Intervjuerka: Počnimo malo da govorimo od Majke Tereze. Radili ste u Majki Terezi.
Shqipe Kumanova: 3 godine možda…
Intervjuerka: 3 godina. Kako je funkcionisala Majka Tereza? Zašto je otvorena?
Shqipe Kumanova: Majka Tereza je otvorena zbog zatvaranja naših lekarskih institucija, većine institucija. Izbačeni su sa posla nastavnici, najbolji lekari. Dakle izbačeni su bili i onda je narod trebao nešto da preduzme. Da otvori nešto. I prvo je otvoreno malo nešto samo za decu, a onda je otvorena soba. Nakon toga, otvorena je mogućnost… veća zgrada. Šaban ili ne znam, Šaban su ga zvali, Šaban ne znam ko, on je dao celu kuću. Mi sa decom smo bili dole, imali smo decu od 1 godine, od novorođenčeta do uzrasta od 7-8 godina jedna soba. Drugi pedijatar je bio do 15 godina, gore je bila pulmologija, internista. Imali smo i… onda je polako godinama otvorena i hirurgija. Otvorena je i ginekologija. Radili su ginekolozi dobrovoljci. Porađanja, veliki broj porađanja je vršen u Majci Terezi. I ne zato što smo se više plašili oni da dođu ovde, jer ovde su primali Albance, razumeš, mi smo se plašili šta može Srbin da ti učini tokom porađanja. I hirurgija i to, nije da te nisu primali, ali strah naroda kako da legneš u bolnici kod Srbina. I bili smo prisiljeni da otvorimo Majku Terezu. Dakle, za 3 godine tu sam radila u opštem… Dakle, radila sam i sa decom i sa odraslima. To je bilo odmah nakon mog diplomiranja jer nismo imali gde da završimo praksu. A praksa je neophodna, iskustvo. To nema nikakvu cenu jer ni cent nismo uzeli za 3 godine. Nikada nijedan cent nas nije plaćala Majka Tereza. Samo možemo da kažemo da smo dobili iskustvo tu u Majci Terezi. A uslovi su onda počeli da se poboljšavaju, lekovi su se popunjavali, sve ono što je bilo potrebno. Stranci su nam donosili šleperima. Onda, ne samo to već i hrana za narod. Delila se i hrana. Brašno i svo to dobro, mleko, ulje. Dolazili su iz vani i porodice u potrebi su dolazile i snabdevale tim stvarima, i tako.
Intervjuerka: Ajmo da nastavimo malo kod Jašarijevih, kada je počelo pogoršanje situacije, taman rat.
Shqipe Kumanova: A to je stvarno mnogo teško bilo, kad smo čuli, taj dan je bio katastrofa. Kad smo čuli da su Jašarijevi požrtvovani sa 50. članova porodice. To je bilo veoma depresivno, kao da nam je izgubilo nadu. Ta situacija nas je učinila beznadežnim. Tako, ne znam šta drugo da kažem.
Intervjuerka: A kako pamtiš početak bombardovanja?
Shqipe Kumanova: Početak bombardovanja je bio veoma težak. Svi smo slušali radio, gledali televizor, šta će da se desi. Da li će da počnu da gađaju ili ne. I sećam se te prve večeri bombardovanja, čule su se detonacije, bili smo uplašeni. Jednostavno, bez nade. Ona gađa, ali šta će nama Srbi ovde da rade. On bombarduje Srbina ali plašili smo se sad će on da uđe po kućama i da nas siluje i… i trajalo je to bombardovanje nakon 24 marta. Dana 6 aprila ja sam izašla u Blace.
Intervjuerka: A, iz Blaca…
Shqipe Kumanova: Dakle, 31. mart ili 1 april jedno šest dana smo boravili sa svima i jedno četiri dana sa majkom. Verovatno je bio 31. mart.
Intervjuerka: A kako ste doneli odluku da pobegnete?
Shqipe Kumanova: Odluku smo doneli kad smo videli fluks vozila, jer mi nismo… a policija nam nije ušla, ti Rita. Ne policija nije… ali videli smo znaš, svadba, vhuu, vhuu, vhu,, ajde na brzaka, tap, tap, tap…
Intervjuerka: Šta ste poneli sa sobom?
Shqipe Kumanova: Pa to što sam ti rekla, najosnovnije stvari.
Intervjuerka: Koje su to najosnovnije stvari?
Shqipe Kumanova: Pa rekla sam ti, ja sam bila zbunjena a to su sve sredili majka sa snajom. Majka sa Dianom, sve te stvari. Ja nisam znala. Dakle posteljine, pelene, mokre maramice, benkice, odeću za bebe, pelene sam rekla, jel da. Nešto prehrambenih stvari šta je videla snaja da vredi uzeti i može se uzeti. Onda našu odeću. Neke trenerke, šta je mogla da stavi u torbu veliku i tako…
Intervjuerka: Vi ste krenuli sa dva auta…
Shqipe Kumanova: Dva auta, da. Dva auta smo bili.
Intervjuerka: Kako ste bili smešteni po kolima, jel bilo usko?
Shqipe Kumanova: Pa bilo je usko. Da, da, bilo je…
Intervjuerka: Jer mnogo članova…
Shqipe Kumanova: Mnogo članova. Sigurno da smo bili usko. Ali kratko znaš, što kažu što uže to je šire. Mi smo brinuli samo kako da pobegnemo.
Intervjuerka: Onda ste ostali u Elez Hanu…
Shqipe Kumanova: U Elez Hanu. To mu dođe 6 dana. 5 noći i 6 dana. 6 aprila, tako nešto, dakle ne…
Intervjuerka: Pomenuli ste da je prve noći imalo mnogo paramilitaraca…
Shqipe Kumanova: Prvog dana kada smo stigli. Sećam se dana kada su nas postavili u kolonu da čekamo blizu 2-3 kilometara, blizu Elez Hana, Blaca, graničnog prelaza. Dakle, postavili smo se u kolonu od 5-6 kilometara, 10 kilometara, ne znam tačno. Ali mi smo bili 1 kilometar ili 2 blizu granice. I tu smo se smestili i defilirali su automobili sa naoružanim paramilitarcima, maskiranim i nisu dozvoljavali da izlazimo iz vozila. Dakle, primoravali su nas da uđemo i na silu su nam zatvarali vrata. Dešavali su da ljudi ozlede ekstremitete ruku, nogu, jer ti je zatvarao vrata na silu – uđi, zatvori vrata. I ti paramilitarci su bili tu. Onda su počeli avioni da…
***
Intervjuerka: Zatvarali su vam vrata na silu…
Shqipe Kumanova: Na silu…
Intervjuerka: A onda drugih dana?
Shqipe Kumanova: Drugih dana ne. Možda i jeste ali ne sećam se. Nisam imala taj strah jer su počeli i avioni da lete i mi smo slušali, imali smo i radio po automobilima, da nas Amerika i drugi saveznici brane. Žele da nam pomognu sa ovom humanitarnom katastrofom. I nekako smo opušteniji bili kada smo slušali da nam kažu da se ne plašimo jer su nas podržavali.
Intervjuerka: I na početku su prešli granicu samo tata sa bratom…
Shqipe Kumanova: Tata, brat, snaja i dvoje dece. Brat je imao potvrdu da je bio zaposlen u OEBS-u i time su prešli granicu. Ja i majka, i dvoje dece smo ostalu u auto i…
Intervjuerka: A zašto ste vi ostali, zašto niste zajedno prešli?
Shqipe Kumanova: Nismo prešli zbog auta. Ja sam govorila ne, jer su ljudi ostavljali automobile i njih su puštali da prođu. Ja nisam mislila da ostavim auto jer, šta ćeš tamo bez auta. I ostali smo tu još 4 noći.
Intervjuerka: Jeli bilo hladno?
Shqipe Kumanova: Ne ko zna koliko. Bio je april i nije bilo ko zna koliko hladno. Majka je palila auto 20 minuta, pola sata. Imali smo posteljine sa sobom zahvaljujući snaje koja je uzela nekoliko posteljina od kuće. Uzela je jedno dve posteljine. I ne, ne da se ne sećam da nam je bilo hladno. Oni koji su bili dole, u Blace i ispod, koji su vozom… prevezeni vozom, njima je bilo hladno. Imali su svu tu patnju, a nama je bolje bilo… tu patnju nismo doživeli. Dakle u autu je bilo toplije u odnosu na njih, mi smo imali bolje uslove.
Intervjuerka: Onda ste otišli u Gostivar na 2. nedelje…
Shqipe Kumanova: Na dve nedelje. Oko 2 nedelje smo boravili u Gostivaru.
Intervjuerka: Kakva je bila kuća?
Shqipe Kumanova: Kuća… ko napuštena kuća. Napustio ju je vlasnik, radio je negde vani kao pečalbar. Ali, dobro nam je ostavio. Iskoristili smo je na 2 nedelje. Imali smo elementarne uslove, bila je kuhinja, soba za odmaranje, bilo je kupatilo. Takva kakva je bila. Nama je obavila posao. Onda smo imali sestru u Tiranu. Ona nam je osigurala smeštaj, dakle apartman, i mi smo otišli tamo. Poslao nas je brat do granice. Na granici je izašla i dočekala nas je sestra. Dakle, iz auta u auto i u Tiranu, i…
Intervjuerka: U Tirani ste boravili 2 meseca…
Shqipe Kumanova: 2 meseca. Kompletan april, dakle 2 puna meseca. Fiksno 2 meseca.
Intervjuerka: Kakva je bila vaša svakodnevnica u Tirani, jer si mi ispričala da su otvorene sale za učenje.
Shqipe Kumanova: Da. Otvorene su sale za učenje. Omogućili su nam nastavu. Išli smo u određeno vreme i pratili smo nastavu. Oni koji su bili kao nastavnici, javili smo se u Fakultetu Tirane, u Univerzitetu Tirane. Oni su nam dali dnevni red i u toj učionici, u tom amfiteatru, ti si bio sa tim učenicima. Javili su se i učenici, je u ko zna koliko velikom broju ali dovoljno je bilo da se prati nastava.
Intervjuerka: Onda ste se vratili na Kosovu.
Shqipe Kumanova: Da.
Intervjuerka: Kako se sećaš Prištine po prvi put?
Shqipe Kumanova: To je bilo… to je možda bio najteži trenutak kada smo došli i videli da je stan otvoren, stan… tu su ušli paramilitarci kod mene i tu su spavali, živeli. Prljavo, ne pitaj. Ali glavna stvar je bila da nije bila spaljena. Onda smo polako počeli da čistimo i da stavimo sve stvari na svoje mesto, i to je to…
Intervjuerka: A kuća?
Shqipe Kumanova: Kuća u Taslidže, rekla sam vam i na početku da smo našli spaljen treći sprat. Bogu hvala da je vatra stala i sama se ugasila. Sama se ugasila, niko nije intervenisao. Sama se ugasila i onda smo tu počeli popravku, čišćenje i… ali teški su to trenuci bili da vidiš kuću u tom stanju. Veoma je teško bilo, mnogo. Ali kad izračunaš, nije nam nedostajao niko. Svi su bili živi. Dakle, to se i ne raspravlja. Kada bi nam samo neki član porodice nedostajao, sva ta kuća da izgori ne bi… nešto što za mesec dana možeš da je središ ko novu.
Intervjuerka: Hvala puno!