Intervjuerka: Pozdrav. Hvala vam puno što ćete nam ispričati vašu ratnu priču. Da li možemo da počnemo sa pitanjem odakle ste, s kim ste bili tokom rata, iz kog grada ste i kako se sećate početka pogoršanja situacije?
Anoniman 5: Ja sam tokom rata na Kosovu bio u gradu Peć zajedno sa mojom petočlanom porodicom: roditelji, dve starije sestre od mene i ja – ukupno pet članova. I sećam se događaja u sekvencijama. Imao sam četiri godina tokom perioda rata. Sećam se godine, mogu reći da je bio avgust ili septembar, i sećam se da smo u dvorištu imali bazen mi deca, gde smo se kupali. I kada smo se kupali, vetar je donosio gar zapaljenih stvari u naše dvorište i kada smo ustajali ujutro, uvek je bio sloj pepela. I sećam se kad su moji roditelji govorili, ali i drugi odrasli, da Lodža gori. Dakle, Lodža je selo blizu Peći, i oni su već počeli da sela pored Peći spaljuju. Ali uvek smo bili sa mišljenjem da u gradu neće uraditi ništa, da neće doći u grad i tako su događanja počela i situacija je počela da se pogoršava. A mi, ja sa mojim roditeljima i sestrama, ostali smo u ratu. Dakle, mi smo doživeli rat ukupno 544 dana, i bili smo tu za vreme rata. Situacija je postala takva da ljudi, komšije, su počeli da beže i bili su u panici, ali sa nadom da će se smiriti. Smiriće se. I tako smo došli u situaciji da smo mi ostali u Peći. Moji roditelji su mnogo toga videli, ali ja iz dečije perspektive nisam uvek znao šta se događa. Na prime, zašto komšijina kuća blizu naše gori. Znaš, bile su neke stvari da sada kada se prisetim, kažem u kakvoj su situaciji prošli moji roditelji. U kakvom emotivnom stanju su prišli, da uvek živiš sa tim rizikom da u svakom trenutku može neki srpski militant vojske da dođe i da nam učini ono najgore.
Intervjuerka: Pomenuo si malo i nesigurnost sa hranom, pre nego što ste odlučili da pobegnete. Da li možete da se prisetite tog dela kod hrane, i koliko ste imali mogućnosti tokom vremena NATO bombardovanja.
Anoniman 5: Na sreću, moj otac je imao prodavnicu u dvorištu kuće – to je bila prodavnica naselja. Dakle, hrana nam nije bila problem u to vreme, do perioda pri kraju kada su počeli srpski militanti da ulaze po kućama i da uzimaju stvari. I sećam se da su došli velikim džipom i uzeli većinu prehrambenih proizvoda i nama su ostavili veoma malo. Tada je bilo teže. Ali tokom tog perioda mi smo bili jedini u naselju koji smo ostali sami, i sad znaš, nesigurnost je bila da se izađe. Dakle samo su ujutro roditelji mogli da izlaze da uzmu elementarne stvari i da se vrate jer je i deo reke, tamo gde je korzo kod Peći, dakle to je bilo nastanjeno od Srba. Dakle, tu je imalo Srba koji su bili tu tokom rata i koje nisu dirali, ali samo su Albanci bili ti koji su se plašili za svoj život. Toga se sećam. I počeli smo da čujemo koje porodice su ostale u naselju Kapešnice u Peći, tu gde mi je kuća. Tu je posle moj otac sreo dva njegova druga koji su kao mi ostali, i onda smo mi te ljude primili kod kuće. Ali to su bili ljudi koji su imali kontakte i bili su poznati u Peći; dakle posao koji su radili, imali su visoke funkcije, da kažem tako. I onda kada su oni mnogo puta sreli ljude po gradu sa kojima su možda radili zajedno, kolege njihove, ali koji su bili srpske nacionalnosti, oni su im tada davali dodatne informacije o našoj sigurnosti. I kada smo na kraju uspeli da napustimo Peć, 24. sata ranije su se oni sreli sa svojim bivšim kolegama i rekli su im da trebate da napustite mesto jer dolaze, što je podrazumevalo da ako se ne sklonite može se desiti ono najgore. I tako, na sreću, dakle 24. časa ranije mi smo se sklonili i kada smo se vratili iz Ulcinja, iz Crne Gore, kuća je bila spaljena. Našli smo metke u dvorištu koji su bili svugde, u jednom tako…
Intervjuerka: Pre nego što ste napustili Kosovo, pomenuo si sekvencu kada je jedan paramilitarac ušao u vaše dvorište. Jel možeš da nam ispričaš još jednom to?
Anoniman 5: Ja kao dete, ali i dalje sam… ja sam ljubitelj životinja. I za vreme rata, nedostatak hrane i to, i tako su ulične mačke počele da dolaze kod naše kuće jer smo mi imali hranu, davali smo im, i bio je veliki broj mačaka i ja sam se igrao sa njima. Ja čega se sećam u ratu, sećam se samo kako sam se igrao sa mačkama. I sećam se jednom dok smo ručali i bili smo u trpezariji kada smo čuli zvuk neki, kao kad nešto padne sa zida. I ja se mislim da je neka maška došla i idem da se igram. I ja tako izađem, ali uvek čujem glas moje majke: „vrati se, vrati se, vrati se“. Govorila mi je tako ali šapatom. Sa paničnim glasom tako, a ja sam potrčao i otišao sam iza kuće i nisam video mačku već sam video jednog čoveka, vojnika, srpskog militanta koji… ja sam se u tim trenucima zapanjio, i on me je uhvatio rukama i okrenuo me je. Dakle, moja leđa su bila okrenuta prema njegovom stomaku i ja nisam mogao da vidim šta je uradio iza mene. Ali, kako su mi objasnili roditelji, on mi je uperio pištolj u glavu. I kada su moji roditelji došli, dakle mama i tata su odmah došli za mnom i videli su tu situaciju i počeli su da govore na srpskom, da objasne vojniku da sa smo tu samo naša porodica, da ne predstavljamo opasnost i on me je tokom celog vremena držao dok nismo izašli kod kapije, u grad kada je video da… otvorio je kapiju i izašao je napolje i onda me je oslobodio. I ja se sećam tada je moja majka pala na kolena i jecajući je počela da plače, a ja sam potrčao i otišao sam kod tate. Moj otac me je uhvatio i tu sam video da oni nisu bili sami, već je tu bio kombi sa velikim brojem vojnika koji su ulazili po kućama. Ne znam zašto su ulazili, izgleda da bi uzimali stvari i municiju, hranu za sebe i tako. Toga se mnogo sećam i to moji roditelji pominju mnogo. Imalo je mnogo slučajeva kada su nam dolazili komandanti srpske vojske kod kuće i gde su pitali mog oca zašto ste ovde, zašto ne idete. Dakle, to su bile stvari koje, na primer, moji roditelji kada su išli da kupe nešto u grad pošto smo trebali da napustimo naselje, dakle tokom tih putovanja viđali su mnogo krvnih mrlja. Dakle, bilo je to… osećala se ta situacija da Srbi ljude ubijaju, srpska vojska i tako.
Intervjuerka: Da li možeš da mi kažeš kako je bio put za Crnu Goru i Ulcinj, gde ste završili kao izbeglice nakon što ste dobili informaciju da trebate da se sklonite za 24. časa?
Anoniman 5: Dakle, samo dakle mi… mogu reći jedno pet kuća dalje od naše kuće, bila je još jedna porodica koji su ostali kao mi. I sa njima smo tokom celog vremena imali kontakta sa tom porodicom, dakle hranu smo delili sa njima šta smo imali. Oni su imali mini farmu sa kokoškama i osigurali su nam pileće meso i jaja. I uvek smo imali sa njima kontakta gde smo preskakali komšijska dvorišta. I oni su imali… njihove ćerke su bile starije od 18. godina i te devojčice su samo noću smele da izlaze po dvorištu. Dakle, one su tokom dana uvek bile izolovane u podrum, bile su sakrivene po ormanima jer su se uvek plašili da ne dođu srpski militanti i da ih uzmu ili da ih siluju. I mi smo zajedno sa njima izvadili karte jer smo dobili vest da trebamo da napustimo mesto jer će doći. I kada smo krenuli, sećam se da su kod granice ušli srpska vojska i izvadili su sve muškarce iz autobusa i sakrili su ih i poređali su ih uz autobus. Raširili su im noge i bili su naoružani i znam da su dugo vreme bili tu, i bili smo u neizvesnosti da li će da ih puste ili ne. Ali su ih na kraju pustili. Ja sam bio u naručju moje majke i mama je počela da plače. I samo se okrenula prema meni i rekla mi je mahni vojniku napolju. Sad kada to analiziram, razumem da je to moje mahanje smirilo situaciju mnogo jer je taj vojnik počeo da se smeje i mi smo autobusom krenuli i nastavili za Crnu Goru gde smo otišli u Ulcinj.
Intervjuerka: Gde ste početno boravili?
Anoniman 5: Početno smo se smestili po šatorima, dakle po kampovima koji su bili pozicionirani kod velike plaže Ulcinja, i tu smo boravili. Sećam se da su došle neke pomoći gde su nam doneli igračke za decu. Sećam se da sam dobio igračku i bio sam veoma srećan. Počeo sam da idem u vrtić. To je bio kao veliki šator, kao učionica i tu smo učili pesmice i tako to. Onda kada smo napustili te šatore, otišli smo kod jednog prijatelja mog tate koji je imao kuću u Ulcinju i kod njega smo se smestili dok moj otac nije čuo da se rat završio. Tata je prvo odlučio da se sam vrati u Peć a onda je došao i uzeo je i nas…
Intervjuerka: U redu. I kuća je bila kompletno spaljena, jel da?
Anoniman 5: Da. Kuća je bila spaljena. Dozvoli mi da kažem još ovo. Imali smo jednog komšiju blizu koji je bio mentalno bolestan i mi smo insistirali tokom celog vremena, tata je insistirao da ga povede, ali je on kategorično bio protiv da dođe sa nama i odlučio je da ostane tu. A mama, kako bi se osigurali, rekla je u redu onda dođi kod naše kuće. Imaš hranu, nemaš potrebe da izlaziš iz kuće, dakle nema potrebe da izlazi iz svoje kuće kako bi došao kod naše da uzme hranu i da se vrati; kako ga ne bi videli da je tu, zbog njegove bezbednosti. I on je odlučio da ostane tu. Kada smo se vratili, vrata su bila zatvorena zasunom, gvozdena vrata. I kada smo se vratili, vrata su bila otvorena, zasun je bio otkačen što znači da su vrata na silu otvorena. Našli smo municiju po zemlji a ta osoba je i dan danas nestalo lice. Do danas ga nisu našli.
Intervjuerka: Jel se sećaš drugog dela naselja? Da li su druge kuće bile spaljene ili koji su imali slična iskustva kao vi?
Anoniman 5: Da. Sećam se tada kada se pogoršala situacija i dok smo čekali da krenemo za Crnu Goru. Sećam se komšije preko puta, dakle kuća je spaljena, spalili su je srpski vojnici. I sećam se da sam sa prozora, kako sam sedeo, počelo je staklo da se greje jer je mnogo blizu naše kuće bilo. I počelo je staklo da se greje i majka nam je uvek pravila neke aktivnosti kako bi mi zaboravili na to šta se dešava, ili da se na neki način igra sa nama kako se mi ne bi traumatizovali sa time šta se dešava. I sećam se tada da nismo imali struju, dakle nismo imali električnu energiju i cela kuća se osvetlila od crvene svetlosti vatre. Toga se sećam, jer se sećam da je soba kod trpezarije postala crvena od vatre i roditelji nas nisu puštali da se približimo prozorima jer su se zagrejali mnogo.
Intervjuerka: Hvala puno.