Intervjuerka: Pozdrav. Da počnemo malo. Gde ste živeli kada se pogoršala situacija? S kim ste bili? Koliko godina ste imali? Rekli ste mi da vam je žena bila trudna. Kako se sećate tog perioda u selu?
Redžep Beriša: Dobro veče! Inače, ja sam Redžep Beriša iz sela Godišnjak. Imao sam 34. godina, žena mi je bila trudna, 14. članova porodice smo bili sa svima, ocem, majkom, dedom i…
Intervjuerka: Kakvi su vam bili uslovi u selu?
Redžep Beriša: Odlučili smo da… odlučili smo da se preselimo u Prištinu, jer mi je žena bila trudna, i preselili smo se u Prištinu. Iznajmili smo kuću.
Intervjuerka: Koliko je ta kuća bila velika?
Redžep Beriša: To je bila dvosobna kuća i imalo je kupatilo. Tu sam smestio porodicu. Ja…
Intervjuerka: Sami ste radili?
Redžep Beriša: Radio sam.
Intervjuerka: Šta ste radili?
Redžep Beriša: Putovao sam. Imao sam mesaru, putovao sam. Svakog dana sam išao u selo, u Godišnjak, jer je došla vojska, OVK. Smestili su se u našoj kući i zadužili su me. Rekli su mi jel možeš da nam donosiš hranu. Ja sam im rekao, koliko budem imao mogućnosti, nosiću vam svaki dan.
Intervjuerka: I vi ste im nosili hranu svaki dan?
Redžep Beriša: Svaki dan, sve dok NATO nije bombardovao. Tog dana kada je NATO udario, ja nisam imao mogućnosti da više idem tamo.
Intervjuerka: Jel možete da mi ispričate neka vaša iskustva dok ste nosili hranu? Gde se nalazila policija ili vojska, punktovi?
Redžep Beriša: Uglavnom su se nalazili u Lebanu, Lupču i Lužanu. Na ova tri mesta. Ali kad sam imao hranu, bežao sam, ulazio sam po selima da me ne primete i da znaju da nosim hranu za OVK. Na ta tri mesta su se najviše nalazili.
Intervjuerka: Jednom su vas zaustavili?
Redžep Beriša: Jednom su me zaustavili i vratili su me nazad.
Intervjuerka: Kako je protekao razgovor?
Redžep Beriša: Sreća moja, sreća moja je bila da je tu bio jedan Srbin iz Prištine kojeg sam poznavao, i on je bio razlog pa su me pustili. Jer je moglo da se desi da me ne puste.
Intervjuerka: Šta su vam oni rekli? Kako je tekao razgovor između vas?
Redžep Beriša: Razgovor. Samo sam video tog Srbina i rekao sam im, izvinite, jel može on, jer samo on zna ko sam. I pozvali su oni Dragana, i čim me je Dragan video, rekao je šta je bilo Redžepe? Ja kažem, evo ovako, hteo sam da odem kući. Ti znaš gde ja živim. Kaže on, znam ali ako bi me saslušao, vrati se nazad i uzmi decu gde ti je smeštena i idi za Makedoniju jer ovde ima svakakvih ljudi, što kažu, izgubićeš glavu.
Intervjuerka: Da. I vi ste se vratili nazad za Prištinu?
Redžep Beriša: Ja, trebao sam da se vratim te noći u Prištini i više nisam mogao da idem tuda za selo. Nakon… dana 21. maja je došla policija u moj stan gde smo bili kod naselja Džambazi, tu sam bio pod kiriju. Uzeli su mene, oca, jednog brata i još jedan brat od ujaka koji je bio sa nama. Uzeli su nas i stavili nas u kamion. Odveli su nas u policijskoj stanici i držali nas tu 12 sati kod Naselja muhadžera, bili smo u policijskoj stanici. Mene su uzeli i smestili s me u drugu sobu. Samo su me pitali gde sam ostavio oružje. Ja sam im rekao da nisam imao oružje, nemam oružje. I oni su me vezali, tu su me tukli i više nisam znao gde se nalazim jedno tri-četiri sata. Onda su me uzeli i odveli me na drugi sprat, uzeli su mi otiske, prekontrolisali su me da li sam imao oružje u rukama, na vrat.
Intervjuerka: Kako su vršili tu kontrolu?
Redžep Beriša: Flasterom jednim, poput kese, ne znam kako je to.
Intervjuerka: Da, i pipali su te kod vrata?
Redžep Beriša: Da. Da li sam pipao nešto, ko zna kako oni to rade. I tu sam se sreo ponovo sa tim Srbinom koji me je pustio kod Lebana. Rekao mi je uzmi decu i idi za Skoplje. Ne smeš da budeš ovde. Sutradan ujutro sam uzeo decu, izašao sam da uhvatim autobus i kod Robne kuće sam se popeo. Ja, moja deca. Moj otac je izašao sa drugima vozom. Stigli smo u Skoplje. Dok smo putovali, zaustavili su nas i uzeli nam po deset maraka.
Intervjuerka: Po osobi?
Redžep Beriša: Po osobi, Srbi. I pravac u Makedoniju. Odatle su nas uzeli autobusom…
Intervjuerka: I odveli su vas u?
Redžep Beriša: … Odveli su me u Bojane. Smestili smo se u šatore.
Intervjuerka: Koliko ste boravili u Bojani?
Redžep Beriša: Tu sam boravio tri nedelje.
Intervjuerka: Da li su bili dobri uslovi u Bojani? Hrana, spavanje?
Redžep Beriša: Pa uslovi, zna se kakvi su u šatoru. Hrana je manje više bila ali, nigde da se okupaš, samo… ali dobro je bio, dao Bog pa smo tri nedelje boravili. Odatle su došli lekari…
Intervjuerka: Makedonci?
Redžep Beriša: … Ne, ne mogu da se setim sada da li su bili Makedonci, dali su bili… ali ne, stranci su bili jer su govorili engleski. Oni… i mi smo došli. Otišli smo… ode žena, bila je trudna, ušli smo tu i pregledali smo se. I tako, reče on meni uzeću vam beleške koliko ste članova porodice. I ja sam mu rekao da smo 14. članova. Odatle su nas uzeli i odveli u Engleskoj.
Intervjuerka: A da li ste vi podneli zahtev da odete u Engleskoj, ili su vam oni ponudili Englesku?
Redžep Beriša: Ne, oni su nam doneli zahtev. Oni su imali… sad, izgleda da su imali kancelariju, tako nešto, šta ja znam. Imalo je i onih koje su uzimali da ih odvedu u Italiji i u Francuskoj, ali i u Nemačkoj. Ali mi smo imali sreće i otišli smo za Englesku.
Intervjuerka: Da, ali vi oca i jedan deo porodice niste imali u Bojane?!
Redžep Beriša: Ne… nisu oni bili…
Intervjuerka: Jer ste napustili odvojeno?
Redžep Beriša: Da, jer su oni bili u Stankovac. Odatle su…
Intervjuerka: Kako ste se spojili?
Redžep Beriša: Otišao sam i uzeo ih. Rekao sam im, ovako i ovako… putujemo za Englesku. I vi trebate da dođete sa mnom. Pokupio sam ih taksijem i poslao u Bojane, odatle smo pravo za Englesku otputovali, 3. juna. Dana 5 juna, žena se porodila.
Intervjuerka: U Engleskoj?
Redžep Beriša: Da, u Engleskoj. Boravili smo…
Intervjuerka: Gde ste boravili tokom tog perioda dok ste bili u Engleskoj? Kako je bilo to mesto, prostor?
Redžep Beriša: Pa sad, prostor je bio kao neka vrsta hotela, ne znam kako da kažem. Starački dom je izgleda ranije bio. Uzeli su nas tu i sklonili, oko 130 – 140 lica smo bili u to mesto.
Intervjuerka: A jesu li to bili svi izbeglice sa Kosova, da li je bilo…?
Redžep Beriša: Svi, ne svi sa Kosova. Svi iz Bojane su tu bili. Svi koji smo tu bili, došli su odatle. Svi sa svojim porodicama. Svako je imao svoju sobu.
Intervjuerka: Da li ste imali hranu, pomoć?
Redžep Beriša: Da, hrana je tu bila dobra. Mogao si da se okupaš koliko god puta si želeo.
Intervjuerka: Da li ste celi sprat delili kupatilo ili, kako je bilo?
Redžep Beriša: Ne, imali smo naša porodica svoju, zasebno smo imali. I drugi tako.
Intervjuerka: I u Engleskoj ste boravili godinu dana. Kakva je bila vaš svakodnevni život u Engleskoj?
Redžep Beriša: Dobro je bilo, nije bilo loše. Ali, nakon godinu dana, dok još nismo ispunili godinu dana, majka se razbolela. Poslali smo je kod lekara i pregledali smo je, rekli su da neće dugo živeti. Ako želite da je vratite na Kosovo dok je živa, vratite je. Mi smo se vratili sa njom. Skoro nakon godinu dana. Kad smo stigli, posle dva meseca je umrla majka i od tada smo na Kosovu.
Intervjuerka: Jedan brat je trebao da krene dan posle vas?
Redžep Beriša: Da, iz Engleske, ali oni… ja sam mu rekao nemoj da dolaziš jer nemamo gde da živimo, jer nemamo kuću, ništa živo nemamo. Nemamo gde da živimo. Odlučićemo posle tamo kako ćemo… ako budemo mogli nešto da učinimo ali…
Intervjuerka: Kako je izgledao Godišnjak? Kako se prisećate toga kada ste došli nakon rata?
Redžep Beriša: Kada sam došao iz Engleske?
Intervjuerka: Da.
Redžep Beriša: Kako ima da izgleda. Ničeg živog nije imalo. Samo su temelji kuće ostali. Nije se znalo čak… imali smo kuću, nije joj se ni temelj znao jer su je rušili bagerima, tenkovima… sravnali su je.
Intervjuerka: A gde ste boravili na početku odmah nakon rata, pošto vam je kuća bila spaljena?
Redžep Beriša: Boravili smo tu u jednoj sobi… samo smo stavili vrata, i dok smo je montirali. Završili smo to za tri-četiri dana sa dve sobe, manje više. Onda smo polako, renovirali i…
Intervjuerka: Polako, dok ste izgradili drugu?
Redžep Beriša: Da. Život teče.
Intervjuerka: Hvala Vam puno.