Intervjuerka: Počinjemo. Da počnemo od kad je NATO bombardovao?
Driton: Od kad je NATO bombardovao ćemo početi.
Intervjuerka: Ok.
Driton: Bio je 24. mart ’98 godine. U 99-98?
Intervjuerka: U ’99-oj godini.
Driton: ’99-te godine, bilo je negde oko 8 – 8:15 časova kada su dali vest ovde na Radio-televiziji Albanije da je počelo bombardovanje. Bilo je zabune u mojoj porodici, nismo verovali. I nakon nekoliko minuta je nestala struja. Prekinuli su struju. Onda, kada su prekinuli struju, izašli smo na terasu, na balkonu, ali nismo videli. I vratili smo se unutra u sobu, mislili smo da je samo vest… ne lažna već, kasna. Onda smo čuli neko bombardovanje. Izašli smo na terasi i gledali avione. Ali, nismo videli avione jer su gađali raketama. Onda, kada smo izašli na terasi, bio sam ja, deda i dve moje sestre. Baka je bila invalid i ostala je u kuhinji. Ali, ona je od stresa jer smo se mi udaljili, izašla. Nije mogla da hoda, izašla je puzeći kako bi mogla da nas vidi na terasi. Kada nas je videla na terasi smirila se i vratila nazad. Ušla je govoreći: mislila sam da ste pobegli i da ste me ostavili, te reči je rekla baka. Ja sam rekao, dok ja ne pobegnem, nećeš ni ti. Kada budemo bežali, bežaćemo zajedno. Onda je počelo bombardovanje. Skupili smo se po kućama. Imao sam i dedu, on je izlazio. Organizovalo se naselje da pobegnu jedno naselje ispod. On je izlazio i zaustavljao ljude. Gde ćete da bežite, za koga ratuju oni vojnici? Ako im mi ne pomognemo, ko će ih podržati? I tako ih je dva-tri puta zaustavio. Četvrti put nije mogao, bežali su ljudi pojedinačno. Tako da, petog aprila, odlučili smo i mi da napustimo kuću.
Intervjuerka: Da li je napustilo celo naselje ili samo vi?
Driton: Ne, mi smo posle izašli, sa celim naseljem. Čim je izašao… ne sećam se tačno… da li smo se organizovali ili nismo, ne znam jer sam zaboravio. Samo jedan kada je izašao iz kuće, čulo se da je rekao, izgleda Hafiz Hakije, onda smo se mi organizovali i petog aprila smo izašli. Petog aprila, ja sam imao moju baku u invalidskim kolicama. Izašli smo invalidskim kolicama. Deda i dve moje sestre, znaš, i spustili smo se nadole. Otišli smo na železničku stanicu. Ulicom smo videli mnogo izbeglica kako beže iz stanova. Ali dok smo išli nismo videli zlostavljanja. Kod železničke stanice nismo imali zlostavljanja. Samo su nas popeli u voz i tako su nas predali… poslali do Kačanika. U Kačaniku je bilo malo diskutabilno da li će da nas puste ili ne, onda je tren nastavio do Blaca. U vozu je bilo policajaca ali nisu maltretirali. Onda, kada smo sišli iz voza, policajci su nam rekli da budemo pažljivi i da trebamo da hodamo samo po pruzi jer van pruge je minirano. U tom delu dok smo hodali, ja sam spustio baku sa komšinicom i dedom i po pruzi sam hodao. Nakon nekog vremena hodanja po pruzi, točkovi su se oštetili, ali ja sam tako sa pokvarenim točkovima stigao do Blaca. Tamo je bilo užasno. Na početku Blace sam bio. Međutim, nakon što smo bili na sigurnom, jer je bila kao neutralna zona, i mi smo govorili da neće da pucaju ili da dolaze Srbi. Kada smo ušli u ovaj drugi deo Makedonije, tu sam video ljude, za bedu. Da trči čovek za hleb kao lud, samo sam tu video. Ja nisam boravio tu mnogo. Bio sam negde od jutra do 9-10 uveče. Imao sam takvu sreću jer je baka bila invalidna. Uzeo nas je francuski tim i odveli nas sa nekim Albancima. Ukrcali su nas u traktor. Oni su je ukrcali u traktor a Makedonci su se suprotstavljali. Nisu hteli da je puste da uđe ali oni su pravili otpor, Albanci iz Makedonije, i ubacili su je u teritoriju Makedonije. Onda su i meni zbog nje pomogli i popeli smo se u autobus. Autobusom su nas poslali do Stankovca 1. negde oko 10 ili 11 uveče. Tu nas je dočekao engleski KFOR, uzeli su nas njihovim vozilima, džipovima i poslali nas u kamp. Dali su nam šator, i tu smo se smestili.
Intervjuerka: Kakvi su bili uslovi u šatoru?
Driton: Uslovi u šatoru… kao u šatoru.
Intervjuerka: Je li bilo hladno?
Driton: Pa bilo je hladno jer je bio april mesec. Dali su nam neka ćebad, mogu da ih zovem ćebad… da kažem ćebe jer tako… ali nisu grejale. Bio je to veliki šator bez grejanja, bez ničega, bedno. Nisi mogao da spavaš od hladnoće, ali bio si na sigurno. Nakon dva dana, izmenili su nam šator i sem šatora doneli su nam ponovo te ćebadi, ali bilo je… počelo je da greje i nije nam više bilo hladno. Doneli su nam dovoljno hrane, hleba, i sve smo imali bez problema. I vodu i sve.
Intervjuerka: A za kupanje, kako je funkcionisalo u kampu?
Driton: Za kupanje dok sam ja bio ne znam, samo znam da su izgradili. Za kupanje nisam imao prilike da vidim jer nisam dugo bio tu, deset dana. Nakon deset dana, počela je organizacija država koja su prihvatala izbeglice. Trebali smo da idemo i da čekamo redom da se potpišemo. Dva-tri puta sam išao ali nisam imao sreće. Onda se i baka razbolela. Odveo sam je u bolnicu Izraelaca. Oni su joj dali papir da ona ne treba da boravi tu. Dostavio sam taj papir kod nemačkog osoblja. Nemci, čim su to videli, odmah su nam dali pozive da odemo u Nemačku. Spremili su nam dokumentaciju. Dan ranije su mi javili za sutradan ujutro, u 7. da budem kod… kod kapije kampa. Imali su spiskove. Moju baku kada su videli da je u invalidskim kolicama, došla je prva pomoć nemačke vojske. Oni su se bavili njom. Oni su je ukrcali u prevoz. Ja sam sa njom bio u prevozu. Oni su se postarali do Aerodroma u Skoplju. Ponovo su se starali od Aerodroma u Skoplju, sami su je ukrcali u avion, sami… ukrcali smo se i otišli smo u Berlin. Od Berlina smo išli jedno 100 kilometara, između Berlina i Dresdena, gradić neki, selo Palistar se zvalo. Tu su nas smestili. Prethodno, tokom putovanja, uzeli su moju banku jedno veče u taj kamp, tu gde su nas… u nemačkom hajmu. Odatle, sutradan je došla nemačka bolnica da je zbrinu. Dve nedelje je boravila u bolnici zbog lekarskih pregleda. Nakon tih pregleda, vratili su je u kamp. Imali smo dobre uslove. Dakle, hranu smo sami kupovali, davali su nam sredstva. Obično…
Intervjuerka: Da li je to bila kuća…?
Driton: Ne, u hajm, jer mogu je nazvati kao velika kasarna gde je boravila bivša nemačka vojska. Ali, sobe su bile podeljene. Po dve sobe, šporeti za spremanje, kupatilo, struju i sve to smo imali. Da, tu smo boravili do četvrtog avgusta, i kada sam dobrovoljno tražio da se vratim na Kosovo. I ponovo smo onda organizovali povratak, i ispratili su nas iz Berlina do Makedonije, na aerodrom u Makedoniji. Iz Makedonije onda, kada smo ušli, nisam primetio Prištinu da je bila toliko oštećena. Autobusku stanicu da, ali kuće ne toliko koliko je bilo po drugim gradovima. Bio je dobar osećaj kada smo se vratili.
Intervjuerka: Obradovali ste se kada ste se vratili?
Driton: Da, svakako. Onda, imali smo deo porodice ovde, nismo znali šta se desilo, koliko je uništeno. Ali, na sreću, naše naselje je bilo netaknuto. Veći deo Prištine je bio netaknut.
Intervjuerka: Hvala vam.