Osoba koja intervjuiše: Jel možeš da mi se predstaviš? Da kažeš ko si, šta si, odakle si i gde si rođena?

Sagovornik: Zovem se Ljilja, rođena sam u Nedakovac kod Vučitrna. Sedamdeset i prvo godište.

Osoba koja intervjuiše: Do koje godine si živela u Vučitrnu?

Sagovornik: Do devedeset i prve.

Osoba koja intervjuiše: Aha. Posle si se preselila, verovatno?!

Sagovornik: Tad sam se udala u Leposaviću.

Osoba koja intervjuiše: Opiši mi malo.

Sagovornik: Pa udala sam se u Gornji Krnjin za Tomicu.

Osoba koja intervjuiše: Dobro.

Sagovornik: Radila sam u Vučitrn, kao biletarka na šalteru.

Osoba koja intervjuiše: Mhm.

Sagovornik: Prodavala sam karte za autobus. Autobuske karte. Rodila sam Milicu, posle toga rodila Marijanu, pa onda zatrudnela sa Tamarom devedeset i osme. Onda sam išla na bolovanje, nisam više… više nisam radila nego što sam radila. Devedeset i devete se znači zaratilo… nije zaratilo nego počelo bombardovanje, dvadeset… dvadeset i četvrtog marta.

Osoba koja intervjuiše: Mhm.

Sagovornik: Ja sam već bila pred porođaj. Tomicu mi, znači devetog aprila, odvode na ratište. Ostajem sama sa dve, takoreći bebe. Nije bebe ali šta?! Milica je imala šest, Marijana tri godine.

Osoba koja intervjuiše: Aha.

Sagovornik: Onda posle, 23-eg aprila se porađam sa Tamarom. Vodi me svekrva na porođaj. Sama se porađam preko dana. Znači, sutradan otpuštaju me iz bolnice zato što je bombardovanje. Puca se na sve strane, pale se sve kuće; muške glave nema nigde, srpske, mlađe od 60 godina i kusur. Svi su znači na ratište, svi su mobilisani. Mene svekrva dolazi da uzme sa stičem Tomičinim, koji je imao šezdeset i dve-tri godine. Stajemo na benzinsku pumpu na izlazu iz Mitrovice, radio je tad Siniša Spasojević. On kaže da ne može da se sipa gorivo zato što je najavljeno bombardovanje Mitrovice. Dolazim kući, to je jezivo. Znači, 16-og juna se moji sele za Kruševac, bez nigde ničega.

Osoba koja intervjuiše: Iz Nedakovca?

Sagovornik: Da iz Nedakovca. Majka i brat i otac; moji roditelji ulaze u dvorište u Krnjin, kod mene svraćaju. Majka kuka kako je sve ostavila, znači. Počeću da plačem, na kraju krajeva. Toliko mi je to…

Osoba koja intervjuiše: Teško.

Sagovornik: Teško. Majka kuka, tata isto, brat. Odlaze u Kruševac, nigde ništa nema. Ni prozore, ni vrata, kuća pod ploču. Samo tu su zidana, počinju od nule. Sve su živo ostavili, imanje i kuću, i stoku i sve živo.

Osoba koja intervjuiše: Mhm.

Sagovornik: I onda se tamo nekako snalaze. Ja preživljavam, znači radim stresove. Dever mi bio povređen… na ratištu, povređena mu je glava. Ja sa bebom i sa dvoje male dece, mučim se tu. Pa, mislim i nema sa ratišta sve se povlači, njega nema. Mislili smo da je i poginuo i da je uhapšen i da je kidnapovan i… Svekrva koja je bila nervno bolesna, koja je i dan danas nervno bolesna ona, znači… ne zna šta je sa decom. Deveri mi isto tako, i jedan i drugi… momci su, jedan se oženio 14 marta, on bivan mobilisan. Ostaje mu supruga Snaša. Mesec i više dana o njima ništa ne znamo, znači o jednom i drugom deveru. Muž je povremeno dolazio, ali to je sve bilo na kratko.

Osoba koja intervjuiše: Mhm.

Sagovornik: To su bili teški i stresni trenuci za nas. Ništa ne… ne volim da se baš podsećam tog.

Osoba koja intervjuiše: Da, jasno. Ovaj… jel možeš da nam kažeš nešto možda više o životu pre rata dok si živela u Nedakovcu, kakvi su bili odnosi?

Sagovornik: Pa, kakav je bio odnos?! Sve zavisi, sa starosedeocima smo živeli lepo, fino. Ja sam radila u više Albanskoj firmi, eh… a sve u svemu bilo je znači… nije bilo sloboda kretanja. Nisi smeo kao omladinac da izađeš u kafić do kasno. Da se opustiš, da… to je bilo znači strah i trepet. A kad padne mrak, to se zatvaramo u dvorište, zatvaramo se u kuće. Pod strahom, znači… sa svih strana, posebno pred bombardovanje, tu se oseća sa svih strana, tad se i metkovi… čuješ metkovi padaju po crepu, po dvorištu po… ispred kuče, po terasi. Bilo je strašno.

Osoba koja intervjuiše: Da.

Sagovornik: Baš je bilo jezivo. Ne bih volela to nikad više da doživim; to je bilo strašno za nas i naše detinjstvo. Mi smo detinjstvo više u strahu proveli nego u slobodi.

Osoba koja intervjuiše: Mhm.

Sagovornik: I tako. Znači ništa nemam lepo da kažem. Mogu samo da kažem sve ono naj, naj, naj, najgore.

Osoba koja intervjuiše: Da.

Sagovornik: Čak što više, osamdeset i prve, otac i stric su mi hapšeni. Na pravdi boga, zato što su suđeni da su trovali Šiptare, koji nikad nisu imali ništa sa tim. Ali su ih iz zle namere hapsili. I to je komšija… ih je uhapsio. Bili su u pritvor, sedam-osam sati. Ja to znam kada je stigao naš korpus iz Novog Sada; policija naša srpska, ona ih oslobađa. Moj tata, znači moj otac Jova, napušta posao zato što ga je kolega isto, ispred njegove firme u kojoj je radio, i tu su ga hapsili. Kolega ga je, znači tad premlatio, i iz straha napušta posao.

Osoba koja intervjuiše: Mhm, mhm. Jel bilo nekih… jel bilo nekih možda pozitivnih i lepih dejstava u toku pre rata ili posle?

Sagovornik: Gde?

Osoba koja intervjuiše: … Albanaca?!

Sagovornik: Pa retko sa kojim… s kim. Jedino baš oni, oni starosedeoci, ono u komšiluku koji su sa nama ovde baš živeli i životarili… a sa ovim drugim ostalima, retko može da se kaže lepo o njima.

Osoba koja intervjuiše: Dobro. I ovaj, zadnje pitanje… kad se sada, danas setiš rata devedeset i devete godine, koji ti osećaj prolazi kroz glavu, telo?

Sagovornik: Koji osećaj?! Pa nikakav, samo… znači ne volim ni da se prisetim toga, a ne da se sećam.

Osoba koja intervjuiše: Mhm.

Sagovornik: To je znači strašan osećaj, te ja ne mogu da opišem taj osećaj kakav je.

Osoba koja intervjuiše: Aha, aha.

Sagovornik: Nešto užasno šta sam preživela.

Osoba koja intervjuiše: Mhm.

Sagovornik: Ne mogu ništa o tome lepo da kažem.

Osoba koja intervjuiše: Mhm. Da li si nekad možda, još ovo posle… posle rata… posle od kad su tvoji raseljeni… vratila možda u Nedakovac?

Sagovornik: Išla sam u posetu imanja, znači očevog i stričevog. Tada sam znači isto preživela stres velik; tada me je želudac zaboleo. Boli me… znači od tad me non stop boli želudac. Nema šta da vidiš od toga.

Osoba koja intervjuiše: Mhm.

Sagovornik: To je znači samo… oni su pomerali put, znači gde je njima odgovarao; pomerali su, znači otvarali su puteve gde su nji… gde njima odgovaraju putevi. Srušene su kuće, porušene, unakaženo, popaljeno; odneseno šta je njima trebalo; čak što više i bunare su naše zatrpavali i bacali… ne znam… naše svinje koje su oni poklali i bacili u bunare. Ne mogu da opišem to… to je jezivo, to je strašno.