Osoba koja intervjuiše: Rita Berisha

Sagovornik: Hazbije Lahi

Interviewee: Elmaze Gashi

R.B.: Hvala vam puno gospođo Hazbije. Izuzetno mi je drago što ste pristali da nam ispričate vašu priču tokom perioda rata. Da li možemo da krenemo od momenta malo pre početka bombardovanja da nam ispričate gde ste bili, sa kime ste bili, šta se tada dešavalo, šta ste slušali na vestima?

H.L: U redu. Pozdrav, hvala vam na pozivu. Naveli ste i ime. Ja sam Hazbije Lahi. Sada imam 57 godina, a to znači da tada – a govorim vam o periodu pre 21 godine – tada sam imala 35 godina, majka troje dece. Sećam se kao da je sada bilo, bio je mesec mart, godina 99. Mi smo stanovali u Prištini, kod takozvanih Belih zgrada. Bili smo i sada nas ima 6 članova: ja, troje dece, muž i svekrva. Tek što su počele borbe na Kosovu, odnosno prema Drenici, Peći i šire, dok je kod nas još bilo mirno, pričalo se da će i ovde ući NATO snage. Tokom te nedelje, u selima opštine Priština gde su živeli i muževljeva tetka i stric, progonili su ih sa te strane i doselili se kod nas u dvosoban stan.

R.B.: Koliko vas je bilo?

H.L: Bio je tu stric moga muža, sa svojom ženom i ćerkom i očeva tetka. Nas je bilo šestoro, a njih četiri. Devet osoba u dvosobnom stanu. Deset osoba u stvari. Bilo je takođe loše stanje sa zalihama hrane. Mogao si da se krećeš u tim krajevima, imali smo neke markete u blizini. Tokom vesti videli smo i mnoge masakre koji su se desili u okolini. Podsećam se malo ali kao kroz maglu – jer uopšte  ne želim da se sećam tih ubistava – ali naša mladost dobro zna šta smo doživeli, kao i mi za roditelje kada su nam pričali šta je bilo ranije, a i ja naravno imam želju da vas podsećam na ovo, ali ne želim da sebe previše opterećujem. Za to vreme, slušajući vesti, približavao se datum 24. mart kada je počelo bombardovanje. Bila je sreda i sa prozora sam videla iz stanova i samo smo čekali 7 sati da, čim čujemo kroz ostale, prestane svetla, da počne bombardovanje u delovima Srbije kao i na našim glavnim mestima, uglavnom poštama, mestima koja su bila glavni cilj upravo zbog informacija. Kako smo to uradili? Gledali smo otkucavanje sata, kada bude 7 sati da policija upadne kod nas. Ostale je bilo teško ostaviti jer su obično polazili od onog „zašto ste uzimali druge stanovnike kad niste iz tog kraja“. Razgovarali smo sa suprugom šta da uradimo, koju odluku da donesemo, gde da odemo, kako da postupimo jer je uglavnom po stanovima bilo teže nego po kućama; iz kuća se recimo može izaći u dvorište, ali u stanovima je to malo teže. Imala sam malu decu, najstarije od četiri godine, Albion. Ćerka Eliza je imala 2 godine, a najmlađi Andin 9 meseci. Kada su se ugasila svetla zbog bombardovanja, svi su postali zabrinuti. Deca su samo plakala, ne znajući šta se dešava. Spremili smo se, obukli smo se. Rekli smo ako treba da izađemo da makar budemo obučeni i spremni. Nismo govorili da nas tako uzmu, nego da nas verovatno razdvoje jer su obično razdvajali muškarce od žena. Pre nego što se ovo desilo malo trebam da se vratim jer sam i ja malo zaboravila na događaje, telefon nikad nije bio isključen, kućni jer smo tada imali takve telefone, sada obično imamo mobilne. Kuda da idemo, kako da to radimo, kako da se ponašamo? Ali te noći su isključeni i telefoni. Samo smo stajali. Koliko sam mogla neku odeću sam potrpala u torbama, dečiju hranu, testenine koje smo imali. Nismo znali kuda da idemo, samo sam sve tu ubacila. I negde do 12 sati, do ponoći samo smo slušali  korake ljudi koji trče negde oko ulaza u zgradu. Nismo znali šta se dešava. Prošla je i ta noć. Svi su zatvorili oči, samo moj suprug nije, stajao je celo vreme na prozoru, čekao je da ne uđu u to vreme, da ne uđu u ovo vreme. Kad je dan osvanuo, tako smo brzo izašli. Stan je bio, sećam se, u zgradi sa dva ulaza: jedan prednji, jedan zadnji. Kada smo te noći sišli dole, pogodite šta, oni su jedan ulaz zazidali blokovima od cigle kako niko ne bi mogao… verovatno za njihove interese, za njihove lične potrebe. Da niko ne može da uđe, samo sa jedne strane, na jedan ulaz. Čak i kad smo izašli, imali smo samo auto, gde da odemo sa tim autom? Gde krenuti? Ranije je suprug imao prijatelja, oni su bili iz Drenice, oni su imali kuću u naselju Taslidže. Tamo u tom naselju obično je bilo dosta više Albanaca. Odlučili smo da odemo kod njih tamo, ja i moj muž sa troje dece. Svekrva je otišla kod najstarijeg sina, imala je stan u Dardaniji. Stric moga muža sa ženom i decom i tetkom ostao je da ode kod druge rodbine, u Dragodanu je bila njihova kuća. Ni u Dragodanu niste bili sigurni ali bitno je bilo da se raziđemo. Išli su autobusom jer je bilo autobusa ali dosta retko. I mi smo tako krenuli. Na sreću niko nas nije zaustavio. Kada smo stigli tamo u Taslidže, kod kuće onog prijatelja bilo je najmanje 30 osoba kao izbeglica iz Drenice jer je on sam bio iz Drenice pa su došli kod njega. Imali su samo neku hranu sa sobom, brašno i slično, ali nismo znali koliko to može da nam traje. Niti smo znali šta se dešava. Nije bilo dovoljno hleba pa smo onda sa nekim brašnom onoliko koliko smo mogli, jedna vreća brašna nam je trajala jedan dan jer nas bilo stvarno puno. Samo nas je bilo petoro, plus i svi ostali. Tu smo boravili pet dana a svakog dana su dolazili i drugi koji su bili raseljeni iz svojih sela, svakog puta nas je bilo sve više i više. Noću kad bi se ugasila svetla, uglavnom su muškarci iz tog naselja izlazili kod Taslidže i da tako gledaju u pravcu centra Prištine i da prate šta se dešava. Izlazili su slobodnije jer tu nije bilo Srba, bilo je tu samo Albanaca sa decom. Svake noći bi neko izlazio po redosledu, pet noći. Za nas sve ovo nije dugo trajalo. Jedne noći muškarci su odlučili da nas žene pošalju u Kičevo. Imali su rođake u Makedoniji i tamo su hteli da nas pošalju. A da oni ostanu ovde i onda da jedan deo njih krene. Imali smo samo jedan auto. Onaj koji smo mi imali smo dali muževljevom ujaku jer je i njemu trebalo auto. Ostali smo bez ičega. Mužev prijatelj je takođe imao auto. Bilo ko drugi je mogao da ode samo pešice. Bila je tu i moja prijateljica. Ona je bila udata za muževljevog prijatelja. Imala je dve ćerke, ja troje dece, znači petoro dece. Bila je sa nama i sestra tog druga, trudna, i jedna komšinica sa detetom. To znači da smo svi ušli u auto. Ali pre nego što smo krenuli na put, sutradan smo se dogovorili da u to i to vreme krenemo. Kad smo izašli na ulicu, kako smo prešli sokak, vidimo druge kako beže iz drugih sela. Kakva kolona! Nije bilo ni prilike ni mesta da se sa drugima ni pozdravljamo… kako smo mogli ušli smo po vozilima. Ja sam sa sobom uzela zlato. Imala sam zlato koje mi je ostalo od udaje. Gde da ga ostavim? Imala sam jednu postavu u svom džepu. I tu sam stavila zlato. Da li da ga ponesem ili da ga ostavim? Rekoh bolje da ga uzmem sa sobom… nisam imala ni pasoš, to je bilo najgore. Svi su ga drugi imali, ja nisam. Kako da krenemo? Čovek u tom trenutku ne misli da su mogli, govorila sam, da me tu ostave a da oni odu. Nismo znali niti šta se dešava niti kako se dešava. Uzela sam tu postavu, govoreći suprugu da li da ga ostavim ili da ga uzmem, šta da radimo? Imala sam tada i negde oko 600 marka, znači kao sada 300 evra. Dao mi je taj novac, i rekao da ga za svaki slučaj iskoristim i da ga dam policiji kako bi dozvolili da se pređe granica. Uzeo je zlato i rekao je da ga ja bacio u dvorište sa jednim kamenom, samo je iznad zlata stavio jedan kamen. Meni nije bilo žao zlata ali sam govorila da bih njime mogla da spasem sebe i decu. I tako smo se popele u auto, nas 4 žena sa 6 dece i jedna trudna žena u jednom Golfu. Krenuli smo. Kakva kolona! Kakva kolona! Govorila sam eh, gde mi je pamet…. sada se moram malo vratiti nazad jer sam zaboravila da vam ispričam još jedan događaj. Tokom onih noći dok smo boravili u naselju Taslidže, oni su imali telefonsku liniju i mogla sam da razgovaram sa svojim roditeljima. Oni su ostali u Prištini, u naselju Muhadžera. Četiri sestre i dvoje mojih roditelja, sa decom. Te noći sam razgovarala sa majkom, ocem. Oni su mi rekli da treba da odem kod njih i tamo se smestim. Ali ja nisam znala kako da to uradim. Nakon dva dana boravka tamo, roditeljima su prekinuli telefonsku liniju. Mogla sam da kontaktiram samo jednu sestru i kazala sam joj, rekla joj „sutra zdravlje ima da krenemo kao što smo planirali“. Nas je 7 sestara. Jedna od njih je ranije otišla za Skoplje u Makedoniji. Ona je govorila i o starijoj sestri koja je boravila u Kamenici sa rođacima i još četiri sestre sa ocem. Pozdravila sam ih sa suzama u očima. Rekao sam da ih možda neću videti… osim ovako preko telefona. Sledećeg dana odlazimo. Iako sam dva dana ranije razgovarala sa roditeljima, na polasku sam govorila da se malo zaustavimo tu blizu pa ja kao da odem negde u grad u šetnju, ali nije bilo moguće niti sam stigla zbog kolone. Na putu, kada smo sišli dole iz naselja Taslidže, bili su naoružani vojnici. Tu sam dobila groznicu. Rekla sam ima sve nas ovde da ubiju. Ja sam sa sobom ponela samo neke biskvite. Nije bilo moguće uzeti ni hranu ni bilo šta. Čak ni moja prijateljica nije uzela. Ni hleba ni bilo čega. Govorili smo da ćemo tokom dana stići u Kičevo i onda smo spaseni. Krenuli smo putem za Veternik. Tamo smo stali. Osim što smo bili u kolima, videli smo i druge koji su hodali a koje su nasilno isterali iz njihovih domova. Kiša, bilo je izuzetno hladno tih dana. Imala sam nešto odeće i pidžame koje sam uzela za decu jer nije bilo mesta u kolima ni za malo stvari. Malo vozilo. Onda smo se sastali, niti smo znali, zet moje prijateljice, i on je krenuo jednim drugim vozilom. Kada nas je on video, zamenili smo se mojom prijateljicom. On je otišao negde, a ovaj je vozio nas. Njegova žena je bila u Ðakovici, nije imao nikakve informacije o svojoj ženi, ovaj zet moje prijateljice. I tako smo mi krenuli. Taman smo otišli, prošli smo pored Kačanika, hteli smo da uđemo u Elez Han, tu smo se zaustavili. Zaustavili su nas… tu je sigurno bilo negde oko 300 vozila, stvarno mnogo. Nisu im dozvoljavali da pređu na drugu stranu. Tu smo ostali pet noći. Pet noći tu i još dve noći tamo malo dalje sa druge strane.

R.B.: U vozilu?

H.L: U vozilu smo sedeli. Tu smo i spavali. Nismo imali hrane. Deca su tražila da jedu. Ali interesantno oni su razumela – mali ne, još uvek sam ga dojila – kada sam im govorila da nemamo hrane, samo smo im po dva keksa davali svakom. I govorili bi „ne mama, nismo gladni, nismo gladni“. Sva deca. Ali kasnije, kada nas je videla jedna žena – izlazili su sakupljali koprivu, i kuvali je. Ja sa sobom nisam imala ni posuđe jer smo veoma brzo izašli. Sina sam još uvek dojila. Uzela sam malo zeleniša koje je pripremila jedna žena, stavila je i malo brašna kojeg je sigurno ponela sa sobom. Donela mi je. Andi je sve to odjednom pojeo u treptaj oka, ovaj mali. Celo vreme smo stajali u vozilu. Nismo imali ni gde da odemo nit smo znali šta se tamo dešava. Posle nekog vremena su nam rekli da su počeli da puštaju jednog po jednog. Kada su krenuli sa puštanjem vozila da pređu na drugu stranu odjednom se napravila gužva jer su svi saznali da su krenuli sa propuštanjem. Taman smo stigli do tog mesta, vratili su nas nazad. U međuvremenu dok smo boravili po vozilima, uzela sam decu i ušli smo u jednu napuštenu kuću, puno žena je tamo otišlo. Kada sam stigla tu, uzeli su malo brašna koliko su imali i neke druge prehrambene artikle i spremali su hranu onoliko koliko su imali u tom trenutku. Ja nisam imala ni posude, bila sam po strani i samo ih posmatrala, nisam ni imala šta da dam deci pa sam se vratila u vozilo. Sećam se da je bilo jedno mesto na brdu tu blizu gde je voda tekla kao od izvora, znam da je sada to mesto zatvoreno, videla sam kada sam išao za Skoplje da je zatvoreno. Gore je takođe bio vojnik, sigurno je tamo bila kao granica. I taj makedonski vojnik. Primetio nas je, video je decu koja gladuju, drugi su nešto imali, a mi nismo imali bilo kakvu hranu. Onda nas je pozvao da se približimo. Mi smo mu se približili. Dao nam je pola vekne hleba. Kome da podelimo  pola vekne hleba? Još sam se plašila da im dam. Mislila sam da možda nema otrova u tome. Dali smo deci, toliko su jeli. Podelili smo pola vekne hleba, nas 10. Kada su krenuli da puštaju vozilo jedno po jedno, prišli smo, a došao je kamion sa hlebom da nam podeli. Nismo uzeli samo kako bih  brže stigli na drugu stranu. Čim smo izašli, opet su nas zaustavili. Odveli su nas u fabriku u Elez Hanu. Mislim da je to fabrika cementa, ne znam koja je to bila fabrika. Padala je kiša, a mi nismo ni znali šta radimo. Palo mi je na pamet da sam  u nekom filmu ranije videla kada su bačeni u fabrike i samo bi se čulo jaukanje i bili su svi pobijeni. Tamo je postojala jedna bivša fabrička kantina. Rekli su da dele hranu. Naša sudbina je bila takva, kad smo stigli, bilo je tri sata, zatvorili su. Nije bilo hrane jer je tako bilo po rasporedu, ali nije bilo hrane, zatvorili su tu kantinu. Čak su rekli da nas policija ponovo pušta. Kada smo izašli, stigli smo blizu Blaca. Ponovo neka fabrika ali jedan drugi deo. Tu su nam rekli da svi oni koji žele da prođu moraju da ostave vozilo i da zatim pređu preko za Blace. Mi „kako da ostavimo vozilo, možda nas puste sve i onako“ jer mislili smo da nema rizika od ubijanja. Govorila sam da sa decom odem za Kičevo. Dve noći smo proveli tu. Nismo jeli, ni mi niti deca. Taj jedan kilogram keksa nam je trajao nedelju dana dajući svakom skroz po malo. Kada smo izašli tu, mogli ste da pređete pored tih žica, kako bi prošli na drugu stranu kod mesta Blace. Sa druge strane je stigao rođak moje prijateljice. Kazao je „tamo ima hrane, ali nismo znali koliko ćemo tu ostati jer smo bili na livadi, koliko tu ostajemo gde nas vode nismo znali „. Šta da uradimo sa decom, gde da odemo? Kad smo već bili tu počeli smo sa mojom prijateljicom da razmišljamo gde da odemo, bile smo samo žene, bio je tu i drugi rođak moje prijateljice, videla sam još jednu prijateljicu u međuvremenu. Ona i sestra moje snaje su bile, Rosa. I ona je tražila svog verenika. Rekla mi je – jer je i ona živela u delu gde žive moji roditelji u naselju Muhadžiri, rekla je „dobro su oni, ništa tamo nisu dirali“. Ja sam čula da su od Matija, Matićana i dole sve nasilno terali, ali odatle nisu. Rekla mi je i da taj deo nisu dirali. Ne znam šta da radim sa svojom porodicom. Za nedelju dana skoro sam boravila u vozilu. Bila je peta noć́ tamo. U stvari, proveli smo 5 noći u Elez Hanu, zatim još dve noći u Kačaniku. Drugo veče smo odlučili, pošto je doručak gotov, da izađemo. Nije bilo drugog izlaza. Uzeli smo decu, izašli. Dok smo mi bili na putu, tu proveli nedelju dana, policija je nasilno uklonila mog supruga, prijatelje mog supruga i sve. Sve to u naselju Taslidže. Oni su hteli da idu u vojsku, ali nisu dobili  tu priliku. Ukrcali su se u kamion. Tamo je bilo više žena, 4-5 muškaraca. Čak su ih vodili u Tiranu, u Albaniju do Kukeša. Oni su isto mnogo propatili. Zaustavili su ih na dva tri mesta. Pokušale su  žene da ih pokriju i sakriju, da ih ne bi sišli sa kamiona. Njegova iskustva su drugačija, ali ja sada pričam o svojima. Prešli smo na drugu stranu. Kada smo stigli, ja nisam mogla da verujem, niste imali gde da zgazite nogom. Svi su bili na jednom velikom polju. Možda ste imali prilike da to vidite i na televiziji. Koliko bolesnih ljudi, koliko njih koji leže… I u jednom delu – nikad neću zaboraviti taj deo – neko je ostavio malo hleba, možda je bio bajat, nemam pojma. Deca, toliko su bila mala tada, [govorila su] „mama vidi gde su ostavili hleb a mi nismo imali šta da jedemo“. Počeli su da dele hleb ali morali su samo da bacaju, neki su se gurali, kako je ko mogao da uzme. Tu smo videli i rođake prijatelja moga muža koje smo ostavili kod kuće. Oni su malo ranije napustili svoje domove. Tu, te noći, napravljeni su neki šatori od najlona koje su nam podelili. Sa svojom prijateljicom nismo znali šta da radimo. Ona se ponovo spojila sa porodicom svoga supruga. Ne sa svojim suprugom ali makar sa njihovom porodicom. Počeo je da pada mrak. Nisam znala… Tamo je dolazio i voz, dolazilo je puno drugih koji su bili proterani iz drugih mesta, iz Prištine. Ali nikako da vidim nekog svog poznatog! Govorila sam hajde da vidim makar nekog iz svoje mahale, nekog od mojih sestara…nikog nigde! Samo sam hodala naokolo uz nameru da makar nekog poznatog ugledam. Onda ugledam brata od ujaka svog supruga. Pa mu kažem „Faruk, jel si video nekog?“ Kaže mi „ne, baš nikog. Mi smo se ovde smestili, hoćeš li ti da dođeš ovde i da se smestiš sa ovima, sa ovom tvojom prijateljicom?” Govorim „ne znam, ne znam ni sama šta da uradim“. Kazao je „mi ovde boravimo“. Videla sam da mlađi sin već… imao temperaturu, bolestan. Bila je blizu prva pomoć, ambulanta, tako na goloj zemlji. Lekar ga je pregledao. Kazao je „dete vam je izuzetno loše“. Sa sobom nisam imala bilo kakve lekove, niti bilo šta drugo. Imala sam samo neke brojeve telefona, stavila sam ih u džep, govorila sam nikad se ne zna da li će zatrebati. Imala sam šurake u Nemačkoj, rekla sam da ću ih zvati kada budem stigla u Kičevo i onda ću im reći za muža koji je morao da ostane u Prištini a da sam ja stigla, da sam se spasila. U međuvremenu je on već́ stigao u Kukeš. Oni su mislili da smo mi prešli granicu. Kada sam se čula sa ovima u Kičevu, rekli su mi da su oni već́ uspeli da pobegnu. Podsećam se stvari jedno na drugo, deo po deo, vraćam se ponovo na kratko u vreme kada smo bili po vozilima. Nekoliko autobusa je stiglo iz Uroševca i Prištine. Srbi napunili ove autobuse ljudima. Izašlo je tu i nekoliko rođaka moje prijateljice. Njihova mlada je bila sa nama u kolima. A ona nam priča onako kako je čula, vaše muškarce su sve ubili na trgu, ubili su ih. Ne znamo ni za našeg sina ni za vaše muževe. Moja prijateljica se onesvestila. Molila sam se Bogu i rekla: „In šala nije istina.“ Rekla sam: „ona govori za svog sina“, sigurno su ga ubili. Ona je tako čula da se ceo slučaj desio i tako  nam  je tumačila i nama. I te noći sam ipak odlučila da ne ostanem u Blacu. Bila je nekakva uzbrdica na putu kada smo išli za Stankovec. Sad kažem Stankovec, tada nisam ni znala gde nas vode, osim gde se vidi kolona, mi smo bili deo te kolone. Čak sam i rekla ovima iz Drenice „Faruk mi nedostaje“ jer sam im pričala o bratu od ujaka moga muža. Govorila sam „pomažu mi do gore, pomažu mi, ako mogu da prođem tamo“. I moja prijateljica je zajedno sa mnom pokušavala. Javljali su se da odlaze u druga mesta. Nismo znali! Pravila se nekakva lista za one koji su želeli da nastave dalje. Možda su ovi drugi imali neke informacije. Ja sa troje dece, bila sam blokirana i nisam znala gde da odem. Uzela sam taj prtljag koji sam imala, troje dece. Pomogao mije taj brat od ujaka moga supruga sve do gore. Tu je onda bilo dosta teško preći preko tih postavljenih žica. Policija je uzimala koga je htela i unosila u autobuse. Ja sam tada videla jednog mladog momka. Rekla sam mu možeš li da mi pomogneš samo da uzmem ove torbe kako bi prošla na drugu stranu. Rekao mi je „ne, imam ja svoje brige kako da sam prođem tamo“. U stvari, tu je bilo svako za sebe, borba za egzistenciju. Kada u tom momentu, jedan policajac Srbin ili Makedonac mi se obraća, govorio je makedonski, pa kaže „ovoga puta neka pređu žene sa decom. Muškarci neka ostanu“. Onda sam ja tako prošla na drugu stranu. Oni koji su ranije prošli, ko je to mogao da uradi, sve članovi porodice. Deca su zatim briznula u plač „mama ramena”, treći se uhvatio za moju torbu, a onaj najmanji uz mene. Treći nije još uvek napunio ni 5 godina. Videla sam jednu porodicu  – sada bih volela da znam ko su bili oni, nisam ih ni pitala, znam da su imali kuću u naselju Tophane. Oni su bili par, sa jednim dečakom i dve devojčice. Ali deca su im bila starija uzrasta oko 20 godina, 18-19. Oni su mi pomogli dok smo stigli do kampa. Ali deca nisu htela da im se približe, da ih uzmu pod ruke. Glavno da sam bila blizu njih. Oni su celo vreme [govorili] „nemojte da se udaljavate od žene“, kako bi mi pomogli. Onda su rekli da ne smemo da stavljamo torbe unutra u autobus jer nema dovoljno mesta, trebali smo da ostavimo torbe vani, šta da se radi, ja sam imala samo jednu tašnu i jednu torbu. Sve stvari koje sam imala za decu obukla sam na njih. Kao Sneško belić! Rekla sam da ponesem koliko imam jer se nikad ne zna, gde da onda uzmem stvari. Imala sam i svoju tašnu, jer te noći kada smo krenuli, sećam se da mi je sestra rekla – jer je ona ranije otišla iz Miloševa, došla je kod oca, pa se zatim ponovo vratila  – rekla mi je „ništa nisam uzela, samo fotografije da mi ostanu kao podsetnik, čak i ako ja odem da nekome ostanu“. Ja sam ih uzela sa sobom. Imala sam i neke filmove koje nisam razvila kao i nekoliko albuma sa fotografijama. Rekla sam da iako ne uzmem dečije stvari, ovo moram da ponesem sa sobom. Stavljam ih u svoju torbu i odeću na decu. Ali su nas ipak ostavili sa torbama. Rekao sam ako ime puste sa njima dobro, ako ne ostaviću ih. Zatim smo i ušli u autobus. Opet, ona porodica iz Tophane je bila prisutna sa mnom. Ne znam koliko je to trajalo, ne verujem da je daleko, ona je isto tako daleko od Stankovca od Blaca koliko sam ja bila sa detetom u naručju i skoro sam zaspala. Odmah zatim su rekli „stigli smo“. Tamo smo videli ove vojnike sa svetlom, sa ručnim svetlima. Nije ih bilo briga možeš li ti ili ne da nosiš stvari, stavljali su nam ćebe u rukama, hranu za koju su čak mogli da odluče gde će u logore, u šatore. Čini mi se da su me toliko daleko smestili… Ne znam. Kada sam stigla tamo, druga porodica me je smestila u šator, zajedno. Ta porodica je imala svoj stan u Dardaniji. Muž i žena, sa troje dece takođe. Bilo je toliko hladno da sam decu uspavala, tako sa stvarima i jaknama. Taj drugi čovek mislim da mu je bilo nezgodno da tu spava, izlazi, jer je imao svoju porodicu u blizini. Ja uopšte nisam spavala. Nisam spavala, jer sam celo vreme plakala. Činilo mi se da su svi zajedno, osim mene koja je razdvojena. Nisam videla nikog svog, niti jednog. Probudila sam se rano ujutru, molila sam se Bogu: „Bože, pronađi neko rešenje za mene!“ Brojevi telefona koje sam dobila, sve sam izgubila. Rekao sam da bi bilo dobro da kontaktiram sa nekim, ali celo vreme sa detetom i… brojevi su mi ispali negde tokom puta. Zatim sam ustala tog jutra. Ona koja je bila sa mnom u šatoru me pita „gde ideš?“ Rekla sam joj „ne znam, možda da samo nekog svog ugledam“. Uzela sam decu sa sobom. U jednom drugom šatoru, videla sam svoju komšinicu. I ona je bila iz Taslidže. I ona iz tog kraja. Oni su ranije izašli. Rekla sam joj „Merita, mogu li da ostavim Andina, da odem i pokusam da nađem neko rešenje, možda vidim nekog”. Govorili sa da je moguće otići, da šalju ljude po drugim zemljama ako traže azil. Mislila sam možda i ja odem. Tako sam krenula da pitam, sa troje dece. Ona mi je rekla „ne samo Andi, ostavi mi svo troje“ ali deca nisu htela da ostanu, uzela sam ih. Kad sam krenula, govorila sam putem „hej, gde to ja idem? Sa kim ću da govorim? Sa kim da kontaktiram telefonom?” Videla sam veliku grupu ljudi kako govore telefonom. Jedan od njih je imao mobilni telefon. I taj telefon je svakom davao. Kad sam se približila, poznala sam ga. Bio je to verenik one prijateljice koju sam ranije videla. Oni su bili zajedno, boravili su u ovom istom kampu. Zatim je prekinuo, rekao je „nema više poziva za druge, da pomognemo ovoj ženi“, rekao je a mene. Vratili smo se i uzeli stvari. Rekao mi je „hajde dolazi sa nama, sami smo sa Rozom u šatoru“. Jer sam mu rekla gde smo se mi smestili. Otišli smo da uzmemo Andina koga sam ostavila kod one prijateljice  kao i onu moju torbu sa nešto malo stvari. Smestila sam se kod Roze. Ona je kontaktirala sa porodicom moga supruga jer je suprug njene sestre bio moj šurak. Uzela sam telefon. Prvo sam sa njima razgovarala. Rekli su mi „nemoj da se udaljavaš od Roze. Gde ide Roza i ti sa njom jer mislim da se ona upisala da ode za Nemačku“. Trebalo je otići da se registrujete sa koliko ste članova porodice, i tako neke stvari. Ja to nisam znala, „out” sam bila skroz. Rekla sam „u redu, gde ide ona idem i ja“. Tu je bilo hrane za decu. Ali opet nisam videla nikog svog. Htela sam da saznam šta se dešava. Dve noći sam tu provela.

R.B.: U Stankovecu?

H.L: Da, u Stankovecu. Onda hajde da odem i da deci isperem odeću sa jednom kofom koju sam dali kao deo pomoći tu. Kada sam čula da me neko doziva „Hazbije Lahi, Hazbije Lahi!“ Ko me to doziva imenom i prezimenom. To je bio jedan oficir kojem je šurak dao poruku, jer su ranije sa mojom svekrvom, on sa suprugom i decom, i sestra moga supruga, otišli za Tetovo. Oni su čuli da smo mi u Stankovecu. Samo da ode i da nas uzme, da nas izvuku iz šatora jer su svi čuli da je dete bolesno. Svekrva je plakala, „ja da ovde spavam a ona tamo sa decom po kiši ispod šatora“. Došao je taj oficir i kazao mi je ko ga je poslao. Oni su bili u jednom selu pored Tetova, Razhd se zvalo to selo. Otišli smo tamo. Rastala sam se od sestre moje prijateljice i zatim smo otišli za Tetovo, za Razhd, jedno malo selo ali vrlo gostoljubivi. Tu nismo imali problema, normalno, dobijali smo pomoć i ništa nam nije nedostajalo. Ponovo sam osetila podršku jer sam se makar sa nekim spojila. Ali ponovo, o svojima nisam čula ništa, šta se njima desilo niti da li…

R.B.: Kada ste saznali da vam je muž živ?

H.L: U početku nisam znala. Kada sam otišla za Razhd, rekli su da su Idriza (muž) poslali za Kukeš. Ja o njemu nisam znala bilo šta, da li su ga ubili, sigurno jesu. Kada sam otišla tamo, svekrva mi govori, rekla je „Idriza su poslali za Tiranu.  Uspeo je da pređe, glavno da je živ, svi su zdravi“. Sutradan, on je pozvao telefonom. I kazao je da se nakon nekoliko dana spoje, da mi odemo tamo. Ali bila je potrebna nekakva dozvola da odemo tamo. Ja sam ostala 10 dana u Tetovu. Tokom tih 10 dana, izašli smo na pijacu. Imala sam sa sobom tih 600 marka. Hajde da deci kupim neke pidžame, i meni su bile potrebne neke stvari. Dok sam čekala autobus sa suprugom svog šuraka, sestrom moga supruga jer je i ona bila tu u Tetovu, dok smo čekale autobus tu su bile i neke devojke iz Kačanika. Tokom razgovora, one su rekle da su u Skoplju i znali su za moju sestru. Jer je moja sestra živela u Kačaniku. Zatim je odatle otišla za Skoplje kod muževe porodice. Onda sam je zamolila, rekla sam joj „kaži  joj ako je vidiš”, reci joj „tvoja sestra sa troje dece“ – rekla sam joj svoje ime – „nalazi se u tom selu u Tetovu“. Ona je rekla „nema problema, kazaću joj“. Onda smo mi otišle za pijacu. Zatim se vraćamo. Te noći smo se spremale da mi odemo sutra. Dogovorili smo se gde da odemo do granice, tamo kod Eljbasana, da prođemo pored Eljbasana i da zatim pređemo granicu Makedonije i uđemo u Albaniju. Ujutru smo krenuli. Sa nama je krenuo i vlasnik te kuće gde smo mi boravili. On je rekao „ja ću te odneti, nema problema“. Sad zamisli kad smo mi krenuli u 7 ujutru, nismo mogli da izađemo niti iz Tetova. Kakva nesreća! Tu sam ponovo ja propatila. Ustala je rano ujutru svekrva i napravila uštipke, rekla sam joj „ne treba jer idemo brzo“. Rekla je „ponesi sa sobom jer deca će tražiti putem“. Dala nam je neke uštipke da ih ponesemo. Kada smo hteli da pređemo, zaustavila nas je policija, izvan Tetova. Rekli su „ne, treba da imaš nekakvu pozivnicu ako hoćeš da napustiš Makedoniju“. Gde da to izvadim? Rekli su nam. Ja sam samo sedela u vozilu. On je izašao da to reguliše. Ne rekao je, „sada ne radi administracija kasno je, 12 je sati“ otišli smo do tog mesta i vratili se. Nismo znali ni gde da odemo. Ostalo je to neregulisano. Hajde da ponovo probamo jer se sada promenila policijska smena. Ponovo su nas vratili. Putem nam se pokvarilo vozilo. Ponovo loša sreća! Odneli smo do automehaničara. On nam je kazao „kod ovog auta ništa ne valja! Treba ga ostaviti 2-3 dana kako bih ga popravio.“ Rekao je hajde da uzmem jedno auto u zakup. Kada smo tamo otišli, ni tu nismo našli auto. U međuvremenu je suprug zvao, čekao je na granici, mislio je da je 2-3 sata dovoljno da stignemo. Oni su rekli da smo krenuli, a mi nismo imali mobilni telefon kako bi se dogovorili. Uzeli smo jedan taksi. Pokušali smo po treći put da prođemo. Ponovo su na svratili. Bio je petak. Vratili smo se u 10 uveče. Deca su bila umorna, nisu jela ništa. Samo one uštipke koje smo poneli… Dok je ovaj otišao da unajmi neko vozilo, ja sam izasla na ulicu pa su me primetili – ne znam koji je objekat bio, da li je bilo neko ministarstvo ne znam – dve ženske osobe su me primetile sa torbom i decom i prišle su mi. Rekle su „Gospođo da li vam nešto treba?” Ispričala sam im o svom slučaju. Videle smo te koliko dugo čekaš. I te noći smo se vratili kući. Suprug je čekao na granici, video je da nismo u stanju da stignemo i vratio se demoralisan. Sutradan, bila je subota, ponovo, takva nam je sreća, telefoni nisu radili. Znate nekada se sve nekako poveže?! I nedeljom ništa! Odustali smo. Pošto sam bilu tu gde jesam nije bio veliki problem i da stanem. Ali hteli smo da se spojimo. U ponedeljak ujutru, probudila sam decu, Kada je došla domaćica – da mi je ovaj taksista rekao, ako mogu da popravim, dobiću njegovu dozvolu da pređem. Bio je u redu i rekao je: „Pozvaću taksistu sa kojim ste bili u petak, došao bi po vas“. Već nam se žuri. Rekla sam: „Izlazim, ali sada muž ne zna kako da me čeka na granici“. Moj zet nije smeo da izađe jer je tamo bio izbeglica. Vlasnik kuće je rekao: „Izaći ću ja i ako bude bilo potrebno da vas odvedem do Tirane“. Rekli su da ako u međuvremenu pozvone telefone, obavestićemo ga i on će napustiti Tiranu da stigne do granice. Uzeo me je i odveo do kola. Sada usput dete radosti nikad nije čulo pesmu „Džamadani vija-vija“. Vreme je da uvek imam nešto da snimim. Moj najstariji sin je imao 4 godine, ćerka je napunila 3 ​​godine u junu, a tada je bio april. Jer su 24. krenula bombardovanja a mi smo 2. aprila stigli u Tetovo. Uopšte je nisu zaustavili, da  kažem, tu pesmu od radosti jer izlazimo, viđamo se sa tatom. Kada smo izašli, taksista je rekao: „Čekam te pola sata preko granice. Ako zakasniš više od pola sata“, kaže on ovom vlasniku kuće, Isak se zove, „Znam da si prošla i otišla za Tiranu“. Imali su kontakt dok smo odlazili, rekli su mi svekrva i dever i on je otišao, došao je na granicu i sačekao me. Videla sam da te neko čeka da … Osim kad sam imala vilu, imala sam sina u naručju, ova dvojica su kao ti. Prvo nisu primetili da je to njihov otac, i kada je suprug rekao „hej jel ste stigli?” Kada je mali sin to čuo a nije ga video dve nedelje, samo se brzo okrenuo jer je prepoznao glas svoga oca. Odmah su krenuli da se grle. Vlasnik kuće se vratio kad smo se mi spojili. Smestili su se u Draču, u kući jednog njegovog prijatelja. Taj je živeo u Švajcarskoj pa im je prepustio kuću. On je izašao zajedno sa tim prijateljem u Draču kada su prošli. Od moje prijateljice koju sam ostavila u Stankovecu. Ona je isto ostala dve noći, a zatim otišla za Kičevo. Ona je ostala u Kičevu, ja sam pre nje stigla u Drač. Ona je zatim došla nakon nedelju dana, spojili smo se. Ponovo smo bili dve porodice, u dve sobe: jedan salon i jedna spavaća soba ali bilo je dovoljno. Imali smo dovoljno hrane i porodica je bila na okupu. Ponovo nisam čula ništa o svojoj porodici. Koliko smo tu boravili, jedan sused je imao telefon, kada smo stigli ne znam da li je mama imala broj. Sestrin sin je bio u Švajcarskoj i on je bio u kontaktu sa mojim rođacima u Nemačkoj. Mislim da su imali njegov broj, nisam pitala… I on me je pozvao. Rekao je „gde si Bene ti uzeo ovaj broj?“ Rekao je „nemoj da brineš, svi su dobro”. Rekao mi je gde su svi, „svi su zdravo, dobro, bitno je da su živi“. Oni su bili u strahu skoro tri meseca, da li ćemo se danas spasiti, ili sutra. „Ali dobro su, ako ti je nešto potrebno poslaćemo pomoć“. Ali za nas je bilo dovoljno pomoći u Albaniji.

R.B.: Gde ti je bila porodica?

H.L: Molim?

R.B.: Gde je bila porodica? Ovde u Prištini?

H.L: Ovde, u Prištini. On je bio sam u Švajcarskoj. Otišao je tamo ranije, pre rata. On je sada bio u kontaktu sa svojom majkom, znači sa mojom sestrom, „dobro su, nemoj da brineš“. Ponovo, nakon nekog vremena, kada je došla vlasnica kuće „Hazbije, neko te zove, imaš poziv na telefonu”. Ona je znala ko je na telefonu ali nije htela da mi kaže. Kada sam uzela telefon, čujem glas moje majke.

R.B.: Kako mi izgleda više si se brinula za majku nego za…

H.L: Kada sam uzela telefon, čujem glas moje majke. Nisam je čula mesecima. Ona se javila iz pošte, saznala je gde se nalazim, jer im fiksni telefoni nisu radili mesecima. Izašla je sa mojom sestrom. Govorila mi je „kako si, jel si živa?“ Ona je isto brinula o meni… ali saznala je da sam dobro „važno da ste svi živi?” Pitala sam je „majko kako ste?“ Rekla je „svi smo dobro”. Otac je bio bolestan od srca. „A tata?” Rekla je „i tata, svi su dobro. Nemoj da brineš”. Ali nije dugo trajalo, možda nije imala dovoljno novca da nastavi razgovor. Nismo stigli da razgovaramo, obe smo plakale i prekinule razgovor. Rekla sam joj „verujem da ćemo se brzo videti”. Nisam verovala da ću je ponovo videti. Prekinuli smo razgovor, i ona je plakala i ja sam plakala. Na sreću, ona devojka iz Kačanika koju sam srela u Tetovu, ona je rekla sestri. Ali ona nije zapamtila moje ime. Rekla je „jedna sestra sa troje dece, a muž nije bio sa njom”. Jedna moja druga sestra je isto imala troje dece, dva dečaka i devojčicu. Rekla je „koja bi to mogla da bude?” I ona se zatim sretne sa sestrom i suprugom. Ja sam tog dana krenula za Albaniju, a ona je došla u Tetovo. I tu nisam uspela da se sretnem sa njom. Govorila sam kakva sudbina! Tražila me ali nije mogla da me vidi, plus vozilo se pokvarilo putem. Glavno da smo se spasili i ništa nas loše nije zadesilo.

R.B.: Gde ste se smestili kada ste se vratili?

H.L: Tri meseca smo sačekali do povratka. Nisam se više čula sa majkom. Kada je Kosovo oslobođeno, kada je krenuo povratak ljudi, svekar nas je zvao na telefon „šta radite, mislite li da se vratite ili mislite da ostanete tamo?” On tamo u Nemačkoj „nema šta da se vraćate. Nema kuće, nema posla, nemate gde da odete. Hajdete ovamo!“ Mi nismo mogli da odemo iz Albanije. Tako da smo doneli odluku da se vratimo ovde i da se sretnemo sa mojom porodicom, i drugim rođacima. Bila je tu i majka mog supruga. Bitno da smo se spasili, naša porodica, svi bližnji. Ništa nas loše nije zadesilo.

R.B.: Možeš li malo da nam ispričaš kako je izgledala Priština tog dana kada ste se vratili?

H.L: Verujte, kada smo stigli tog dana i otišli smo u svoj stan– stan je tada bio skroz lom u svakom pogledu – svekrva je otišla ranije, samo da makne neke stvari. Ponovo se vratila u Dardaniju. Kada smo stigli tu, nisam prepoznala ni mesto gde smo bili. Srbi su ulazili u stanove kada su drugi odlazili. Stan nam je bio ceo polomljen, ali nema veze. Vojnici na sve strane. Nikada neću zaboraviti jedan slučaj. Roletne su bile pokvarene pa je suprug hteo da stavi nove zavese, kada smo čuli da je jedan vojnik vikao, „zašto se ti penješ? Hoćeš ti da pucaš?” Mislili smo da možda želi da počini samoubistvo ali nismo mogli da razumemo šta se dešava. Prištinu nismo zatekli u dobrom stanju. Ali navikli smo se na takvo stanje. Sutradan, jer smo se vratili uveče a vratili smo se sa istim Golfom, jer su nam to vozilo vratili – ja se ponovo vraćam jer sam zaboravila neke detalje – dok smo bili u Draču, ujak mog supruga koji je uzeo auto je bio u Eljbasanu. Otišli smo mi zatim u Eljbasan da ih posetimo i uzeli smo naše auto. Koristili smo zatim to auto 3 meseca koliko smo bili u Draču. Sa tim autom smo se vratili, ponovo nas je bilo 6-7 osoba ili možda i više jer su se nama vratili i neki koji su hteli da se vrate ovamo. Neke detalje sam zaboravila, jedni da uzmem i da krenem sve da ih zapisujem jedno po jedno.

R.B.: Da, u redu je. Hvala vam puno zaista.

H.L: Hvala i vama.