Osoba koja intervjuiše: Orhidea Humolli

Sagovornik: Alban Radoniqi

O.H.: Kako ste opisali period pre početka rata?

A: Zdravo. Ja sam Alban Radoniqi, imam 35 godina. Za vreme rata imao sam 13 godina. Pre nego što je počeo rat – počeo je rat u selima…

O.H.: Oprostite što vas prekidam. Živite u Đakovici i u periodu ’99. godine bili ste u Đakovici.

A: Da, čuli smo da se po selima vode borbe. Stanovnici sela su došli u Đakovicu da se sklone. Neke porodice su se sklonile u Đakovicu. Već smo znali kakva je situacija u selima. I tu nismo imali problema. Uredno smo pohađali školu, ali od 24. marta, kada su počela bombardovanja na Kosovu, situacija se i ovde promenila. Škole su prekinute, sve. Onda su počeli da pale, počeli su da ubijaju. Sklonjeni smo kod kuće, kod porodice. Danju smo mogli da izađemo u grad, mogli smo da izađemo u komšiluk, da se igramo kao deca. Tokom noći u gradu je počelo bombardovanje, paljenje. Krili smo se u podrumima, ili u kućama.

O.H.: Koliko ti je bilo teško da se svakodnevno suočavaš sa ovim iskustvima, kao dete od 13 godina kome je verovatno prioritet da radi domaći u tom uzrastu, da se igra sa prijateljima? Znajući kakva je situacija na Kosovu.

A: Možda su stariji znali kako rat ide i kakav je rat. Mi nismo znali. Izlazili smo, igrali smo se, kao i obično. Ali kasnije smo shvatili i da su i decu počeli da ubijaju, posebno ovde u našem kraju. Posle 1. aprila, kada smo saznali da su stradala i deca i starci, onda  je bilo najteže. Od 2. aprila došli su, izveli su nas, rekli su nam da idemo u Albaniju. Onda smo otišli u Albaniju, od Đakovice do granice.

O.H.: Jeste li počeli u trenutku kada vam je rečeno?

A: Da, u tom trenutku smo krenuli. Krenuli smo ujutro, u 8. I stigli  u 8 sati uveče. Odnosno, pešačili smo 12 sati, do granice u Albaniji. Videli smo Staru čaršiju u Đakovici, bila je potpuno spaljena. Videli smo tela ljudi koji su ubijeni tokom rata. Nismo mogli da verujemo. Kao deca, nismo znali, nikada nismo videli ljude ubijene na ulici. Tamo smo ih videli da leže. Na putu za Albaniju pratila nas je srpska policija. Hteli smo da idemo negde drugde, ne u Albaniju, hteli smo da idemo sam po drugog strica, ali nisu nam dozvolili. Čak su nam rekli da idemo pravo u Albaniju. Otišli smo kombijem, u Žup mislim u selo Žup. Oni su nas sve okupili tamo. U tom trenutku mislio sam da će sve da nas pobiju. Počeli su da pucaju u vazduh, dok nas nisu sve poređali u red po dvoje, i krenuli smo put granice. Dakle, do Albanije.

O.H.: Da li postoji trenutak na ulici kojeg se sada sećate i možda ga odvajate od celog perioda kada ste bili izbeglica dok ste iseljavali, osim onog trenutka kada ste rekli da ste iseljeni iz kuće u ujutru i na putu kroz Đakovicu, tj. kada ste videli čaršiju? Postoji li sada takav trenutak na putu za Albaniju?

A: Jedini trenutak je taj  što su nas sve okupili tamo u Župu i kada smo mislili da će nas sve pobiti. Ali sudbina nije htela da nas ubiju, odveli su nas u Albaniju. Čak i kada smo otišli tamo, mi nismo znali gde da idemo, nismo znali gde da spavamo, gde da budemo. Proveli smo noć u školi, na granici sa Albanijom. Spavali smo na zemlji, nismo imali gde. Sutradan smo išli iz sela Letaj u Albaniji u Krume, dok nisu stigli neki kamioni albanske vojske. Odveli su nas u Drač. A u Draču smo jednu noć spavali u lutriji u Draču. Odatle su nas odveli u kamp Roshbull, izbeglički kamp. Tamo smo ostali 2 meseca. Tamo smo čuli mnogo slučajeva, videli smo mnoge porodice koje su izgubile članove porodice, nestale rođake, ubijene bližnje– znali su da su bili ubijeni. Tamo sam pronašao nove prijatelje iz drugih gradova koje nikad nisam upoznao. Bilo je teško.

O.H.: Da li ste rekli da ste čuli mnogo priča od porodica i od onih koje ste sreli u kampu Roshbull, ali sama  vaša  porodica, bilo uža porodica ili takođe…. Prvo moram da pitam da li ste bili samo kao bliža porodica koji ste doputovali u Albaniju ili ste se kada ste proterani organizovali u komšiluku, ili u okviru porodice malo šire?

A: Naša porodica, naš komšiluk, organizovani smo da idemo u Albaniju. Pošto nam je tada tako rekla srpska milicija. Rekli su nam da napustimo kuće i ceo komšiluk je bio prisiljen.

O.H.: Da li ste i vi imali, tj. ili iz uže porodice, ili  nekog iz komšiluka, iz porodice koja je malo bliža onima sa kojima ste se preselili kao izbeglice u Albaniju, da li ste se i vi bojali, da li ste imali dilemu da li ste nekog ostavili ovde, da nije neko ubijen ili nestao? Ili vi lično niste imali takvo iskustvo?

A: Imali smo taj strah, je su 1. aprila, kada je policija ušla, kada su počeli masakri u našem kraju, tog datuma ubili i moju tetku. Prvo je nestala, sa njenim mužem. Na putu za Albaniju, kada smo krenuli 2. aprila, sreli smo decu. Rekli su da ne znaju gde su im roditelji, tetkina deca, sve dok posle rata nismo shvatili da su ubijeni. Tetkin muž pronađen, tetka još nije pronađena. Još uvek je nestala. Ovde u naše susedstvo su došli, u isto naselje.

O.H.: Dakle ubistva su već počela u vašem kraju?

A: Da. Da nismo otišli 2. aprila, oni bi nakon vrlo kratkog vremena došli u našu porodicu jer je moj otac radio u ‘Majci Terezi’ tokom rata. Takođe je radio u Savetu za finansije kada je finansirao OVK i finansirao škole, profesore. Kao da je bio “pod pratnjom” policije. I kako kaže jedan komšija koji je ovde bio sve vreme nakon nedelju dana policija je došla, tražila je imenima, sa spiskom ljudi koji su iz te porodice,  naše porodice.     Nisu nas našli, i od ljutnje što nas nisu našli, spalili su nam kuće, našu i od dvoje stričeva, u našem dvorištu.

O.H.: U Roshbullu ste rekli da ste – sada prelazim na deo gde ste sebe opisali kao izbeglicu – rekli da ste upoznali i mlade ljude iz drugih mesta. Pre svega, da li ste još uvek u kontaktu?

A: Još uvek sam u kontaktu s dve osobe. Iz mog su grada. Još smo prijatelji. Sa onim drugima, iz drugih gradova smo izgubili kontakt. Za vreme rata smo tamo započeli školovanje, kada smo bili deca, na primer imali smo razne uzraste u školi. Tamo su improvizovali kao čas, za sve nas, a tamo sam imao mnogo drugara iz razreda, generacije koja nam je pala.

O.H.: Da li je to bila organizacija nastave, nastave u tim kampovima u Albaniji, da li je to bila organizacija samih izbeglica, način međusobnog druženja ili…?

A: To je bila organizacija samih izbeglica. Profesori su takođe bili u istom kampu kao izbeglice. A profesori su bili ili studenti koji su bili u raznim mestima, ili su bili profesori i pre rata. I oni su bili stanovnici tog kampa. To je bila improvizacija samog kampa, nas, gde smo mi bili.

O.H.: Koliko ste bili stabilni, ili koliko ste uspeli da uradite nakon dobre improvizacije sa stvarima, bilo hranom ili odećom? Da li ste imali nešto sa sobom, da li je bilo prilike za to kratko vreme kada ste morali nešto da prikupite ili je to uradio neko ko se brinuo o vama?

A: Ja sam izašao samo sa onom odećom koju sam nosio. I dva-tri para odeće smo poneli, ono šta smo mogli. Bio je dug put do Albanije. Nismo mogli ni imati puno stvari sa sobom, ali jedno 2-3 para odeće smo imali, da imamo da se presvučemo. Tamo je bilo pomoći, bio je to italijanski kamp, zove se Arco Valeno. Pomogli su nam oko odeće, hrane, svega. Imali smo kuhinju u kampu. Pripremali su italijansku hranu. Imali smo hitnu pomoć u slučaju potrebe, kome treba.

O.H.: Koliko si bio zahvalan ili kritičan? Kako se osećaš? Kakve su tvoje procene o brizi ili organizaciji bilo albanske države ili organizatora italijanskog kampa itd.?

O: Mnogo se zahvaljujem albanskoj državi. Oni su pritekli u pomoć mnogima, svim Kosovarima, ne samo nama. Veliko hvala Arco Valenu, udruženju Arco Valeno koje nam je puno pomoglo u kampu. Našli su nam  zaklon jer nismo znali kuda, nismo imali kuda. Pojavili su se i sklonili nas u taj kamp. Normalno u šatorima, nismo imali ni kuće ni ništa. Tamo smo se dobro proveli. Bilo nam je super. Hrane je bilo dovoljno za sve. Tri puta dnevno je bilo hrane. Imali smo medicinsku negu. Imali smo odeću, pomoć, dečje igračke. Radnici koji su bili tamo bili su i policija, italijanski karabinjeri i italijanski vojnici, plus dobrovoljci koji su došli iz Italije. I oni su bili jako dobri, lepo smo se proveli sa njima.

O.H.: Otprilike koliko ste rekli koliko je izbeglica bilo u vašem kampu? Koliko godina si imao kao dete u to vreme?

A: Mogu reći da je u tom logoru bilo 1000 ljudi. Bio je veoma velik logor. Tamo je bilo mnogo porodica, oko 1000 ljudi. Najviše su bile žene, deca i starci.

O.H.: Koliko dugo ste ostali u dotičnom logoru?

A: Period je bio 3. mart, 3. april izvinite, do 20. juna. 20. juna smo otišli.

O.H.: Kako ste preuzeli inicijativu da se vratite? Kako ste se uverili da ste sigurniji, da se vratite ili kako ste razumeli informaciju da je na Kosovu…

A: Čuli smo da je Đakovica oslobođena 14. juna, da je Kosovo oslobođeno 12. juna. Đakovica je oslobođena 14. juna, a moj otac, kao glava porodice, nije hteo da provodi vreme u kampu. Tražio je priliku da se vratimo na Kosovo. A u isto vreme mama mi je bila u Italiji na  lečenju. U to vreme imala je problema sa bubrezima. Odveli su je iz kampa u Italiju na oporavak. Vratila se cela porodica, a moj otac je ostao tamo mesec dana da čeka moju majku, vratila se i onda su se vratili zajedno.

O.H.: Da li ste imali kontakt sa mamom i d ali se neko o njoj brinuo tamo?

A: Da, bila je jedna doktorka tamo. Odvela je tamo u svoju kuću. Ta doktorka je radila u istoj bolnici u kojoj je majka bila na pregledima. Imali smo stalne kontakte iz kampa sa Italijom. Skoro svaki dan smo razgovarali zajedno.

O.H.: Da li ti je nedostajao taj osećaj da si pored mame, roditelja u takvoj situaciji? Pogotovo kada ni nisi znao kakvo je stanje, kad niste mogli da je vidite.

A: Mnogo. Da, dobro je što sam znao gde je. Znao sam da je u Italiji, na lečenju. Tamo je bilo mnogo porodica, mnogo dece nisu znala gde su im roditelji. Došlo je do nestanka roditelja, bilo je onih koji su se kretali, nisu imali kontakt jedni s drugima. Bilo je slučajeva, da su i oni bili u  Albaniji, ali  u drugim mestima, nisu bili s porodicom. Dobro je što sam znao gde je, znao sam da je u Italiji, znao sam da je živa jer je bilo mnogo ubijenih. Na primer, deca moje tetke su se i dalje nadala da je tetka živa, dok po povratku na Kosovo nisu saznali istinu.

O.H.: Jesu li oni bili s vama u to vreme?

A: Sa nama su bili jedno nedelju dana. Zatim su se premestili u Ojst, drugi grad, u Tiranu. Nalazili se u Roshbullu blizu Drača. Oni su otišli su u Tiranu.

O.H.: Ali u trenutku kada ste shvatili da je Kosovo oslobođeno i kada ste doneli odluku da se vratite na Kosovo, da li ste imali dilemu kako će put ići, koliko bi bilo opasan? Kao dete, kako si tada razumeo stanje, odnosno na osnovu osećaja, kako si doživeo ovu situaciju?

A: Kao dete, kada smo čuli da je oslobođeno, ništa drugo nisam razmišljao, nisam zamišljao da može da bude nešto drugo. Jedva sam čekao da se vratim na Kosovo, ali…

O.H.: Da li si mislio da ćeš da nađeš prijatelje, da ćeš da nađeš kuću kako ste je ostavili, stvari koje ste ostavili?

A: Prvi dan kada sam stigao, otišao sam pravo kući. Prvo smo se zaustavili kod tetke. Tek kad smo stigli kući, videli smo da je kuća spaljena, do tada nismo znali.

O.H.: Mislim, ti si bio prvi iz uže porodice koji je video kuću?

A: Mogu prvo da kažem, da. Moj otac je bio u Albaniji, došao sam u kuću, i video a je spaljena. I moj otac je nekoliko dana ranije znao da je kuća spaljena, javili su mu bili njegovi drugovi. Ja nisam znao dok nisam sam video.

O.H.: Kakva je bila tvoja reakcija ili šta si tada uradio? Jesi li pokušao nešto da mi nađeš?

A: U tom trenutku nemaš šta da radiš. Ovi stariji su govorili da ne idemo unutra, da nema mina ili nešto, jer je bilo slučajeva da su kuće bile spaljene ali da je u dvorištu bilo mina. U tom trenutku, sa vrata od dvorišta, video sam da je kuća spaljena. Tražio sam prijatelje. Još nijedan od njih nije bio tu. Da nikog nisam video. Vratio sam se kod tetke gde smo stanovali. Kod tetke sam ostao nedelju dana dok tetka nije našla stan nekih Srba, koji su otišli sa Kosova, i napustili stanove. Mi, čije su kuće bile spaljene, sklonili smo se u njihove domove. A kad smo ušli tamo, tamo je bilo strašno. Bilo je granata ili metaka, bilo je srpskih maski, bilo je paketa mina, svega je bilo. Zvali smo  bivši štab OVK, zvali smo ih, došli su, sklonili to, i ostali smo u tom stanu.

O.H.: Dakle, to je bio objekat u kojem se stanovalo, ali je  korišćen za lociranje ovih ratnih sredstava ili ne?

A: Gotovo svi koji su bili stanovnici, svi su imali nekog ili u policiji ili u vojsci. I ako imaš nekoga, oni odmah uzmu to kući,  bombe, metke, oružje…

O.H.: Da li je ovo bio stan koji ste upravo našli i imali ste priliku da se sklonite nakon povratka, dokle je to bila vaša adresa ili odredište? Da li ste tražili bolje prilike ili ste nastavili da ostanete tu neko vreme dok niste mogli da izgradite, bilo da dobijete pomoć za dom ili bilo šta da se povratite u život?

A: U tom stanu smo ostali do 2011. godine, kada smo izgradili kuću. Hvala stranim organizacijama što su nam pomogli da izgradimo kuću. U trenutku kada je kuća kompletno izgrađena, izašli smo u našu kuće, napustili smo stan.

O.H.: Da li ste saznali čiji je stan bio?

A: Da, stan je bio – mogu li reći po imenu?

O.H.: Ako hoćeš da kažeš.

A: Stan je pripadao Vojislavu Jovanoviću, vlasniku tog stana. Zvao nas je dva, tri puta. Mi nismo hteli da razgovaramo sa njim, pa nam je po komšiji poslao vest da ako želimo da kupimo stan, on ga prodaje, jer neće da se vrati, i nema zašto da se vrati. Mi smo imali kuću, cilj je bio da zaštitimo svoju kuću. U vreme kad je kuća završena, mi se tamo više nismo vraćali.

O.H.: Mislim kroz odbijanje kupovine stana, vi ste tu ostali a on nije pokušao da reaguje ili tako nešto?

A: Ne.

O.H.: Da li ste poznavali tu osobu ranije? Ili je to bilo sasvim slučajno?

A: Ne. U tom trenutku su nam ti stanovnici koji su tamo bili stalni rekli o kome se radi. Nismo ga poznavali.

O.H.: Dakle to je bila višespratnica ili?

A: Da.

O.H.: Da li su vaše komšije imale manje-više istu priču kao i vi? Da lis te mogli da se družite na ovaj način?

A: Svakom je bilo drugačije. Mi smo bili dalje. Srbinov stan je bio u centru. Mi smo udaljeni smo od centra. Bilo nam je teže jer je policija bila tamo. Takođe i njima je bilo teško u isto vreme kada su bili u stanu, bili su zaključani u zgradama. Nisu mogli da izađu slobodno. Imali su i mnogo problema od Srba. Čekali su da im upadnu unutra i ili da ih isteraju ili da ih ubiju.

O.H.: Sad kad si se setili celog tog vašeg izbegličkog putovanja i dok se niste vratili, rekao si da st se 2011. godine preselili na svoju adresu, u svoju sada izgrađenu kuću. Da li živite tamo i trenutno?

A: Da.

O.H.: Koliko imaš emotivne veze sa onim što zovemo domom, mestom kojem pripadamo u odnosu na prvu kuću koju ste imali pre rata? Da li se osećaš isto, koliko je isto dvorište ili zgrada, arhitektura ili kako se osećaš sada kao odrasla osoba u odnosu na kuću?

A: To je  bila stara kuća, odrasli smo tamo, ja sam rođen u toj kući, normalno da je poseban osećaj…

O.H.: Zato i  pitam.

A: Drugačije je. Ovo je novija kuća sada, dvorište je isto, isti osećaj, to je vaša kuća. Niste u tuđoj kući, niste u srpskom stanu na primer. Nešto što nije tvoje ne greje te.

O.H.: To te čini da to još više ceniš.

A: Normalno, normalno.

O.H.: Sećaš li se vremena …  vremena kao izbeglica, ili vremena koje ste odvojili kada ste se vratili i dok ste se doselili kući, ili koliko dugo ga se sećaš ili koliko uticaja ima ova priča na tvoj život sada?

A: Uvek se sećam tog vremena. Na primer, svakog 1. aprila naselje obeležava komemoraciju žrtava koje su ovde ubili. Uvek se sećam te noći, kada smo videli da se pale vatre, jer nakon što su ubijeni, kuće ljudi koje su ubili su spaljene da bi zagubili tragove.

O.H.: Promašio sam ono što sam hteo, jer smo se verovatno bavili drugim pitanjima tokom priče, ali sam ih vraćao kada ste se vratili u Đakovicu i videli ste da vaš komšiluk sada nije isti, kuće gore itd. itd. Shvatate li da je možda nakon vas bila još neka nesreća, još neko ubistvo, još neka povreda, neko je izgubio više od materijalnih stvari ili ste svi preživeli i pre 1. aprila su se desila ubistva? Ili se to nastavilo i kasnije? Govorim u tvom komšiluku.

A: Ta ubistva su se nastavila. U našem komšiluku nije bilo nikoga; svi smo tog dana, 1. aprila, izašli za Albaniju. Ubistva su nastavljena, nastavljena su i u drugim naseljima, kao što je naselje Čabrat, u maju. Mnogi ljudi nestaju. Ima ih i u Novom bloku, u naselju Siera, ima mnogo nestalih, ubijenih. Nastavlja se kroz druge kvartove. U našem komšiluku ceo taj dan smo skoro svi otišli za Albaniju. Jedna osoba je bila ovde, sve vreme. Nije mogao, bio je jako star i nije hteo da ode. Žena mu je bila iz Bosne. Oni su, muž i žena ostali ovde.

O.H.: Znači oni bili jedini?

A: Da. Tu je bio još jedan, pripadnik egipatske zajednice. I on je ostao ovde. Niko drugi.

O.H.: Znači i tu ste ih i našli?

A: Našli smo ih. Ovaj muškarac koji je bio star, preminuo je, umro je tokom rata. Našli smo samo njegovu ženu.

O.H.: U kakvim ste odnosima bili sa njima, koji su takođe živeli tokom rata tu, a vi ste bili izbeglice? Koje su bile te vaše prve razmene iskustava? Jeste li imali još neki odraz? Šta ti je rekao? Možda ako te pitam za nekog drugog, pošto se radi i o tvojoj kući, ona je svedok, mislim na pogled.

A: U to vreme, od 2. aprila kada smo otišli do 13. do 14. juna kada su izašli, ne znam, vojska je bila ovde. Ne policija nego redovna vojska, u našem komšiluku. Napravili su to kao stanicu. Vojska je bila ovde sve vreme. Njegov sin je sa njim razgovarao u ratnom periodu, rekao je “vojska nas čuva, ništa nam ne rade, paze na nas”. U tom trenutku ovo naselje je dobro. A policija, ili paravojska, oni su mnogo gori bili. Nisu gledali da li si dete, star, žena ili muškarac, ubili bi te.

O.H.: I ovi koji su došli su te izbacili tebe i porodicu porodice, prva rečenica koju je rekao na početku, da li se sećaš ili da li se sećaš kao slike? Da li se sada sećaš toga kao određenog osećaja?

A: Onaj koji nam je rekao da izađemo za Albaniju koji je bio ovde iz komšiluka, Srbin…

O.H.: Znači, bio vam je poznat?

A: Bio nam je poznat. Znam ime, ne sećam se trenutno prezimena. Nenad se zvao. Rekao nam je „bilo bi dobro da odete, idite danas.” kao da je hteo da nam pomogne.  U 7 sati ujutro sam izašao. U 7 sati ujutro video sam Nenada kako se vraća. Znači, ioni bi išli celu noć palili kuće, ubijali,  a posebno on koga smo stalno viđali kako izlazi sa kalašnjikovim u ruci.  Bio je jako umoran, celu noć bez sna, vukao bi kalašnjikov po zemlji. Pozdravio bi nas sve, svaki put kada bi nas video. Te noći nas je video, samo me je pogledao i nastavio svojim putem. Mislim da je učestvovao u tim masakrima od 1. aprila u našem kraju.

O.H.: Čak i u slučaju vaše tetke, misliš li da je on bio jedan od protagonista?

A: Bio je jedan od njih, da.

O.H.: A ti misliš da… Kako vidiš tu činjenicu da te nije pozdravio na ulici? Misliš li da te je sažalio što ti je ubio tetku ili kao upozorenje, kao pretnja?

A: Ne znam. Ne verujem da mu je bilo žao. Ali on me je uvek pozdravljao, pozdravljao nas je sve u komšiluku jer je dugo sa nama živeo, veoma blizu. U tom trenutku ne znam da li zbog kajanja ili šta. Nije nas pozdravio. Možda i zbog onog što je video,  šta je uradio prethodne noći kao da mu je bilo žao, u pravu si.

O.H.: Ja samo predlažem da bi mi što jasnija bila ta scena, te scene za vas, bez želje da dajem naznake.

A: Mi smo se navikli bili na njega, jer svaki put kad bi se vratio, otišao bi kući da spava. čili su nas da svaki put kada se ujutro probudiš, odeš kući i spavaš. Tog dana kada se vratio posle noći, otišao je po kafu i izašao.  Sve vreme je bio napolju, nije išao da spava. Onda je prišao komšiji tamo. Rekao je da je dobro da odemo u Albaniju. Na putu, čim smo izašli iz naših dvorišta, došli su svi ljudi iz našeg komšiluka, i policija. Oni su bili Albanci, ali su bili pri srpskoj policiji. Počinili su i masakre nad Albancima. Zvali su se Mush Jakup. Prezivaju se Ibra. Ne znam da li su živi ili mrtvi. Došli su, popričali sa ovim Srbinom iz komšiluka i nastavili put. Nastavili smo do Albanije sporednim putem. Nisu nas puštali na glavni put gde su se dogodili masakri. Hteli smo da odemo sa strane da vidimo tetkinu kuću, da zovemo i njih. Nisu nas pustili.

O.H.: Mislite li da je to bilo namerno, osim – jer razumem da je suština da se te scene sakriju – ali mislite li da je postojao razlog da vam se nešto sakrije, da ne znate šta se dogodilo?

A: Možda postoji razlog za to, mislim da je glavni razlog bio da ne vidimo, jer su videli oni  iz svog komšiluka koji su bili tamo. Oni su videli žrtve na ulicama, videli su ubijenu decu na ulicama, videli su spaljene kuće, čuli su da su ubijali ljude i da su ih posle spaljivali. Te scene nam nisu dozvoljavali da vidimo, odveli su nas drugim putem.

O.H.: Dotični, koji ste rekli da vam je dao instrukcije da napustite komšiluk i napustite Kosovo, rekli ste da ste ga poznavali od ranije i da vas je pozdravio, koliko vam je bio poznat i kada ste  se vratili, da li ste ga sreli? Jeste li ga videli?

A: Ne, kada smo se vratili on nije više bio tu.. Kada smo mi došli, nije bilo Srba, svi su bili otišli.

Ja: U redu. To znači da nemate ni najmanju ideju…

A: Ne, ne znamo gde je i da li je živ. U to vreme imao je verovatno 50 godina. Sad ne znam da li je živ ili mrtav, gde živi, ​​ne znam. Nemamo informacija o njemu.

O.H.: Pokušao sam da napravim poređenje između osećaja doma ili između tvog života s vremenom kad si bio dete. Ali ono što ostaje je poenta, zanima me kako ste se sobom bavili?  Video si  neke scene i shvatio si šta je rat, ali otkako ste ponovo došli ovde ti si još uvek bio dete. Još uvek se smatraš tinejdžerom, verovatno tokom godina 2000-2001-2003. Ali kako si stekao snage da nastaviš da živiš, pogotovo ako znate da to nije ni bilo vaša kuća i niste bili sigurni?

A: Navikli smo se na taj život, navikli smo da živimo u tuđem stanu. Kada vidimo ljude koji su izgubili sve, ne samo materijalne stvari, izgubili su porodice i dalje žive, nema šta da se radi. Život ide dalje.

O.H.: Izgubio si i nekoga u porodici i to već znaš. Šta je sa školom, da li ste imali motiv i ako ste znali da ste imali iskustvo, neku vrstu školovanja ili improvizaciju i u Albaniji?

A: Ne, bili smo u redovnim školama. Redovna škola je počela u septembru, ali ono što sam tamo video, većina odeljenja – ja sam to imao u svom razredu – ali većina dece je imala cveće u klupi, jer je dete nestalo, ili su ubili ili  se preselilo u drugu državu. Nedostajalo je mnogo dece. Da, u učionici je bilo mnogo dece koja su ubijena ili nestala.

O.H.: Šta je sa osobljem, čak i od tog cveća, da li je cvet bio za tvog prijatelja ili prijateljicu ili nekoga koga si poznavao?

A: Imao sam prijatelje iz porodice Vesa. On je živ, jedini živi član porodice. Bio je povređen. Bio mi je prijatelj. Normalno, spomenuo sam i tetku.

O.H.: Da.

A: Nisam imao drugih rođaka.

O.H.: Pošto verujem u školi kada si sa drugom decom i sa svojim generacijama imaš osećaj ja verujem malo drugačiji nego sa nekim starijim ili sa porodicom ali očigledno su ti nedostajala ova deca koju si se do tada navikao viđati, bilo u odeljenju ili…

A: Znao sam ih, na primer u školi u svom razredu znao sam ljude, ali nisu mi bili prijatelji..

O.H.: Da li je neko od nastavnika nestao?

O: Od nastavnika znam da je jedan nastavnik bio ranjen tokom rata. Ne znam da li je bilo neko ubijen. Bilo je prisutno svo osoblje.

O.H.: Da li se nastava nastavila?

A: Da. Ranjen je na početku rata, do početka škole.

O.H.: Koliko ste bili motivisani da učite? Koliko ste to uzeli kao obavezu… ili možda koliko ste imali motiva nakon svih ovih priča, nakon svog cveća koje ste videli u klupama?

A: Normalno je da nije toliki motiv da se uči, čim smo se vratili iz Albanije, bio je rat. Ali vremenom smo  naučili i nastavili da budemo normalni kao i uvek. Ponovo smo počeli te godine gde smo i stali, tj. 7. razred. Nastavljamo normalno i sa ovakvim izostancima učenika, profesora nije bilo ubijenih, ali bilo je mnogo učenika koji su ubijeni u različitim kvartovima.

O.H.: Da li ste organizovali nešto drugo osim cveća, mislim uspomene, možda se posle godinu-dve opet setite te scene?

A: Na primer, to je bila ponovna sahrana ovih osoba. Svi smo bili u školi sa vencima, sa cvećem tamo na ponovnoj sahrani. Nastavili smo od škole do groblja, peške svi. Dug je put, a ne kratak, sa članovima porodice koji su ih izgubili. Tamo, svaki datum, svaku godišnjicu, za 1. april, idemo, obeležavamo, palimo sveće kod njihovih kuća. Plus na groblju čekamo u spomen na njih.

O.H.: Vratite se onome što ste lično doživeli, uvek uporedite to sa najkolektivnijim ili uobičajenim događajima, verovatno osetite svoju motivaciju koju primećujem kada kažete “ima gore, ima i gore” Ako zastanem da vidim tebe,  tvoje iskustvo i nije mala stvar, jer sam za kratko vreme, možda dve godine, morao  si da promeniš neke lokacije i razred, prvo kao učenik  u Đakovici, zatim kao izbeglica u Albaniji, opet kao učenik ovde sa odsustvom drugih kolega ili učenika i sa potpuno drugačijom situacijom za vrlo kratko vreme. Ista stvar se desila i vama kada ste za kratko vreme promenili adresu na kojoj ste živeli. Ceo ovaj period  šta vas je učinilo odraslim, što je dodalo vašem identitetu, vašem karakteru ili vašem oblikovanju, na način na koji vidiš život? Šta je na tebe uticalo, na primer, kada želiš da doneseš odluku ili tako nešto? Postoji li nešto što vas podseća da kažete da sam mogao ili nisam mogao zbog toga?

A: Rat, tada sam bio mali, čini te jačim, pogotovo kada imaš nekoga koga si izgubio, to ide još jače. Ne znam…

Ja: U redu. Onda, da te više ne mučim, ako postoji nešto što želiš da dodate, nešto što je nedostajalo bilo u mojim pitanjima, ili…

A: Pokušao sam da prikažem sve čega se sećam tokom rata, za to vreme, hvala na intervjuu.

O.H.: Takođe, hvala vam puno. Bila je to čast za nas.