Intervjuerka: Da li možete da se predstavite za početak?
Silvija Rašković: Dobro veče. Ja sam Rašković Silvija iz Kline.
Intervjuerka: Kako pamtite period pre rata?
Silvija Rašković: Za mene je taj period najlepši period. Jer sam po prirodi optimista i uvek ću se sećati onog lepog što je bilo. Studentski dani u Prištini su najlepši dani. Nismo znali za strah, nismo znali za nemaštinu. Nismo znali za gladovanje. Sloboda kretanja je bila najlepša, bez straha, bojazni da prođeš gradom. To, takve stvari nisu imali cenu. I to je moj najlepši deo života i uvek ću se rado sećati.
Intervjuerka: Čega se sećate iz perioda rata i kako ste napustili svoj dom?
Silvija Rašković: Iz perioda rata, naravno, čega ćemo se najviše mi sećati koji smo doživeli, nego bombardovanje. Taj zvuk sirene je nešto što će nas uvek podsećati na bombardovanje i na taj strah. Čak i usisivač kada se uključi, podseća na bombardovanje. Svuda je bio strah, uzbune, da moraš da se skloniš u sklonište. Skloništa su bila zagušljiva. Nikada nisu bila otvarana, provetravana. Ne zna se gde je bilo gore. Da li je bilo gore u sklonište ili je bilo gore na otvorenom. Bombe su padale, stakla su se lomila svuda. Bilo je strašno. Onda gladovanje, nismo imali gde da kupimo hleb. I ako bi našli neku pekaru, to je bio veliki red. Onda se bojiš i snajpera da te neki snajperista ne pogodi na otvorenom. Gradom nisi smeo da šetaš. Samo za te namirnice i to je bilo strašno, strašno. Mogu reći samo da, ne daj bože da se nikada ponovi.
Intervjuerka: Da li ste pre rata imali dobre odnose sa komšijama Albancima?
Silvija Rašković: Pa recimo, da kod mene u selu odakle sam ja kod Kline, Duge Njive kod Kline, imali smo dobre odnose. Selo je bilo pola-pola, pola Srba, pola Albanaca i imali smo dobre odnose sa njima. Malo selo, i onda smo se svi međusobno družili. Nije bilo problema. Tada su bili odnosi dobri, već pri kraju rata… početkom rata, odnosi su se pogoršali i na žalost, završilo se kako se završilo. Bežanjem i u kolonama.
Intervjuerka: Da li mislite da rat možemo da ostavimo iza nas i zajedno izgradimo bolje društvo na Kosovu?
Silvija Rašković: Samo jedno mogu reći za ovo. Da je bio rat a da nije bila svadba i da je bilo žrtava na obe strane. I da nikada ne trebamo zaboraviti šta je bilo. Ali šta da radimo, život ide dalje, moramo da živimo. Treba gledati u bolju budućnost. Kako živeti, kako preživeti. I naravno da moramo da živimo jedni pored drugih. Ne treba koristiti ratno-huškačku retoriku i ne treba rasplamsavati mržnju. To rade političari i to je dovoljno, a ne mi između sebe. Treba živeti mirno, jedni pored drugih, zajedno. Ako je ikako moguće. Moje mišljenje je da možemo zajedno.