Intervjuerka: Čega se sećate iz perioda pre rata?
Intervjuisani: Iz perioda pre rata bilo je jedno blagostanje. Lep život, zaposlenje, škola. Fakulteti su nam bili na dohvat ruke. Znači, jedna lagodnost, posao. Od kuće do radnog mesta negde oko 400 metara. Sve najlepše. A isto pre rata, u periodu kad sam bio mlađi, bavio sam se sportom. Igrao sam rukomet, obišao sam celu tadašnju veliku Jugoslaviju uzduž i popreko. Druženje, kako sa Srbima, tako i sa Albancima. I gde god da smo išli, bili smo dobro prihvaćeni. I u Sloveniji i u Hrvatskoj, i u Bosni i Makedoniji i svuda.
Intervjuerka: A čega se sećate iz perioda rata?
Intervjuisani: Pa, ima mnogo stvari neprijatnih kojih se sećam. Prva stvar je početak rata, bombardovanje. Porodica na okupu, razmišljanje, kad i gde da sklonim porodicu. Neizvesnost, da li će da bombarduju Obilić jer, “kud skloniti decu” a država tada, Jugoslavija – SRJ, nije obezbedila civilno stanovništvo sa odgovarajućim zaštitnim sredstvima. I nešto najgore u životu, taj period od 77 dana. Na trenutke lepo. Bili smo svi na okupu, šala, neizvesnost. I onda kroz tu šalu, otiskivali smo one neprijatne stvari koje su se dešavale oko nas i pred očima. Neke stvari i scene.
Intervjuerka: A kako se sećate perioda posle rata, do 2004?
Intervjuisani: Posle rata jedan period, živeo sam sam za sebe, jer počeli su Albanci da napadaju kuće. I onda sam ja morao iz komšiluka poslednjih koji sam sklonio decu na jedno kratko vreme, vratio sam se da bi zaštitio kuću prvih pet-šest meseci. Kasnije su… porodica se vratila. Ima neke scene kad ćerka kaže, “tata da… da se mi vratimo našoj kući kaže, jer one ptice u Srbiji, one pevaju ko sove mračne”. Tako da su bili ti teški trenuci. Posle toga, kad je familija bila na okupu već je mnogo lakše. Nema o čemu da se brine, tu su na okupu, i ako su bolesni, i ako su zdravi, jedan drugom smo pomagali. Ali bio je nezgodan momenat prvih meseci u Obiliću. Imao sam para, ne znam ni ja koliko sam imao, a deci nisam mogao da priuštim ništa. Nikakvo zadovoljstvo da im se kupi sladoled i ovo. Jer Albanci nisu hteli da daju Srbima. I onda smo se snabdevali, kako smo se snabdevali, kamionima. KFOR je vozio do Mitrovice i tako smo se snabdevali sa hranom i sa tim potrepštinama. Kasnije se situacija malo izmenila. U Obiliću su došli oni starosedeoci, počeli su da otvaraju gde smo se mi svi znali i družili. I onda su oni govorili, “Ej, dođi da ti dam”, samo kaže da ne vide kaže, ovi koji su došli sa strane. Jer i oni su valjda trpeli pritiske, šta ja znam. Bilo je lakše. I organizovali smo život, lepo nam je bilo. Preko dana, dečurlija se igraju, uveče u devet sati obezbeđujemo stražu jer su Šiptari to naše naselje kojem smo se mi suprotstavljali, prozvali ga [ne razume se]. Pokušavali su… počeli su da pale kuće. Čak štaviše, imali smo i smrtni slučaj, ubistvo Todorovića Dragana. Onda komšiju Stević Dragana ranili su. Ispalili mu tri hica, i sva tri hica njega su pogodili ali, neki [ne razume se] se osećao. I onda, jednog momenta pomisao da je sve kako valja, da je situacija normalna, došao je taj 18 mart. Ja sam bio u Gračanici a Obilić su napali 19 i 20 marta. Mi smo se dva dana njima odupirali i mogu da kažem da je u toj akciji učestvovao i KFOR, da isele Srbe sa Kosova. Jer su Albanci nekoliko dana pre toga tačno išli od kuće do kuće i obeležili koje su srpske kuće. A KFOR nije hteo da nas zaštiti. E onda, kad je došlo do sukoba između Albanaca i Srba, tada je KFOR došao da nas zaštiti ali nije imao cilj da mi ostanemo u Obiliću nego da nas iseli. I onda posle nekoliko, ajde da ne ka… da kažem sat ili bolje reći, nekoliko minuta, nas su smestili u ovaj, nekadašnjoj Kasarni Devet Jugovića. Znači u KFOR-ovom kampu, skupili smo se, i mene sestrić zove i kaže ujko, znaš šta ima novo? Šta? Kaže gori ti kuća. Kažem ne, ja sam kuću izgubio. Mi smo uzeli karte da bi smakli s uma ono što se dešavalo da igramo karte. I kao, ajde da igramo karte na kuće. Bilo je onda… ti razgovori… hoćemo, nećemo, hoćemo nećemo. Tu su Italijani se pokazali baš ono, u pravom smislu kao vojska i Irci.
Intervjuerka: A danas dvadeset i više godina nakon rata, da li imate prijatelje među Albancima i da li uopšte mislite da je moguće da se prevaziđe sve to što se desilo u prošlosti?
Intervjuisani: Iskren da budem, i pre rata i za vreme rata i posle rata, one Albance koje sam imao prijatelje ostali su mi prijatelji. Ali prijatelji. Dok, oni koji nisu tad bili prijatelji i posle rata nisu baš bili.. voleli da me vide, a ni ja njih. A, što se tiče boljeg života i smirivanja, 1.000 puta sam rekao, da mi imamo prava koje su Albanci imali pre ovih događaja, 50 posto Srpski narod bi bio najsretniji narod na svetu. Oni su imali sva prava, imali su školu, fakultete, svoja pisma, sve. A sada, iako je Ustavom na Kosovu zagarantovan srpski, u upotrebi nigde nam ne dozvoljavaju, niti nam izdaju papire na srpskom. Boljitak može da bude samo pod jednim uslovom, da Kosovo se vrati pod ingerencijom države Srbije. U kojem obliku, da li će to da bude… sva prava da im se da kao šira autonomija a ne državnost. Jedino tad možemo da očekujemo i da imamo. A to jest, da država Srbije ima ingerenciju nad vlašću na Kosovu. U nekim pogledima. U ovim lokalnim stvarima, da im se ne meša ali odbrana granica, finansije da bude pod ingerencijom države Srbije. I da imamo mi kome da se žalimo. Jer ovaj poslednji slučaj gospodina Todosijevića, za verbalni delikt osuđen je čovek. A i mene, vas, i sve nas mogu da osude za nešto. Ako mi negiramo da je bilo genocid u Srebrenici ili ako kažemo da Račak je nameštena situacija, svakog mogu da optuže.