Intervjuerka: Čega se sećate iz perioda pre rata?
Intervjuisana: Iz perioda pre rata sećam se svog detinjstva. Roditelji, ja i sestra smo se preselili iz mesta koje je većinski srpsko u mesto koje je mešovito. I ovaj, prvi put sam se susrela sa drugim jezikom. Imala sam samo pet godina i pitala sam se kojim to jezikom oni pričaju. I tako sam i počela da učim albanski i da bi direktno mogla da komuniciram sa tom decom. Sledeće sećanje, doseljavaju se komšije u stan pored nas. Komšija dolazi, Albanac, i traži od oca rakiju i svinjsko meso. Mi smo bili zaprepašćeni jer opet po Islamu ne bi trebali da piju i da jedu svinjsko. On je rekao mom ocu da za to ne haje i da bi voleo da proba jer je osetio miris, kako smo nešto spremali od hrane. I kaže… čovek je voleo da popije. I tu počinje naše druženje. Ta žena nas je čuvala dok smo odrastali i tu sam osnovne stvari naučila i o islamu, o kulturi pre svega, Albanaca na Kosovu i, kako da kažem… to je zaista bilo nešto, nešto neverovatno. Jer, u mestu odakle sam, bilo je ljudi sa svih strana i to je bila neka vrsta Jugoslavije u malom. Tu je bilo i Hrvata, bilo je i Bošnjaka. Čak je bilo Čeha, i bilo je nekih etničkih zajednica koje danas bukvalno kao da ne postoje ili su se asimilovale. Ne mogu ni mnogih da se setim. Neke su zvale… zvali Hamde. To je bila grupa koja se uglavnom bavila stočarstvom iz brdskih naselja, i oni su uglavnom donosili mleko u naše naselje, itd. E sad, poreklom ko… šta su oni bili zaista ne znam, ali znam da su ih zvali Hamde. Tako da, mnoge su se stvari od tada promenile. Detinjstvo je bilo bezbrižno do nekog doba. A onda su počele priče već u srednjoj školi o krvavom utorku, krvavom petku, zastrašivali su nas. U naselju odakle sam pevali smo pesme. Ja sam više volela rok muziku i tako nešto malo drugačije. A ove moje komšinice Albanke su volele Cecu i Draganu Mirković. I onda smo tako pevušale neke pesmice. I onda bi naišao neki čovek i rekao, ne pevajte te srpske pesme. Onda kada se desilo… onaj nesrećan slučaj sa Martinovićem gore u Gnjilanu, mnoge ružne reči su primenjivali, to jest govorili Srpkinjama. Neki Albanci ili albanska deca. Uvek me je čudilo kako da ja, koja sam odrasla u jednoj tolerantnoj porodici gde me nisu učili mržnji i nikad ništa loše za Albance nisam čula od mojih roditelja, niti od babe i dede i slično, ja sam slušala… ne bih me da izgovorim takve stvari koje mi je jedan Albanac na ulici rekao. I tada sam se zaista zaprepastila jer do tada me niko nije napao, ali tada je to bilo… neka vrsta traumatičnog iskustva pre rata. O detaljima ne bih, ali recimo da je stvarno… znači to je… nisu… krajem osamdesetih nije bilo toliko bezbrižno. Ipak je bilo tih zastrašivanja.
Intervjuerka: A čega se sećate iz perioda rata?
Intervjuisana: Iz perioda rata kao da je kraj sveta. Znači kao da su se obistinile sve najgore one sumnje i zle slutnje. Jer, nakon svih onih dešavanja u zemljama bivše Jugoslavije, počevši od Hrvatske, Bosne i svega onoga što smo čuli da se radi. Ja sam mislila, i svi moji da to nema šanse da se nama desi. Jer tako smo dobro živeli sa mojim prvim komšijama. I nekako, ne znam, nismo se osećali ugroženima. Mogla sam slobodno da idem i do Prištine. Čak sam stopirala kao srednjoškolac i slično. Kad, onda od jedanput, kao da se svo zlo ovog sveta sručilo na zemlju, počevši od bombardovanja. Ja sam tad izgubila veru u čovečanstvo. Izgubila veru u ljude, i kad sam… doduše… prve komšije Albanci su prišli i rekli da se nešto sprema i da je vreme da idemo. Mama, sestra i ja smo bile tu. Ja sam spremala jedan od ispita a majka je rekla da smo mi zadnja rupa na svirali. Da to nema šanse da se nama desi. Ta moja teta Bedrija mi je rekla skupite stvari. Nama je rečeno da će nešto da bude. Ne znamo šta, mi moramo da idemo. Oni su otišli. Kao i mnogi drugi, mi smo ostale. Onda su počele prve bombe i onda je krenuo haos. Onda je krenulo zaista kao, kako da vam kažem, kao su se otvorila vrata pakla. Bombardovanje, ta neka vrsta beznađa, sivilo. Nakon toga, nepoznati ljudi po ulicama, magnovenje neko. Čovek je mogao da vidi sve zlo ovog sveta. Retko ko je ostao otporan na zlo. Ja i sestra jesmo. Moja sestra je izgubila moć govora neko vreme, baš za vreme bombardovanja. Onda smo morali da odemo kod mojih rođaka u centralnoj Srbiji. Ali ja nisam mogla u centralnoj Srbiji zato što nisam želela da me zovu Šiptarkom. I da… i rođeni ujak da se bi se tako ponašao prema nama. Tako da smo uhvatili neki zadnji taksi. Nije autobus mogao da nas primi jer je bio pun putnika. Oni koji su se vraćali na Kosovo, isto kao i mi. Više im se sve izgrdilo. Mi smo zadnji novac dali na taksi. Tih zadnjih 100 maraka koje smo imali da se vratimo na Kosovo sa još dvoje ljudi. I prolazimo kroz Kosovo, ono pusto, nigde nikog. Ponešto gori, dim, znači stvarno neverovatno. Onda se srpsko stano… srpske snage povlače, vraćaju se Albanci, NATO. Ne znam šta je gore. Da li bombardovanje ili nakon toga. Albanci dolaze, svi nešto nekog optužuju i jedni druge optužuju, traže svoje stvari, ko je kome šta uzeo. Onda mi počinjemo da se štitimo, bežimo u svoje stanove. Moj otac je stavio na prozore žive. Stavio je od kreveta federe jer nismo imali šta drugo, da nas… da se odbranimo jer su stan pored nas stalno kamenovali i bacali bombe. I ostalo je samo nas… samo tri porodice u tom delu mesta odakle sam pošto je to bilo mešovito naselje. Ostali Srbi su se iselili. Bili su svakodnevni napadi, znači svake noći. Nas nisu dirali. Doduše, za to je zaslužna naša komšinica Albanka, koja je čuvala nas jer mi smo njih… dok je trajalo bombardovanje. I ovaj, šta još da kažem. Prosto, mene je sramota ono što su radili ljudi. I sa jedne i sa druge strane. I za vreme bombardovanja i posle bombardovanja i to licemerje stranaca i… kako da vam kažem. Bila je tu jedna mlada Albanka koja je svako veče išla u Britanski KFOR, da bi Britanskom KFOR-u zatvorio oči na napade na Srbe. I onda su tako počeli Srbi da se iseljuju. I uskoro nikog nije bilo, samo tri porodice. Mi smo izdržali do Vidovdana 2003, nas tri. A ovaj, komšije do marta 17-og 2004, kada na žalost od nekih Albanaca komšija, oni su prvi kidisali na njih da ih pale i onda je Kosovska policija došla da ih spašava. Tako da, to vreme stvarno… kako da kažem, kao da je odjedanput sve propalo i ceo svet kojeg se sećam pre toga je prestao da postoji.
Intervjuerka: A kako danas vidiš budućnost Kosovskog društva? Da li si u dobrim odnosima sa Albancima i da li misliš da zajedno možemo da izgradimo društvo?
Intervjuisana: Ja sam u dobrim odnosima, pre svega opet sa tom mojom prvom komšinicom koja nas je odrasla i sa njenom decom. Čak i sa unuči… unučićima jer priča o dobru se prenosi. Koliko god da su priče o zlu i one loše priče, one koje najbrže putuju, priče o dobru opet su one koje nas štite. Ja često imam običaj da kažem da zlo nema etničku pripadnost, boju kože, niti jezik. Zlo je univerzalno kao i dobro. I to zlo koje sam videla, bilo je isto zlo u očima Srba, Albanaca ali i stranaca. I kada kažete kosovsko društvo, ja mislim da je to, nažalost, neka lažna tvorevina koju ne vidimo ni mi ni Albanci na način na koji, ako želimo da idemo dalje, bi možda trebali da vidimo. Jer, ne verujemo u iste mitove, počevši od toga. Ne delimo iste vrednosti, ne delimo iste legende, nema istih stvari koje nas povezuju, a jesmo toliko slični. Kad bi počeli od inata, pa svega ostalog. Iako pričamo drugim jezikom, iako smo druge veroispovesti. Veroispovest nije ono što definiše Albance, već albanizam, to jest etnička pripadnost. Oni se ne dele na osnovu veroispovesti, a na žalost, mi Srbi smo se delili. Mnogo… deo etno se izgubili. Tako da, ja kažem, razumem mentalitet mojih komšija jer sam odrasla sa njima, jer sam živela sa njima, jela sa njima. Prve stvari koje… opet kažem, sam naučila o islamu bilo je od njih. I ono što imam prilike da vidim su, evropske vrednosti pripojene na jedno društvo koje nije spremno za takvo nešto i onda dobili smo jednog bogalja koji pokušava da hoda uz najsavremenije štake, recimo. I onda, ako… u redu mi Srbi imamo kosovski mit. Šta je ono što imaju Albanci? Oni veruju da su Iliri, jel. Ja se često šalim sa mojim prijateljima Albancima. Vi ste najstariji narod a mi smo nebeski. Kako da spojimo ta dva?! A drugo, u medijima posebno danas, baš sam pričala o tome sa mnogima, iako je prošlo… koliko… dve decenije i više, opet čujemo priče koje su obojene mržnjom. Iako je ona perfidna, ona je tu, od vodećih političkih čelnika. I opet, tu su stalno neki datumi. Više to nije krvavi petak i krvavi utorak, već to je 1 oktobar, 1 novembar. Da li će biti ovo, da li će biti ono. Severni deo Kosova koliko zna o nama koji smo južno, a tek uža Srbija? Koliko u stvari Albanija poznaje i zna o ljudima… Albancima s Kosova? Ili uopšte o drugim zajednicama na Kosovu?! Tako da, verujem da je moguće živeti, ali kako?! Šta ćemo deliti? Kako će se ova država zvati i ko će u nju verovati. To je to.
Intervjuerka: Hvala!
Intervjuisana: Nema na čemu!