Osoba koja intervjuiše: Rita Berisha

Sagovornik: Sabri Hasani

R.B.: Malo pre početka rata, neposredno pre bombardovanja. Samo kako se sećaš tog kompletnog perioda.

S.H.:Pre NATO bombardovanja samo smo čekali kada će da se desi nešto jako loše, s obzirom na ono što se dogodilo u Bosni. U selu u kome ja živim, ono je u severnom delu Mitrovice, a bili smo okruženi Srbima. Između mog sela i sela Gušavac nalazi se naselje sa Srbima. Malo pre NATO bombardovanja, tu se skupilo dosta srpskih paravojnih formacija u crvenim uniformama, u belim uniformama; i samo smo čekali da se desi nešto strašno. I tako se i desilo, odmah posle NATO bombardovanja, 24. marta 1999. godine, mnogo ljudi iz grada Mitrovice je došlo u moje selo jer su mislili da je bezbednije. Znali smo da nije sigurno, jer su 28. marta 1999. godine srpske paravojne formacije ubile četiri osobe u dvorištu kuće, moje komšije. Nakon njihovog ubistva, svi smo napustili kuće jer smo očekivali da će krenuti u masakr. Odatle smo prošli oko 2 sata, oko 2 km južno od Ibra. Tamo se koncentrisalo mnogo ljudi. U jednoj sobi smo bili oko 25 osoba, moja porodica, porodica mog strica, komšije svi. 25 ljudi smo bili u sobi 4 puta 5, nije bila veća. Tamo smo ostali 4 dana. Jeli smo mnogo krompira jer nismo imali šta drugo da jedemo, jer ni vlasnici kuće nisu bili bogati, a uvek pod strahom, jer smo mi imali samo osećaj da smo tamo bezbedniji, jer je i tamo bilo jednako nesigurno da ostanemo. Onda smo posle 3 noći videli da tu ne možemo da preživimo, nemamo ni šta da jedemo, i vratili smo se kući, iako su Srbi počeli da pale neke kuće na periferiji sela. Ostali smo kod kuće još tri noći, a onda smo videli da više ne možemo da ostanemo tamo jer su počeli da pale kuće bliže centru sela, gde je bila i moja kuća. I ostalo je vrlo malo porodica u selu. Onda smo otišli u grad, u Mitrovicu, u jednu kuću, koja je bila kuća osobe koji je postao jedan veoma poznati zvaničnik kasnije u Mitrovici. On je već ranije otišao u Crnu Goru. Ostavio je ključeve kod svog komšije da bi, ako neko dođe, slobodno ušao u kuću, imao šta da jede dok se nešto ne uradi. Mi smo ostali u toj kući, stričeva porodica, porodica jednog komšije… Tu smo ostali dve nedelje. Tamo, iskreno rečeno, nisu bili loši uslovi u toj kući; ali svaki dan bismo čuli „ubili su ovog, ubili su onog“. Bila je jedna velika neizvesnost.

R.B.: Da li ste ponekad mogli da izađete iz kuće? Koliko je bezbedno bilo?

S.H.:Izlazili smo u dvorište. Ne, uopšte nije bilo bezbedno da izlazimo u grad, samo u dvorište, ne dalje. I onda posle 10 dana ili dve nedelje, onda su nas masovno proterali odatle.

R.B.: Izvinite, pričajte nam nakon proterivanja.

S.H.:Da, deo koji se zove Tavnik, kod Bibi-ja kako smo mi zvali to mesto, celo stanovništvo je bilo prisiljeno da se iseli odatle. Iskreno rečeno, nismo znali ni kuda da idemo, šta da radimo. Tako smo krenuli u pravcu Albanije. Mislili smo da će nas pustiti da slobodno odemo tamo. Otišli smo do Šipolja, odveli su nas u Šipoljsku školu. Prenoćili smo tu na klupama, veoma loši uslovi, bez hrane, bez pića. Počela je i kiša te noći, bilo je veoma hladno vreme. Tu smo ostali jednu noć u mraku. Sledećeg jutra, rečeno nam je da se vratimo našim kućama. Kada smo sišli na glavni put, rekli su nam „Ne, idite na autobusku stanicu jer ćemo vas autobusima voziti za Crnu Goru“. Kada smo prišli autobuskoj stanici, opet su nam skrenuli put prema Šipolju, opet istim putem, samo smo tu napravili krug. I to je bio veoma težak dan jer je pored puta bilo žrtava koje su ubili. Terali su nas da prođemo pored njih, i videli smo paravojne snage kako su okolo palili kuće. Zatim smo krenuli za Albaniju. Nastavili smo da hodamo, do uveče smo jedva stigli do sela Ćubrelj. Imao sam ćerku od dve godine. Imao sam oca, majku, ženu i ćerku od dve godine. Nju sam non-stop nosio u naručju, plus nešto od odeće, koju smo poneli iz kuće. U Ćubrelju smo ostali celu noć, pod otvorenim nebom, padala je kiša. Menjali smo se malo ja, malo supruga, malo otac da držimo ćerku u naručju,  i jedan kišobran koji smo imali. Zbog ćerke smo se svi menjali da je nosimo u naručju. Ta noć je bila veoma, veoma teška. Bilo je i vrlo hladno, a i strah sa druge strane. Sledećeg dana smo nastavili da hodamo, stigli smo do Ðurakovca. Tu smo prenoćili u nekoj radionici, automehaničar, ne znam šta je bilo, ali bio je mrak.

R.B.: Da li je bilo kolone, ili samo vaša porodica?

S.H.:Kolona, bilo je možda na hiljade ljudi iz Mitrovice. Masovna deportacija koja se desila 15. Aprila, sad se sećam, jer svakog 15. aprila, nakon rata, ljudi idu u Kukeš, autobusima, normalno, u znak sećanja na taj datum. Prenoćili smo u Ðurakovcu. Sledećeg dana smo nastavili do sela Gremnik u Klini. Ironično, svi stanovnici tog sela su otišli na planinu, a nas su smestili u njihove kuće. Čak smo ih posle rata, zajedno sa Jetonom, posetili, bili smo tamo. Tu smo proveli 6 noći skupljajući hranu po posudama za brašno. Učinili smo štetu tom narodu, ali ne namerno, već samo da bismo preživeli. Hranili smo se samo koliko da preživimo, a posle 6. dana rečeno nam je da je Milošević́ potpisao kapitulaciju i da je rat završen, pa da se sada vratimo u Mitrovicu. Znali smo da je kolona nastavila put za Albaniju, a mi smo se vratili u Mitrovicu ali sada iz pravca Srbice. Na ulazu u Srbicu su zaustavili našu kolonu. Iz kolone su odvojili nas 250 ljudi, dakle samo muškarce. I ja sam bio jedan od njih. Imao sam ćerku u naručju. Rekao mi je: „Daj ćerku ženi i ti stani tamo pored“. I imajući u vidu iskustva šta se desilo u Bosni, mi smo samo čekali da nas streljaju ili nešto drugo… Odveli su nas u srednju tehničku školu u Srbici. Moja porodica vise nije znala ništa o meni. Tamo su nas držali 2 nedelje. Nisu nas maltretirali unutar škole, osim zadnje noći. Međutim, ispitivali su nas u grupama, vodili nas u policijsku stanicu, koja je bila nedaleko od škole. Ko je tada imao sreće, prolazio je bolje, ko nije imao sreće dobio je dobre batine. Mnogi su dolazili sa oteklim rukama, licem, dakle zbog maltretiranja koje su dobili.

R.B.: A šta je njih zanimalo? Šta su vas pitali?

S.H.:Većina njih koji su imali teškoće su bili ljudi iz područja gde su se vodile borbe. Ja sam bio iz oblasti Suvog Dola gde nije bilo borbi OVK, jer je bila na severnom delu i okružena Srbima. Niste ni mogli da se organizujete za nešto… Pa, kada su me priveli na ispitivanje, pitali su me u detalje „gde radiš, šta si studirao“, sve. Čak i „ko ti je ujak, odakle je ujak“. U detalje. Ali imao sam valjda sreću da je inspektor bio Bosanac i nije me mnogo mučio. Onda su zadnje noći došla dvojica iz paravojnih formacija. Videlo se da su bili pijani. I oni su tražili bilo koga iz sela Vaganice. Po njima, kada su tuda prošli policijskim džipom, pored Vaganice, na njih su pucali mitraljezima. I samo su gledali ko je iz sela Vaganice, kako bi ih maltretirali. Pretukli su tu neke, ali smo dobro prošli. Sledećeg dana su nas ubacili u kamione kojima se prevoze životinje. Odveli su nas tamo i mi, normalno, nismo znali kuda nas vode. Eh, zaboravio sam kažem da je za vreme boravka u toj školi najveći problem bila hrana. Donosili su nam hleba jednom dnevno, po četvrt hleba i po jednu zdenku, možda znaš šta je zdenka. Time smo preživljavali, jednom dnevno. A tri dana zaredom nam nisu doneli ništa, ni to. Tri dana redom ni to. A kada su nas stavili u te kamione, nismo znali kuda nas vode. Odveli su nas u zatvor u Smrekovnici, gde su bili i drugi zatvorenici. Najveće zlostavljanje je bilo u Smrekovnici. Ja ih lično nisam doživeo na svojoj koži jer sam valjda imao sreće, ali sam svojim očima video ljude kako ih tuku, maltretiraju. Dešavalo se da su terali oca i sina da se tuku među sobom, i normalno oni nisu mogli da tuku jedan-drugog. I oni bi reklR.B.: „Da ti ja pokažem kako treba da ga biješ“. I prebili bi oboje. Tukli su ih ručkama od lopata. Gledali smo to iz zatvorskog prozora u dvorištu. S jedne strane ovo, a sa druge strane nisam znao šta se desilo sa porodicom. Kasnije su mi pričali šta su sve podneli jer nisu znali šta mi se desilo. Čak su čuli kako su nas streljali u Srbici. Posle nedelju dana u tom zatvoru, u Mitrovici je došlo do masovnog zatvaranja. Onda smo tamo bili zatvoreni oko 3600 ljudi. To je postao logor, nije više bio zatvor jer nas je bilo 40 u jednoj prostoriji. Nisi mogao ni da legneš, samo si mogao da sediš. Nije bilo kreveta, na betonu. A nakon otprilike nedelju dana, kako sam rekao, kad je došlo do masovnog zatvaranja, tu su u zatvor doveli i mog oca, mog strica, moje rođake. Naravno, nismo mogli da se vidimo jer su paviljoni odvojeni. Kada sam prvi put video oca kroz prozor, shvatio sam da je živ. A najdirljivija priča je kada moj otac priča, kada je mene ugledao. Jer ja nisam znao šta se desilo sa porodicom, ali je otac čuo da smo streljani. To je bilo najteže. A kroz prozor me je otac i video. I ostali pričaju koji su bili sa njim, nije mogao dugo da prestane da plače kada je video da sam živ. Tu su nas držali još dve nedelje. Onda su nas, normalno, ispitivali, maltretirali. Odatle su nas odveli ​​u tehničku školu. I tu su nam davali da jedemo samo jednom dnevno. Što je bilo najgore, vodili bi nas da jedemo. A ona supa je bila vrela, namerno. Nije to bila supa, to je bila vrela voda sa nekoliko parčeta krompira, i ti bi tek počeo da jedeš, a oni bi došli i vikali „Ustajte, dosta ste jeli! Vaše vreme je isteklo!” Morali bi da ustanemo, sve što smo mogli da ponesemo je bilo to parče hleba. Mazali smo ga solju, kako bi preživeli. A činjenica je, pošto nikad nismo mogli da budemo siti, da nisam mogao da normalno obavim nuždu skoro mesec dana. I posle dve nedelje su nas ukrcali u autobuse. Dok su nas ukrcavali, jedan čuvar iz autobusa pita jednog policajca, ja sam znao srpski, pita ga “kuda ih vodite?” A on reče: “Ne znam, sigurno na streljanje.” Sasvim miran. I ušli smo u autobuse, nisu nam dali ni glavu da dignemo, da ne bi gledali vani. Ali smo znali u kom pravcu ide autobus. Kada smo znali da ide ka Prištini, rekli bi da nas vode u Niš, u zatvor u Nišu. Kad smo prošli Prištinu, ne, vode nas u zatvor u Lipljanu. Kad smo prošli Lipljan, ne – mislimo da nas vode – NATO je najavio ulazak pešadijom – sada ćemo biti štit pred tenkovima. Tako smo išli do pred granicu, oko 5km. Tu su nas izbacili iz autobusa i rekli nam „Kolona po jedan, imate još 5km do granice i ne vraćajte se na Kosovo! Idite i ne vraćajte se!” Naravno, na putu, tih 5km, mnogi ljudi su bili zlostavljani, jer su gledali da maltretiraju ljude do poslednjeg trenutka. Izašli smo u Albaniju. Ali kada sam izašao u Albaniju, bio sam veoma uznemiren jer sam znao da je cela moja porodica ovde, majka, žena, ćerka. Znao sam da je moj otac u zatvoru jer nas nisu sve pustili za Albaniju. I bio sam veoma uznemiren, razmišljam šta mi znaci da se samo ja spasim. To nije život. Čak sam znao da se više ne vraćam jer smo videli kako smo ovde napustili stvari. A u Kukešu, bio je veoma veliki broj izbeglica koncentrisanih u Kukešu. Govorili su kako je u Kukeš poslato oko 600.000 izbeglica. Nekoliko puta je nadmašen broj tamošnjeg stanovništva. Normalno, pomoć́ raznih humanitarnih organizacija nas nije ostavila gladnima, bilo je dosta hrane. Međutim, u pitanju je bio nedostatak porodice. Zatim, nismo znali ni za budućnost, šta možemo da radimo u Albaniji? Bez ikakve imovine, bez ičega, osim te odeće na telu, ništa drugo. Čak ni dokumente nismo imali, jer smo morali da ostavimo ličnu kartu tamo, inače…

R.B.: Da li ste se spojili sa porodicom u Albaniji?

S.H.:Ne, jer žena, majka i ćerka nisu izašle. Kada su se one vratile u Mitrovicu, otišle su u kuću jedne moje tetke, sestre očevog strica. Imala je kuću u Mitrovici, u gradu. Ali su tu bile samo žene i deca. One pričaju koliko toga su pretrpele. Najviše su patile za hranom, i od straha šta će se desiti. Kuću gde smo bili, su spalili. A kuća gde je živela tetka je bila tu u komšiluku. Mog oca, da ne grešim, nakon oko 8 dana, malo sam zaboravio, 20 godina je prošlo, mog oca su doveli u Albaniju na isti način, autobusom. I tu sam, otprilike mesec dana kasnije, po prvi put sreo svog oca. Taj trenutak je bio dirljiv. Ne znam koliko dugo smo ostali tako zagrljeni. Svaki put kada se toga setim, to je veoma dirljiv trenutak, veoma dirljiv. Čak su i oni koji su tu bili prisutni plakali. Ali opet tuga, nismo znali šta je sa majkom, ženom. Odveli su nas u kamp Hamolaj u Draču, pošto je broj izbeglica u Kukešu bio prevelik da bi mogli da to prevaziđu. A i stalno su dolazile nove izbeglice. Onda su nas neke odveli tamo. Ali za nas je bilo isto, kako u Draču, tako i u Kukešu. I tamo u Draču sam sreo sestru sa njenom porodicom, bez muža i bez tasta. Bilo je i to interesantno, jer kada smo krenuli kao izbeglice, kada sam sreo sestru, i ona mi je rekla kako su imali velikih teškoća, da su odvojili njenog muža od njegovog oca. I njih su doveli u Smrekovnicu, i oni su bili zatvoreni. Sada sam sreo svoju sestru u Draču. Nisam znao. Rođak mi je rekao “Video sam Valbonu, ona je tu i tu sa svojim detetom”. Rekao sam: „Kako to da je Valbona sa detetom, kad sam video Fatona, zeta, u zatvoru? Oni nisu došli u Albaniju, kako je ona došla u Albaniju?” Policija je njenu porodicu smestila u neki traktor i kad su otišli ​​malo dalje, traktorista je rekao „siđite vi“ mom zetu i njegovom ocu, a ostale je poveo, „jer je velika težina za traktor i ne mogu sve da vas vozim do tamo”. Oni su izašli u Albaniju, a njih dvoje su odveli u zatvor. U Albaniji smo ostali mesec dana. 22. maja, ako ne grešim, smo otišli u Albaniju. 24. juna smo se vratili. Pokušali smo da se vratimo odmah nakon što su potpisali Kumanovski sporazum, ali nismo mogli da nađemo prevoz. 24. juna smo našli jedan kombi, platili smo ga, i on nas je dovezao.

R.B.: Da li vas je vozio do Mitrovice?

S.H.:Doveo nas je u Mitrovicu. Otišao sam u kuću mog ujaka, njemu je kuća preživela u gradu. Tu su bile majka, žena i ćerka. Ćerka je počela da me zaboravlja, nije me prepoznala, samo je dve godine imala. Gledala me malo čudno. Znala je da me negde videla, ali nije znala ko je ovaj čovek. Kasnije joj se sigurno vratilo pamćenje, i nije me više napuštala.

R.B.: Šta je bilo sa selom kad si se vratio?

S.H.:Selo je bilo potpuno spaljeno. Čak je Jeton, posle rata, došao da nas poseti. Kompletno je selo bilo spaljeno. Ne znam da li su preživele 2-3 kuće, a i one su preživele jer su tu sedeli paravojska. Sagradio sam novu kuću, od nule. Morao sam da je izgradim jer nisam mogao ništa da popravim u njoj.

R.B.: Nije moglo ništa da se popravi?

S.H.:Nisam mogao ništa da popravim. Morao sam da gradim iz temelja.

R.B.: A gde ste sedeli, nakon što ste se vratili?

S.H.:Prvo sam otišao kod tetkinog devera, u njegov stan. Bio je u Nemačkoj i dok se nije vratio, ja sam ostao u njegovom stanu. Onda sam u proleće počeo da gradim kuću. Bili smo pod šatorom dok nismo sagradili kuću, ali je već́ bilo leto, nije bio veliki problem. Kad smo bili slobodni, nismo osećali ni hladnoću ili bilo šta drugo, u poređenju sa ratom. Ovo je moja priča, u kratkim crtama.

R.B.: Hvala vam puno!