Anonim
Intervjuerka: Čega se sećate od perioda pre rata?
Intervjuisana: Pre rata smo živeli život jedne prosečne porodice. Suprug je radio, ja sam radila. Živeli smo u porodičnoj kući. Deca su išla… dve starije ćerke su išle u školu. Mlađa je bila beba u tom periodu. Imala je godinu dana kad je počeo rat. I tako, živeli smo normalno. Kad je počeo rat, bilo je strašno. Sećam se bombardovanja kada smo odlazili svake noći u podrum. Dolazio je ceo komšiluk. Tu smo se okupljali, računali smo da je tu neka sigurnost. Mada ni tu nije bilo sigurno. Za najmlađu ćerku sam napravila krevetac u njenom koritu, jer nismo imali nikakve uslove i tako su prolazili dani. Ovaj, posle bombardovanja, računali smo da će biti bolje a tek je tad naišao strašan period, kada je krenuo egzodus srpskog stanovništva. Mi smo živeli u Kosovo Polju i ostali smo među poslednjima tamo. Nismo otišli sa tom prvom grupom koja je krenula, nego smo se zadržali možda godinu dana i više. Tek 2001. godine smo… kada se više nije moglo, odlučili da se odselimo iz Kosovo Polja i prešli smo da živimo u Lapljem Selu, gde je bilo sigurnije mnogo za decu i za nas. Tu je bilo srpsko okruženje. Nismo morali da… da se krećemo van sela. Deca su tu išla u školu i tako. Uslove smo imali… kad smo odlazili od kuće, poneli smo samo osnovnije stvari. I računali smo da ćemo tu ostati privremeno, dok se ne snađemo da krenemo za centralnu Srbiju jer smo računali da je to jedino sigurno mesto gde ćemo decu zbrinuti i gde đemo se osećati sigurnije. Međutim, godine su prolazile i mi smo dobili od nekih ljudi kućicu, gde smo se privremeno smestili. U toj kući su bili loši uslovi, ali deca su izdržavala. Nisu bila zahtevna. Živeli smo možda u 30 kvadrata, tako otprilike, nas petoro. Tri devojčice i suprug i ja. I tako su prolazili dani, godine, i mi smo još uvek ovde. Deset godina smo živeli u toj kući. Ovaj, deca su nastavila školovanje, i onda smo dobili ovaj stan gde se trenutno nalazimo. Znači, nismo se odselili. Još uvek smo na Kosovu, i tako.
Intervjuerka: Kad se vratite u prošlosti i razmislite o svojim komšijama Albancima, da li možete da kažete da ste imali dobar odnos i da niste očekivali ovo što se kasnije desilo?
Intervjuisana: Da. Imali smo dobre odnose, imali smo komšiju prvog, Albanca. Bili smo dobri sa tom porodicom. Ja sam radila sa Albancima i imali smo veoma korektne odnose. Ja i danas imam kontakt sa koleginicom Albankom, i nismo očekivali da će se desiti ovako nešto.
Intervjuerka: A danas, dvadeset i nešto godina kasnije, da li mislite da rat može da ostane u prošlosti i da se prevaziđe, i da se izgradi neko bolje društvo?
Intervjuisana: Pa ne znam. Jaz je veliki između srpskog i albanskog naroda. Narod ko narod, mi svi danas srećemo se sa Albancima, živimo ovaj… ali političari su napravili da je teško prevazići ovu situaciju. Tako da…