Bjeshka Guri (osoba koja intervjuiše)

Mirvete Guri (sagovornik)

Skracenice: BG=Bjeshka Guri, MG=Mirvete Guri

BG: Jer možeš na početku da kažeš nešto o sebi?

MG: Ja se zovem Mirvete Guri. Radim u srednjoj stručnoj školi. Po profesiji sam biolog.

BG: Možeš li da kažeš nešto oko toga kako je krenuo rat?

MG: U vreme kada je počeo rat ja… bila je prva godina gde sam ja krenula da predajem kao nastavnica u osnovnoj školi u selu i negde pri kraju rata krenuli smo da napuštamo Kosovo ali ne svi odjednom. Mi smo možda bili poslednji koji su krenuli. Negde mesec i po dana, pet ili šest nedelja pre završetka rata, 11 juna. Otišli samo u planinu a iz kuća smo izašli peške.

BG: Da li možeš da objasniš te okolnosti, situaciju u to vreme pre nego što ste izašli? Da li vam je neko rekao da odete ili ne?

MG: Da, sve do poslednjeg momenta nismo imali nameru da napustimo kuću. Mi nismo imali puno kontakta sa srpskim snagama jer je po poziciji naše selo bilo dosta udaljeno pa vojnicima nije bilo dozvoljeno da dođu blizu ovog sela. Svakog dana situacija je bivala teža, pa smo smatrali opravdanim da odemo odatle jer nije bilo drugog načina: ili da oni uđu u selo i pobiju celo stanovništvo ili da mi napustimo Kosovo. Tako jednog dana, stigla je trenutna vest, po mom mišljenju veoma spontano samo su došli i rekli „moramo da odemo“. Ja sam pokušala da ostanem ali mi nisu dali, rekli su mi da obavezno moram da idem jer nismo više mogućnosti da vas čuvamo. Onda smo krenuli, negde posle podne negde oko 2, to jest 14 kada smo krenuli odavde, ko se sve tu zadesio: sa decom, sa ženama, mladi i mlade a onda smo hodali u pravcu Ljubotena. TI znaš kakav je put u tom pravcu. Najveći deo putovanja je bio noću. Znam da smo putovali 24 sati bez prestanka.

BG: Koliko vas je otprilike bilo tada?

MG: Celo naše selo i nekoliko drugih sela mislim da nas je bilo negde oko 300 ljudi. Ali nisu svi stigli da izađu ovamo u zavisnosti koliko su bili u stanju da to urade i da hodaju posebno starije osobe koji nisu mogli da nastave pa su se zaustavili na putu. Njih su ponovo vratili. Mi smo odmorili samo 5 minuta ne više od toga.

BG: Ko vas je vodio tokom celog puta?

MG: Nije bilo nekog ko nas je posebno vodio, pa su nas uglavnom vodile glave porodica. Moj pokojni otac se bavio time i vodio nas. Skoro svako pojedinačno se brinuo da nas vodi tokom putovanja jer niko nije znao tačan put. Ja ne znam, ne mogu ni da zamislim kakav je to put bio jer smo uglavnom putovali noću i to stazama kojima su ranije prolazile samo koze, ne i ljudi. Veoma često se dešavalo da ljudima klizne noga i da padnu dole. Čak i životinjama. Jer je poneko uzeo svog konja pa su zbog toga padali i povredili bi se. Jedna žena je sa svojom devojčicom poginula tokom puta.

BG: Kako se to desilo?

MG: Tu je bilo veoma hladno na vrhovima Ljubotena u mesecu maju još uvek ima snega i veoma je hladno. Oni nisu pali već je ta žena sela sa svojom devojčicom da se odmore, seli su na zemlju i smrzle se. Ne znam zašto ali su obe preminule. Tako se to desilo. Veoma teška situacija. Uvek sam pokušavala da ovaj deo zaboravim ali se ne zaboravlja.

BG: Kakvo je raspoloženje vladalo? O čemu ste govorili dok ste govorili? Da li je neko govorio ili…?

MG: Vrlo malo se govorilo… „hodajte ovamo, hodajte tamo“. Nije bilo nečega…

BG: Da li je bilo svetla?

MG: Ne, nije bilo svetla. Ne znam zašto… mislim da nismo smeli da imamo bilo kakvu svetiljku jer smo ilegalno prelazili granicu sa Makedonijom. Tu gde smo prolazili granicu nijedno dete niti odrasle osobe nisu smele da se čuju, nijedno dete nismo ostavili da plače kako nas ne bi primetili jer bi nas vratili nazad. Međutim, mi… ne znam kako ali u tom momentu kada smo prelazili ni deca nisu plakala pa smo veoma tiho prešli preko. Nisu nas primetili. Kada smo izašli sa druge strane, stiglo je i jutro…

BG: Posle 24 sati ste prešli na drugu stranu?

MG:Da, posle 24 sati putovanja, sada je bilo jutro. Ja sa svojom sestrom i bratancem i Kenanom, rođakom, bili smo prvi iz naše grupe. Prolazeći, kako smo hodali pred nas su izašla dva Makedonska policajca i prvi put je meni palo na pamet da na njihovim rukama pročitam natpis gde je bilo napisano… „Makedonska policija“ pa sam zaustavila decu i rekla im stanite mislim da smo došli vuku u usta. Jedan od tih policajaca je bio Albanac i rekao nam na albanskom „Nemojte da se plašite, hajde, mi smo zbog vas došli“. Drugi policajac je bio Makedonac ali su se veoma dobro ponašali. Onda smo otišli do jedne škole, u dvorištu škole su sve nas sakupili a drugi makedonski policajci su se ponašali veoma loše. Psovali su nas, svašta, vikali na nas. Bilo je i Albanaca. Onaj policajac Albanac nam je mnogo pomogao i bio je toliko pozitivan da nas je potpuno smirio. Stalno nam je govori „Nemojte da brinete, ja sam tu, ja sam tu“. Oni su nam govorili makedonskim jezikom i ja normalno nisam znala makedonski ali srpski sam po malo razumela. Ali nisam mogla da govorim. Ja sam pričala na engleskom, on mi je vikao „Zašto govoriš na engleskom? Ti me razumeš na srpskom“, taj policajac. „Zašto ne govoriš na srpskom kada me razumeš kada ja govorim ali obraćaš mi se na engleskom?” Još više me je psovao. Ali i to je prošlo. Tako okupljeni smo krenuli, odneli su nas u kamp za izbeglice u Preštenu. Taj kamp se nalazio u Tetovu, u opštini Tetovo. Tamo smo otišli. Kada smo tamo stigli prošlo je 24 sata, niti smo jeli niti smo imali vode. Makar mi odrasli jer smo sve čuvali za decu. Tu su nam doneli hranu, ne znam da li je bilo od američke pomoći ili odakle. Ali vrlo interesantno, otežano smo jeli i tu hranu jer nam vilice nisu radile. Kao da smo jeli nešto što nije prava hrana već nešto čvrsto što se ne može sažvakati. I to je prošlo. Dobro smo stigli. Kada smo mi stigli, negde nedelju dana ja i moja sestra nismo mogli da ustanemo na svoje noge ujutru kada bi se budili iz sna jer smo imali zapaljenje mišića i nije bilo sanse da same ustanemo. Dolazili su drugi iz Tetova, naši bliži rođaci, uzeli bi nas za ruku i pokušali bi da nas probude i podignu. Bio je to veoma težak period. Katastrofa! Ono što je bilo najbolje iz svega ovoga, je da niko nije bio maltretiran niti je neko ubijen a sve drugo dođe i prođe. Ali na meni je ostalo mnogo loših tragova. Bila je to najteža istorija, najteže što nekog može da zadesi, rat.

BG: Kakav je to uticaj imalo na svakodnevni život?

MG: Možda sam postala snažnija ali istovremeno sam postala i slabija jer nisam u stanju da se suočim sa ovim stvarima koje su na primer brutalne. Ja nisam osoba koja sad može da ratuje da se bori sa nekim sada se nekim niti rečima o nekoj nepravdi ili slično. Ne mogu jer sam emotivna i uzbuđujem se. Noge mi se odmah preseku i srce mi ubrzano kuca i odmah se predam ali sa druge strane normalno da smo postali snažniji jer sam ja preživela rat, preživeli smo puno toga i psihički smo još uvek dobro, makar tako mislim. Mislim da smo dobro jer nastavljam da predajem sa učenicima u procesu obrazovanja bez bilo kakvog ekscesa i posle rata sam pokušala da razumem da je bilo učenika sa traumama kao i učenika koji su izgubili svoje roditelje, uglavnom svog oca, i uvek sam im pomagala i imam puno razumevanja sa njima. Uglavnom hladne krvi. Sa ovog aspekta mislim da sam položila veliki životni ispit. Ne znam, pomešana su mi osećanja.

BG: Hvala vam.

MG: Nema na čemu.

BG: Imaš li nešto da dodaš, još nešto da kažeš pre nego završimo?

MG: Da… nadam se da rata više nikad neće biti, da nikada ne bude rata. Imam želju da se promeni pristup ljudi prema životu, da više cenimo svoj život, kako svoj tako i život drugih ljudi, da ne budemo jedni drugim tirani kako u ratu tako i posle rata jedni prema drugima. Da postanemo malo osećajni prema drugima.