Intervjuerka: Pozdrav još jednom. Počnimo od kad se pogoršala situacija. Kako ste odlučili svi da napustite mesto? Sve ono što pamtite.
Anonimna: 3: U stvari, ne sećam se mnogo dobro tog dela. Ja sam živela u Prištini i Priština je bila malo bezbednija zona u smislu ostalih delova gde su nas proterali još ranije. Ono čega se sećam je pre nego što smo izašli iz kuće, imali smo porodicu koja je bila iz Drenice. Mi smo živeli kući koja je bila velika i imali smo prostora da sklonimo neke druge ljude ako je bilo potrebe. Nije da sam tačno razumela šta se dešava, imala sam 7. godina u to vreme, samo znam da je bilo… ja imam dva mlađa brata i kada je došla ta porodica, imala sam drugaricu jer je bila moja vršnjakinja i mi smo se mnogo igrali zajedno…
Intervjuerka: Sa tom devojčicom iz Drenice?
Anonimna: 3: Sa tom devojčicom iz Drenice. Dakle, samo se toga sećam, i ono čega se sećam onako, što je bilo interesantno, dakle on čega se sećam je da često nije imalo struje, i ja nisam razumela šta se dešavalo, samo da je bio mrak i na večer smo sedeli… ne znam zašto smo sedeli na zemlji. Dakle, samo se toga sećam. I mi smo uvek tražili da nastavimo našu normalnu rutinu kada smo išli u sobu da spavamo, da obučemo pidžame. I sećam se da čim smo ustajale ujutro, mi smo ustajali obučeni. I znam da je moja drugarica iz Drenice, ona je takođe spavala u odeći, i nisam mogla da shvatam zašto ona spava sa stvarima, jer ja sam još uvek imala tu normalnost da, znači… da nije stanje ili jednostavno nisu nam mnogo pričali, i nismo mogli da shvatimo da se nešto dešava realno. Posle, nije da se sećam mnogo kako smo odlučili, samo znam da su majka i tetka odlučile da nas uzmu nas decu i da krenemo da odemo za Makedoniju. Još uvek dakle ne mogu da shvatim kakva je situacija bila, ali znam da je bilo bombardovanja, ne znam. Bile su te kolone i mi smo bile dve žene…
Intervjuerka: Da li si videla vojnike usput?
Anonimna: 3: Sećam se kad smo stali u jednom trenutku, jer je brat bio vrlo bolestan. Počela mu je temperatura, dakle bio je veoma… mama je bila trudna. Tada sam imala samo starijeg brata, mlađi brat se rodio tokom rata. Majka je bila u devetom mesecu i to je bio jedan od razloga zašto smo želeli da odemo na neko bezbednije mesto, da ako bude bilo potrebe da porodi, ili za lekara ili nešto. Tako da, ne sećam se mnogo toga. Sećam se samo ljudi po putu. Mnogo ljudi je bilo, imalo je onih koji su išli pešice, bilo je i kolone sa vozilima. Mi smo uglavnom bili unutra i u tom slučaju, sad mama priča kako smo u jednom trenutku ostali bez hrane. Ja se ne sećam kako je to bilo, to sam blokirala iz pamćenja jer je kao iskustvo bilo negativno, ili ko zna šta već. Samo se sećam kada smo stigli u Skoplje. Moj stric je bio u Skoplju, dočekao nas je. Odveo nas je u stan i onda smo odatle, jer pošto je majka bila trudna, mislili smo da odemo negde van zemlje. Ne znam, niti pretpostavljam da je to bio razlog zašto su odlučili znači. Mi smo otišli u nečiju kuću privremeno, onda smo odatle otišli u kamp i iz kampa u Švedsku. Oni su to izabrali. Bile su opcije, kako da kažem, da odu u Australiju ili ne znam gde je bilo, negde veoma daleko, i ta ideja izmene vremenske zone i sve to, za roditelje je bilo neprihvatljivo. A tu je bila i kao opcija Švedska, i tako smo otišli u Švedsku. Mi smo imali i porodicu u Švedskoj. I videli smo to mesto malo više sigurnijim, ne znam. Tako da, znači, ne sećam se toga. To je bio prvi put kada sam se ja popela u avion. Uopšte se ne sećam, ničega se ne sećam, samo se sećam… Onda su prve scene bile dok smo išli tamo, dobro to je počelo malo kasnije ali… Bili su kao zajednica izlazili kod tih stanova. Ne znam, znači veoma je interesantno kad stanem i razmislim, tu ima nedelja i meseci kako ja uopšte nemam sećanja, uopšte se ne sećam kada smo se popeli u avion, ni trenutka kada smo otišli na aerodrom, ili ne znam ni kako smo otišli u Švedsku. Znači, nemam uopšte sećanja o tome. Onda je veoma interesantno kada smo otišli tamo. Kompletno drukčija infrastruktura svih stvari, škole, ono, ovo…
Intervjuerka: Ti si počela u Švedskoj da ideš u školu. Kako je bila škola i čega se sećaš od škole?
Anonimna: 3: Na početku je bilo mnogo, mnogo teško jer nismo znali ni reč. Međutim, deca uče brzo i znam da su nas na početku puštali samo da crtamo i takve stvari. Manje više šta smo želeli, jer normalno, uvek postoje i brige nastavnika i svih tu, da li znaju da nam pristupe ili ne, da li smo deca sa traumama i kakve traume imamo, i koje su nam realne potrebe. Jer je često imalo i prevodioca i slično, ali je bilo nemoguće da imamo prevodioca tokom svih časova. Međutim, na početku je bilo malo teže, malo sa rukama, sa… crtali smo više. Išli smo u sport i tako to, onda smo postepeno počeli da učimo po koju reč. I dosta smo naučili, znači došli smo do toga da smo mogli da smo mogli da razvijemo nastavu i bilo je veoma interesantno koliko brzo smo uspeli da se uključimo. Možda imajući u vidu da smo bili deca i veoma lako smo učili stvari.
Intervjuerka: Rekla si prvu reč koju si naučila… Ispričaj mi tu priču? Koja je bila prva reč?
Anonimna: 3: Pa kada smo išli u školu, tu je bila menza za hranu i imao si hranu i sve. I majka mi je nešto rekla da kada odeš da uzmeš hranu, uvek im reci [govori na švedskom], i ja sam joj samo rekla u redu. Mislila sam, ona mi zna volju i dijetu, jer ja sam osoba koja mnogo bira šta jede i pravila sam kerefeke i brinula sam. „I don’t know“, i „Okay, no gris, no gris“, i ja idem i kažem „no gris“. I jednog dana kažem majci, hoću da znam šta je to „gris“. Ona meni, pa to je svinjsko meso. A ja je pitam „a zašto mi ne jedemo svinjsko meso“, a ona meni, pa u redu je. Dakle, prva reč koju sam naučila je bila jer je moja majka odlučila da na ne jedem svinjsko meso, i da kažem tu „no gris“.
Intervjuerka: I ti nisi jela svinjsko…
Anonimna: 3: Ne.
Intervjuerka: Da li možeš da nam objasniš neke ekstra aktivnosti koje ste održali u školi dok si se još prilagođavala u švedskom sistemu?
Anonimna: 3: Pa bilo je dakle to vreme, prvi Božić, i u okviru aktivnosti… dakle imalo je mnogih aktivnosti. Ali, uzimajući u obzir da sam dolazila iz mesta gde naša škola nije imalo mnogo, u stvari nije imalo ništa da ti ponudi u aspektu tog dela da ti razviješ svoje talente ili nešto. A mi smo imali neku vrstu pozorišta i bilo je mnogo interesantno da praviš predstave unutar škole, i mogla si da vidiš te audicije i tako to. I ja sam normalno otišla na jednu od tih audicija i nije da sam ja to dobro shvatila zašto je, ali mi se mnogo dopadala Sveta Marija, šta ja znam kako je to bilo. I ja sam otišla da održim audiciju za Svetu Mariju, i bila sam na vežbama i sve to. A oni, uzimajući obzir da dete kaže „no gris“ a ovamo hoće da bude Sveta Marija, tada su odlučili da dobiju saglasnost mojih roditelja, uzimajući u obzir da je to predstava sa verskim motivima. I ja sam bila identifikovana kao muslimanka tu. I pozvali su moju majku, ona je sad… ja sam u školi još čekala jer oni nisu znali kako da reaguju, i rekli su mojoj majci da onda hoće da dođe da… dakle, vaša ćerka želi da učestvuje na ovoj predstavi, bla-bla. U redu, ali rekli su joj da treba da imaš na umu da je to uloga Svete Marije. Ona je rekla u redu. Jel znaš zašto, jer oni su joj rekli da vaša ćerka želi… a ona, aha ona želi, u redu. I kada sam otišla kod kuće, pitala me je jel želiš da budeš Sveta Marija, ja sam rekla da. I normalno, ne znam da li sam stvarno bila najbolja što su me izabrali za tu ulogu ili je to bila motivacija koju su mi dali, i ja sam održala tu predstavu u ulozi Svete Marije.
Intervjuerka: Da li se sećaš kad ste se vratili, ili kako je doneta odluka da se vratite?
Anonimna: 3: Pa, u stvari mi smo tamo otišli privremeno, ali nikada nismo bili od onih ljudi koji smo se nadali da nađemo bolji život tamo, u ovom slučaju u Švedskoj. Moji roditelji su uvek verovali da trebamo da se vratimo i doprinesemo za našu zemlju i…
Intervjuerka: … to je bio razlog zašto ste se vratili…
Anonimna: 3: Mi smo imali mogućnost da ostanemo i kada smo se vratili, kada su mislili da je dovoljno sigurno da se mi vratimo, da smo imali sređenu kuću, ne znam u kakvom stanju je bila. Vratili su se ostali članovi porodici koji su je možda popravili, očistili ako je bilo potrebno. Mi smo došli… nakon izvesnog vremena, jer smo živeli u Švedskoj. Tako da kada su oni odlučili da je vreme da se vratimo, mi smo se vratili. Skoro sam saznala da smo mi u stvari imali mogućnost, i dali su nam neku vrstu vize da šest meseci nakon što se vratimo na Kosovu, da imamo mogućnost da zatražimo ako se ne prilagodimo zbog bilo kakvog razloga, imali smo pravo da se ponovo vratimo i da nastavimo sa postupcima dobijanja državljanstva, šta ja znam. Moja porodica u nijednom trenutku nije započela te procese jer smo bili tamo i uvek su imali to kao privremeno rešenje dok se ne stabilizuje situacija. U tom slučaju, moj brat se rodio u Švedskoj dok ne poraste malo kako ne bi putovali sa malom bebom. Znate, u nijednom trenutku nisu želeli da žive tamo.
Intervjuerka: Da li se sećaš diskrepancije infrastrukture škole, okoline, puteva?
Anonimna: 3: ne da smo mi tu bili mnogo dugo, međutim bilo je dovoljno mesec dana da primetiš razliku. Sad zamisli, taj period odmah nakon rata kada je imalo mnogo restrikcija struje, i znam kada smo došli, kada smo sleteli na aerodrom Skoplja i kada smo stigli kod Veternika, celi grad je bio u mraku, možda je bilo 4-5 svetla. Cela Priština je bila bez struje, a kada nije imalo struje za mene je bilo mnogo… nisam mogla da shvatim zašto se gasi struja, i znači za mene je to bila veoma čudna situacija. Onda kada smo se vratili u školu, ja sam išla u javnu školu što su manje više sve javne škole bile slične što se tiče infrastrukture. Na primer, toaleti su bili veoma nečisti. Sprat na kome sam bila, tu vrata od toaleta nisu se zatvarala, dakle imalo je tri vrata i nisu se zatvarala kako treba. I ta razlika, da dođe razredna drugarica da ti drži vrata dok ti ideš u toalet, za razliku gde si imala školu sa unutrašnjim bazenom, sa svim sportskim salama i sa svim mogućim aktivnostima koje možeš da realizuješ, sve ono što želiš da realizuješ, i došla si u školu koja ni elementarne stvari nije pružala, bilo je malo razočaravajuće. I sećam se da smo na početku imali mnogo, jel možemo da dođemo kod te škole daleko. Ajmo u Švedsku jer nam se ne sviđa ova škola i hoćemo da idemo u drugu školu jer je bilo veoma problematično da se vratiš u to… možda smo i tu realnost imali kada smo krenuli u prvi razred. Ali jednostavno, privremeno si možda zaboravio na realnost jer ti je servirano kao nešto dobro, i normalno da smo imali i osećali smo mogućnost članova porodice i to. Ali kada stanem i razmislim samo ovaj deo škola, prisećam se svega toga, bila je i neka ljutnja zašto smo se vratili i zašto da ja idem u tu lošu školu kada sam imala najbolju školu.
Intervjuerka: Da li se sećaš razgovora sa porodicom tokom vremena kad ste bili u Švedskoj?
Anonimna: 3: Na Kosovu?
Intervjuerka: Da.
Anonimna: 3: Ne razumem zašto nismo imali telefon kući. Verovatno postoji razlog. Ili su možda imali ali se to smatralo međunarodnim pozivom i sigurno nije… ne znam. Sećam se da smo često išli da razgovaramo preko telefona u kabinama, onim karticama sa dopunama, tako smo pričali sa našim članovima porodice ovde. To je bio jedini način komuniciranja, dakle ne sećam se da… normalno, nije tada postojao internet kao sada. Međutim, ne sećam se ni sa mobilnim telefonima, jer znam da su imali telefone, ili kakvi god da su bili telefoni. Imali smo telefone, sećam se da smo razgovarali sa ljudima unutar Švedske ili ovako, ali van sa Kosovom, sećam se jedino te vrste komuniciranja.
Intervjuerka: Hvala puno!