Anonimna 4: Da, bila sam kod majke u Podujevu. Nakon dva dana, 29-og su ih ubili, a 30-tog su ubili Jašarijeve, ne znam…
Intervjuerka: Da, u martu.
Anonimna 4: Na kraju, ne da li beše na kraju marta…
Intervjuerka: Do 5. marta je Epopeja…
Anonimna 4: U februaru, na kraju februara možda… jer mi je majka umrla 2. marta.
Intervjuerka: Da.
Anonimna 4: Dana 2. marta, ili možda na kraju februara…
Intervjuerka: Od 2. do 5. marta je Epopeja OVK-a.
Anonimna 4: Jel da?
Intervjuerka: Da.
Anonimna 4: Samo znam da je bilo užasno. U Prištini, u ulazu u Prištini nisu puštali da se uđe. Te noći sam trebala da prespavam u Podujevu. A majka od straha, njoj je to bio razlog i dobila je srčani udar. Ustala je ujutro i pustila je vesti i videla je da su ih ubili, znaš, ušla je vojska i tako užasno, ne puštaju ih da prođu. Braća su mi radili u Prištini, od straha, znaš… ali ujutro je dobila srčani udar i tu ju je ubilo.
Intervjuerka: A nakon što je majka umrla, kada si se vraćala za Prištinu, da li je imalo policije i vojske? Da li su se kretali?
Anonimna 4: Da, da. Imalo je vojske tu i tamo. Da, tu i tamo su stajali. Bili su kod semafora kod pijace kad smo stigli tu, i ovde kod Slovenije Sport, tu gde je prekretnica.
Intervjuerka: Da li su vas pitali ili su vam branili da se krećete?
Anonimna 4: Ne, nisu nas zaustavili uopšte. Bili smo kolima sa bratom, on me je dovezao i nisu nas zaustavili. Mi smo krenuli…
Intervjuerka: Dobro. Sada ćemo nastaviti od trenutka kada ste doneli odluku da napustite. Šta se zbivalo tada kada ste rekli ’ajmo da napustimo kuću?
Anonimna 4: Da. Odluku smo doneli jer je život postao mnogo monoton. Deca su se plašila zbog bombardovanja, zbog… dolazile su nam raznorazne vesti. Onda uveče nismo imali struju. Gasili su struju pa smo palili sveće. A hranu, bogami ni hrane nismo imali koliko su deca tražili, kako su navikli. Hoću ovo, hoću ono. Na početku sam imala neke izbeglice ovde. Tu mi je bila tetka sa tečom i sinom. Tu su bili nedelju dana i onda je došao brat, od kad su pobegli u šumu, došao je i tu je boravio 2-3 dana i ponovo se vratio tamo. U Dyz – čula si za Dyz?!
Intervjuerka: I…
Anonimna 4: I otišli smo… ovde sam ostala samo ja, moj muž i deca. I odlučili smo… sestra mi je bila blizu, da se spojimo zajedno sa sestrom jer je bilo užasno. Tu i tamo sa komšijama smo išli jedni kod drugih i razgovarali smo šta da radimo. Da li da izađemo ili ne. Deca su plakala. Plašili su se, čak je moj muž pošto smo imali ogradu sa oštrim vrhovima, setio se da i ogradu ukloni jer se plašio da će Srbi doći da nam ukradu decu ili… otišli smo u komšije tu gde mi je bila sestra. Tu smo boravili dva dana, tu je imalo i hrane jer su imali prodavnicu svoju. Veoma dobro su nas primili i deca su se dobro prilagodili sa decom moje sestre i tu su bili zajedno. Manje-više im se uklonio strah tako…
Intervjuerka: Normalizovalo se…
Anonimna 4: Normalizovalo se. Ali trećeg dana dolazi komšija i kaže da su ljudi počeli da izlaze. Naselje dole je počelo da napušta kuće kod Muhadžerove mahale – da li da izađemo ili ne – mi smo se svi složili da izađemo. Počeli smo da se spremamo, da uzimamo po malo stvari iako smo dva-tri dana ranije pekli hleb kako bi smo imali rezerve, ako slučajno izađemo; po dve tri tepsije hleba, jer pekara nismo nalazili, pekare nisu radile. I došla sam kod kuće, uzela sam neke stvari i spremili smo se. Komšije su u grupama išli. Imali smo ovde jednog komšiju, majka mu je bila poremećena, odnosno imala je 70 godina i bila je u kolicama. Kada smo otišli svi dole, svi smo mu pomagali da gura kolica. Neka deca su plakala, neki nisu mogli da se smire, a neki su bogami bili i bolesni. Kada smo otišli kod voza, gužva je bila nezamisliva. Čekali smo da dođe voz, i mi i komšije smo svi bili zajedno. Došao je voz i počeli smo polako da se ukrcavamo. Smestili smo se tako, neko sa bližnjim komšijama, kako smo mogli. Mi smo se smestili sa komšijom tu blizu koji nam je sa gornje strane i nismo se odvajali od njega. Rekli su da nas šalju direktno u Blace, u Makedoniju. Dok smo putovali, voz je stao. Kako smo se samo plašili u tom trenutku jer su ušli neki policajci koji su bili mnogo grubi, a jedan od njih, izgleda da je bio Rom, romske zajednice. On se loše ponašao – „ajde otvarajte torbe da vidimo šta imate“. Ja sam imala zlato sa sobom i kaže ako pokušaju nešto, izvuci zlato i daćemo im. Ali ništa. Samo su nas kontrolisali i izašli su. Voz je stao, oni su sišli. Onda smo skoro prošli Kačanik, skoro i sišli smo… sišli smo iz voza. Kako je bila pruga, trebali smo da hodamo unutar šina jer su nam javili da van šina ima mina, da je celo zemljište minirano, tako su rekli. I trebalo je da držimo decu za ruke, a deca kako hodaju, vole da hodaju po pruzi po šinama. Stariji sin se jednom okliznuo i kad vidim mina blizu sina. Bila sam prestravljena, zamalo da nije zgazio. Kada smo stigli tamo, nisi imao šta da vidiš. Ljudi, samo se vrte, nečisti svi, jer je imalo onih koji su nedelju dana ranije otišli. Nisu se kupali, bez… samo uz pomoć albanskog naroda u Makedoniji koji su davali vodu, donosili su odeću, pokrivače, hranu. Onda je neko govorio danas ćemo izaći, sutra. Neko je govorio da su javili da dolaze autobusi kako bi nas odveli u Stankovac. Počeo je da pada mrak. Toliko je nečisto bilo i trebalo je da nađemo mesto jer je to bila velika livada, nenastanjeno zemljište. Tako nečisto je bilo jer ljudi su trebali u toalet, i trebali smo da nađemo mesto da podignemo šator kako bi smo smestili decu tu te noći. Mnogo je hladno bilo. Tako je hladno bilo da su deca imali zimsku odeću a ja sam cele noći trebala da ih držim u naručje kako im ne bi bilo hladno i kako ih ne bi spustila na zemlju. I to veče smo tako prošli. Uzeli smo i komšiju, moj muž, i tu smo se smestili. Sutradan u pola devet kažu da je stigao autobus. Stigli su autobusi da vas vode. Govorili su da nas vode u Nemačku. Mi nismo znali gde, nismo birali, samo da se otklonimo odatle. I uzmemo mi decu, neke stvari sam ostavila jer nismo mogli da ih ponesemo, mnogo sam ponela. I bila je žurba, gužva ljudi gde su se neki delili od majki u toj gužvi. Policija ih je prekidala. Imalo je dece koje je ostalo s druge strane a majka mu je otišla; imalo je majki koje su ostale sa ove strane a dete je otišlo i nije znalo gde je ostalo. Otišli smo mi, približili smo se tu u red, i tako su nas odveli u jedan autobus. Tu smo se popeli, ali toliko je velika gužva bila da nisi imao šanse da… mene je moj muž seo jer se nisam ni dobro osećala. Moj muž i dve starije ćerke nisu imali… jedna je imala 8 a druga možda 10 godina. Oni su stajali na noge a ja sa dvoje mlađe dece smo sedeli. Tako je smrdelo u autobusu jer se ljudi dugo nisu kupali, nisi mogao da sediš u autobusu. Povraćali su hranu u autobusu. Smrdelo je na noge, ponovo su povraćali gde je čak i ova mlađa komšijina izgubila svest. Pa su vikali da otvore vrata autobusa, pa su je izneli napolje jer je bila bez svesti. Osvestila se pa smo ponovo krenuli. Kada smo otišli na granici sa Albanijom, neko je govorio da nas šalju u Grčku, da nastavljamo, ali ja sam više imala volju da odem u Albaniju. I vratili smo se za Albaniju, znali smo. Meni je prvi put bio da idem u Albaniju. Kuće su sa ciglama glinenim kako je bilo ranije i tako smo znali sigurno da je to prema Albaniji. Kada smo otišli tamo, mnogo dobro su nas dočekali.
Intervjuerka: U kom gradu?
Anonimna 4: Otišli smo u Korču. Odveli su nas u fudbalski stadion. Ali mnogo dobro su nas dočekali, seli smo po stolicama jer je velika gužva bila. Dali su nam hranu, doneli su nam svašta, vodu, sokove. I tu su došle neke porodice, zaposlili su se da nam pomognu. Jednom smo se svideli, voleo je decu i kaže ajde idemo u džamiju. U džamiju u Korči. Džamija u Korči je bila baš u centru grada. Odveli su nas u džamiju. Tu smo se smestili, doneli su nam sunđere, jastuke, jorgane, ćebadi, sve, hranu. Čak su nam dali ček da odemo i uzmemo hranu u prodavnici za decu šta god želiš. Dobro su nas dočekali. Taj dečko što nas je uzeo on je imao kola. Svaki dan je uzimao decu i šetao ih je, slao ih je u prodavnicu i bio je nastavnik u Korči, u džamiji Korče. Jer ranije kod nas nije imalo časa veronauke a tamo u Albaniji su imali po dva časa nedeljno veronauku ali i normalne časove, ali imali su po dva časa nedeljno i veronauku. On ih je uzimao, profesor je bio i uzimao ih je u razred. A jednog dana je kupio sinu bombone i kada je ušao u razred, razred pun učenika. On kad je otvorio kesu sa bombonama nije uzeo za sebe već je izašao iz mesta i razdelio je bombone. A tom profesoru je to tako lepo izgledalo, kakvo ponašanje ima dete od 4 godina. I kada je otišao, to je u periferiji Korče, on kaže svojim ukućanima, kaže roditeljima ovako jedna porodica iz Prištine, veoma dobra porodica, imaju dobru decu i ispriča im gest koji je napravio sin u razredu. I kaže mu majka nemoj da ih ostaviš u džamiju već ih dovedi ovde. Ovde će biti kao kod svoje kuće. Selo se zvalo Zervaska. To je od Korče jedno 40 minuta, možda manje kolima. I odveo nas je kući, oni su nas veoma dobro dočekali i imali su kravu kod kuće. Svakog dana su mi skuvali mleko za decu. Brinuli su o nama, dali su nam posebnu sobu, tako su nas dobro držali i tretirali, ko da smo ko zna šta. Kao da smo njihova porodica a ne kao da se nikada nismo znali.
Intervjuerka: A vi ste boravili u Korči tri meseca?
Anonimna 4: Mi smo se tu smestili, dva i po meseca smo tu boravili.
Intervjuerka: Nakon dva i po meseca ste odlučili da se vratite.
Anonimna 4: Da, nakon dva i po meseca… bogami slali su nas i u Pogradecu. Mi nismo imali porodične veze, nismo znali ništa. Samo znam da mi je porodica došla tu i smestili su se iz Dyza, došli su ovde kod kuće. A ovako nismo znali ko je živ a ko nije. Jedna osoba tu iz sela se vrteo mobilnim telefonom, jer tada nije imalo. Donosio je jednom nedeljno, ali na njegov broj nisu mogli da kontaktiraju. Svaki put kad je dolazio taj motor ja sam izlazila da čujem možda neku vest od porodice. Ali nismo… na kraju, nedelju dana pre nego što smo se vratili, dever nam je poslao novca iz Finske, dao nam je novca. Izlazili smo i u Pogradec kada nam se nešto prijelo. Kupovali smo neki burek ili tako nešto, kako bi smo ugasili čežnju kuće. Izlazili smo. I vreme se popravilo pa smo išli na plažu. Počelo je i sunce da izlazi i da se vreme popravlja. Izlazili smo na plaži u Pogradecu. Tako su se dobro ponašali sa nama da nas nisu ostavili…
Intervjuerka: ništa vam nije falilo…
Anonimna 4: A bombe smo čuli i u Albaniji. Kada su bile eksplozije, tu u dvorištu kuće smo ih čuli kada su pucale.
Intervjuerka: A kad ste se vratili, jeste li se popeli u neki autobus, ili kako je bilo?
Anonimna 4: Moj muž se pridružio jednoj grupi u Pogradecu, jer su se raspodelili. Mi smo samo sa ovim komšijom tu bili blizu. Ovaj ostade u Korči, a mi smo došli u Zervaski. I samo smo sa njima imali kontakt, išli smo kod jedni drugih. Uzimao nas je profesor i odvodio kod njih kada je išao da predaje nastavu. I sa nekim drugim iz Prištine i Vučitrna je moj muž kontaktirao o odlučili smo, pošto je NATO ušao, da hoće da krenu jer su ljudi počeli da idu za Kosovo. Platili smo jedan kombi, taj kombi, ne znam, nije skupo koštalo. Ali i para smo imali jer nam je dever poslao novca odatle i odlučili smo mi tri porodice da se popnemo u taj kombi. Došli smo ovamo prema Ćaf Morini, odnosno preko Morine. Tu usput je bila kolona i put je bio veoma uzak. Onaj stari put što je bio. Mnogo usko je bilo, čak i traktor dok je dolazio, udario je u kombi jedan traktor tamo.
Intervjuerka: Taj koji ste vi uzeli…
Anonimna 4: … kombija, šofer… a mom mužu je bilo žao što mu se pokvario jer je on sa tim kombijem ostao živ. On mu je tada dao 50 maraka. Izvadio je 50. maraka i rekao mu je evo što ti se pokvario. Tog dana smo stigli u 4 ujutru na Kosovu. Kada smo ušli, sve je izgledalo pusto. Kuće usput su bile oštećene. Kada smo stigli u Prištinu, ušli smo u Prištini, još je bio mrak. Zaustavio nas je kod Vrata. Svaki put kad dođem tu setim se tog mesta gde smo stali sa kombijem. Tu je sišla ta porodica, neki su tu bili blizu, neki po stanovima, mi smo mu rekli idemo u Sunčani Breg. Ali moj muž mu je rekao ti se nećeš vratiti odmah za Albaniju jer nisi spavao. Došli smo u našu kuću. Kada smo došli kući, bilo je napušteno. Braća su otišli u svojim kućama. Mi smo ušli tu, njemu smo obezbedili mesto da prespava i tako smo sutradan ustali sretnim što smo se oslobodili.
Intervjuerka: Hvala vam puno!