnijih stvari do onih najvećih, do mesa. I tu smo uzimali korpu i uzimali smo sve šta nam je bilo potrebno. Svakog drugog dana smo tu išli i snabdevali se, kao da smo išli u prodavnicu. Tu smo se snabdevali sa svačime, svačega je bilo. Uzimali smo i spremali smo kod kuće, a ona domaćica nam je govorila uživam kad vas vidim da trčite da spremate i da idete da uzmete celer i paradajz, tu je postala odlična atmosfera. Tu smo ostali tri meseca. A kod lekara su nas redovno slali, za zube, za svašta što smo imali negu brigu kod lekara. Za oči, za zube, za sve, samo su zakazivali i ukrcaju nas u kombi, muž i žena, i slali su nas tamo. Samo smo im rekli uvečer, dan ranije da zakažu i išli smo. Kažem vam, to je bio izvanredan period.
Intervjuerka: A kako ste se sreli sa sinom?
Anonimna 1: Onda su odatle počeli da nas premeštaju. Možda malo ulazim u detalje jer…
Intervjuerka: Ne brinite.
Anonimna 1: Ali mnogo je lepo bilo, ne mogu ni da ti opišem kako je lepo bilo.
Intervjuerka: A kad ste se sreli sa sinom?
Anonimna 1: I kad smo otišli u Grac, poslali su nas u Grac. A kako smo mi stigli tamo u Grac. Odemo mi… sa sinom smo imali neprestano kontakta preko telefona, jer smo imali… čak sam, eto zaboravila sam da ispričam. Kada su bombardovali, mi smo imali liniju telefona i bila je mnogo… linija je bila… produžila sam telefon do podruma i samo me je sin zvao. Mama, kaže on, nemojte da se plašite, oni su krenuli. Oni su ranije znali kada kreću, kako se zove ono, što su gađali…
Intervjuerka: Avioni…
Anonimna 1: Avioni… i govorio je nemoj da se plašiš, sad kreću avioni. I mi smo se psihički spremali, i samo kad je bacao… dakle ispraznio se. Ali bilo je mnogo interesantno, to mi je mnogo pomoglo. Mnogo mi je pomogao sin sa tim pripremama da se ne začudimo a šta ja znam, i tako. Kad smo stigli u Grac, smestili smo se u kuću. Tražili smo ga. Otišla je žena zajedno sa svojom drugaricom u Grac, srela se sa sinom i sve. I izašli su da traže stan. Jer sad više nismo bili izbeglice jer se moja snaja zaposlila, zaposlila se… Oni u Boro i Ramizu tu u tom… ona je izašla lepo i imala je traku, i ta traka sad, kad smo bili u Aflencu tu je dolazio pedagog, dolazio je i jezičar. Jer sam brzo prešla tamo. Dolazili su pedagog i jezičar. Pedagog je radio sa decom da vidi u kakvom psihičkom stanju su. Ovaj jezičar da nauči jezik deci, ne samo deci već i ovim mladima ko je želeo da nauči nemački jezik. Mnogo, mnogo su pazili. Mali je išao u školu, bio je u prvom razredu i išao je u školu. E sad ona…
Intervjuerka: A snaja se tamo zaposlila?
Anonimna 1: Snaja se zaposlila a sin mi je bio tamo sa izložbama. Tamo su ga fantastično dočekali pre rata.
Intervjuerka: I onda ste nastavili u stanu?
Anonimna 1: I nastavili smo u stanu. Smestili smo se u dvosoban stan, izvanredan, odličan… vidi sad ona u Aflencu, bio je pedagog, jezičar, to i to… sviđalo mi se. Jel mogu ja da porazgovaram da ti radiš sa decom ovde, i da te zaposlimo sa platom. Ona je primljena da radi sa platom. Ovaj projekat je finansirala Evropska Unija, da ne izađem… Evropska Unija je financirala. Projekat je bio psiho-socijalni i radila je sa svima. Sa bosanskom, hrvatskom i albanskom decom, sa svom tom decom je radila. Dakle, to je važno ko ju je primio, moju snaju. Ona je prihvaćena da radi sa platom i više nije bila izbeglica, stoga smo i mogli da uzmemo stan. Smestili smo se tu. Sa papirima je imala status, nije bila izbeglica.
Intervjuerka: Koliko dugo ste boravili u Austriji?
Anonimna 1: Godinu i po.
Intervjuerka: A zašto ste odlučili da se vratite?
Anonimna 1: Ja nisam imala mnogo… jer je sin bio profesor u fakultetu, i on je odmah nakon rata dolazio u Prištinu, trebao je da drži nastavu. I više zbog njega su se oni vratili. A ja zbog slika. Ja sam imala atelje i nisam mogla da tako ostavim atelje. To je bio razlog pa smo se vratili jer smo bili veoma… i tu su nas prihvatili veoma dobro. Onda su mu dali mogućnost, dali su mu atelje, dali su mu mogućnost da otvori izložbu, mogao je svugde po Austriji da otvori izložbu, mnogo mu je lepo bilo. I mi smo imali kuću i odlučili smo… kako su govorile one devojke koliko godina, studenti su bili…
Intervjuerka: Jesu li oštetili atelje kad ste napustili Kosovo?
Anonimna 1: Ne, nisu je ni dirnuli, ne.
Intervjuerka: Uopšte?
Anonimna 1: Kuću nisu ni dirnuli. Iako su komšije rekli da su videli kako se vrte oko kuće, ali unutra nismo videli ništa kad smo se vratili. Kako smo je ostavili, tako smo je našli.
Intervjuerka: Hvala puno!