Bjeshka Guri (osoba koja intervjuiše)

Neri Ferizi (sagovornik)

Skracenice: BG=Bjeshka Guri, NF=Neri Ferizi

BG:  Možete li nam reći nešto više o sebi, ko ste, šta radite?

NF: Ok. Ja sam Neri. Ja sam aktivista Civilnog Društva u Mitrovici. Sa civilnim društvom sam počela da radim kada sam imala verovatno 17 godina. Pomalo volonterski, onda sam dobila posao kao projekat i od tada mislim da sam jednom radila u institucijama oko 6 meseci i jednom poslovala godinu dana, inače je ceo moj život civilno društvo, do sada. Nešto o sebi, rekla sam vam o profesiji, možda i nešto drugo. Živim u porodici od 5 članova, zapravo 4 jer  se moja sestra udala. Živim sa bratom, mamom i tatom. Ja sam najstarija, dete posle 8 godina braka mojih roditelja. Verovatno ste videli u priči koju sam poslala, zapravo u Briselu, gde smo predstavili neke od naših priča, bilo je to kao story telling, a onda su je obradili i napravili je umetnički.

BG: Želim da znam više, kako se sećate, koliko ste imali godina pre početka rata i možda da podelite utiske, koja sećanja imate iz tog vremena, tj. pre početka rata?

NF:  Bio je loš osećaj pre rata kada je moj tata ostao bez posla i ja sam to shvatila, jer je tata uvek donosio neke ..moj tata je Rudar i često su im davali poklone za decu, a tu su bile čokolade, lutke, sećam se jednog velikog medveda, a onda je neko vreme sve to prestalo i ostala sam pitajući se zašto moj tata više ne donosi poklone. U to vreme je izgubio posao, a zatim mu je trebalo neko vreme da se navikne bez poklona i uvek sam čekala tatu kad će doneti te poklone.  Onda je odavde počeo loš osećaj, nesigurnost, ni ja kao dete ne znam kako to da objasnim, jer nisam bila svesna da kad ne radiš nemaš novca, ili … bila sam premlada da bih te stvari razumela, tj. ta razlika je započela. Takođe sam počela da se nerviram sa tatom, zašto je napustio posao, zašto mi više ne donosi poklone. Onda je prošlo neko vreme kada je tata sve vreme ostao kod kuće, nije išao na posao i nisam ga više čekala, bio je tu sa nama. A tada smo išli u školu, tj. do zadnjeg perioda išli smo u školu. Čak i dok nije počeo rat, pa kad je počeo u Drenici, onda smo prestali da idemo u školu u kojoj smo nekada išli, a onda sam morala u školu u selu zvanom Rahova, morala sam predaleko da pešaċim, ne znam, bila sam mnogo mlada i činilo mi se malo zanimljivo, činilo mi se kao izazov da odem i upoznam nove ljude od onih koje sam imala, bilo je zanimljivo. Onda, sam odatle krenula, tj. imala sam 9 godina kada su počeli da bombarduju, takođe sam živela u selu u vreme rata da bih pobegli od Srba i…

BG: Znači ste se preselili u selo?

NF:  Da, u to vreme su bombardovali selo. Kroz livadu su padale granate. Sećam se kada su rekli da idemo kod njih, tj. pala je granata, jer granata ne pada 2 puta na isto mesto, znate na šta mislim, uvek sam mislila da su pucali iz automata, ili kad nešto puca ne može pasti 2 puta na isto mesto. Uvek sam imala utisak da ako neko jednom baci kamen na mene u tom pravcu, onda drugi put neċe baciti u istom smeru. Pa da, čak i tada smo kao deca, npr. bombardirali su jedan dan, ali sutradan smo izašli i igrali se kao i obično, kad sada mislim da je bilo zaista strašno, jer niste znali kada će da vas bombardiraju. Čak smo išli da se igramo u onim rupama u kojima su bili, zamislite da je možda postojao komad koji nije eksplodirao, ali ne znam, možda čak ni roditelji tada nisu znali kako da nas nauče, jer sa tim stvarima nisu imali iskustva, tj. sad kad bolje razmišljam, puno ljudi su patili od onih granata koje su ostale … čudno je zašto smo mi išli i igrali se na tim mestima. Onda, znam da su ovi muškarci iz kuće odlučili da naprave bunker zbog stalnog granatiranja i odlučili su da izađu da stražaruju kroz planine oko sela. Gradili su ih za nas decu, bilo je veoma zanimljivo videti bunker, ući u njega, tj. po ceo dan smo se igrali u bunkeru, razumete šta hoċu da kažem.

BG: Imate li neke uspomene, sećate li se kako je bunker izgledao, kako je građen, od kakvog materijala?

NF:  Ne znam ništa, ali znam da su najprije duboko zakopali, jer smo mi bili tamo i gledali šta rade. Zatim su doneli drva i postavili ih na vrh, ali su posekli puno drveta. Tj. morao je biti vrlo debelo zbog granatiranja kako da ga granate ne bi pogodile. Tako je bilo. Zatim smo otišli ​​i sve porodice su ostale tamo jer je bilo dovoljno velik. Ali, u našem selu nije bilo mnogo stanovnika, tj. bili smo poprilično mali broj i otišli ​​smo i ostali tamo nekoliko dana. Čak i kad su započeli, jer je sada Srpska pešadija ušla u selo i mi smo pobegli, tj. odatle-iz bunkera. U stvari, pre toga smo išli kod strica zajedno sa majkom. Znam da su neki tamo umrli u selu, jer su verovali da Srbi neće ući u pešadiju, neće doći ovde. Čak dvoje njih je umrlo, tj. odveli su im porodice, mučili ih, ali srećom mi smo otišli kod naših stričeva u potpuno drugom selu u Proponiću, gde je bilo mnogo drugih porodica.  Prvo smo otišli ​​kod strica, a zatim kod tetke u Vučitrnu i tamo smo ostali dok se svi stanovnici nisu raselili, odatle smo otišli ​​u Žabar, a  Žabar je selo ovde u Mitrovici koje sada mogu čak da nazovem i komšiluk možda. Tu sam ostala jer sam imala drugu tetku, a zatim smo odatle otišli ​​kod strica, ali ne kod strica kući, ali iznad sela strica bila je planina vrlo duboka u kojoj su odseli, mogu reći oko 3 hiljade ljudi okupljeni sa svih strana. Ostali smo tamo i napravili nekoliko šatora. Sa sobom smo poveli krave i sa njima smo preživeli. Jedna od stvari koje se sećam bila je kada je moj otac … da smo tamo čeznuli za hranom, nismo imali mnogo da jedemo, uopšte nismo imali solucije, niti hranu. Sećam se svog oca, jer su se muškarci noću organizovali i išli krišom u grad i uzimali brašno, uzimali hleb za jelo, hranu itd. Jedna od zanimljivih uspomena, koju sada ne jedem, ali svidela mi se jako je napravljena testenina, zaboravila sam ime te duge testenine …?

BG: Špagete?

NF: Špagete, hvala. Tj. špagete, ali u obliku supe, jer su ih samo skuvali i malo posolili, ali bilo je izuzetno dobro. Veoma mi se dopalo. Zapelo mi je u glavi, ali sve je bilo otkako smo bili mnogo gladni. Da li me razumete?  Jeli smo mleko sa hlebom, navikli smo da jedemo mleko sa hlebom stalno. Dakle, bilo je to nešto ekstra za nas, nešto drugačije i znam da mi se mnogo svidelo. Zatim, odatle smo pokušali da idemo …

BG: Samo još nešto Neri, da li se sećaš dinamike koja je postojala među ljudima, kakva je bila atmosfera?  Kao što si rekla na planinama su bili sklonjeni 3.000 osoba.

NF:  Da, bili smo malo više … tj. Bilo je zanimljivo da oni koji su se poznali uglavnom napravili šatore blizu jednog-drugog. Bili smo: ujak, stric, jer je i moj stric došao kod mojih ostalih ujaka, zatim je bila moja tetka, pa moji rođaci i svi smo ostali zajedno, tj. napravili smo šatore. Na primer, mi smo imali šator zajedno sa mojim ujakom, moj drugi ujak je imao zajedno sa svojom rodbinom, tj. svako je imao svoj šator, ovo je bio način organizovanja. Dalje, u pogledu hrane – hranu smo imali zajedničko. Uglavnom je moj otac bio taj koji je stalno išao po hranu, ne znam zašto, ali oni su mislili da je on više snalažljiv ili ne znam, ali je uvek bio on koji je išao po hranu.

Zatim je dole, dole u ​​planini bio Halit Berani, možda znate Halit Berani-ja? Sagradio ga je prilično ranije, jer su Srbi tažili Halita da ga odvedu u zatvor, i on je ranije napustio grad i tamo sagradio gotovo kao kuću, kao … bilo je mnogo lepo. Sa  kad se setim, bilo je to mnogo lepo mesto. Ostao je tamo dole, ali sada su Halita obično čuvali neki drugi. Znam da je moj otac jednom došao i tražio vodu, dajte mi vode, jer se usput preplašio kad mu je Halit prišao u velikoj jakni kako bi se šalio s njim, je li razumete? On je takođe prišao mom ocu na Srpskom, a on se onda uplašio i znam da je tražio vodu. Tj. taj put je bio prilično opasan jer je put bio od Proboniċa-Koprive-Košutovo-da se ide za grad, negde u bilo kojoj kući da bi našli hranu. Obično su neka Srpska vozila bila u Koprivi i nisu smeli, tj. da idu uobičajenim putem, već kroz planine, uglove, negde gde nisu vidljivi.

BG: Dakle, tako su kolima putovali do grada?

NF: Ne, ne, ne. Peške, znate, peške. Tj. moj otac je putovao možda jedan dan dok nije stigao u grad da uzme hranu i da se vrati, i onu su imali ili automobil ili ništa, svu hranu trebali su držati na krilima kako bi nam doneli tamo u planinu, gde smo mi bili. Ali pre nego što smo otišli ​​tamo, jer sam zaboravila, kao što sam pomalo počela da zaboravim ratne priče, mi iz Žabara na redu pokušali smo da idemo u Albaniju. Ali nisu nas pustili, vratili su nas skoro na granicu sa Albanijom – Prekala je bilo mesto gde smo odseli. Bilo je puno porodica – onda su nas opljačkali, tražili nakit, prvo, znam da su nas tamo opljačkali, sećam se slučaja u redu kada smo bili mnogo gladni bilo je nekih Bošnjaka koliko se sećam koji su bili u tamošnjem selu, jer ih nisu ih gonili pošto su bili Bošnjaci ili ne znam, dali su nam hleba, toplu “pitalku” sa “ajvarom”. (Komentar Prevodioca: “Pitalka” je vrsta našeg tradicionalnog hleba, a “Ajvar” je tradicionalna mlevena i kuvana paprika). Oh, sada ne mogu da mnogo jedem  “pitalke” sa “ajvarom” zbog te emocije koje imam. Čak znam da je mama to podelila na pola da bi nam dala, a pola je sačuvala za kasnije, ali definitivno sam htela da jedem jer sam bila gladna. Onda znam, ponekad pomislim da su naši roditelji znali vrlo dobro da se snađu u toj ratnoj situaciji, da sačuvaju nešto hrane za sutra,  da danas ne pojedemo sve. Onda znam da se tamo nismo tuširali nedeljama, bilo je to nedeljama, sećam se da kao dete smo imali vaške po glavi i bilo je strašno. Znam da su nam ti Bosanci pomagali i davali češljeve da se češljamo, vodu da se kupamo, i znam da je mama  pokušala da ih ukloni, jer smo svi bili u jednom traktoru u redu sa puno ljudi koje niste ih ni poznavali. Bio je jedan  bolestan čovek i on je sigurno trebao da leži.. dakle … ja sam bila mala i znam da je taj čovek stavio nogu tj. u nos, nekoliko puta sam se žalila mami i htela je da mi objasni da je čovek bolestan i moraš biti strpljiva, treba čovek da leži. Ali nekako kad pomislim da sav taj poremećaj koji smo imali, nismo imali mnogo međusobnih obračuna, tj. zašto zauzimaš ovaj deo, zašto ti, nekako za sve je bilo mesta tamo i niko nije pravio buku. Niko nije rekao zašto ovaj, ili zašto si to uzeo u traktor ili zašto ovo, ili zašto ono, ili zašto si ti prvi ili zadnji, kao što to obično biva sada.

Tada nije bilo tako, bilo je interesantno da nismo imali problema i svi smo imali zajednički problem, ili ne znam, ali bilo je zanimljivo videti da nismo imali problema sa jednim drugim, nikad. Inače, tokom rata se sećam da je u porodici postojalo i pitanje da neko ide i da se pridruži Oslobodilačkoj Vojsci, imala sam i imam još trojicu rođaka koji su bili stariji od nas, bili smo kao jedna porodica, imali su unutrašnji porodični razgovor i sa ocem i sa stricem da neko od nas treba da ide, a ja znam da je sin najmlađeg strica bio vrlo PRO za to, i tamo su razgovarali kao “da, hoċu ja, ne on”, a onda su odlučili u redu. Ovaj najmlađi, pošto je osetio jako puno da ide (tekst od min. 15:48 nije jasno razumljiv) …. da ide, ali ga je tada Srpska vojska zarobila, tj. kada je bio u OVK u planinama ovde u Mitrovici, odveli su ga u Srbiju i osudili sa 12 godina zatvora. Danas mi se ne sviđaju ova Novogodišnja ukrašavanja, jer svi oni znaju da volim Novogodišnje ukrase, možda je upravo to da ni posle rata nismo slavili Novu Godinu, jer je on i posle rata bio u zatvoru. Sve što sam mogla da vidim bilo je kad sam otišla kod strica, oni su imali te ukrase, mi nismo ih imali kod kuće jer je Safet u zatvoru, a mi neċemo, bila sam još mlada, želela sam malo, ali svake godine hajde recimo ok, kako pati tamo, dali mu daju, muče li ga, daju li hranu ili nešto drugo, uvek, svakog praznika, imali smo na umu da nam nedostaje član porodice koji je živ  znali smo da je živ jer ga je tetka bila posetila, ali nismo znali da li će preživeti ili će ga tamo ubiti. Takođe znam da je donedavno, kada su pustili Naita Hasanija, Aljbina Kurtija i druge, i on je bio pušten posle rata. Do tada su nam bili zabranjeni svi praznici, a kada se on vratio odmah smo upalili svetla, nekako smo zbog toga mnogo vezani za Novogodišnji praznik, sa ovim ukrasima koji nas podsećaju da smo imali radosti, konačno smo uspeli da stavimo upaljena svetla, a ponekad ne razumem da sada svi kada živimo na slobodi, ok. sada smo u doba pandemije, pred sobom imamo mnogo izazova, jer život nije bez izazova, ali sve dok smo živi dobro nam je, zašto ne bismo zajedno slavili, upalimo neka svetla, čak u ovo vreme pandemije npr. daje ljudima lep praznični osećaj jer smo navikli da grad vidimo tako, pa kuću ili, ili veċ znate. Ja, na primer sada imam 32 god. ali još uvek ukrašavam kuću, ukrašavam jelku, svetla koja mi daju osećaj da ok. imamo praznik, imamo nešto dobro, svako iz svog života nađe nešto dobro da može proslaviti. Dalje, posle rata, tj. ovo je bio posleratni period koji smo imali. Sećam se bombardovanja tokom rata, tj. vratili smo se sa planine i otišli ​​do one kuće u Žabaru. Bila je jedna porodica koja nam je dala svoju kuću, njihov brat je bio u inostranstvu i dao je kuću za izbeglice, tj. bez novca, bez ičega. Tu smo i ostali .. (u daljem tekst se ne razume jasno).

BG: U kojoj Opštini je Žabar?

NF: Da, Žabar je u Mitrovici. U blizini je, u blizini Mitrovice. Takođe znam da je ova stvar NATO-a bilo jedna od najvećih radosti, mada bih danas mogla imati sasvim drugačiju percepciju, ali u to vreme ste bili u takvoj poziciji da je bila potrebna intervencija da biste se oslobodili, čak i da biste uživali u slobodi govora, slobodnom kretanju i svemu ostalom. Znam da kad smo čuli vesti nismo mogli da verujemo, tj. ma ne, nema šanse, izašli smo ovako u grad da vidimo da li je to istina, nismo verovali. Tada, kada smo videli NATO intervenciju, mislim da su nas tada Srbi sve proterali iz naših kuća i doveli na jedan deo Stadiona u Tamniku. Bilo je puno ljudi, znam da su muškarci bili odvojeni od žena. Mi, žene i deca smo ostali u tom delu i usred nas, tj. bilo je NATO bombardovanja, ušli su Srpski tenkovi, da ih ne bombarduju, jer mi smo bili tamo i kad su videli da smo deca i žene oni su to iskoristili da bi preživeli, razumete li me? tamo unutra, ne znam da li je NATO možda hteo da pogodi tenk, ali možda su se oni (Komentar Prevodioca: pozivajuċi se na Srbe) takođe plašili napada ili bilo čega drugog. Samo znam da smo tamo ostali ceo dan, avioni su bili gore a tenkovi dole, vikali smo, plakali, sad kad smo se odvojili od mog oca – mislim da je to bilo prvi put da smo se odvojili od oca, postojala je neka vrsta nesigurnosti, nismo znali gde je, jer u to vreme nismo imali telefone, nismo imali ništa da komuniciramo jedni s drugima.

Takođe znam da sam tamo doživela veliki strah, možda je zbog svega ovoga to bio moj najveći strah gde mi je otac, ko zna gde je. Otišli ​​su i sakrili se u izvor, u bunar, skrivali se tamo dok se ovo nije završilo, a onda smo otišli ​​u grad i videli da je NATO stvarno bombardovao i da smo  slobodni. Bilo je to mnogo, možda najbolji osećaj, a nezavisnost je bio najbolji osećanje posle tog vremenskog perioda.

BG: Kako je bila procedura povratka kući, čega se sećate iz tog vremena?

NF:  Kuća nam je bila zapaljena, a najviše me muči to što sada nemam nijednu sliku iz detinjstva. Bilo je vrlo malo slika koje moja tetka ima ili moj ujak, znate, ali to su 2-3 slike, a ne sva sećanja koja smo imali. Možda ne celu kuću koju su zapalili nije toliko ražalostila koliko što su mi uspomene izgorele, i mislim o mojim igračkama, jer sam u to vreme bila mnogo mlada. Nekako, kad smo sada došli posle rata, morala sam, ok. mislili smo da će sve biti u redu, da, imali smo deo novca tamo gde ga je otac držao … bilo je zanimljivo da, iako međusobno nismo znali gde smo stavili novac ili šta je bilo s njima, moja mama je uvek imala strah da je, jer je ona tako stavila ruku u jaknu, pocepala taj deo jakne i stavila novac unutra, tada su bila 1000 Maraka, ako ne grešim i ona ih je sašila, ta jakna je bila dužnost cele porodice da se čuva, shvatate …. jer smo mislili da ćemo ići u drugu zemlju ili Albaniju, ili negde drugde i znali smo da će nam trebati novac, znate nekako nismo imali nade, da li ćemo ovde živeti, da li će NATO intervenisati ili će neka spoljna sila intervenisati da nas spasi ili da nam pomogne, mi se nismo nadali toga. Jedina nada je bila da se pobegne odavde, da napustimo Kosovo, Kosova više nema. Zatim, sećam se da smo posle rata izvadili taj novac i kupili puno stvari, ušli u kuću, u stan zapravo u Mitrovici koji je pripadao Srbima. Tamo smo živeli u veoma dobrom periodu … aaa..ne znam šta bih vam drugo rekla. Onda, znam da se moj otac vratio i takođe su se vratili na poslu bez plaćanja. Znate kad su rekli, kada su Rudari preživeli, rekli su im da rade bez plaćanja, i bili su veoma entuzijastični da rade i bez plate, nije važno, samo da žive u slobodi. Takođe znam ako ne grešim 6 ili više meseci da su radili bez ijednog centa. Tj. bilo je toliko entuzijazma za zemlju, jer smo sada slobodni i nema veze što neċemo biti plaċeni, i nema veze što nemamo, ono što imamo delićemo, to je bilo to. Na primer, znam da smo novac koji smo imali posle rata delili sa stricem, jer su nekako bili mnogo entuziastični svime i mislim da je ovo bila jedna od naših grešaka. Sad ulazim u neku drugu temu, možda. Imajući ovaj entuzijazam, nismo sačuvali stare zgrade. Tj. samo smo hteli da gradimo, gradimo, gradimo, kad se seċam da je u to vreme srušen Gradski Bioskop i nismo reagovali. Glupost, što smo bili impresionirani da želimo da gradimo, hteli da idemo napred, možda ne znamo vrednost nekih stvari. Zatim, čak i kuće npr. da su bili zapaljeni, odmah smo ih obnovili, verovatno bi bilo dobro da se nešto sačuva iz tog vremena, to ok. ovde je bio rat, ove zgrade su oštećene, pa ono … Mislim da nismo sačuvali nikakvo sećanje iz rata. Nekoliko, možda samo reči, su ostale kao uspomene, rekla bih.. A za to npr. u Mitrovici su bila tri bioskopa, a danas ih nema nijedna. Znam da je to vrlo besmisleno. Mnogo drugih stvari su nestale, možda neposredno nakon rata, na koje nismo obraćali pažnju, možda na kolektivno pamćenje.

BG: Kako mislite da je rat uticao na vas, i da još uvek utiče, to što primećujete?

NF: Ok. Verovatno imam taj strah da u nekoj zemlji može, jer sada ja …. pre nego što sam verovala da je npr. određena cela zajednica može biti  loša, samo zato što je ta zajednica. Više nemam takva uverenja, sada sam velika i videla sam da to nije tako.

Ali, ono što verovatno imam kao traumu od rata je to što se jako bojim, mnogo se bojim ovih diktatora ili ljudi koji … mnogo se bojim da bi moja zemlja ili određeno mesto negde moglo biti u rukama mentalno bolesne osobe. Možda ne želeći da opravdam učinjena dela, da kada kažete mentalno bolesni možete onda opravdati učinjena dela, ali možda čovek koji je duhovno loš ili ne nalazim drugu definiciju za čoveka koji može da učini taj veliki genocid u zemlji, osim što on nije bio normalan jer zdrav razum ne može da izvrši te stvari. Takođe, se bojim za svoju zemlju da bi takav vođa mogao doći ne samo da našteti svima nama, već i nanese štetu određenoj zajednici. A ono što me najviše boli oko rata je  položaj Roma-Aškalija-Egipćana, jer sam i ja bila u istom položaju pre rata, verovatno na neki način napadnuta ili stigmatizovana zato što sam bila Albanka. Mislim da se na isti način odnosimo prema njima i to me odmah vraċa u retrospektivu kad god vidim to kažem čekaj mi smo bili tako, tj. kada dolaze, ili prodaju ili mole, takođe se sećam da je u našoj porodici bilo osoba koje su nekada prodavale cigarete i koi su bili stigmatizovani od strane Srpskog društva. I sada postupamo isto prema toj zajednici. Ovo me često vraća i sećam se da ok. verovatno ih bukvalno ne davimo, ali gušimo ovu zajednicu na drugačiji način i nismo, na primer u Mitrovici se isto događa. Na primer, pre rata smo bili stigmatizovani i imali ste Albansku zajednicu koja je bila zajedno sa Srbima. Ok. postojala je vrsta, npr. u školi, prijateljstvo sa ovim mladim ljudima, ali uvek ste razdvajali Srbe i Albance. Isto se dešava u Mitrovici, tj. imate Roma-Aškalijsko-Egipćansku zajednicu koja je getoizirana u nekom obliku u tom okruženju i nema kontakt sa nama. Pre rata smo svi bili isto, tj. bili smo podeljeni između Srba i Albanaca, iako ste možda imali komšije Srbe vrlo dobre ljude, iako niste imali loše odnose s njima, ali kako je rat počeo bili smo razdvojeni. Vi ste išli sa svojom zajednicom, oni sa njihovom, dogodilo se isto, osim što ih mi fizički ne gušimo tako, ista je zajednica Aškalija, mislim. I uglavnom me podsećaju, možda je ovo mala trauma, ne znam, ali ono drugo što me plaši je kada, možda svaki put kad vidim u filmovima, vidimo ljude kako leže na zemlji bez ruku, bez nogu, bila sam dete da ih vidim iako nisam znala šta im se dešava. Mislim da sam jednom pitala tatu šta je to, dali se pretvaraju, dali se igraju tako .. i znam, imam tu sliku koja mi izlazi ispred ovako kad je ponekad vidim, posebno kad gledam filmove ih se setim, dolaze mi kao sećanja, i nešto što me boli je to što se nismo usudili da se zaustavimo, niti ih pogledamo ili sahranimo, niti da se pobrinemo za tu žrtvu, tu su odmah bili Srbi sve vreme dok smo bili na redu koji su nas pratili, niste se usudili da se zaustavite, niti da pogledate ko je ili šta je, morali ste se pretvarati da to ne postoji, kažem da je to ljudsko telo a vi ga već napuštate tamo. Ovo je bilo prilično teško. Ponovo kažem da nije bio samo jedan Milošević, već je bilo i drugih mnogo loših ljudi, onih koji su tako napustili ta tela, onih koji su masakrirali. Ne znam kako bih ja ili vi, ili neka druga osoba kao vođa mogla da me nateraju na takav zločin. Ranije sam priznala da je ok. ubij me radije nego što bih počinila takav zločin. A ponekad kada to pokušavamo da opravdamo odlukom da je samo jedna osoba Milošević, mislim da grešimo što to nije bio samo Milošević, ti ljudi su mogli nekome da kažu ne. Neko bi mogao reći stani, znaš da nisu 1,2,3 ili 4 osobe počinile zločine, tbilo ih je više, imao si jednu vojsku. Čak i da se vojska borila sa drugom vojskom to je u redu, ali borila se sa civilnim stanovništvom. Ok. ovo je nešto što ovde nije u redu zbog čega sva ta mržnja prema zajednici poput Albanaca, jer ste zaista morali imati previše mržnje da biste ubijali ljude  na taj način. Ne znam, ali mislim da nije samo jedan Milošević, ima ih više. Možda i kod nas, s druge strane, takođe mislim da je naša Strana mogla počiniti zločine i ne možete kriviti sve, npr. kao OVK, da se kaže OVK ovako, ne, postoje pojedinci koji su to uradili.

Međutim, kad dobijemo izveštaj, jer je ovde reč o genocidu sa direktivama koje su dolazile iz države, mi nismo bili država. Bili smo ljudi koji su imali ideal koji smo hteli da izađemo, u stvari ja sam živa zbog nekih vojnika OVK-a, ne ja, već i onaj deo u tom selu za koju sam rekla da ih je bilo negde 1000-2000 osoba ili više. Srbi su hteli da ulaze, tj. sa pešadijom koja je takođe tamo ušla i bilo je nekoliko vojnika OVK-a koji su imali vrlo malo oružja, ali dok su se borili sa Srbima, nisu se predali i mislili su da su bili vrlo naoružani i povukli su se. Da su ušli tj. mi tih 1000-2000 osoba bi smo bili mrtvi. I nekako, kad pomislite na ovo, ne možete da kažete da je OVK, pa su svi oni bili pojedinci, takođe mislim da je bilo i Srpskih pojedinaca koji verovatno nisu hteli da čine zločine, to su sada Srbi koji pokazuju da su bili naterani od Vojska Srbije da urade zločine. Pretpostavljam da su neki od njih koji su ih odbili pretučeni ili mučeni, ali na primer kada su izašli na teren to nije bilo što ih je neko video šta rade. Na primer, silovanja koja su se desila kao što sam ranije rekla, nije da je Milošević došao tamo i rekao da siluju onu ili onu, da ih redom siluju, ulaze na njih, ne mislim da su te direktive došle direktno odatle, ali mislim da ti ljudi ovde su to sami uradili, čak i kad mislim da su mnogi Srbi bili “pijani”, pijani tokom rata, npr. sve vreme ste videli Srpsku Policiju pijanu, ponekad pomislim da možda čak i mnogo puta nisi bio svestan tih teških zločina koje su počinili, oni su počinili te zločine jer mislim da su odozgo imali direktivu da čine zločine, možda da zastrašuju ovaj narod asimilacijom ili da ih proteraju u inostranstvo, zato da ovde ne bude više Albanaca, ali ne znam. To su samo misli, ponekad pravim ovako upoređenje šta je sve moglo da se desi, pokušavajući da pronađem nešto…

BG: Da se manje-više opravda ono što se dogodilo…

NF: Ne možemo ih opravdati, ali bar može se opravdati onaj drugi deo.

BG: Da.

NF: Da biste podelili stvari, znate … da se nadamo, da ako sve to radimo zajedno onda nema nade da .. .. (na sledećem min. 35:13 tekst nije jasno shvaćen), opet će rat eksplodirati. Ne mislim da su svi takvi, ali mislim da ima puno dobrih ljudi, danas radim sa njima i znam da ima dobrih ljudi, mnogo dobrih ljudi. Ali, ponekad je pitanje ove diktature koja je funkcionisala, jer i danas mislim da su u nekoj vrsti demokratske diktature, ovde se demokratija pretvara, ali s druge strane su i druge stvari koje funkcionišu drugačije. Često se ne usuđuju da pričaju o mnogim stvarima, a možda se ni tada nisu usudili da pričaju, možda se čak ni u to vreme nisu usuđivali da govore, izražavaju protiv Miloševićevog režima, ali takođe imajući duh da su Albanci oni koji nam to rade, možda ih je ovo nateralo da čak i više prećute, da ne pričaju, ne znam. Čak i mi ponekad ovde na Kosovu imamo pritisak mase, ili imamo pretnje ili npr. vi kao civilno društvo svaki put kad pričate primite poruku, hej … postoje stvari koje žele da ih vi šutite čak i  ne daju vam da pričate.   Ali, na neki način kada se ljudi ubijaju do tog načina “ne znam” možda … čak i ja bih reagovala, rekla bih prestani ja nisam ta, bar bih se distancirala od svih tih zločina koja se izvrše, i da se i danas veliki deo verovatno ne distancira od tih zločina. Možda je ovo nacionalistički narativ koji sve vreme koristi Vlada Srbije, ali istovremeno i Kosovo, jer takođe ni mi nismo baš dobri sa ovim pitanjem nacionalističkog narativa, prilično, nedavno se mnogo uvećalo, možda čak i oni iz OVK-a koji su ošli tamo da im se sudi. Ali se jezik dosta koristi i već neko vreme radite na tome da smanjite napetost i sada ponovo BAM, ok.  Hajde opet.

BG: Da, definitivno, patnja civila se mnogo koristi u korist određenog pravca, tako da je i prilično problematična. Ali, nadamo se da će se vremenom poboljšati jer izgleda da je to još uvek sveža rana.

NF: Da…

BG: A možda će nam vreme pomoći. Hvala puno Neri, ako nemaš nešto da dodaš ovde ċemo završiti.

NF: Da, nema, nema problema. Dodato tome, možda, imam jedno sećanje iz rata kojeg se sećam i koju sam uvek spominjala na nekim mestima, od kada smo bili tamo u planinama, mi, deca smo se igrali, a imali smo i bicikl koji smo koristili i otišli smo malo dublje što je bilo bliže Srbima, ali ne znam zašto smo tamo otišli da se igramo, a metci dođoše, tj. odozdo su Srbi pucali i mi smo uzimali te metke, bilo je jako vruće, tada sam takođe otišla do tate i rekla sam mu “vidi našla sam ovaj metak i još je vruċ”. Uvek se setim tog prestravljenog lica mog oca, gde si to pronašala, kuda vi idete onda se setim da je moj otac zaista vikao na mene, znaš da je jako vikao, bila sam dirnuta kao dete. Koliko se sećam rata, sećam se tog prestravljenog lica, otvorenih očiju i “kuda vi idete”? Ovo je verovatno jedno od sećanja sa vremena rata.

BG: Puno vam hvala što ste podelili ovo iskustvo sa nama.