Bjeshka Guri (osoba koja intervjuiše)

Adrian Berisha(sagovornik)

Skracenice: BG=Bjeshka Guri, AB= Adrian Berisha

BG: Da li možeš predstaviti sebe?

AB: Ja sam Adrian Beriša, građanin Prištine, stanovnik planete. Trenutno sam poslanik u Skupštini Opštine Priština, takođe i kordinator kulturno, sportskih i omladinskih dešavanja u opštini Priština. Trudim da se budem veza imeđu građana, organizacija, biznisa i opštine..to je uloga koju imam, za zajedničku dobrobit svih.

BG: Hvala. Da počnemo sa time, kako se sećaš perioda pre početka rata, koja su tvoja prva sećanja? Kakva je bila situacija?

AB: Počeću sa nečim što je jako interesantno, što sam shvatio nakon 20 godina, iako mi je ime Adrian, moje prvo ime bilo je Pajtim. Interesantno je iz više razloga. Kada sam se rodio, bio je 8 Maj 1990 godine, bio je period kada je došlo do pomirenja krvnih osveta, i deda je insistirao da mi daju ime Pajtim, govorio je da detetu damo ime Pajtim. Otac se nije složio sa tim imenom, dok baba je bila da se meni da ime Pajtim. Onda ih je otac ubedio, to je trajalo dve-tri nedelje, tada mi je ime bilo Pajtim….ne zavedeno, na papirima, već onako..bilo je nekako interesantno, onda su odlučili da mi daju drugo ime…ovo je nešto čega se ne sećam jer to je nemoguće, već nešto što bih želeo da podelim sa vama. Ovo je definitivno vezuje sa 90′-ima. Nešto čega se prvo sećam bila je godina 94′-ta, tada kao četvorogodišnjak imam neku sliku, ne sećam se da li je bilo svetsko prvenstvo ili evropsko, i bili smo kod dede, gledali smo fudbal i znam da mi se jeo jedan hamburger i nismo imali uslova da to priuštimo. I onda nakon nekoliko godina shvatio sam zašto nismo imali uslove, a to je bio upravo taj zato što je postojao paralelni sistem, kada su oca, dedu i baku isterali s posla. U ovom delu sećam se da mahala nije imala ništa, počeli su da sakupljaju neka drva u naselju, bila je to neka inicijativa albanaca iz naselja, ____________, tu smo imali i rome, turke, bošnjake i uglavnom albance. Srbe smo imali jako malo, jer oni su prema onome što su mi kazali baba i deda, nisu prihvatili da stanuju ovde, jer nisu mogli da žive u sredini gde ima drugih nacija toliko mnogo. I tada se sećam jedne dobre organizacije, gde je deda bio kao predsednik naselja, to je bilo mnogo interesantno i onda sećam se godine 96′-te- 97′-te, kao memoriju sećam se kada sam otišao da se registrujem u prvi razred u školi, i video sam podelu u školi. Škola Dardania bila je podeljena, srpski i albanski deo, i bilo je veoma interesantno. I sada kada se setim tog perioda, i samog vremena i činjenice da je škola podeljena, uspelo je da nam se prenese da je škola podeljena. Tu je bilo i dosta tuča, bilo je momenata kada su se tukli srbi i albanci….te 96′-te bio sam u prvom razredu, 97′ u drugom razredu, 98′ u trećem razredu. Te 98′ sećam se da se počelo sa ovom temom o početku rata, javnim pojavljivanjem OVK, 97′-98′ ako se ne varam, i bila je neka vrsta psihološkog pritiska na mene, jer ja sam umesto toga trebao da se bavim nekim slikanjem ili sa nekim matematičkim jednačinama iili da učim alfabet. Ja sam tada u stvari bio opterećen ovom temom kao 8′ godišnjak u tom periodu, vesti, Arif Vladi, ovaj-onaj, hoću reći opterećn mnogim stvarima. Sećam se da u tom periodu, osim ovih tema, bile su i neke serije i ovo bih želeo da napomenem, bila je serija Kasandra, i svi ljudi su tu seriju u tom periodu gledali, i gledajući ovu seriju uspeo sam da naučim…a ne znam kako sam uspeo, ili kako je moj mozak tog perceptirao, ali uspeo sam da naučim jedan deo ćirilice. Tako da sam počeo da učim i po malo srpski jezik. Onda je nastao jedan mnogo težak trenutak, godine 98’…kada sam se igrao sa decom iz mahale, u naselju Dardania, nenamerno sam udario loptom auto jednog srpskog policajca i onda me je taj policajac premlatio, tako da sam urinirao unutar sebe..znate, bio sam dete i od straha. Onda se baba srela sa tim tipom na stepenice, gurnula ga i on je pao, i rascepao je glavu, bila je neka vrsta panike na ulazu. Zatim je bila jedna neizmerna panika 99′ godine i baka se jako uplašila, jer taj lik je bio pripadnik vojne policije, i postojao jedan strah i znam da je kompleti porodica bila___________. Takođe želim da navedem još nešto interesantno, u našem naselju u Dardaniji organizovalo se nekoliko turnira, gde su srbi igrali protiv albanaca, to je bilo u Kičmi, igrao se fudbal i bilo je dosta navijača, oni sa zastavama, mi sa zastavama…..tukli su se, bilo je mnogo interesantno. I šta još mogu da kažem, u našem naselju Dardaniji bio je jedan policijac, Crni Dragan, ta koga kažu da je mlatio dosta albanaca, i većina iz naše mahale, deca od 15-16 godina prodavala su cigarete i on gde god bi ih zatekao, uzimao bi im cigarete i mlatio bi ih. Ovo je manje više, i onda došao je taj momenat marta meseca 99′ godine, tačnije bombardovanje. Dobili smo jedan telefonski poziv kao porodica, od rođaka mog oca, koji je iz Bujanovca. Oni su tamo dobili nešto kao vest da će uskoro početi bombardovanje Srbije od strane NATO-a. Sećam se da je bilo na TV Albanije…ne sećam se da li je bilo na TVSH ili nekog drugog albanskog medija, koji je najavio da je NATO započeo bombardovanje. Automatsku smo naveče ugasili sva svetla u sobi, krevete smo približili prozorima i mi smo spavali mnogo dalje od prozora. Ne znam kako to da pojasnim, spavali smo na podu…ne znam, postavili smo dušeke i spavali na podu….i znam da su jedne noći bombardovali vojnu kasarnu u Kosovom Polju, i bilo je jako loše uopšte,….bilo je mnogo panike, jer su se svi prozori u stanu pokvarili, i bilo je mnogo uznemirujuće…i video sam jednu neuobičajenu paniku, oca i sve zajedno.

Od te noći u gradu su bile sirene, tako da kada se sada uključe sirene, i dalje imam neku vrstu panike.  Tada je bila jedna opšta panika u gradu. Porodica je bila u potpunom šoku, uzimajući i obzir i konflikt koji je tada postojao između bake i policajca, uvek se govorilo da mogu da dođu, masakriraće nas. Postavili smo jedna gvozdena vrata u hodniku na ulaz…interesanto je da su svi ulazi u naselju Dardania, pre nego što se dođe do ulaznih vrata imali po jedna gvozdena i sva takva vrata postavili su albanci jer su se plašili da im neko ne upadne u stan. Tokom jednog dana kada su članovi moje porodice međusobno razgovarali, ja sam nešto malo čuo…odlučili su da moramo da odemo. Znam da smo februara, marta prihvatili jednu porodicu iz Podujeva jer je u jedan deo Podujeva…..sad kad govorim o ovome prisećam se mnogih stvari…..i jedan deo Drenice započeo borbe i narod je počeo da beži, i znam da smo prihvatili nekoliko porodica iz Podujeva, iz jednog sela Balovca i onda, znate prisećam se toga kad govorim o tome, o tome kako smo spavali.

BG: Kakva je bila rutina tokom tog perioda?

AB: Bilo je mnogo interesantno. U jednom stanu od 70 metara kvadratnih sa dve sobe i kuhinjom, bilo nas je oko 30 osoba. To je bio jedan vid solidarnosti, naše porodice sa ostali albanskim porodicama koje dolaze iz područja u kojima je započeo rat. Mi smo otvorili vrata i kazali im Ajde, dođite. Rutina je bila tako da smo recimo spavali gde smo mogli. Kada smo ustajali ujutru, kao što su naše patrijarhalne porodice, žene kada bi ustale spremale bi hranu, pite itd….pojeli bi nešto, sedeli bi šalili se, deca bi izašla vani da se malo igraju. Kada bi se vratili igrali bi se malo, ljudi su sedeli u jednoj sobi i razgovarali. Žene su bile u drugoj sobi…..to trebamo da prihvatimo da i danas tako nešto postoji u našem društvu, muški na jednom mestu, žene na drugom…i to je bilo manje više tako. Uvek je bilo nešto zanimljivo, šta se dešava…da li će doći neko da nam upadne u stan da nas ubije, da nas masakrira…da uzmu muške, da ih odvedu na streljanje….celo vreme slušali smo različite vesti. Bio je recimo jedan dečko Fitim, dole, on je bio sin strica Farika. On je bio kod svojih ujaka, i u putu kada se vraćao uzela ga je policija i ubili su ga. Cela ta tema oko tog slučaja sa Fitimom, stvarala je paniku našim porodicama….da li recimo moj otac može biti sledeći Fitim, jer u to vreme imao je 35-36 godina. Znam da decu__________, ali znam da je panika bila najviše za starije muškarce, za ljude koji su stariji. I onda kao što sam ranije kazao cela porodica je bila uznemirena, uglavnom lek koji se najviše koristio bio je bensedin, znam da su se cigarete u tom periodu jako skupo prodavale. Bio je jedan naš komšija iz romske zajednice, Bajram koji je u to vreme prodavao cigarete, jer samo je on mogao da izađe da kupi cigarete negde i da ih donese na ulaz kod nas. Znam da je bio red kad bi došao Bajram, svi su izlazili da kupe kod njega. Onda su ljudi počeli da ostaju bez novca, i Bajram je davao na zajam samo svojim komšijama sa kojima je bio dobar. Otac je bio u dobrim odnosima sa Bajramom, i znam da nije bilo problema što se tiče tog perioda rata…sećam se bile su cigarete Pal Mal, i jedne druge koje je otac mnogo pušio. I jednog dana, ne znam kako se to desilo, ukućani su se konsultovali, i doneta je odluka da treba pobeći iz Prištine, Kosova. U tom periodu pominjano je Blace,..Blace….i sećam se kao danas, bila je velika panika jer ratne zone počele su da se približavaju Prištini, trgovine su počele da se zatvaraju, ostali problemi…nije bilo moguće kupiti hleb, ničeg nije bilo. Komplet porodica, ne znam kako je odlučila, nisam ni pitao kako….odlučila je da svi napustimo Kosovo i odemo za Makedoniju preko Blaca. Sećam se tog putovanja iz Dardanije do železničke stanice, bio je dug put, učinilo nam se da je tada bio dug put….i sada kada razgovaram sa bakom i kada upoređujem sa današnjicom, sada je mnogo blizu, 3-4 minuta je od škole Dardanija do železničke stanice. Znam da je tada bio početak proleća, hodali smo od stanova Solidarnosti i nismo smeli da prođemo tunelom, jer su tada govorili da se u tunelu može nešto dogoditi. Prešli smo preko Kičme, izašli smo na mestu gde je sada spomenik Bil Klinton, onda smo nastavili putem pored fabrike Fazite, nastavili smo da idemo pravo, i onda smo nastavili da se krećemo desnom stranom, gde se sada nalazi jedan kružni tok, i sećam se da je tada bio jedan trenutak gde je moja baka (očeva majka) Sadeta, bila je nekako…mnogo slaba, iako je bilo proleće. I putem kako smo hodali, videli smo prvo prolećno cveće…i baka je to primetila i kazala ” ej stiglo je proleće”….hoću da kažem da mi nismo ni primetili da je počelo proleće. Trebalo nam je da izađemo iz stanova da primetimo da je neko drvo počelo da izbacuje svoje prolećne pupoljke i cvetni behar. Popeli smo se u voz, znam da je tokom puta bio problem, kuda da idemo vozom….znam da u razgovoru sa porodicom, bilo je govora da voz krene prema Nišu, ne znam zašto….govorilo se da vozu u kojem smo se nazalazili, u jednom od vagona bio je i Ferid Agani. Ne znam da li je to bilo tačno, ali znam da smo u putu bili zaustavljeni 3-4 sata i da je policija ušla u voz i bila je to tortura koja je bila mnogo teška za mene, kao 9 godišnjaka, kada sada pomislim samo na to. Znam da sam tokom putovanja video jedno zapaljeno telo čoveka, i to je bio jedan veliki šok za mene pošto sam to video. I ničeg više se ne sećam, več samo da kao 9 godišnjak video sam užasne stvari i sve to što sam preživeo. Mislim da je to uticalo da stvorim svest koju imam danas i ono što me čini ovakvom osobom koja sam sada, kao da ima nekih posledica koje su uticale na mene i iskustvo iz tih godina ’94/’95- do ’99. Celokupna ta psihička tortura koju smo preživeli.

Pre nego da stignemo u Blace, jedna stvar je bila jako interesantna, kada smo stigli na poslednjoj železničkoj stanici sa vozom, na obe strane bilo je sprske Policije i svi albanci su hodali šinama kako bi prešli u Blace. (Bio sam mnogo vezan za baku i dedu, sada je deda pokojni, ali uvek sam želeo da idem kod njih iako sam živeo sa roditeljima).

I znam da sam izašao iz voznih šina i hodao sam drugim delom, i svi su tada govorili nemojte ići van šina sa strane jer ima postavljenih bombi, a ustvari policajci su stajali na tim stranama. I onda su se uspaničili što sam izašao van šina..hodao po onim kamenjima….i onda, ne sećam se tačno da li sam pitao baku ili dedu, što nam ovi govore da tuda ima bombi a sami stoje na tim stranama?

Onda smo stigli u Blace. Kao porodica, zaboravio sam da napomenem da smo bili: Nazif Beriša (to je bio moj deda, sada pokojni), Sadeta- to je moja baka, Bljerim-otac, Bahrija-majka, ja, brat Arđent- (rođen aprila 92′)- tada je imao 7 godina i najmlađi brat koji je tada imao godinu i tri meseca- Dren, rođen juna meseca ’97 godine, što u to vreme je bio skoro 2 godine a 1 i tri meseca. Tamo smo se sreli sa ostalim članovima porodice znam da je bio jedan šator, nismo napravili neki veliki šator sa velikim krovom, već samo jedan manji šator nekih 2 metra visine….mislim da je bilo možda i manje, 1 metar visine, koliko da uđe čovek unutra i da legne. Manje više prednost su imale žene, bile su starije očeve tetke- Miradija, Bukurija, baka…sve su ležale, takođe i deca su imala prednost. Znam da je jedan deo….sedeli smo onako vani, padala je kiša, tako smo sedeli u Blace. Takođe je imalo i…ne znam koje delio pomoć u tom periodu, bilo je kamiona koji su dobacivali hleb, paštete…sve i svašta. Znam jednu interesantnu priču, Laura- inače sestra od strica mom ocu, i Adelina…..šalili smo se i govorile su, nemojte jesti ove paštete jer sadrže drogu. Zaista te paštete su se proizvodile u fabrici Droga…onda su ljudi iste bacali i ove dve devojke bi ih uzele i donele nama. Malo smešno sada, ali sve ove ideje bile su kako bi preživeli. Onda u Blace, ne znam tačno koliko smo ostali, 48 sati…ali majka je donela odluku- ”Ne želim više da ostanem tu, uzeću decu i krenuću”. Bila je i neka panika, da li možeš da pređeš iz Blaca u Makedoniju. Neki nisu mogli da pređu, ili je neko morao da dođe po tebe, ljudi su plaćali policiji kako bi prešli granicu. Majka je uzela nas dečake, otac je bio za nama, deda i baka…svi su nekako bili u šoku. Sada kada gledam na to, razlog je bio upotreba dosta lekova, za smirenje. Onda znam, ne sećam se tačno, ali malo se sećam tog trenutka kada smo krenuli da pređemo granicu. Tokom ovog perioda, nismo znali gde se nalazi većina porodice, nismo znali za tetku, bila je neka panika- da li se javljala ili ne- kako da se kontaktira, itd. Itd.  Onda smo krenuli, i došli do granice, i na granici je bila neka vrsta panike, i uspeli smo kao porodica da pređemo u Makedoniju. Ušli smo u jedan autobus, u autobusu tokom putovanja nismo znali ni gde idemo ni gde nas vode, u autobusu je bilo previše ljudi. I onda smo u putu stigli, ako se ne varam do odredišta UNHCR-a, da pojedemo nešto. Bilo je nekog keksa, nekih kao bataka, i tu smo stali da malo nešto pojedemo. Bilo je mnogo dobro, i ja sam otišao do kupatila, i kada sam se vratio autobus više nije bio tu. Bilo je mnogo panike, tako da su drugi povikali ulazite u autobus, ulazite…i u autobusu koji može da primi 50 osoba, bilo je 200-300 osoba. Ne znam, baš mnogo ljudi je bilo. I kako mi je porodica ispričala, ja sam ostao sam tu…autobus je krenuo, ostalo je tu par osoblja UNHCR-a, ostao sam ja…porodica nije znala da nisam tu….previše ljudi (kao u filmu Kevin, Home alone- kada kasnije shvate da Kevin nije tu). Roditelji nisu znali, mislili su da sam tu, već u putu je baka pitala gde je Adrian. Znam samo da je posle došao drugi autobus i da sam ja ušao u isti, to je isto bio veliki šok za mene.

BG: Da li si imao ideju gde je taj autobus išao?

AB: Ne nisam, sada kada bi ste mi pitali…ne sećam se tačno, samo znam da sve što se desilo…gde je porodica, sve je to bilo jaki šok za mene, koliko mogu da se seti…iako je prošlo 21 godina od tada, ali nisam imao ideju dok nismo stigli do jedne džamije. Kad smo stigli do džamije u jednom selu pored Gostivara, autobus je stigao do tog mesta. U džamiji sam bio izgubljen na neki način, i ušao sam unutar u džamiju. Džamija je bila sa dušecima, ljudi gde su spavali, bilo je starjih žena i muškaraca, od preko 60 godina. Imao sam jednu drugu sobu gde su se brinuli o meni, bilo je i drugih ljudi sa zdravstvenim problemima, sa raznim nekim stvarima….kada sam ušao unutra, imao sam mesto gde da spavam, i znam da sam u nekom periodu boravio u toj džamiji, služio sam čaj, i tako…

BG: Bez obaveštenja

AB: Bez ikakvog obaveštenja, nisam mogao da govorim…uopšte nisam mogao, sve sam neko držao u sebe! Nakon nekog vremenskog perioda u džamiji, počeo sam da se upoznajem sa tim ljudima, nisam znao gde mi se nalazi porodica..slučajno sam sreo očevog strica, Ramuša….sa očevim stricom smo bili zajedno u Blace, slučajno sam ga sreo i počeo sam da vičem ”O striče Ramuše”…i potrčao sam i zagrlio sam ga, i ovo neću nikad zaboravit jer to je bilo…..u dvorište džamije bilo je mesto gde su vernici uzimali abdes, bilo je mesto sa dosta česmi. …i kada sam ga tu ugledao, trčao sam. Interesantno je da je porodica bila četiri sela od ovog mesta, bila je u selu Gradevac. Kada sam sreo očevog strica, on je skroz poludeo od sreće…niko ne zna šta je mislio, da nisam negde ostao, da se nisam izgubio. Posle toga, otišao sam i sreo sam porodicu, i to je bio jedan šok..znate, mnogo sam plakao, dok sam bio u džamiji tamo nisam plakao, ali kada sam sreo poridicu mnogo sam plakao. Iz tog mesta znam da smo otišli za Kumanovo, kod majkine porodice…majkina braća od strica žive u Kumanovu, i tamo smo otišli kako si ostali kod njih. Imali smo jedan kasnije problem, zašto nismo mogli ostati kod njih. Otac je ponovo zahtevao da se vratimo u kamp u selu Gradevac, jer tu je bio očev stric, i znam da smo u Kumanovo ostali svega 3 dana i onda smo se opet vratili u selo Gradevac. U povratku nisam se dobro osećao, imao sam neku ljutnju, paniku, nisam mogao da dišem, bio sam jako loše. Imao sam razne psihičke napade. Kada smo se vratili, bilo je nekoliko grobova, možda je i to uticalo na stanje…kada bi otvorili prozor gledali bi na grobove. Ja sam boravio u jednoj kući sa dedom i bakom, dok su otac, majka i dva mlađa brata ostala u drugoj kući.

Bila su dva brata koji su nas prihvatila u to vreme dok smo bili tamo, u njihovim kućama. Počeli smo da se upoznajemo sa njima, bila su to dva brata, Dželal i Metalija, njihove supruge smo zvali Dželalica i Metalica. I onda sam ja imao razne probleme, baka mi je govorila da trebam da krenem u školu, i počeo sam da pohađam školu tu u Gostivaru, bilo je jako malo dece izbeglica koja su išla u školu, znam da sam počeo da učim ćirilicu, imali smo i još neka odeljenja…počeli smo da igramo fudbal, oni su tamo igrali fudbal, iz sela Gradevac i sela_______, otac je počeo da radi u jednom kampu, ne znam tačno kako se zvao – Stankovac ili Senakovac. Znate život u kampu je takav, svaka 3-4 dana išli smo da uzmemo hranu, odeću, itd itd…u jednom auto, doneli bi tu. Upoznali smo se sa tom porodicom, sedeli bi tu, bilo je par pekara u blizini, kada bi igrali fudbal jeli bi kifle…imam nekoliko fotografija koje čuvaju ta sećanja iz tog mesta. Ova porodica koja nas je držala, bila je jedna porodica sa dva brata. Onaj kod kojeg smo mi bili imao je dva sina i ćerku. Ta dva momka bili su dobri fudbaleri, kao što sam i ranije napomenuo celo vreme igrali smo fudbal. Jednog dana dobili smo vest da je moja tetka u jednom drugom kampu, i bila je to jedna velika radostu porodici….i onda smo otišli da obiđemo tetku Šćipe. Druga tetka, inače je deda bio oženjen sa dve žene, imam jednu tetku od deda i bake i drugu tetku kojoj je deda otac…i bili smo jako vezani. Tetka Špresa i adžo Ljulj bili su blizu našeg sela, sat vremena vožnje autom, dok je tetka Šćipe bila negde drugo, u jednom drugom kampu. Tetku Špresu i adžo Ljulja išli smo da posećujemo, oni su odlučili da idu za Ameriku, tetka Špresa i adžo Ljulj su odlučili da se vrate na Kosovo…tetka Šćipe, sad da opišem jedan lep momenat, popeli smo se na voz, obukli se i spremili, išli smo da je obiđemo tamo u kampu. U putu vozom bilo je svega, pite, paprika…sve spremili da im ponesemp. Bio je emotivan momenat kada smo se sreli, i onda je tetka Šćipe odlučila da ode za Nemačku. Mi kao porodica imali smo priliku da odemo negde drugo. Majka je imala veliku želju da odemo u neku drugu zemlju, kao izbeglice…imali smo mogućnost da biramo iz razloga jer je otac radio u Mercy Corps kao kordinator celog kampa i imao je mogućnost da bira. Bilo je da li ćemo da idemo za Nemačku, pošto je tamo stric, ili idemo negde drugo…a deda kao jedan veliki nacionalista kazao je: Kosovo je sad slobodno i ja želim da se vratim u svoje mesto. Iako je majka želela da se ide negde drugo, mada i deda je kazao: ako želite da idete negde, svi idite…ali ja ako se ne vratim, i ne nagazim svojom nogom slobodno Kosovo, neću to dozvoliti…

I onda je imalo dosta događaja u Gradevac, igrali smo se šmurki, sa loptom, počeli smo da zaboravljamo na probleme, počeli smo da se upoznajemo sa celim selom, bilo je mnogo dobro. Na žalost, od kraja rata nisam bio tamo. Šta vredi napomenuti je tokom period 2004 kada je tamo započeo rat, mi smo njih prihvatili, i to nije bilo da im vratimo dug već smo se osećali obavezni i tokom različitih perioda kada je bilo drugih problema, zdravstvenih, uvek su dolazili i lečili se na Kosovu iz razloga što je baka radila kao medicinska sestra a otac je i dalje tehničar radiologije. Hou reći radili su u bolnici i omogućili su im da se leče ovde, upućivali ih šta dalje itd itd…

Onda kada smo odlučili da se vratimo, bilo je neko drugo odvajanje, odvajanje iz sela Gradevac i tako. Ja nisam opet bio dobro, imao sam razne probleme, sa snom, non stop sam imao napade, paniku, strah…koja je nastala od putovanja i stvari koje sam video. Onda smo se vratili na Kosovo, znam da je bilo u jednom autu a ko je bio i ko nas je dovezao, toga se uopšte ne sećam. Sećam se kad smo dolazili Veternik je bio jako interesantan, krenuli smo iz Gostivara onda Skoplje, Kačanik, Uroševac…na Veterniku tada nije bilo nikakve izgradnje, a onda kada smo došli u Prištinu, bio je tako dobar osećaj. Kako bi deda to opisao- ”Bio je to najbolji osećaj u mom životu”.

I onda nakon toga na Kosovu, koliko se sećam, vratili smo se u škole.

BG: U kakvom je stanju bio stan kada ste se vratili?

AB: Stan je bio mnogo interesantan. Komšija sa donjeg sprata, Faik, iskoristio je (to smo kasnije saznali), jedini telefon koji je tada radio u naselju, bio je naš..niko ne zna kako, zašto je tako ostalo (?!)…naš stan je bio mesto gde su drugi dolazili i telefoniraju sa drugima. Kada smo mi došli, sve je bilo nekako loše, pokvareno. Kreveti, regal, sve stvari, bilo je prljavo…nekoliko dana nismo znali gde da se smestimo, imali smo prilike da uđemo u srpskim stanovima…oni kada su otišli bilo je i roma koji su otišli sa njima isto. Deda je bio protiv toga- ” Neću da zauzmem nečiji stan”- i onda su stanovi srba i drugih nacija počeli da se uzurpiraju od strane albanaca iz raznih sela..i bilo je onoga što svi znamo, na vrata napisano OVK ili zauzet..samo…mislim da je ovo bio jedan momenat devijacije od slavne borbe OVK-a, materijalizovali bi to, zloupotrebili bi te nazive i slova…Isto šta vredi napomenuti, očev brat od strica Mentor koji je radio u Londonu, saznali smo u kampu da se vratio i pridružio vojsci OVK-a, i da je bio u borbama na Košarama. I to je bio osećaj, bio je dobar osećaj sa celu porodicu jer niko od nas nije uspeo da doprinese ratu i da uzme pušku za Otadžbinu. Iako su baka i moj otac na neki način doprineli i to govori da je baka tokom 98 godine, iako je imala zabranu, u belom mantilu, govorila je jako dobro srpski i govorila je da je srpkinja, i tako je albancima u bolnici nosila vodu i hranu iz razloga jer su bili u lošoj situaciji. A sada da se nadovežem na ono što sam kazap o očevom bratu od strica iz Londona…taj osećaj je bio jako dobar. Najinteresantnije je bilo kada su pitanja postavljali tada, starije generacije od preko 20 godina do 40…kako je on došao iz Londona i sada nakon nekoliko godina shvatili smo da je veliki broj albanaca iz Londona došao i priključio se za vreme rata i to ne samo iz Londona, već i drugih mesta. Znam i da se Mentor, nakon što se rat završio i kada se vratio, bio je ovako dobrog zdravstvenog stanja, preživeo je sve i svašta. Nakon što smo se vratili, otac je ostao i upravljao sa kampom tamo, kao što sam i ranije kazao bio je Koridinator kampa. Mi smo ovamo počeli da se privikavamo na novu situaciju, i kasnije ja kao 10 godišnjak te 2000 godine shvatao sam dosta toga, šta se sve dešava, ali sada iz ovog vreme i retrospektive i kada razmišljam o tome šta se doživelo, 2000-2010 i sada kao 30 godišnjak u 2020 vidim mnogo, boli me i zbog društva moglo je biti…i mogli bi u ovo naše mesto stvoriti bolji sistem upravljanja naših institucija. Razni problemi i sa međunarodnim organizacijama i neoliberalni pristup, privatizacija i druge stvari…kada razmislim, kako tada nisam bio u nekim godinama malo stariji, kako bi koliko toliko doprineo da ne dođe do ovoliko velike devijacije, neke stvari…sada imate recimo bolesno zdravstvo, obrazovanje koje edukuje, imate lažnu pravdu…

Recimo ja znam da u našoj školi Dardanija direktor je iz partije, onda su nastavnici počeli da dolaze iz različitih porodica…i tu je počelo to loše, i dovelo nas do ovde gde jesmo sada. Verujem da smo onda nakon rata uspeli da bolje upravljamo verujem da bi sada imali bolje stanje. Šta je vredno napomenuti je da je godine 2002-2003 bila je jedna grupa iz naselja Vranjevac, nazivali su ih Ćelavi, gde god su zatekli decu, tukli bi ih. Znam da su jednom došli u naselju Dardanija,i kada sam ih video nisam moga da udahnem i nisam mogao da izgovorim svoje ime. I onda sam kasnije imao problem sa govorom, imao sam dosta problema.

BG: Da li su Ćelavi bili albanci?

AB: Da, oni su bili albanci. Bili su svi ćelavi, i te godine 2002-2003 gde god bi sreli decu, uzeli bi im novac, i tako neke stvari. I znam kada sam otišao kod doktora, kazao mi je da problem koji imam nije od sada već od ranije…koji se akumulirao unutra, tako da sam ja imao problem dosta sa govorom, i verujem da je taj problem nastao kao produkt onoga što sam preživeo od ’97 – ‘2003 godine uopšte. Totalni šok. Zatim život je nastavio nekim tokom, dosta interesantnim. Igrao sam fudbal, bio sam jedan od boljih fudbalera na Kosovu. Počeo sam da igram u Ramiz Sadik, onda u Prištinu. Bio sam i odličan učenik, onda 2005 godine u srednjoj školi dijagnistifikovan mi je kancer, i onda sam uzeo jedan drugi životni tok. Ugasio mi se san da ću postati fudbaler i tu sam gde sam sad uopšte.

AB: Neko pitanje ?

BG: Osim ovih problema koje si identifikovao, potencirao si da mogu biti rezultat onoga što si preživeo tokom rata, da li primećuješ nešto svakodnevno što možeš da identifikuješ kao posledicu, i svega što si preživeo i kako se suočavaš sa tim sećanjima, koje nam se pojavljuju svakodnevno, onoga što si preživeo u tom periodu?

AB: Pravo da vam kažem, gde god vidim policajca, i dalje imam strah….iako su Kosovski policajci, koji govore albanski, kada vidim plavu uniformu…primećujem da me hvata neka panika, nekako kao da ne mogu dobro da dišem. Primetio sam, ima dosta detalja, kada razgovaram padaju mi na pamet, bilo su protesti, dolazili su, bilo je dosta buke…tukli su očevog brata od strica, i još jednog (Dugija), to je nešto što sam video kako su ga tukli u naselju. Bilo je mnogo različitih stvari, sada sam primetio kada vidim policajca hvata me panika. Najveću paniku imao sam kada sam išao da vidim svoje ujake, koji su u Bujanovcu, u delu koji je u Srbiji…u tom delu Preševa, taj deo Ana Morave. Kada sam prelazio granicu i kada je ušao jedan policajac da uzme informacije, lične karte, pasoše…bilo je nešto, da nakon 4-5 godina vidim jednog srbina u uniformi da me pita nešto.  Tu su bila i ona auta, one Zastave u plavoj boji. Bilo je neke vrste straha. Tako da uopšte verujem da imam posledice svesti koje ne primećujem tokom dana, koje su proizvod tih doživljaja. Primećujem da ako…konkretan slučaj je bio pre nekoliko nedelja kada su neka deca bacale petarde i kada je jedna petarda pukla…nisam mogao da se nadišem vazduha. Onda sam zastao i kazao ”Što bacate petarde”?. Kada sam ih pitao ”Koje godine ste rođeni”?…odgovorili su da su 2001…Onda sam im kazao ”Zato bacate petarde, jer da ste rođeni ’90-ih ili ’80-ih, ne biste bacali petarde…. Oni su me onda upitali ”A zašto čiko”…onda sam im objasnio. Buku kada čujem onda to stvara neki šok. Neku moju reakciju koju ne mogu da kontrolišem….uhvati me neka panika, koja je verujem proizvod svih onih doživljaja koje sam pomenuo ranije.

BG: Ok, ukoliko nemate nešto drugo da dodate…

AB: Manje više, to je to, ima mnogo detalja, ima…sada kada razgovaram, sećam se nekih stvari. Još nešto, na mom spratu je bila jedna Mileva, bila je srpkinja, i baka je govorila da su odnosi sa njom bili više nego prijateljski, pravi komšiluk i odrastao sam u njenim rukama, njena ćerka odrasla je u rukama moje bake….bili smo, i znam kada se desilo bombardovanje, i kada se desilo u jednoj od kafiterija, ne znam u kojem gradu….za koje kažu da su sami uradili, neki kažu da je zavera….srbi su optuživali albance, albanci srbe…znam da je baka pričala da od tog momenta kada se to desilo, odnos je postao sve slabiji..nije bilo više komšiluka…bilo je ”A šiptari”, mi ”Škije”, tako. To je bolno jer verujem da kao ljudi moramo više da razmišljamo o miru a protiv rata, i na kraju krajeva veoma smo mali..bolje bi bilo da nije bilo rata, kako albanci tako i srbi kao i drugi narodi na Kosovu, i na Balkanu…živeli bi u harmoniji kao što smo živeli ’70-ih, iako neko kaže da su srbi, hrvati i slovenci imali prednost, jer nije bilo pravog bratstva i jedinstva.. verujem da je taj period bio bolji za život nego period rata i period koji živimo sada. Uvek bi pozivao na Mir i protiv rata.

BG: Hvala

AB: Hvala i vama