Intervjuerka: Da li možete da se predstavite i kažete odakle ste?
Olgica Subotić: Ja sam Subotić Olgica. Rođena sam u Radevo. Živela sam u Obilić, sad sam ovde gr… u kontejnere, sad u stanu sam. Nikad Kosovo nisam napustila.
Intervjuerka: Kako se sećate perioda pre rata?
Olgica Subotić: Pre rata je bilo milina. U moje selo gde sam rođena, samo jedna ima albanska. Ja sam sedela sa Gjuzđidu u jednu stol… u jednu klupu. Oni su pohađali srpsku školu. Bile su dve sestre i četiri brata. Slagali smo se, nismo znali da li su oni Albanci. Oni su dolazili kod nas na svadbe i na sahrane, mi smo išli kod njih. Posebno se spremalo za Albance, posebno za nas. Družili smo se, već tako. Posle nekoliko godina, dok su oni bili ne, ali kasnije kad su njihova deca nastala, odvojili su se da uče oni albanski. Za dvoje dece je dolazio učitelj iz Jenca da ih uči. E pred rat, išli su u Jencu u privatnu školu. Mada tu je imalo mesto za njih koliko hoćeš. Selo je malo. A oni su išli u Jence da se školuju i tamo se školovali. I tako, družili smo se već tako. Išli jedni kod drugih, i na svadbu. Mi kod njih na Bajram, oni kod nas na slavu. Nisu gledali, nikakve zamerke nije bilo. Čak štaviše taj najstariji brat, predstavljao se kao Dragan. Išao po igranke, po srpske svadbe. Sa devojke Srpske se… zabavljao se. Jedna žena ga pitala, čiji si ti bre, Dragan? Kaže, ja sam Tinin. Kako Tin ima dva sina, Slavu i Dinu. Mene… a taj Tina imao dve žene. Kaže mene Stana dovela. Oo, nek si mi živ i zdrav sinko.
Intervjuerka: Kako se sećate perioda rata?
Olgica Subotić: Period rata i pred rata, kad su počele demonstracije, to je bilo očajno. Morali smo da idemo decu da uzimamo iz škole. A, tu negde osamdeset prve, druge, ne mogu tačno da se setim koje godine, ja sam radila u Elektro Privredu. Albanski nisam znala, najedanput je naišla rulja. Radnici iz Elektro Privrede kopova, sa motkama u ruke i flaše. Isterivali nas s posla. “Dil jasht, dil jasht”, ja nisam znala šta znači to. Tek tad pitam, “šta im znači to, dil jasht? Ma, napolje”. Tad sam naučila tu albansku reč. A direktora Bobića, okačili mu plakatu “Kosovo Republika” i na čelu ove… kako oni idu da demonstriraju, on je bio na čelu sa tu plakatu, dok smo stigli do groblja. E tu ih sačekala vojska i policija, oni se razbežali a neke radnike su zatvarali po barakama. Neke… gde koga… nekoga tukli, kako koga. A za vreme rata mnogo teško, kad su se vratili. Išli smo u Elektro Privredu kao da radimo na posao, pozvali nas. Išli smo na kapiju da prozivaju deset Albanaca, deset Srbina. Prozovu deset Albanca, pokvario se aparat, da bi dobili… onaj, kartice za posao. Mi se vratimo pešice kući. Ponovo sutradan odemo, oni ponovo prozivaju deset Albanaca. Kad dođe red na Srbina, pozovu dvoje, troje… sve tako. I jedan dečko, Rakočević ušao i nije izašao više. E direk… jednog inženjera Zorana Kontića u Prištinu su zaklali u svoj stan. On je bio veliki stručnjak, on je bio u taj pregovarački tim. I kad smo došli peti, šesti dan, došao Zoran Stanisavljević, isto inženjer, kaže budite tu idem da razgovaram, Zorana Kontića Zaklali, da vidimo šta ćemo da radimo. Na Kosovo B tu nam je bila Glavna Uprava. Kad se vratio, njegov automobil je bio ceo izrešetan. Ne znam kako je preživeo. I tog dana smo se vratili kući i više nismo išli. Radnicima uzimali kola. Priđu, ko dođe kolima samo izvade pištolj, daj ovamo ključeve i uzimali im kola. E za tog Rakočevića došla tetka da ga traži. On je tamo negde kod Batlavskog jezera živeo a došao kod tetke, pošto nije mogao da putuje i dva dana se nije vraćao, došla tetka da ga traži. Jeste ga videli? Jedan kaže ja sam ga video u garderobu. Kažu da ga bacili u bunker gde se loži vatra za Elektranu. Ni trag ni glas, ni dan danas za njega. Kad su se vratili Albanci, mi sa te komšije u Obiliću smo živeli super. Mi nismo znali ni kad su otišli, ni zašto su otišli. Poima nismo imali. Jedna komšika dođe, more kaže ovi… što je bila komšika sa njim, kaže more nema ih ove naše komšije. Kokoške pište, kučići laju. Sam bila napojila i nahranila. I sve tako jedno petnaest dana smo hranili te kokoške, pojili odozgo bombardovanje, dok nisu naišli neki sa čarapama na glavu, porazbijali kuće. Niti znamo ko je, niti šta je. I mi smo se plašili njih. E, kad su se oni vratili, mi smo mislili da su te iste komšije ali nisu. Pretili nam da će da nas zakolju, da će da nas ubiju. Palili kuće, pljačkali, šta nisu radili. U Obiliću, od dolaska KFOR-a devetoro ubijenih. Ubijena jedna starica osamdeset i kusur godine, iz kreveta je izvukli. Mi smo joj uzimali pomoć, i pošli smo da uzmemo pomoć, otišao jedan da uzme karton, kaže nema je baba Milada. Kako se skinula, tako stvari stoje. I zaustavili smo UNMIK-ovo vozilo, jedan crnac je bio, stavio žutu traku, tragali za nju. Na svu sreću, jedna mala radila je u KFOR kao prevodilac, ona je obilazila često. Kad je došla, nema je. I ona je tražila, tražila. Našli je od Vučitrna. Oči izvađene, nos slomljen, uši isečene. Englezi su uzeli tu sliku i pokazivali nam, jel poznajete ovu ženu. To znači, pretili nam s time, i vama će se desiti ovako ako ne napustite. Gde da je poznaješ bez uši, bez nosa, bez… sve krv kako joj se slivao. Posle jednu baba Stevku, nju sa peglu pekli. Jedan Radovan Kukalj, njemu došli kola da ukradu. On izleteo, sa rafal ga ubili. Rapajića Stašu su zaklali a žena pored njega, mislili su da je ubijena a ona nije bila, samo onesvešćena. Tek ujutro kad je jedan komšija prošao, kad su videli… žena mu živela. Ne znam da li je danas… preživela je tu nesreću. E, porodicu Stolić do dogrdila. Oni su ih ubili samo zato što nisu hteli kuću da prodaju, jer je jedan sin im poginuo u Elektro Privredi od strujnog udara, isto su ga Albanci namestili. Poslali ga nešto da popravi, isključili struju. Kad je on stigao da popravi to, oni uključili struju i struja ga ubila. Ni oni nisu hteli da prodaju, stariji su bili ljudi a mirni, tihi, imali još jednog sina. On nije bio oženjen. Od ovog majka govorila je, nemoj da je prodaš dok ja umrem, da me sahraniš pored sina. Ako je slučajno prodaš, u jedan ćošak šator mi stavi da tu živim, da budem sahranjena pored sina. Jedno jutro kad smo čuli, ja sam se spremala za Gračanicu, dođe jedan komšija kaže ubili Slobu. Kojeg Slobu? Dvoje komšije bili tu, jedan prodao kuću i otišao još nešto da nisu njega… jer se i to dešavalo. Kaže i Slobu i Radmilu i Ljubinka. Ja sam otišla tamo, sve je bilo ograđeno sa žutu traku. Jedno dvoje Stolića stajali, sedili tu. Šta je bilo? Niko ne zna šta je bilo. Policija ne puste unutra, oni su kuću zapalili da bi ukrili tragove. Na svu sreću jedna Albanka izlazila, morala je pored njihove kuće da prođe. Da li je to sad razlog… plašila se pored zapaljene kuće da prođe, ili je razlog živeli su dobro. Sad ne znam, ona jedina zna. I ona prijavila vatrogascima. Mi smo tek ujutro saznali, kad ugasili sve, kad ovo tad smo saznali od komšije. Oni unutra nisu hteli da nas puste da vidimo. Mi smo se tu svađali sa policijom, svašta se izdešavalo. I onda nismo dali da ih vode na obdukciju dok ne dođe Dragutin Dobričanin. E kad je stigao Dragutin Dobričanin, on se predstavio, odveli ih u Orahovac. Obdukcija, oči isto izvađeni, mošnici dole, rebra polomljena. Ova žena nije bila mnogo unakažena, ja sam je kupala. Samo ruke su joj bile plave na mesto-mesto. Niko ne zna ni zašto ni kako, ni šta. Ali, pretpostavlja se samo zato što nisu hteli kuću da prodaju.
Intervjuerka: Da li se sećate trenutka kada ste morali da napustite svoj dom?
Olgica Subotić: Mi smo ostali, mi smo tad bili u Beograd da razgovaramo. Ili da nas isele, ili da nam obezbede, da nas obezbede… da nas čuvaju, KFOR. To… ovi, za iseljenje nisu smeli. Sa gospodinom Čovićem smo razgovarali. Ja ne mogu da vas iselim, mogu da razgovaram sa KFOR-om za obezbeđenje. Dolazio je general Mini, Italijanski general KFOR-a. On nam je garantovao bezbednost, ali dalje ta bezbednost nije bila. Morali smo da se čuvamo, straže čuvali noću. Niko nije smeo sam da ide, samo u grupama smo išlli. Ja sam stanovala privatno. Taj gazda prodao kuću, ja sam prešla u zgradu. Preko puta nas bila stanica policije. Ja 17. marta bila sam u Mitrovicu, i kad sam se vraćala, jedna žena otuda iz Suvog Dola kaže ovi naši došli ne znam kako će da se vrate. Šta je bilo? Kaže neka deca se udavila, a oni kažu da su ih naši jurali sa kerove. A mi moramo dva albanska sela da prođemo pa da ih jurimo. I ništa, mirno je bilo u Obilić. Ja, radila sam neke ručne radove i sela sam i vežem. Zove me sestra, šta radiš? Rek’o evo vežem. Kako da vežeš, kaže Čaglavica gori. Zašto gori? Ti ne znaš, rat se vodi. Ne, kod nas mirno. I ja ostavim ono, pogledam kroz prozor, kad i kod nas. Rulja ide, naišli naoružani… ta vozila. Oni se penju na vozila, lome prozore ali nisu me taj dan isterali. Na železničku stanicu isprebijali jedno dvoje. Eto, to je tako bilo, prenoćili smo. Celu noć smo čuvali stražu u zgradu. Sutradan izjutra, napravila sam pitu, u životu više nikad takvu pitu neću da napravim [smejanje]. I budim se gledam, deca idu bez rančeva u školu. Šta je ovo, mislim da nije neki praznik. Jao majko moja, mali milion mi se čini je bilo dece i odraslih. UČK i kamenjima gađaju, gađaju, lomi prozore. Mi smo… dole ispod nas je bio lokal, mi smo se nadali nas neće da pale. Ovamo ceo Obilić gori, gde su bile privatne kuće. Niko da izađe da kaže stop, stanite šta radite. Ovi Slovaci, bili su u školu. Ni sto metara od nas, Slovačka vojska. Oni čekali naređenje, ali posle su nam se izvinjavali. Mi nismo smeli bez naređenja. A policija izlazi i samo im dodaje nogom kamenje da nas gađaju. Dok su tamo popalili te kuće, mi sedimo i jedna dotična zgrada do nas, kad su tu došli, isto su dole albanski lokali bili, zapalili su zgradu. Ljudi unutra vrište, tad se vojska jurnula da ih spasi. A… i došao američki policajac koji je radio u UNMIK policiju u Obiliću, on nas je ubeđivao da napustimo, mi nismo hteli. Na kraju nam je rekao pet minuta imate rok da napustite, niko neće da vas štiti. Mi smo uzeli, goloruki izašli smo preko puta u policiju. Tu jedno dva odeljenja, ne znam kolika su bila. Ovako smo bili ko sardine složeni. Meni tu se ćerka onesvestila, oni se smeju, mi ne možemo da je povratimo. Srbima policajcima ne daju da izađu van kruga, a Albanci… tačno onako ponositi što su to uradili. I onda, tu smo bili negde od deset do tri. U tri sata, tenkovima u kasarnu. U kasarnu smo bili pet dana. Tražili smo da nas odvedu do granice, jer kad… prkosim od ’99-te do 2004, pet godine. Ništa bolje, izgubio si svoju imovinu, tražili smo na granicu pa kud koji, mili moji. Međutim, nisu hteli to. I tu smo imali dosta komplikacija. Prvi dan kad smo stigli, dobru hranu nam dali. E posle, kuvali nam žito i kukuruz smo jeli. Hleb mašinski sečen, nigde mesa, karfiol stavili. Stavili vodurina. Eto tako smo se hranili. Mnogo teško smo i tu prošli. Uhapsili nam Ivicu Čarapića. On nije… on je radio kao prevodilac u… od Karabinjera. Znao je engleski, on nam samo prevodio, a nije bio naš lider. Uhapsili i njega. Pa onda mi nismo hteli da napustimo dok ga ne dovedu. Onda, pustili i njega odmah preko granice. Nema pravo na Kosovo da dođe. E najteže mi je bilo Popa Miroslava kad su doveli. On je bio u Manastir, ti konaci gde su. Bio je u podrum dole. Zapalili taj konak, on kad je došao ceo od gareži. Kako se ono od toplote sakrivao, imao je samo krst, jednu ikonu i ono što ostavlja vodicu. Sav uplakan je došao. Tad mi je bilo najteže. On je bubrežni bolesnik, hteli su i njega da uhapse. Međutim, mi smo uspeli dok su oni ivicu Hapsili, uspeli smo Popa Miroslava da sakrijemo. I tako, obišao nas Ombudsman Novicki, drugi niko. Dolazio je Veličel, onako kao sa naređenjem. Nije dolazio da nas zamoli i da nam obeća nešto. E onda na prevaru nas doveli u Gračanicu. Idete samo u Gračanicu da se malo odmorite i promeni druga pratnja, i vode vas na granicu. Kad smo došli, ništa od toga nije bilo. Onda sam bila u privatni smeštaj, pa u stare kontejnere, pa je nestala struja. A nismo imal… zima, novembar mesec. Sve nam bilo smrzlo, i voda i hrana i sve. Dva dana ništa nismo jeli. Onda smo mi otišli kod Ombudsmana u Prištinu. On je napisao protestno pismo Savetu Bezbednosti u Ujedinjenim Nacijama, Vladi Srbije i ne znam još kome. Tek onda su stigli beli novi kontejneri iz Rusije. Tu je malo bilo bolje. Opet, imali smo dva kreveta. Imali smo da založimo. Dali nam frižidere, neke mini pećnice. Opet, moglo da se živi nekako. Nije bilo, kupatilo je bilo zajedničko. 50 metara morala sam da otidem da se okupam. Mašinu po redu, uvek je bilo svađe, neprijatnosti i tako.
Intervjuerka: Da li verujete da Srbi i Albanci mogu zajedno da grade bolje društvo?
Olgica Subotić: Pa, ne verujem. Ne verujem! Ja da ti kažem, sa stare komšije, ja idem u Obilić. Kuću nisam još prodala. Stare komšije me uvek dobro dočekaju. A… ali došli su razni, nepoznati. Ne znaš kakvi su. A stare komšije, i oni se kaju. Sad jedna žena, tu komšika, zvala me telefonom. Sa njenog sina sam komunicirala. Njen sin je ubijen, ne zna ni trag ni glas o njemu zato što nije bio uz Tačija, šta ja znam. I ona, kaže meni je li dolazi Olga, pitala za mene. Kaže… [nerazumljivo] zovni je i vidi je li živa. I on me zove. Ja pitam, je li živa Fahrija, ona se tamo smeje, čujem. Kaže, ja… evo ona sad me terala da te zovem da vidi je li si ti živa. Rek’o, jesam. I pitala sam za sve komšije, za sve. Rek’o, čula sam se sa Živku, čuva sliku što si se slikala ti i ona i jeova. I ja sam pre neki dan gledala. Hoću da ti kažem da smo živeli dobro, sve dok nisu počeli da dolaze ovi albanski emigranti. Ja sam imala u komšiluk dve porodice. Kad su došli oni, ovi naši Šiptari oni ih nisu priznali za… da su njihovi. Govorili su nama, što se družite s njima. Mi smo se družili i sa njih. Ta žena, koji put sam otišla u Obilić, uvek me je dočekala. Jednom kad sam otišla sa Nemačke novinare, odvela ih da vide kako mi je kuća zapaljena, ona je izašla pred mene, pita ona mene, iznenadili se novinari. Pita me za najmlađu ćerku, Lena kako je? Rek’o Lena ima ćerku. Oh, nek je živa i zdrava, diže ruke. Oni stali pa gledaju. Evo rek’o, je’l vidiš kako smo živeli mi komšije. Ali, sve se to poremetilo sad. Njih dvoje starci umrli, jedan što bio isto Albanac, prodao. Ne znam gde je otišao. Bio je on… nema, onaj stari komšiluk nema. Evo, ja nisam prodala kuću. Pustila sam jednog da mi čuva kuću. Po 50 evra on mi plaća, 11 godina. Igra sa mnom kako hoće. Ne mogu da ga izbacim, neće da izađe. 11 godina, non stop viče, ja će kupim, ja će kupim. A niti kupuje, niti ništa.
Intervjuerka: Mislite da neće biti bolje?
Olgica Subotić: Molim?
Intervjuerka: Mislite da neće biti bolje?
Olgica Subotić: Pa ne znam, ne znam. Ako dođe neki pametan, pa da vlada Kosovom, hoće. Oni su imali svako dobro, svako dobro. Ja sam imala kolegu na posao. On je bio jako dobar dečko. Radio je sa mnom i kaže… išla mu ćerka u državnu školu. On kaže, oh tetka Olga teraju me da prebacim ćerku da ide u privatnu školu. Ja sam bila higijeničarka, i on isto. Nemam odakle da platim bre, šta fali. Ona uči albanski, šta ima veze što u državnu školu. Teraju me da je upišem u privatnu, dolaze i samo mi prete. I kad je, kad je trebao da ide, bio je u međugranični prelaz između Makedonije i ovo. Kaže, ja tetko Olga nisam hteo da idem. On je siromah, ali pošten je. Nisam hteo da idem, nego me otac prevario će idemo kod ujaka u Tursku. Ja kad sam otišao tamo, ja pet dana ništa nisam jeo, samo da imaju deca da jedu kaže. Ima dvoje dece. E kad se vratio, došao je posao. Ja vičem, u pa je’l te isterivao neko. Išli od kuće na kuću, mora da napustite, mora da naputite. Naređivali nam. Ja nikad ne bih otišao. Kad je došao autobus kaže, da me pokupi, da me vrati, ja sam prvi ušao u autobus. Jedan je pozvao moga oca, šta ćeš ti ovde? Tako i tako, ulazi. E tad mi dao hleba i paštetu. Tad sam posle pet dana jeo. Njima je bilo dobro, i nama je bilo teško, ali njima je bilo teže. Teže, isterivali ih svoj narod iz svoje kuće, morali su da napuste. I tako.
Intervjuerka: Hvala Vam!