Petar Ivic (osoba koja intervjuiše)

Goran Smic (sagovornik)

Skracenice: PI= Petar Ivic i, GS= Goran Smic

PI: Možete ukratko da mi se predstavite. Vaše ime i prezime, gde ste rođeni?!

GS: Ja sam Goran Stošić, rodom sam iz Orahovca. Već pet i po godina živim ovde u kontejnerima. Kako sad da vam kažem, što se tiče uslova, oni su katastrofalni, što ima miševa, što ima buba, to je nedaj bože, ne može ni da se…

PI: Kažete da ste ranije živeli u Orahovcu jel da. Tamo ste imali svoju kuću jel da?!

GS: U Orahovcu, svoju kuću nisam prodao to je srušeno, to su sve proverili iz srpske opštine ovde dole u selu, znači to su proverili oni, proverili su to i ova Kosovska opština. Radili smo pet aplikacije za ove stanove, kuće, sve ono. Bila mi komisija, ja sam slepo lice.

PI: Kažite mi, vi ste slepo lice od rođenja?!

GS: Ne, od kako mi je žena kidnapovana 2004. godine, tu sam dobio i šećer i pritisak i sve i takoreći loše.

PI: Kažite mi jel možete da mi opišete period pre početka rata?

GS: Kako sad da vam kažem, radio sam u podrum pića, pre rata, u Orahovcu. Ta je firma sada takoreći otišla u privatne ruke, valjda je kupio neki privatnik. Samo sada da vas slažem. Bio sam pre jedno, da vas ne slažem, pre  jedno tri i po godine ili četiri, ono dok sam mogao da se krećem dosta ali ovde, što se tiče ovog kruga krećem se. Na primer dođe mi komšija, zovemo taksi, sa taksi odemo dole u selo da kupimo namirnice, on gleda on sve, ja pomoću štapa, izvinjavam se ovde mi je negde štap, ja sa štapom idem i tako on mi pomaže.

PI: da, to je za sad. Dok ste živeli u Orahovcu, imali ste znači svoju kuću?

G.S. Svoju kuću, ali srušenu. Ali ja sam živeo isto tu, kod komšije. Ali ne može komšija da te drži stalno, on može da te drži 5 dana 10 dana najviše.

PI:  Znači, vi ste živeli u komšijsku kuću.

G.S. Da, u komšijsku.

PI: Kaži te mi možete li da mi opišete pritiske, šta vas je nateralo da napustite tu kuću, ratno stanje itd?

G.S. Pa ratno stanje, takoreći ste u geto. Kako sada da vam kažem, odete na primer dole mislim gde živite u srpski deo svoje kuće, u Orahovcu. Znači niko sada da vas dira neće. Ako ste pravili probleme tokom rata, na primer, nedaj bože nekoga opljačkali, ili ste nekoga ubili, ili bili mobilisani, bili ste na primer protiv albanaca. Ali sa Albancima, starosedeocima, ljudi iz Orahovca, to su dobri ljudi kako da vam kažem, ja sam dole radio sa Albancima takoreći samo što nas odvajao jedan krevet, tako smo bili bliski, išli smo jedni kod druge, otac mi je radio dokle je otac bio živ, sada otac već 15 godina preminuo gore u Srbiju, sin takoreći bio samnom i otišao je u Srbiju zbog posla, nema posla ja živim da vam kažem od socijalne pomoći.

PI: Recite mi da li se sećate trenutka kada ste napustili svoju kuću?

GS:  Kako se ne sećam. To je bilo devedeset i, ne dve hiljadite godine septembra meseca.

PI: Možete da mi opišete taj događaj, šta se desilo?

G.S. Kako šta se desilo. Desilo se, išli smo sa takoreći konvoj, takoreći KFOR tada su bili Holanđani i Nemci u Orahovcu. Znači, do granice, šta ja znam, vodili su nas autobusi.

PI: Znači tu je stanovništvo kolektivno onako htelo da napusti to mesto, zbog pritiska?

GS:  Da, zbog pritiska, ništa više. A što se tiče albanaca, starosedeoca, oni se nikada nisu bunili, samo što su bili kako da ti kažem, oni su bili isto kao i mi, u geto, nisu smeli da pričaju da priđu na primer komšije da ga uteše, sedi komšija nemoj da ideš ti si rođen ovde, to nisu smeli da rade ali takoreći ljudi sa strane, sada da li su iz Albanije ili iz…

PI: Znači vi ste napustili Orahovac kolonom 2001. godine. Gde ste vi otišli?

GS: Išao sam prvo, da budem iskren, u Kragujevcu, radio sam privatno, znači po celoj Srbiji.

PI: Gde ste živeli tada?

GS: Kako da vam kažem, ja sam u Kragujevcu bio samo prijavljen. Bio sam kod nekog kuma sa očeve strane, kako da kažem, moj deda je krstio kuma, oni žive u Kragujevcu, ja sam bio prijavljen samo na njegovu adresu. Ja imam dan danas zeleni karton i legitimaciju, znači ja sam takoreći izbegao iz Srbije. I otišao sam u Orahovcu, od kuće nema ništa.

PI: Kada ste se vratili u Orahovac?

G.S. Pa ja sam se vratio u Orahovcu, da budem iskren, krajem 2015. godine.

PI: I šta ste tamo zatekli, opišite mi sve?

G.S. Zatekli smo katastrofu, da budem iskren samo ove slike koje vidite okačene to sam uzeo, ostala mi je ikona što slavim Svetog Nikolu, zimsku sada, što je prošla 19. decembra. Ostala mi je majka ona živi u Kragujevcu, ona je isto sa mlađim bratom zajedno žive, brat mi je tako reći da kažem nije nesposoban, on je hvala bogu sposoban, radi tamo u Kragujevcu u gradskoj čistoći. Bio je oženjen sada se pre dve godine razveo.

PI: Znači vi ste tada u Orahovcu zatekli da je vaša kuća porušena. Šta ste posle uradili?

GS: Ništa, bio sam malo i došao ovde, prijavio sam se u opštinu, oni su mi dodelili kontejner ovde negde preko puta, pa mi se zapalio kontejner  sa svim stvarima koje sam imao od električnih stvari, televizor, frižider, zapalio mi se kontejner. Ovaj ovde preko puta, sada živi neka žena, oni su ovde meštani, razvedena, mislim ona tu živi. Ovaj čovek kojeg je doveo on je isto ovde rodom iz Orahovca, bio je u inostranstvo ima i drugu ženu i decu, šta ja znam.

PI: Dobro, ali mi pitamo za vašu priču.

GS: Da, ja kažem ono iskreno šta znam, nisam video ali pričaju sami, mada to mene ne interesuje. Vi ste došli za moju priču i ja vam kažem da živim takoreći u katastrofalnim uslovima, nemam nikakvo sredstvo da mi pomognu u uslovima, ja samo bih voleo ako može da mi nabave neke naočare, ja sam dobio samo ovaj štap od neke organizacije.

PI: Još jedno pitanje. Da li se nadate, da li ima neka inicijativa da se vama poboljša da se reši problem koji imate, pošto živite ovde?

GS: Ja želim sada da mi se reši problem, da mi se odobri kako su rekli pošto smo aplicirali kod kosovske opštine, gde je srpska i Prištinska, kosovska opština, aplicirali smo za stanove, bila je komisija i sada takoreći…

PI: Kada je to bilo, jel ima dugo vremena?

GS: Pa, sada da vam kaže, to je bilo početkom. Bili su oni dva tri puta, aplicirali smo, i dva puta je bila komisija. Što se tiče primanja živim od socijalnog, Kosovskog socijalnog, Srpskog socijalnog, eto od toga živim. Dok je bio sin, dok sam mogao da radim ja sam bio po struci i moler i majstor sam bio radio sam po čitavoj Srbiji, samo što sam bio u Kragujevcu prijavljen na Dimić Mihajlo, ulica kako da vam kažem Pavla Jurišića 16 u Kragujevcu sam bio prijavljen. Što se tiče uslova, radio sam dok sam mogao, imao donosio, prenosio, školovao dete, hvala bogu je završio školu za auto električara, sada radi privatno. Ne radi svoj zanat, plaća stan, dolazi ponekad da me obiđe. Ja da budem iskren kada nekad imam kada mu nestane novac kada nema, za njega je gadno vreme sada ovo zimsko vreme, nema posla, katastrofa.

PI: Jel može samo minut samo da se čujem sa koleginicom da je pitam nešto pa ćemo da nastavimo

GS: Nema problema.

PI:  Znači 99. godine su vam kidnapovali suprugu?

GS: U Mališevu, suprugu i tasta, ženinog oca.

PI: 99. godine. Gde je to bilo?

GS: U Mališevo su oni kidnapovani.

PI: Ko ih je kidnapovao?

GS: UČK. Lepo su ljudi rekli, iz Kosovo Polja i Prištine koji su bili u rezervni sastav u policiji kaže videli smo sve Stanković Stojan i Stanković Brankica, to je njeno devojačko ime i prezime njeno, oni su ovde sahranjeni i imaju spomenik na Gračaničko groblje, preko puta Manastira.

PI: Kada ste ih pronašli?

GS:  2004. godine, od tada ja sam takoreći izgubio, kako da vam kažem, izgubio sam 40 godina.

PI: To je jedna veoma potresna priča.

GS: Potresna, i zato sam tu i dobio šećer, takoreći imam i šećer i izgubio sam vid, na levom oku imam protezu na desnom 99,8% ne vidim uopšte.

PI: Recite mi, gde su ih pronašli?

GS: U Mališevo.

PI: A oteti su gde?

GS: Otetu su ispred Mališeva, a u Mališevo je valjda bila glavna baza, pa kako su predviđali šta ja znam, ljudi su valjda prebačeni u neka kola pa privedeni, e šta su sada sa njima radili samo bog zna.

PI: Hvala vam.