Osoba koja intervjuiše: Rita Berisha
Sagovornik: Elmaze Gashi

R.B.: Hvala što si došla i što nam se ispovedaš. Možeš li da mi kažeš s početkom rata, gde si bila? S kim si bila?

E: Ja sam bila kod kuće, sa decom. Bio mi je tu i brat sa ženom i sinom. Jer oni su se iz svog naselja povukli, došli su niže jer je bila blizu policijska stanica. Tamo smo svake noći bombardovanja bili pod stresom jer je počelo i proganjanje stanovništva, iz jednog naselja u drugo. Gornje naselje gde mi je bila familija je palo, došli su kod nas. Dolazila je policija u ulicu, mi izlazismo sa decom, opet se vratismo, hajde jer nisu ulazili u svaku kuću. Sećčam se momenta kad sam izašla na ulicu [rekla sam] “kuku gde mi je sin?” Sin u Bešiku. I kaže, sećam se da je bio u Bešiku ali mi kaže dever “ne, ne Durima držim ja”. On ga je držao. Opet se vratismo i jedno u šta nisam mogla Fjolu da ubedim, Fjola sad ima 5 godina jer tad nije bila tolika, uspavljivala sam je s cipelama jer nisi znao kad mogu da dođu da te isteraju. Još sam i govorila jer je tad bio april, u stvari mart je bio. Mart, april, hladno vreme. Kad su više došli i otišli mi, jer mi smo tri puta odlazili i vraćali se. Četvrti put nas oteraše. Čim smo izašli iz kuće…

R.B.: Proterali su vas?

E: Da. Na sokaku, čim smo izašli iz kuće, mog brata i muža odvojiše iz kolone, i uvedoše ih u neku kuću. Brata su tukli, muža ne. Opljačkali su ih, to para što su imali, uzeli su im iz džepova i pustili ih. A mi posle u koloni, na ulici… Kola su nam ostala u dvorištu. Kad smo izašli u kolonu sreli smo rođake, oni nas povezoše. Putovanje je trajalo jedno nedelju dana do granice, do Kačanika, Elez Hana. Ko je imao mogućnosti da ide po kućama da traži brašno da zamesi s vodom i da peće u limu, što su nalazili po poljima da peku da bi jeli. Ja sam imala neki keks sa sobom, keks od sina u u kolima. Cuclu sam zaboravila. Čim bi otvorio oči tražio bi “leb” – nije znao da kaže “hleb”. Jedne noći smo onda ostali tu jer su nam oduzeli kola, ostadoše u Elez Hanu tamo kod fabrike cementa. Nisu nam dali da pređemo granicu pa je trebalo da idemo u Blace. Tamo u Blacu srela sam devere. Oni izađoše sa starijom decom, oni prođoše. Otvoriše nam one improvizovane šatore. Tu smo proveli jednu noć.

R.B.: Misliš u Stenkovcu?

E: U Stenkovcu smo spavali u kolima… ne u Stankovcu, u Blacu, na granici. U Elez Hanu, u fabrici, nedelju dana smo spavali u kolima. Jer nisu davali kolima da prolazimo. Onda je trebalo da ostavimo kola tu, jer u pitanju je bio život, jer nismo imali šta da jedemo. Onda pređosmo u Blace. Ona fabrika cementa je bila tu kod Blaca. E u tom delu gde su bile izbeglice u Blacu prošli smo, gde su bili ti improvizovani šatori. Tu smo prespavali jednu noć. Onda smo izašli čekali smo jedno 4 sata na granici. Tu je bilo strašno jer jednog su devera odvojili, odveli u drugi autobus, od straha da će da nas odvoje jer tu su i tukli i makedonska policija jer ljudi su trčali da uđu u taj autobus gde im je bila porodica. Tu je bilo strašno od strane Makedonaca. Na sreću mene nisu odvojili od porodice. Ušli smo u autobus i nismo znali gde nas vode. Onda smo otišli u Stenkovec. U Stenkovcu smo ostali mesec dana i uz nadu da je godišnjica NATO-a da ćemo da se vratimo. Moj muž “vraćamo se, sigurno se vraćamo na Kosovo”. Moji su otišli u Nemačku, jedan dever ode u Francusku, jedna zaova u Norvešku. Samo ja sa malom decom ostadoh mesec dana u Stenkovcu. Odatle smo onda morali – počelo je toplo vreme. Gori sunce. Nije bilo uslova. Kad prozvaše nas. Prozvaše nas za Kanadu. Nismo odbili, odosmo u Kanadu. Tamo su nas super dočekali, super dobro čak i predsednik opštine. Jer mi smo stigli u Halifas . Predsednik opštine kad smo izašli iz aviona sve nas je pozdravio. Sa kolicima za decu, za stare, nekome cipele, jer kako smo izašli iz kuće, neki obuveni neki bosi. Dočekaše nas. Uradili smo sve zdravstvene analize, uzeše nam krv, okupasmo se, dadoše nam stvari i donji veš, sve. Onda nas odvedoše u kamp. U kampu smo bili jedno 3 nedelje, 4 nedelje ne znam sad tačno.

R.B.: Kako je bilo u tom kampu?

E: To je bio vojni kamp, ali nov, mi smo prvi ušli. Loše je bilo jer smo bili tri porodice, u jednoj sobi smo spavali, eto to. Bila je kuhinja, ili smo tamo da se hranimo. Onda su bile one sale za aktivnosti. U gradu bismo dobijali dozvolu, ili bi te vozili ili bi išao, tu je bilo i poseta doktoru. Samo je bilo loše što smo spavali u istoj sobi. Ja sam imala malu decu, neki bi sedeli dugo, slušali bi muziku, pričali bi ili ne bi gasili svetlo, a deca je trebalo da spavaju. Onda odosmo, neki transfer, predstavljao si se da bi išao u Vinipeg. Tamo smo išli sa sponzorom, oni bi nas sponzorisali. Našli smo stan sa nameštajem, elementarne stvari plus smo imali taj big-check koji nam je bio potreban za zavese i tepih, to čega nije bilo. Ali, mi se vratismo, tražili smo da se vratimo, nismo ostali. Hrana je bila obezbeđena za mesec dana dok ne upoznaš grad, dok ne naučiš gde su marketi. Elementarne stvari si sve imao.

R.B.: Jeste li imali mogućnost da radite?

E: Ne, dobili smo dozvolu za rad, ali mi smo hteli da se vratimo, ali dobili smo je. Nismo je ni dočekali, ona je izašla u septembru, a i jesenji ček je isticao. Mi se prijavismo da se vratimo.

R.B.: I onda su vas oni vratili?

E: Da i želja, i to kad smo otišlu u emigracijsko, jer moj muž je znao engleski, kad smo otišli u emigracijsko da se prijavimo, prijavismo se posle dva dana dođoše iz emigracijskog sa prevodiocem da me pitaju jer nisam znala engleski, da me pitaju da li me muž tera, ili se i ja slažem da se vratimo.

R.B.: I vratili ste se ovde?

E: I vratismo se ovde.

R.B.: Kako je bilo ovde kad ste se vratili?

E: Kad smo se vratili… vala ne znam, kuća oštećena, pokradena, trebalo je da uđemo obuveni. Dok smo sve očistili, dok smo sredili jer tu su bile i izbeglice, i ulazila je i policija i ko zna ko je sve ulazio. Kuća je bila u strašnom stanju, onda dok smo se smestili. Na sreću od tih nesreća, sreća pa su muža zvali da radi na aerodromu, jer nije se znalo, svi nezaposleni. Od svega lošeg, bar se zaposlio.

R.B.: I počeo je da radi

E: Da.

R.B.: A deca kako su bila u tom periodu? I u kolima i u…

E: Vala deca jako loše jer Fjola kad smo se vratili u septembru napunila je 5 godina, dakle Fjola je imala četiri i po godine u to vreme. Ali deca su videla da nešto nije u redu jer i nas bi viđali neraspoložene. I u tom momentu kad su mi brata i muža, jer mi smo vikali, kad su ih odveli i uveli u jednu kuću, moja Fjola je bila izbezumljena jer je videla mene kako vičem. Onda i da spavaš u kolima bre, nema hrane, gde idemo, što se ne vraćamo kući. Iako tamo gde smo otišli, nije bilo igračaka, ničega, kad odosmo u Kanadu, i igračke, i stvari, ali ona neraspoložena, jer su bila i deca umorna, nisu im preterano značile te igračke, umorni i od puta, i od lošeg raspoloženja roditelja i od situacije, možda je i slušala šta pričamo. Dete apsorbuje iako možda ne zna da se izrazi šta mu nedostaje, to mu ostaje u glavi.

R.B.: Ostalo im je u glavi.

E: Da.

R.B.: A jel možeš da mi u detalje ispričaš o putu za Kanadu, kako ste dobili dozvolu za Kanadu?

E: Vala da ti iskreno kažem…

R.B.: AIli kakos te se prijavili?

E: Nismo se ni prijavili. Muž je imao dve sestre u Australiji. Dođe jedan sestrić iz Australije jer je došao samo da vidi gde su rođaci i on poče da insistira da nas povede, jer mi ostadosmo dugo, mesec dana. Sad, javljali su se ljudi gde su hteli, čekali su u redu gde su hteli, u koju zemlju, gde su imali rođake tamo su ih slali. Ovaj moj muž nije hteo misleći da ćemo da se vratimo na Kosovo i nije hteo u inostranstvo. Onda su počeli oni sami da prave liste da bi sklonili stanovništvo, da ih raspodele odatle.

R.B.: Iz Stenkovca.

E: Iz Stenkovca. Inas su upisali, nije nam ni palo napamet. Mi smo čekali da pošto je došao taj sestrić od muža, da on nešto hoće da nas odvede u Australiju. Prozvaše nas za Kanadu, nismo odbili jer bila su u pitanju deca, vreme otoplilo, nije bilo uslova, nije bilo kupatila. Stenkovec je bio užas.

R.B.: Da li ste imali dovoljno hrane u Stenkovcu?

E: da, suve hrane je bilo. Svi su imali nešto para tamo. Kasno su počeli da donose trafike tu unutra gde je moglo da se kupi nešto, jer na početku si jeo suvu hranu bre kuku, nije mogla ni flašica da se prokuva, da detetu daš mleko. Uslovi su bili katastrofa. Kupatila su bila samo improvizovana sa crevom, tu da se ide.

R.B.: Sa crevima:

E: Čekajući u redu, usred polja, kupatilo.

R.B.: A kako ste se kupali, ili kako si kupala decu?

E: Decu na početku uopšte, kad je bilo otoplilo vreme, grejali bismo vodu na suncu, grejala se plastična kanta i kupali bismo decu tako, samo vodom. Za sebe… dali su nam velike lavore, tako pomoć, greješ vodu, tuš za telo, glavu pereš napolju, trebalo je da peremo glavu van šatora, tu. Ovde jedan šator, ovde jedan, tamo jedan. I bilo je mnogo hladno, u zakopčanim jaknama smo spavali… april… 31. Marta smo izašli iz kuće, mesec dana u Stenkovcu. Računaj ceo april smo bili u Stenkovcu. Dan bi bio topao, noć hladna. Još kad je jedno tri-četiri dana padala kiša, dok bi otišao do kupatila, kupatila su bila daleko, po kiši, po blatu, da vodiš dete…užas.

R.B.: Koliko si bila u Kanadi?

E: U Kanadu smo otišli negde posle 1-2 maja jer smo ceo april bili u Stenkovcu a vratili smo se iz Kanade 11 septembra. Sad, maj, jun, jul, avgust, 11 aprila smo se vratili ovde. I molili su nas vala. Meni su govorili imaš pravo da uzmeš svoju porodicu, sjedinjenje porodice, mužu isto. Ali, s nadom da će biti bolje, vratismo se.

R.B.: Odlučili ste da se vratite.

E: Da.

R.B.: Okej, hvala najlepše.

E: Hvala i tebi.